Dnevnik Borislava Pekića 1. april 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. april 1955 (nastavak) 

( ) i ja bezuspešno nastojimo da prodremo na otvaranje Mooreove izložbe. Izgleda da se isuviše pouzdajem u svoj vanjski izgled, osobito u svoju „privatnu prašumu“, a takođe u njenu pojavu koja kao da je makazama izrezana iz Politikinog modnog žurnala. Izbacuju nas.

Očevidno ne ličim na ambasadora Njenog Veličanstva niti imam učeničko lice prijatelja iz Burme. Mladunci, potencijalni geniji (lavovi Beogradske noći koji se preko dana inkarniraju u mrave) ispred Paviljona kao konji ispred štale, trupkaju od žudnje za lepotom - ili senom. Zatim čekam karte (...).

Da sam iole neuzdržljiv presela bi mi kafa što smo je popili u salonu „Kasine“, srećom pre nepun sat R. me obaveštava da je Bog. prihvatio Eksperiment, pa ostajem hermetički zatvoren spram ( ) i u potpunosti angažovan tom vešću. (...)

Stojimo kraj kamene ograde na Kalemegdanu. Ispod teče reka kao istegnuta guma za žvakanje, a sa ostrva niče retko džbunje magle. Alarmiram: pazi mladiću, jedriš pogrešnim smerom. No kako je svaki smer u posledicama koje mu slede pogrešan, upozorenje nema praktičnog značaja. Poput Mobi Dika jedrim preko debelog okeana u potragu sa svojim emocionalnim kitom. (...)

Dnevnik Borislava Pekića 1. april 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. april 1955 

U ovom mesecu ja sam saznao da postoji Bog i da mu je 
ime žena. U ovom mesecu ja sam saznao da je taj 
Bog zao kao i svi bogovi kojima sam se nekad molio. 
U ovom mesecu, najzad, saznao sam da se 
i zlo može voleti jednako duboko kao i dobro. 

1. april 1955 

Nagao udar vetra i stup dima koji se peni iz titanske cigarete s one strane reke, sirena broda pod kišom što u uskim i sočnim stabljikama raste iz neba, najzad mračni elan bujice koja uzazivački prska pustolovne slike u lice, sve to može da od lojalnog građanina sa provincijskim čežnjama stvori pirata. Ima li preobražaja koji bi bio plemenitiji?
x
Prošla je kao sen sa porubom od crne čipke. Nezahvalan kult koji se iskrao iz crkve, hodajući prst sa vodicom iz škropionice, sladunjav miris sna dugo zatvorenog u kartonskoj kutiji za šešire (jer pošto je umeo da izabere nije imao srčanosti da uzme). U toj prozračnoj vazni vazduha na sredini trga - sa imenom nekog socijaldemokrate, šta li - u amonijačnoj atmosferi javnih klozeta sa umerenim cenama, pod tim podnebljem jedino mogućeg olakšanja, ja sam osetio zlikovački mig.

Penzionisani kapetan Garde Njegovog Veličanstva je sa prilično blesavim izrazom metafizičke euforije zakopčavao svoje prugaste pantalone. Trolejbus je gravirao pruge u blatu, žice su poput pruga inteligentne svetlosti stremile mozgovima funkcionera. Sve je bilo tako neodoljivo prugasto, i upućivalo se nekud naporedo. U rutiniranom maršu odlazili su redovi ukrućenih predmeta na ešafo.
 x
Ljubav je onaj savršeni oblik taštine, koji ume da je pobedi da bi joj iskusnije služio. Zato treba biti jednostavan kao Apolinerov cvrčak i „mokriti, mokriti kao cvrčci“.
x
- Sjećaš li se Poncije tog čovjeka?
- Isusa! Isusa Nazarećanina?
Ne, ne sjećam se.
(Prokurator Judeje A. France )

Dnevnik Borislava Pekića 10. mart 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

10. mart 1955 

I tako pitanje za pitanjem teče iz tog spirituelnog rezervoara. A svet nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi odgovor smo na ko zna koje pitanje. Moram priznati prilično „mizerabilan“ odgovor.

Dnevnik Borislava Pekića 2. mart 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2. mart 1955. 

Gregor Samsa se probudio jednog jutra kao kukac, i Gregor Samsa nije držao da je to čudno osim što su ga zabrinjavali uzaludni pokušaju da svoje golemo, na leđima oklopljeno telo postavi na noge tanke kao strune i mnogobrojne. On zna da od toga, da li će on uspeti da se digne i uhvati voz, da bi ugovorio nabavke za svoju firmu, zavisi njegova porodica.

A to što je trenutno kukac znači samo „da je u velikom škripcu i on će moliti gospodina Prokuristu da izrazi njegovo poštovanje gospodinu šefu i da se zauzme za njega, jer kad je čovek u teškom položaju onda je vreme da se sete i njegovih usluga“. No gospodin Prokurista beži preko ograde. Otac ga uz pisku i udarce štapa iznova uteruje u sobu kad je najzad uspeo iz nje da izmili.
Tako počinje život trgovačkog putnika Gregora Samsa u obličju kukca, da se završi u prvom zraku svetlosti jednog jutra koje je padalo sa prozora. Umorio je sebe glađu. Taj nežni brat i sin koji je čak i kao kukac još uvek gajio potajnu nadu da svoju sestru pošalje na konzervatorijum, kome je trebalo četiri sata gmizanja da bi jednu plahtu dovukao na sofu i njome pokrio zadnji deo trupa, kad se zavuče kao i svaka buba pod nju, da ga majka ne bi videla.

Dnevnik Borislava Pekića 24. februar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1955 ( nastavak) 

Zlatna grana (naslov romana) 

U tri dela: prvi bi obuhvatio naše mladosti od 1944. do 1948.; drugi: zatvor od 1948. do 1952.; treći period posle zatvora. Kraj scena u kavani. Tupo neprijateljsko raspoloženje. Prijateljstvo po inerciji. Jedan po jedan se diže i odlazi. Najzad ostaju samo Njegovan i još jedan. Ovaj kaže: E pa zdravo Njegovan! - Zdravo. Nekoliko praznih čaša kao simboli dovršenog posla. Svet se komeša oko njega. Nov svet. On najednom pljune sebi između nogu i dižući glavu dodirnu mrtvi kelnerov pogled: - Piće nije plaćeno gospodine. On plati i ostade bez prebijenog dinara. Zatim izađe u noć.

 ( ) - gospodin Ripoa .
(...). Odnos sa majkom neverovatno hrabrom ženom.
( ) - Preoptrećen seksualno.(...)
( ) - Zolja. (...).
Klub sedam dobošara.
Njegovan, (...)
 x
Obdelavaj svoj vrt! Korisna samoobmana. Najpre vrt nije nikad naš, nego mi tek zatičemo u njemu od drugih zasađene biljke koje moramo ili ne moramo da negujemo, u nemogućnosti pritom da razlikujemo ono što je posađeno našom rukom od onoga što je u nas posađeno.

