Dnevnik Borislava Pekića 24. februar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1955 ( nastavak) 

Zlatna grana (naslov romana) 

U tri dela: prvi bi obuhvatio naše mladosti od 1944. do 1948.; drugi: zatvor od 1948. do 1952.; treći period posle zatvora. Kraj scena u kavani. Tupo neprijateljsko raspoloženje. Prijateljstvo po inerciji. Jedan po jedan se diže i odlazi. Najzad ostaju samo Njegovan i još jedan. Ovaj kaže: E pa zdravo Njegovan! - Zdravo. Nekoliko praznih čaša kao simboli dovršenog posla. Svet se komeša oko njega. Nov svet. On najednom pljune sebi između nogu i dižući glavu dodirnu mrtvi kelnerov pogled: - Piće nije plaćeno gospodine. On plati i ostade bez prebijenog dinara. Zatim izađe u noć.

 ( ) - gospodin Ripoa .
(...). Odnos sa majkom neverovatno hrabrom ženom.
( ) - Preoptrećen seksualno.(...)
( ) - Zolja. (...).
Klub sedam dobošara.
Njegovan, (...)
 x
Obdelavaj svoj vrt! Korisna samoobmana. Najpre vrt nije nikad naš, nego mi tek zatičemo u njemu od drugih zasađene biljke koje moramo ili ne moramo da negujemo, u nemogućnosti pritom da razlikujemo ono što je posađeno našom rukom od onoga što je u nas posađeno.

Svašta je stvoreno, ali sve što je stvoreno ne izgleda da je stvoreno za nas.

Sterilna atmosfera za jednu generaciju. Onemogućiti uticaj učenja na nju. Nemogućnosti opita su unutrašnje prirode. Opit bi se na kraju sveo na zversku igru.....
x
On je spoznao svoj mitološki značaj i nastojao da prepravi priču. Priča je bila kitnjasta za doba u kome je živeo. Da li je imao prava da se menja? Ko to može sa sigurnošću da tvrdi. Bila je to njegova privatna igra sa sudbinom.
 x
On je bio gospodar i vladao je srcima. Dolazio je postepeno kao zaraza dok nije naselio sobom sve što je hteo. Živeo je kao imela na suvim grančicama ljudi. Nesumnjivo je bio u izvesnom smislu Mesija koji je bio obećan, jer je činio da stvari izgledaju drukčije nego što su pre njega bile i da se povinuju njegovoj volji.
 x
On je hteo da ostane nevin i da protekne kao vreme koje ni u šta nije upotrebljeno. Pisao je prirodnjačke knjige koje nikome nisu mogle da naškode, ali nikome nisu ni koristile. Nije hteo čak ni da umre, jer nije mogao da predvidi šta će njegovo prestajanje da izazove u svetu koga se pribojavao.
 x
Mi smo izbegli misteriju porekla, ako ga ograničimo na jedan od mogućih svetova. Jedini mogući, jedini koji jeste obnavlja tu misteriju i beg refleksije u pretpostavku večnog i apsolutnog.

Metodološki je jedina alternativa: naći početak našeg sveta. Iz toga bi sledio taj početak kao završetak prethodnog, prividni završetak, jer sa stanovišta koga mi zauzimamo svetovi mogu nestajati kao fenomeni, ali ostaju da se prožimaju kao ono što je u njima samosaznato.


 Jedna suma saznanja o životu mora biti dana svesti, ali daleko od toga da je ona potpuna; ta suma je i izvor zabluda. Čini se da je ona dana svesti, samo u cilju velike obmane koja nad njom ima da bude izvršena. Jer saznati znači i biti. A time dozvoljavamo i jednu protivrečnost, jer svest nema egzistencije, ukoliko se njenim bitkom ne uzme tuđa egzistencija kojom se služi. (Ovo treba razviti u jedan kosmički parazitizam.

Zar život nije neka vrsta parazita koga materija nosi u sebi, koji tu materiju razlaže, crpe, samo prividno se u nju vraćajući, jer ono što se u zemlju od života vraća to je njegova materija, a ne sam život. I hrišćanska crkva pala je u zabludu materijalizma svojom opomenom: „Iz zemlje si, u zemlju ćeš se vratiti“.

Ništa nama protivrečnije od toga - ono što vraćam materiji je sama materija, egzistencija koja mi je bila pozajmljena, tačnije egzistencija koju sam ja svojim životom parazitski koristio. Šta više od onoga što jeste, dobija zemlja mojom lešinom? tako pitanje treba postaviti. Entropija.

Kierkegaard : „Ja nije tu, već nešto što treba da postane“. –

 Izvodeći ovaj princip iz njegove sporedne ljudske, najzad etičke primene, unevši ga samim aktom izvođenja u svet kao „samostvaralački akt spontaniteta energija“ dobijamo univerzalno načelo: „Svet nije tu, već nešto što treba da postane“. Ono što jeste je definitivno i isključuje razvoj u sebi. Ono što nije to je sam taj razvoj. Cilj je nestati, jer to znači biti završen. Nije - to znači jeste. Ono čega više nema to jeste. (Diskusija o samoubistvu - etički shvaćeni egzistencijalizam.)

Kogito ergo sum. Bedni Descartes ! Kakva skromnost u razlozima za svoje postojanje. Kakva nebrižljivost u skromnosti. Jer misliti ne znači postojati u smislu samoosećanja sebe. Inače bismo morali priznavati svoju smrt, svoje nepostojanje uvek kad nismo svesni sebe. Buđenje iz sna bi onda dočaravalo vaskrsavanje, i mi bi iz postelje ustajali uvek kao iz groba. U tom slučaju pošto više nismo postojali morao bi se kontunuitet naše energije prekinuti i mi bi uvek iznova svakih 24 sata počeli svoj život iz početka. (Izvesnima bi to van svake sumnje koristilo.)

JUDA. S jedne strane on jeste, jer sudbina uvek jeste, a ne postaje. S druge strane on nije, jer realno još postoji. Nade još ima. Kad čovek zna šta će svakog trenutka da uradi, onda ako ne može drukčije osim da to uradi, on jeste. Otpor sudbini kod Jude baš se i sastoji u tome odricanju sebe kao onoga što jeste. Otuda nepredvidljivost.

Sve je iščezavalo, ali nije iščezlo. Ne bi se moglo reći da ono što je nestalo više nije, naprotiv baš to što je nestajalo imalo je neodoljivu snagu prećutne prisutnosti. I ono je odlučivalo. U svom nepostojanju ono je bilo pretnja, jer je moglo postati. Ono što je bilo tu predamnom, moja stolica, sto, orman, zidovi, nisu bili grozni u toj meri, iako ne kažem da nisu bili grozni uopšte. I još: nije bilo nekog vraćanja, pa nije bilo ni prepoznavanja. Nije bilo obnavljanja, pa nije bilo ni memorije kojoj bi se obratio za pomoć. Svaka noć bila je noć iz početka, kao da nikad pre toga nije pala i jedna.