Dnevnik Borislava Pekića 18. februar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

18. februar 1855 

Večeras je partija pokera kod mene. Očekujem dolazak A., koji je tako prirodna žrtva da bi bio greh ne „očešljati ga“.
 x
Poreklo siromaštva naše savremene književnosti ne treba tražiti u nedostatku talenta, ni rutine. Ono nije u našoj orijentalnoj lenjosti ni u uzoropoklonstvu. Ono se nalazi u disocijaciji prirode umetnosti i društvenog sistema. Trebalo bi da nestane jednog ili drugog pa da se harmonija iznova uspostavi. Kopiranje zapadne beletristike sada nije moda. To je najintimnija potreba same umetnosti, koja u preslikavanju maskira svoj rušilački instinkt.

Po nagonu destruktivna, književnost ne može da afirmira ništa osim vlastitog nagona. Ona je po po poreklu revolt a po posledicama negacija. Njeno poreklo u pobuni određuje i njenu ulogu. Ona prezire postojeće u ime nastajućeg. Kad joj se oduzme to pravo ona truli ili postaje predmet administracije. U permanentnom sukobu sa gradilačkim nadahnućem desetina generacija, ona je stvorila oko sebe lažni oreol pomagača tih inspiracija.

Međutim, ona ih je možda inspirisala, ali nikad sa njim kolaborirala. Kreativan trud državotvoraca stoji u stalnoj i normalnoj akcidenciji sa rušilačkim nagonom umetnosti. Sva reprezentativna dela književnosti propovedaju pobunu, ili navode razloge za nju, što je uostalom sasvim isto. Nijedno ne daje pristanak. To je i razlog zbog koga u totalitarnim režimima nema i ne može postojati umetnost. (Izuzev naravno državnih bajki.)
x
Konačno je stigao odgovor Herberta Grina. „Naše kazalište žali što ne može preuzeti dramu sa ovako izuzetnom temom iz razloga koji su sledeći ...“. – To liči na korespondenciju „Voćara“: „Naše preduzeće žali što ne može preuzeti mušmule koje imate na skladištu iz razloga koji su sledeći ....“


A tek razlozi! Hriste Bože! Oni - tj. valjda ta svinja - drže da nemački intelektualci nisu bili fanatizirani Hitlerom, ni osobno ni kolektivno. Uopšte da jedan intelektualac ne može biti fanatiziran. Gospodin Herbert Grin je zaboravio na Branta , Siversa i ostale medicinske velikane koji su, uprkos svog intelektualnog odgoja, i te kako mirno i sa naučnim uživanjem činili eksperimente nad deportircima.

Na kraju, čak i da ova primedba stoji, iz drame se ne vidi da je nemački intelektualac bio fanatiziran (Toler je izrično na drugoj strani), nego da je jedan nemački lekar mislio da je fanatizovan samo zato da bi dobio moralno opravdanje za intimnu želju da svoje pretpostavke dokaže na ljudima, pošto su već primljene na pacovima. Biti fanatizovan ne mora uvek značiti zavisnost od spoljneg idola. Čovek može biti fanatizovan i vlastitom idejom.