Svašta je stvoreno, ali sve što je stvoreno ne izgleda da je stvoreno za nas.

Sterilna atmosfera za jednu generaciju. Onemogućiti uticaj učenja na nju. Nemogućnosti opita su unutrašnje prirode. Opit bi se na kraju sveo na zversku igru.....
x
On je spoznao svoj mitološki značaj i nastojao da prepravi priču. Priča je bila kitnjasta za doba u kome je živeo. Da li je imao prava da se menja? Ko to može sa sigurnošću da tvrdi. Bila je to njegova privatna igra sa sudbinom.
 x
On je bio gospodar i vladao je srcima. Dolazio je postepeno kao zaraza dok nije naselio sobom sve što je hteo. Živeo je kao imela na suvim grančicama ljudi. Nesumnjivo je bio u izvesnom smislu Mesija koji je bio obećan, jer je činio da stvari izgledaju drukčije nego što su pre njega bile i da se povinuju njegovoj volji.
 x
On je hteo da ostane nevin i da protekne kao vreme koje ni u šta nije upotrebljeno. Pisao je prirodnjačke knjige koje nikome nisu mogle da naškode, ali nikome nisu ni koristile. Nije hteo čak ni da umre, jer nije mogao da predvidi šta će njegovo prestajanje da izazove u svetu koga se pribojavao.
 x
Mi smo izbegli misteriju porekla, ako ga ograničimo na jedan od mogućih svetova. Jedini mogući, jedini koji jeste obnavlja tu misteriju i beg refleksije u pretpostavku večnog i apsolutnog.

Metodološki je jedina alternativa: naći početak našeg sveta. Iz toga bi sledio taj početak kao završetak prethodnog, prividni završetak, jer sa stanovišta koga mi zauzimamo svetovi mogu nestajati kao fenomeni, ali ostaju da se prožimaju kao ono što je u njima samosaznato.

Dnevnik Borislava Pekića 24. februar 1955. nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1955 (nastavak)

Tekst za stil knjige 

Cveće za mrtve (koja obrađuje opadanje Njegovana u vremenu od 1914. do 1941.)

Ako je istina da vidovnjaci mogu sa lica ljudi pročitati nepogrešivo i precizno čas njihove smrti, i ako je istina da i smrt kao i sve elementarne nepogode - bure i zemljotresi ostavljaju znake na stvarima da bi ih one očekivale, onda bi osoba sa tom moći mogla bez naprezanja da u laganom ali neprimetnom pomeranju Njegovana i njihovih Domova kroz sto godina, u sve širim i širim koncentrišnim krugovima od Dedinja preko Neimara,

Garašaninove , Kralja Aleksandra sve do Grobljanske , u kojoj evo ove godine - 1941.- podiže Maksimilijan Njegovan svoju kuću, predvidi u tom kretanju prema Novom groblju neumitan tok jedne umorne krvi i jedne iscrpljene inspiracije.
 x
Sudbina koja Engleze vodi Holanđanima dovoljno je čudnovata ali ona koja iz Epsoma vodi u Pensilvaniju, a odatle u brda što zatvaraju Altamont preko koralnog krika petla i blagog kamenog smeška anđela, obojena je onim tamnim čudom slučajnosti koja stvara nove čarolije u jednom mračnom svetu.

 (Građa za ...... )
x
Suđenje rentijeru i bivšem zastupniku JUB Simeona Njegovana, njegovom drugobratučedu Maksimilijanu Njegovanu protiv koga je Javna tužba iznela da je u noći između 2. i 3. maja 1953. umorio Jovanu U. bivšeg kapetana pokreta otpora. Javna tužba izvodi ove zaključke iz činjenice da je Jovana se zadnji put javila upravo iz stana Maksimilijana Njegovana telefonom svojoj prijateljici i da je nakon toga nestala, a da optuženi u toku prethodne istrage priznaje da ga je ona posetila i da je u rečeno vreme bila u njegovom stanu.

Zatim iz izjave još nekih svedoka koje tužba izvodi pred sud. Svedoci su: njen brat, nekada direktor jedne banke, (jedini od bliže porodice, koji je uostalom neprijateljski raspoložen prema njoj); njena najbolja prijateljica iz dana pre rata; žena koja je godinama spremala njenu sobu; dva čoveka koja su joj se udvarala - jedan oficir i jedan sportist; komesar njenog odreda za vreme rata; prijatelj njihove kuće; njena majka.

Nijedan od nas ne može da nađe protivrazlog za činjenicu da pripadamo jednoj generaciji koja je osuđena da nema ideala, a koja je neprekidno pokušavala da ih za sebe odabere i za njih se bori. Da li je nama teško i ponižavajuće da ozakonimo prazninu svog duha, i time priznamo svoju inferiornost prema generaciji naših očeva, inferiornost prema zverima koje se herojski bore za opstanak,

prema mesu koje se u naporu da zadrži svoju podvojenost opire duhu, inferiornost prema nebu, i suncu, i nekakvoj kaljuzi čak, i tako dobrovoljno se spuštajući na nivo elemenata, mi kao slobodne ništarije sterilno, bez otpora i revolta, ulivamo se kao kakva reka izmeta u sastav svakoga i svačega što želi i može da nas ima. Iza svakog rata dolazi po jedna izgubljena generacija i jedina razlika između njih je u tome što je poslednja izgubljenija od pretposlednje.

T i p o v i : 

1.- Njegovan (sin jednog Njegovana iz Antonijeve grane) - Otac koji je radi slobode sina izdao svoju pravu prirodu - tema Uljeza - postaje visok funkcioner režima. Sin pod pritiskom prošlosti i pod uticajem majke pune romantizma, umetničkih nastrojenja razvija se u jednoj izolovanoj citadeli. Izgradivši svoj svet on misli da će mu njegovo postojanje omogućiti da izbegne dodir sa stvarnošću.

On je umetnik koji piše i zamišlja da njegovi ispisani arci mogu uticati na svet. No jedan događaj u njegovoj školi pokazuje mu iluzornost te izolacije (tuča 1946.). I tada se u njemu rađa revolt, već pripremljen inferiornošću u koju je bio gurnut. Sa još nekoliko prijatelja stvara on organizaciju. Za njega je to bila igra - nastavak njegovog intimnog sna.

