ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7.januar 1955.
Sinoć sam sreo ( ). Bilo je prošlo tri po ponoći. Pisao je na kandelabru stihove ružem za usne devojke koju voli. Onda je bacao novac oko sebe ološu, koji se četvoronoške vukao za njim po trotoaru. Onda je uzeo od mene maramicu i stavio je pored svoje, i sto dinara i otišao prema dokovima. ( ) pije na vrlo dekorativan način; postigao je da postane pojam u svetu alkohola. Da li je alkohol postao pojam njegovom svetu?
x
Groteska je bila isuviše preterana one noći. Ali smo mi ipak prokleti slabići kad nas se tako duboko dojmila. U stvari svi smo taj događaj iskoristili da čitavu nedelju pijemo. Sada je dosta. Danas ujutru popio sam svoj poslednji konjak za dugo vremena. Osećam da sam preovladao 1. januar. Sutra ponovo radim. Opet je dolazila ( ). Ostavila mi je cedulju: „Čula sam šta se dogodilo. Moram govoriti sa tobom“.
Telefonirao sam joj: „Ništa se nije dogodilo. I ne možemo govoriti, jer nemam vremena!“ „Piješ!“ - rekla je. „Upravo sam prestao. Sutra počinjem da radim“. „Onda, doćićeš!“ „Ne znam“, - rekoh – „videću“. Niko mi nije bio potreban. I šta se to dogodilo da mi neko bude potreban. Umro je jedan čovek koji je imao anginu pektoris. Umro je kad smo nas dvadesetoro čekali Novu godinu u njegovoj kući. Čovek ne sme da misli o svakoj podudarnosti.
No comments:
Post a Comment