2.- ( ) neverovatna ambicija. Čak i kada igra karte ne dozvoljava da je pogrešio. Papska nepogrešivost. Jako naglašen kompleks - naime on se stidi roditelja koji su nižeg staleža. Njegov otac je nekad imao kavanu, nakon dolaska komunista postaje direktor jednog restorana u kome se društvo skuplja. To ga nateruje da potraži društvo ljudi čiji su roditelji bili na višim društvenim lestvicama. Kad uviđa da bi u organizaciji mogao da igra jednu od vodećih uloga, on u nju ulazi i postaje njen najaktivniji član.

3.- (...): Iz bogatstva pao u bedu. Jedan stvarno dobar čovek. I tako dalje ........

Dnevnik Borislava Pekića 24. februar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1955 (nastavak) 

Došavši do ugla Kraljevića Tomislava Leonid je stao. Svetiljka obešena visoko o taman strop kišila je odozgo smrzoplavim sjajem. Posmatrana odavde ulica je izgledala kao usečena bradvom. Najzad, pomisli, oni će poverovati. Ili ono neće poverovati. On zavuče ruku u unutrašnji džep da uzme tabakeru, ali je vrati: još uvek imaš vremena da se vratiš kući, ako dobro ispitaš stvar za tebe će to biti najbolje. R. dočekuje u Preduzeću. Ako se požuriš mogao bi da ga zatekneš kod kuće.
x
Ličili su na mrtvace, kojima je aljkavost grobara dozvolila da još malo ostanu na zemlji. I onda su iščupali iz sebe svu neprimenjenu veselost, iz svakog dana ponaosob, da je sada pospu zajedno sa konfetama na glave devojčura. Leonid nije čuo muziku.

On se okretao sa M. uporno, bez smisla kao toček na izvrnutim kolima, kao gramofonska ploča koja je urlikala iza njega sa zverskom snagom u visokim tonovima sambe, dok su konfete padale i on mislio da bi mu srce stalo zajedno sa njim i njenim bosim nogama. C. se smejao pred njim svojim ukočenim japanskim smehom. .... Da, Leonide prođi još jednom kroz pustinju budućnosti da bi se vratio oazi, čije je drveće izraslo za tebe i senke pale za tebe i voda pokuljala za tebe, i vraćajući se ranjen od stranaca i pustolova ti ćeš kružeći nad njom kao crn oblak koga obrazuju isparenja bilog, čije su munje planule i gromovi udarali u svoja drveća, osetiti da je neko obdelavao u tvom odsustvu oazu tvoju, i kad dopreš to saznanja da su to bile tvoje zaboravljene nade, sletećeš na obalu ukraj reke da se odmoriš.

Dnevnik Borislava Pekića 24. februar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1955 (nastavak) 

Ako sada podvrgnemo ispitivanju naviku gospodina Antonija Njegovana da svoju jutarnju, od lekara preporučenu šetnju, obavlja na alejama tog istog groblja, sa beskonačnim strpljenjem izgovarajući imena pokojnih sa mermernih ploča, zasenjen maglovitim suncem, bićemo iznenađeni koliko u toj navici ima neumitnosti.

Jer kapilari streme tamo gde i ceo krvotok. U svojoj šesdesetoj godini on je naknadno, ali sa podivljalom žestinom osetio na svim magistralama svoga opstojanja, da je kroz svih tih šesdeset godina trpao u sebe sve same izlišne vrednosti i sada u šesdesetoj da ne zna šta bi sa njima, sa tim pogrešnim gorivom koje ga je ispunjavalo.

Kao kada bi na stanici, u panici da ne izgubi svoje mesto u vozu, ščepao tuđ prtljag umesto onog koji je njemu bio namenjen, i sada stoji na peronu krajnje deprimiran saznanjem da u ruci umesto svojih svilenih pidžama, plastrona, drži tuđe prljave i pocepane krpe. I pošto je nadmoć predmet uobrazilje, nje nestade a krpe koje je držao u ruci bile su pocepane i zaudarale na izmet.

Od tog vremena datira njegova navika da svraća na groblje. I tu nad samim lešinama njegova bi se nadmoć vraćala. Svako traži blizinu inferiornih stvari, a ti mizerni ostaci strasne muke koji su ležali ispod njega geometrijski poređani i složeni u figure pune razuzdane mašte, bili su zaista inferiorni. (Uostalom oni su barem posle smrti uspeli da svojim položajem ne remete red.)

Čak su i ljubavnici šćućureni na pločama u blesavom muku, koji su dočaravali jedinstvo sveta, ljubavi i smrti, pustolovnih nadahnuća i konačne izolacije i gimnazisti koji su kraj očevidnih dokaza izlišnost svega pa i Pitagorine teoreme, morali ipak da znaju za sutra čemu je jednak zbir kvadrata nad katetama, čak su i oni u zamračenim dekoracijama grobova bili jadni, smešni pajaci ....
Ljudi počine samoubistvo kad počinju da osećaju sebe. Dok ide unaokolo i oseća druge, a sebe samo neophodno pretpostavlja, ili samo podrazumeva, čovek ima neku slavodobitnu iluziju da je lak, lak i večan kao vazduh. I srce postaje bolesno samo onda kada ga osetimo. Sve dok saznajemo o njemu preko anatomskih atlasa mi o njemu nikad ne mislimo.
x
Iza svake kiše dolazi sunce da osuši zemlju. Posle svake pesme dolazi tišina da upije zvuke. Posle svakog rata dolazi po jedna izgubljena generacija kao otrovno cveće sa đubrišta. I razlika između njih samo je u tome što je ona koja sledi izgubljenija od one koja prethodi. U čemu je njen cilj? Da na svom revoltu odgaja nov rat.

Dnevnik Borislava Pekića 24. februar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1955 (nastavak) 

Gde ti je Dom ti koji stanuješ u rosi i izmetu i koji se 
isparavaš u nebo kao roj nakaznih slika. 
Tvoja senka je na vratima, žuta od lutanja 
Zelena od čežnje i crna od proganjanja. 
Tvoje stope su na svim putevima kao hiljade malih grobova 
 iz kojih raste prašina. Lelujav džbun prašine. 
Tvoje su ruke ukrštene na grudima mrtve zemlje. 
Da li smem da ti govorim o travi koja nije moja?
 x
- Odakle?
Osetio sam nervozu.
- Pa odatle.
 - Gde si ranije živeo pre nego što si došao u grad?
 - Ja sam odavde.

Dnevnik Borislava Pekića 24. februar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1855 

I kada je prošla, kao crna senka sa sivim porubom, i kao nelojalni predeo koji je pobegao iz okvira, i kao miris i zabuna, možda sa pokretom koji se u međuvremenu ponovio da znači, a da ga ja nisam video, u velikoj vazni vazduha na sred trga, (koji je imao ime nekog socijaldemokrate), to je bilo tako zlikovačko osećanje da sam stao i sve dok ona nije zašla za ugao kina, ja sam sebe primoravao da ne skočim nekom za vrat, na primer onom penzioneru koji zakopčava svoje čakšire pred pisoarom. Ima dva dana otada.

I sve je prošlo jednako kao i ona. Mogu pribrano da položim računa o tome šta se dogodilo sa mnom da me savlada strah i da dobijem nagon besnila. Šta sam branio u momentu kada je njena senka ulazila u izlog kao kradljivac nakita. Nema sumnje ona je stajala iza mene za čitavo to vreme. Pomisao na to da je ona stajala, možda minut ili dva, a da je ja nisam za to vreme gledao dovodi me u histeriju.

Gospode, možda čak i svih pet minuta. Nikad nisam smatrao da ću biti tako zloban prema njenoj senki. Da li je uhvaćena kad je provalila u izlog? Da li je izvedena na sud, zato što prolazi kroz staklene zidove iza kojih ljudi čuvaju vreće u koje se odevaju na ulici? Da li je ta senka nju uzela za svog branioca, ili je bila ponosita na svoju usamljenost? Ima u senkama nešto servilno kad nam ližu pete. Da li nas mrze i spremaju plan da nas upropaste?

Dnevnik Borislava Pekića 18. februar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

18. februar 1855 

Večeras je partija pokera kod mene. Očekujem dolazak A., koji je tako prirodna žrtva da bi bio greh ne „očešljati ga“.
 x
Poreklo siromaštva naše savremene književnosti ne treba tražiti u nedostatku talenta, ni rutine. Ono nije u našoj orijentalnoj lenjosti ni u uzoropoklonstvu. Ono se nalazi u disocijaciji prirode umetnosti i društvenog sistema. Trebalo bi da nestane jednog ili drugog pa da se harmonija iznova uspostavi. Kopiranje zapadne beletristike sada nije moda. To je najintimnija potreba same umetnosti, koja u preslikavanju maskira svoj rušilački instinkt.

Po nagonu destruktivna, književnost ne može da afirmira ništa osim vlastitog nagona. Ona je po po poreklu revolt a po posledicama negacija. Njeno poreklo u pobuni određuje i njenu ulogu. Ona prezire postojeće u ime nastajućeg. Kad joj se oduzme to pravo ona truli ili postaje predmet administracije. U permanentnom sukobu sa gradilačkim nadahnućem desetina generacija, ona je stvorila oko sebe lažni oreol pomagača tih inspiracija.

Međutim, ona ih je možda inspirisala, ali nikad sa njim kolaborirala. Kreativan trud državotvoraca stoji u stalnoj i normalnoj akcidenciji sa rušilačkim nagonom umetnosti. Sva reprezentativna dela književnosti propovedaju pobunu, ili navode razloge za nju, što je uostalom sasvim isto. Nijedno ne daje pristanak. To je i razlog zbog koga u totalitarnim režimima nema i ne može postojati umetnost. (Izuzev naravno državnih bajki.)
x
Konačno je stigao odgovor Herberta Grina. „Naše kazalište žali što ne može preuzeti dramu sa ovako izuzetnom temom iz razloga koji su sledeći ...“. – To liči na korespondenciju „Voćara“: „Naše preduzeće žali što ne može preuzeti mušmule koje imate na skladištu iz razloga koji su sledeći ....“

Dnevnik Borislava Pekića 17. februar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

17. februar 1955 

Jutros sam svratio kod M. S. Spavaća soba obojena je u četiri disparatne boje po ugledu na kutije za čokoladu. Meni lično više su se sviđali stari zidovi islikani I.-inim ilustracijama iz pustolovina Kluba Sedam Dobošara i stravično - zlokobnim lozinkama Saadističke partije organizovane u cilju zaštite leševa, a protiv penzionera i Pljuje ,

Veliki Bog Bota u holandeskom pozorištu, Kolonelo I. baca Džekijeve espadrile na Hirošimu, Sednica Saadističke stranke, Maloprodaja konzerviranih leševa, Penzioneru, evo ti za tvoj trud! Koka sin bez ramena, Myron stiže u grad zavijen u Papsku indulgenciju, Ja ispaljen iz džeferdara (nešto poput bezgrešnog, a militarističkog začeća).
 x
Ideja o slomu Evrope više je stvar naših osećanja. Ja sumnjam da jedan Sovjetski funkcioner misli o njoj sa zabrinutošću onih čija Evropa svakako umire. Poteškoća je u tome što ne postoji jedna Evropa. Ima onoliko Evropa koliko ima naslednika kraj odra bogatog ujaka. Ako jedna Evropa umire, izraz uostalom više patetičan i pozorišni nego precizan, ostaje ih još uvek dovoljno koji žude da je naslede.

Dnevnik Borislava Pekića 14. februar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

14. februar 1955.

Pošto je u nacionalnoj netrpeljivosti izgubila materijalnu dominaciju, Evropa je na putu da izgubi i duhovnu. Ona više nije u stanju da proizvodi civilizacije, te nije u stanju ni da ih brutalno razara. Njeni ratovi i njeni socijalni poroci (od kojih levičari prave vlastite vrline) više su gnojavi čirevi, koji s vremena na vreme buknu i zapale kontinentalni organizam, nego smrtonosne epidemije.

Njena agonija je pre u sposobnosti rađanja nego samoodržanja. Uostalom ta jalovost spasava svet od mrtvorođenih ideja njenog žalosnog klimaksa. Izjedena do kosti na Istoku, polutrula na Zapadu kao Hamlet, Evropa nad vlastitom lobanjom može da pita: Čemu je postojala, kad mora da nestane. Pokušaji integracije svedoče o toj agoniji. U doba prosperiteta njom su se zanosili samo naročito veliki i nepraktični umovi.

Kada jednu filosofsku ideju prisvoje političari, onda je to nepogrešiv znak njene iscrpljenosti i opadanja političke inspiracije. Izgleda da su rudnici ideja otvoreni u Americi. Jedan evropski kancelar izjavljuje: „Najbolji Evropejci dolaze iz Amerike“, ali on je zaboravio da se intelektualne rafinerije još uvek nalaze na ovom kontinentu. (Osim toga mašine koje proizvode američke ideje uvezene su iz Evrope.)

Evropsko iskustvo i njen rutinirani duh još uvek služi da oplemeni primitivne ustanke krajnjeg Istoka i Zapada. Naravno, prilično je neutešno da nam se kroz Ameriku ruga uskrsli duh razbojnika koje je Evropa izgnala, ali Evropa više nema vremena da čuva svoje dostojanstvo, jer joj je u opasnosti glava. Propadanje Evrope je na kraju krajeva stvar naših osećanja.

Za evropskog intelektualca, industrijski proizvedenog na francuskoj literaturi i Revoluciji, Evropa se proteže od Jelisejskih Polja do Invalidskog Doma. Evropa je u opasnosti ako jedan Flamlen ili Pino ne dobije u prvom pokušaju investituru.
Međutim ono što zabrinjava nije neizvesnost naše budućnosti nego nejasnost naše prošlosti. Neizvesnost dana koji dolaze uvek potiče od nejasnosti dana koji mu je prethodio. Množinom misli mi smo merili njihovu snagu. Racionalni nagon zapadnjaka pred poplavom tog duhovnog okeana koji je pretio da potopi osim biblioteka i svaki zdrav ukus.

On je propustio da ga svede u red. Evropska elita čuvala se eklekticizma. Ona je radije izmišljala nego slagala. Rađe proizvodila nego prerađivala. Tu je snaga Amerike. Nedostatak originalnosti omogućava jasnoću situacije i brz izbor.
 x
Bio kod ( ) U njenim godinama ruže puštaju najjače mirise. Šteta što imam nazeb.

Dnevnik Borislava Pekića 10. februar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

10. februar 1955. 

Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U ljudima je samo strah od trenutka.
x
Danas slavim srebrnu svadbu sa dramaturgijom: završio sam svoju dvadese petu dramu. Kada ih bude pedeset, možda ću izaći na tržište. Ako mi se ospori talenat, nadam se da mi se bar plodnost neće osporiti. Evo ih:

1) Ključevi noći; 2) Na belom kamenu; 3) Beograd 53; 4) Prognan iz života; 5) Slučaj emigranta Ulisa Njegovana; 6) Kako sam postao gad; 7) Ponoćni ekspres; 8) Prometej ; 9) Čovek koji ne spada u stvar; 10) Telemah, makro grada Y; 11) Traži se privatna senka; 12) Obucite se u haljine bele i sačekajte; 13) Uljez u svetlost; 14) Misterija naselja prirodnih ljudi; 15) Veština biti mrtav; 16) Plime i oseke;

17) Ešafo i sekira; 18) Gljive i gnojiva; 19) Eksperiment; 20) Bastion: Kraljice Natalije 7; 21) Maksimilijan Njegovan; 22) Cvrčak bez ognjišta; 23) Azil za senke; 24) O tome kako je Kajin ubio Avelja, kako je Avelj to zaslužio, i kako je posao loše obavljen; 25) Nº 14054.

Dnevnik Borislava Pekića februar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Februar 1955 

KNJIGA O AHASFERU 
 Imaš li odanu senku Ahasfere 
Veruješ li svojoj senci, 
Koliko plaćaš svoju senku? 
Straži i uhodi svoju senku Ahasfere 
Jer ne znaš dan i čas u kome će se 
Dići na tebe, Izgnani. 
(Psalm XXV) 

Glava 1 : 
Tebi se obraćam jer ti si Glas, koji pohodi zemlju Ahasfera da objavi dan i čas ustanka senki. I jak si, jer ođekuješ iz drugog glasa kojim je govorio i treći, i tako kao ikra u okeanu Izgnanika ti se rasplođavaš iz zasede.

Glava 2: 
I cveće straha će nići iz zemlje Ahasfera, jer glas reče: Niknite cvetovi straha! A senke će drhtati na petama našim, ali neće izdati.

Glava 3: 
Onda zapovedi Glas: Kao brodovlje krcato začinima plovite kroz moreuze, između sekira i panjeva, između točkova i asfalta, između usana i čaša, između brijača i krvotoka. A senke će drhtati na petama našim, ali neće izdati.

Glava 4: 
 I oni će ploviti jer Glas zapovedi da krstare i otkrivaju nove kontinente obzira i lojalnosti, u slavu vetra koji ih otisnu. I naredi još: vazduh da beži kroz zube lajući, i krv da otiče venama urlajući, i kosa da raste cvileći. A senke će drhtati na petama našim, ali neće izdati.
Glava 5: 
Nad njima će stražiti oblak od ševa, jer Glas obeća da će se kotiti ševe u oblaku i da će pečene biti i padati ustima koja htednu. Na ramenima mora, gle dižu se sante soli da cveće straha pusti koren u more i da pije. Jer on naredi da se so pokupi. I so učini. A senka će drhtati na petama našim, ali neće izdati.

Glava 6: 
I tada će otpočeti svetkovina panike. Panike žute i bele i zelene i plave, a naročito panike koja je nepažnjom zapaljena na suncu. I slavlja takvog da ne bude od kada se čovek sudario sa sobom i ostao bogalj. A senke će drhtati na petama našim, ali neće izdati.

Dnevnik Borislava Pekića 10. januar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

10. januar 1955 

Opet smo zajedno nas dvanaest kao dvanaest Apostola. Sanjarski Isus i sumnjičavi Toma, filistarski Petar i praktični Juda. I to što bi svako od nas mogao da bude drugi, čini naše večere tajnim u biblijskom smislu.

Uzmimo, ( ) koji je sladoled sa pavlakom: odozdo Riketin u restoranu, odozgo jakobinac sa rimskim idealima u obliku Cezarovog ubistva - kušajući čovek dobija utisak mlakog i rastopljenog sladoleda. Riketin koji bi hteo da bude Spandrel , ali mu za to nedostaje srčanosti i duha. On je razočaran, ali pre svega svojom sopstvenom nemoći. Tom nihilizmu daje privid ideje.

Stilizovano razočarenje po ugledu na Tom Remsona koji bi mogao da dobro slika da hoće, ali on neće, koji bi mogao da dobro obljubi da hoće, ali on neće, koji bi mogao da dobro misli da mu to nije dosadno, ali njemu je to dosadno, koji bi najzad dobro igrao tenis da ga ne mrzi. Ali sad dolazi onaj unutarnji poslednji sloj bića, takoreći njegovo praseme. Kad uklonim Robesperrea , pa se iza njega ukaže Riketin sa demonskim izražajem Spandrela - uklonimo li i njega otkrićemo g. Čičikova u trojci.
Ili ( ): Proudhon u sobnim papučama + egocentrizam usedelice + cepidlačenje, podšef koji ima izgleda na unapređenje. Svaka ideja kao i svaka vlas u kosi moraju imati svoje mesto. Budući da je i ideja i dlaka malo, to ne zahteva veliki napor.

Dnevnik Borislava Pekića 9. januar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

9. januar 1955. 

Paramecijum caudatum i ljubav 

Kad konjugiraju dva parameciuma (Paramecium caudatum pripada trepljarima) oni se tako privinu jedan uz drugog na strani usnog otvora, da se između njih stvara jedan protoplazmatski most, preko koga se vrši izmena muškog nukea. Ono što je za mene karakteristično je promena, jedna totalna promena čitavog ćeliskog aparata u konjugantima.

Na primer: makronukleus se potpuno raspada, a mikronukleus deli više puta. Ova vrsta kariogamije zgodna je da dočara iznenađujuću moć ljubavi, koja menja čoveka ne manje od paramecija caudatuma. Zar se tom promenom našeg duhovnog aparata, koja je analogna promeni ćeliske strukture za vreme paramecijumske ljubavi, ne mogu objasniti neočekivana nadahnuća umetnika koji voli, ili žene koja je voljena.

Istina parameciji, niti ijedan trepljar, ne iskazuju svoju radost posle spajanja tako otvoreno kao čovek. Ta mala bića bez duše ali sa njenim navikama, bez srca ali sa njegovim slabostima, pošto su se voleli često i deset sati, iščezavaju u tečnosti koja ih okružuje, a da se više nikad ne sretnu. U tom pogledu mi im jedva izmičemo.

Ni naši „protoplazmatični“ mostovi nisu ništa drugo do mostovi koji se dižu i spuštaju. I koji mogu biti srušeni kao i svaki most.
x
Danas popodne me je posetio B. B. Izgleda kao Jon koji je tek izašao iz utrobe kita u kojoj je proveo četrdeset dana.
x
Čini mi se da danas nema ni g. Rastinjaka . Sve sami usmrdeli Oblomovi.

Dnevnik Borislava Pekića 8. januar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. januar 1955. (nastavak) 

1917. godine, pre nego što je otišao u gerilu, otac je sastavio jedan Statut za organizaciju koja je imala da se bori protiv Austrougarske imperije, a za Ujedinjenje Južnih Slovena. (Simtomatično: 1948. ja pišem trideset godina kasnije takav isti statut protiv komunista).

 Čini se da se ded nije slagao sa bjelaškom politikom koju je otac vodio, verovatno iz privrženosti pradedi koji je bio kapetan kralja Nikole .

 1949. sam poslao novinara ( ) da izruči moje pozdrave roditeljima , pošto mu je u to vreme - po prilici decembra - isticala kazna od pet godina zatvora. Nisam ni mogao slutiti da je taj isti novinar u svoje vreme napadao oca preko štampe kao „drumskog razbojnika“, „varvarina“, „okrutnika“ i to povodom jednog sprovoda independističkih prvaka koje su unionisti uzeli kao taoce.
Tada 1919. šume su bile pune progonjenih „zelenaša“, pristaša svrgnutog kralja Nikole i protivnika ujedinjenja sa Srbijom. Radilo se naime o tome da jedan od tih prvaka, stari vojvoda iz kuće Petrovića nije mogao više hodati, pa je od oca zatražio konja. Otac mu je na to smejući se predložio da uzjaše svoj štap.)

Dnevnik Borislava Pekića 8. januar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. januar 1955. (nastavak) 

Dionizijski zanos (u smislu jednog iracionalnog spajanja sa sobom) je ne samo zanos od identiteta i zanos u identitetu, nego i otpor koga život protivstavlja duhu sredstvima samog duha. U tom izboru izraza leži protivrečnost umetnosti. Srž je razlog prolaznosti. Jer ništa nema dublje od ponora čije dno poznajemo. Kad nema dna nema ni ponora. Ono što ponor čini smrtonosnim nije njegova beskrajnost nego njegov kraj. U svom Dionizijskom opterećenju umetnost zato nosi osećanje smrti. Igra tako ima značenje agonije.

Umetnost, a osobito muzika, je jedna neprekidna priča o smrti. Ono što je san za duh to je muzika za život. Smrt bačena unapred.

Ništa tako nepopravivo ne ubija kao dobra muzika. Pošto nosi ritam života i pošto je taj ritam obrazuje, ona navikava na smrt. Ona je njeno estetsko opravdanje.

Izjednačiti umetnost sa životom znači dopustiti da duh služi smrti.

Ali: smrt je iščezavanje živog a ne svesnog.Tako se sredstvo, koje nagon upotrebljava protiv duha, okreće protiv njega samog i ubija ga zanosom.
Energija sačuvana u knjizi, izolovana na slici, zatvorena u jednoj melodiji nastavlja se u revoltiranoj svesti. Tako svest prestaje da bude individualna, i postaje praslika apsolutnog.

Dnevnik Borislava Pekića 8. januar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. januar 1955. (nastavak) 

Uljeza nameravam posvetiti ocu. Isuviše je bio povod mojoj odluci da pišem dramu, isuviše je poslužio kao model za Georgija Golovana, da ova sličnost koja me duboko dira, ne bi imala pravo na zadovoljenje. Zato, što se mene tiče Uljez je tek u drugom planu problem kolaboracije. U prvom i za mene jedinom to je problem oceva i dece. Dvadeset godina dele moju mladost od mladosti mog oca.

 Dvadeset godina u kojima preživesmo rat i revoluciju, događaje, uostalom, koji ne mimoilaze nijednu generaciju. Govore da XX vek menja svoju košuljicu, i zajedno sa vekom svi oni kojima stara nije srasla sa duhom. Govore da je tu razlog provaliji koja deli očeve od njihovog potomstva, provaliji koja je dublja nego ijedna što je ma kada i ma gde delila ljudska bića. Rat koji odatle izbija liči verskim ratovima i po razlogu i po sredstvima koja se u njemu koriste.

Da mladost večito živi ona bi razumela mladost u kojoj se nastavlja. Ali ona beži kroz preplašeno pamćenje. U pedesetoj tom pamćenju se čini da je sastavljeno od vrlina i opreznosti. Strogošću prinudnog lišavanja ono je iz sebe iscedilo svaki porok, koji bi mogao da izvini slabosti dece. Kad porok iščezne iz pamćenja on je isčezao i iz razumevanja. Razumevanje nije ništa drugo nego dobro iskorišćeno pamćenje. Velika duša rađa se u memoriji.
Naši očevi vole da nam se predstavljaju kao bezgrešni. A mi znamo da su samo očišćeni od greha. I mi ih preziremo kao licemere. Naši očevi se brinu za sudbinu našeg revolta, a mi znamo da je to zato što su je iskusili. I zato ih nepravedno nazivamo kukavicama. Naši očevi nam zabranjuju strast, a mi znamo da je to stoga što je ne osećaju. I zato ih nepravedno nazivamo bezosećajnim. Oni ne žele našu nezavisnost, jer su je izgubili - mi govorimo da su tirani.

Dnevnik Borislava Pekića 8. januar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. januar 1955. (nastavak) 

Po drugi put uzimam Spenglera (Der Untergang des Abendlandes - Umrisse einer Morphologie der Weltgeschichte kod nas prevedene pod naslovom Propast Zapada). To ponovno i uvek ponovno - između Bergsona , Platona, Nietzschea , Schopenhauera i Marxa - vraćanje na Spenglera, na tu praktičnu prologomenu svake moguće politike uznemiruje u meni podjednako: plebejskog filistra koji bi hteo da bude besmrtan,

i ne samo on, nego sa „egipatskim“ osećanjem večnosti i njegovo odelo, konj koga je jahao, slike kojima se divio, žene koje je voleo, da bude besmrtan pre istorijsk i nego biološki sa jedne strane, a sa druge u meni se buni jedan prevashodno monistički instinkt koji oseća da je sveden, i lišen pragradiva ako ne i principa. Jer gradivo implicira princip, ali princip ne mora pretpostavljati gradivo.

Za mene je neprihvatljiva svaka istorijska koncepcija, koja u događajima i duševnim oblicima pojedine kulture ne vidi iživljavanje jedne mogućnosti prenošene iz oblika u oblik sve od početka. Na toj magistrali iščezvaju i nastaju civilizacije, površina stoleća trpi mene, kulture se rađaju i propadaju u slivu ove ili one reke, na obalama ovog ili onog mora, ali impuls koga je ponela energija i koji jeste usmerena energija, nikada se ne gubi prolazeći kroz ništavilo. Jer nikakvi oblici ne postoje pre impulsa. I nikakvo gradivo ne dočekuje impuls da ga primi i bude od njega oživljeno.

Kada sam pre nekoliko godina, mislim (sudeći po Dnevniku) 1948. prvi put čitao Spenglera, napisao sam između ostalog i sledeću primedbu datiranu 27. aprila:

„Egipatsko osećanje večnosti, časovnik opata Gerberta, vreme kao sadržina, a ne dimenzija - to DA. Ali je nemogućno za jednog čistog monistu da primi strašnu diskontinuiranost istorije u Spenglerovoj knjizi. Doduše ova diskontinuiranost potiče od odbacivanja istoriografskog metoda u uobičajenom njegovom smislu.

Sudbinski kontinuitet je očuvan. Ali to je nedovoljno“. Sada nakon punih šest godina ja ponovo pitam: da li je ovaj sudbinski kontinuitet - podvrgnut sumnjivoj biološkoj analogiji - zaista tako nedovoljan kao što mi se učinio? Istorijski smisao je prekurzor svake filosofije. Istorijski smisao jeste filosofski smisao, a ako ovome prethodi, pre slike, jedno osećanje sveta, onda mi osećajući sebe moramo osetiti i istoriju, čiji smo deo.

Svaka politika mora imati svoju istoriografiju. Politika mora koncipirati istoriju, ako želi da ima vid sudbine. Atributi božanstva, neizbežnost i predviđanje koje mu prethodi, mogu biti preuzeti jedino iz prošlosti. Sanjarije i vizionarstvo su nadrilekari sadašnjosti. Cilj tada postaje jasan: ubrzati sudbinu, jer njen je smer najbolji mogući sub specije eternitatis .

Dnevnik Borislava Pekića 8. januar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. januar 1955. (nastavak) 

Jedna utešna paralela 

„Za vreme ratova što ih je vodilo Carstvo, dok muževi i braća behu u Nemačkoj, zabrinute majke doneše na svet vatren, bled i nervozan naraštaj. Začeto između dve bitke, odgojeno u koležima uz tutanj bubnjeva, hiljadu dece posmatralo se međusobno mračnim pogledom i okušavalo svoje kržljave mišice ... Jedan jedini čovek življaše tada u Evropi. Ostala živa bića trudila su se da napune pluća vazduhom što ga je on već udisao. ... 

Na ruševine jednog sveta seda zabrinuta mladež. Sva ta deca behu kapi vruće krvi, koja je poplavila zemlju, ta su deca rođena u ratu za rat ... kad bi deca progovorila o slavi, dobijala bi odgovor: ’Postanite sveštenikom’, kad bi progovorila o slavoljublju: ’Postanite sveštenikom’. Kad bi progovorila o nadi, o ljubavi, o snazi, o životu: ’Postanite sveštenikom’. 

Na javnu govornicu popeo se međutim čovek ... on poče učiti da je slava lepa stvar i ratničko slavoljublje isto tako, ali da postoji još lepša stvar, a zove se sloboda. Deca podigoše glave i setiše se svojih dedova koji su im govorili isto. Setiše se da su u zabačenim kutovima očinske kuće nalazila tajanstvena poprsja sa dugom kosom i rimskim natpisom ... ali vraćajući se kući videše troja zatvorenička kola koja su vozila na Klamart: to su bila tri mladića koji suviše glasno izgovoriše reč: sloboda! 

U to počeše drugi govornici ... govorili su toliko i tako dugo dok ne popadahu sve ljudske iluzije oko njih kao jesenje lišće sa drveća. Dakle prošlosti više nisu hteli .... Budućnost, nju su voleli - ali kako? - kao Pigmalion Galateu. Preostajala im je sadašnjost, preostajao duh stoleća anđeo sumraka, koji nije ni noć ni dan. Nađoše ga kako sedi na vreći vapna, punoj mrtvačkih kostiju, zakopčan, u ogrtaču sebičnjaka, cvokoćući od strašne studeni ... 

U svim mladalačkim srcima poče vreti osećanje neizrecive bede. Mladi ljudi osećahu da su ih vlastodršci ovog sveta osudili na mirovanje, da su ih predali pedantima svih vrsta ... svi ti gladijatori namazani uljem osećali su u dnu duše nepodnošljivu muku. Najbogatiji se odadoše razuzdanosti. Srednje imućni uzeše neko zanimanje i smiriše se u taloru ili oficirskoj uniformi. Najsiromašniji se baciše na oduševljenje bez oduševljenja, u krupne reči i more delatnosti bez cilja. 

Ljudi su išli da se tuku sa telesnom gardom na stepenicama zakonodavne skupštine, trčali su na pozorišni komad (u kome je Talma nosio vlasulju, pa je ličio na Cesara) gurali se na sahrani nekog liberalnog zastupnika. Ali među članovima dveju protivničkih stranaka nije bilo nijednog koji, vraćajući se, nije gorko osetio ispraznost svog opstanka i siromaštvo svojih ruku ... 

U način života studenata i umetnika, u tim tako slobodnim i lepim običajima osetio se uticaj opštih promena. Odvajajući se od žena muškarci su prošaptali reč, koja smrtno pozleđuje: prezir. Oni se baciše na vino i milosnice . Ljubav je za njih bila kao slava i religija: starinska obmana ... 

Bilo je to kao neko poricanje svega i svačega na nebu i zemlji, poricanje koje bi se moglo nazvati razočarenjem ili ako hoćeš očajanjem, kao da se čovečanstvo u obamrlosti bilo učinilo potpuno mrtvim onima koji su mu opipavali bilo. Kao što je nekad vojnik kad bi ga upitali: 

’U šta veruješ?’ smesta odgovorio: ’U sebe’ - tako je sada mladež Francuske čuvši to pitanje smesta odgovarala: ’Ni u šta!’. Tako se obrazovaše dva tabora: na jednoj strani behu zanesenjaci koji pate, sve osetljive duše što osećaju potrebu za beskrajnim: i oni sagoše glave ... i utonuše u bolesne snove. Sa druge strane stajali su ljudi tela i mesa, nepokolebano predani nasladama života ... O vi narodi budućih stoleća ... 

Požalite nas više nego svoje očeve, jer smo podnosili mnoge od onih bolova, zbog kojih su oni dostojni sažaljenja , a izgubili sve ono što je njih tešilo!” 

(Alfred de Musset - La Confession d'un enfant du siècle, izdate 1882., glava II) 

Osetljiva dušo! Osetljiva i naivna dušo! Ti si se nadao da će stoleće koje dolazi imati vremena za svoje očeve, da će to stoleće priznati vas za svoje očeve, a došlo je stoleće bez porekla, bez očeva: Stoleće stranaca. Od svoje žege žedni, mi nemamo vode da je ponudimo žednima prošlosti; pa čak i da je imamo ne bismo je dali, jer u vama ne prepoznajemo i ne priznajemo svoju prošlost.

 Vama je bar nedostajala uteha. Nama ne treba ona: mi ne osećamo nedostatak utehe koju su vaši učitelji zajedno sa ostalim iluzijama stresli sa drveta oduševljenja. Šta bi sa utehom? Da patimo zbog njene polovičnosti, da nas razočarava njena nemoć, da preziremo nade koje bude u nama izazvala?

Dnevnik Borislava Pekića 8. januar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. januar 1955. (nastavak) 

Neka grde, ali neka se ne pokoravaju.
 *
Narod koji podnosi tiraniju nije zaslužio slobodu. Ako je dobije, on će se ubrzo predati novom tiraninu.
*
Dobar građanin je onaj koji iznad svih vrednosti stavlja hleb. Opasan je onaj građanin koji na hleb misli samo kad je gladan.
 *
Ropstvo je prirodan oblik slobode.
*
Ljudi imaju jedno ime pre, a jedno posle revolucije: pre ga zovu „narodom“, a posle „ološem“.

 *
Teško narodu o kome se vlada preterano brine.
*
Onaj ko je predvideo Voterlu, on ga je i mimoišao.
*
 Dužnost je najviše pravo mudraca.

Dnevnik Borislava Pekića 8. januar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

8. januar 1955. 

 Uljez u svetlost 
 (Dramska hronika o problemu kolaboracije u IV čina) 

Imala bi to da bude priča o čoveku koji je izdao svoje vlastite ideje, nade, prijatelje, svoju čast pa najzad i život - da bi oko sina koga voli bezmalo patološkom ljubavlju održao jednu iluziju. Radi se o advokatu Đorđu Arsenija Golovan. (U bliskim rođačkim vezama sa kućom Njegovan i Georgija.)

Jedno vreme imao je zajedno sa Antonijem Njegovanom, ocem Leonidovim i bratom svoje žene Evgenije, advokatsku kancelariju poznatu između dva rata. Naročito se bio angažovao u procesima protiv komunista pred Sudom za zaštitu države. Smatran je idealistom i revolucionarom. Neposredno pre 27. marta odlazi u SSSR, gde trpi razočarenje i između 27. i 6. aprila objavljuje seriju članaka u Politici pod naslovom: „Velika obmana“.

Đorđe Golovan vrlo bolno oseća fizičku inferiornost svog mlađeg sina, usled koje ovaj postaje sve više introvertiran. Zatvoren u vlastite snove, kao u skupocenu i šareno ofarbanu kutiju, Andreja Golovan nema nikakvih drugih zadovoljstava osim onih što mu ga ti snovi daju.Vremenom Andrej će izgubiti svaki smisao za realnost i za čak i grube granice između spoljašnjeg - stvarnog i unutrašnjeg - fiktivnog, i to će biti uzrokom dramske radnje.

Dr Golovan nastoji po svaku cenu da podrži te iluzije i taj krhki svet svog sina zaštiti od životne surovosti. On zna šta bi usledilo ako bi se iluzije Andrejine naglo i neočekivano srušile. Međutim Đorđe Golovan odaje utisak prilično bezosećajnog čoveka. Svoju preteranu naklonost prema Andreji on nikad ne ispoljava otvoreno. Tim više je ta naklonost trajna i duboka.

Njegov mlađi sin za koga očevidno nije preostalo jako mnogo od očeve ljubavi, zdrav je momak sa neobičnim smislom za realnost. On će biti taj, koji će u IV činu predočiti svom bratu dokumente iz logorske uprave da mu pokaže, izazvan Andrejinom mržnjom prema Đorđu, koliko je sav taj njegov mistični idealizam obična fikcija, igra bolesnih čula, igra plaćena zločinima njihovog oca i smrću rođaka Stefana.

Dnevnik Borislava Pekića 7. januar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

7.januar 1955. 

 Sinoć sam sreo ( ). Bilo je prošlo tri po ponoći. Pisao je na kandelabru stihove ružem za usne devojke koju voli. Onda je bacao novac oko sebe ološu, koji se četvoronoške vukao za njim po trotoaru. Onda je uzeo od mene maramicu i stavio je pored svoje, i sto dinara i otišao prema dokovima. ( ) pije na vrlo dekorativan način; postigao je da postane pojam u svetu alkohola. Da li je alkohol postao pojam njegovom svetu?
x
Groteska je bila isuviše preterana one noći. Ali smo mi ipak prokleti slabići kad nas se tako duboko dojmila. U stvari svi smo taj događaj iskoristili da čitavu nedelju pijemo. Sada je dosta. Danas ujutru popio sam svoj poslednji konjak za dugo vremena. Osećam da sam preovladao 1. januar. Sutra ponovo radim. Opet je dolazila ( ). Ostavila mi je cedulju: „Čula sam šta se dogodilo. Moram govoriti sa tobom“.

Dnevnik Borislava Pekića 2. januar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2. januar 1955. 

2. januar 1955. 
Danas je sahranjen otac mog prijatelja gospodin M. Posle opela otišli smo u kafanu.

3. januar 1955. 
Pio sam: „Polet“, „Pozorišni bife“, „Central“, „Kristal-bar“, „Mažestik“. 5,30: bife „Trst“. Doručak kod „Astronomije“.

4. januar 1955. 
Pio sam: „Manjež“, „Central“, „Tri šešira“, „Mažestik“. Pio sam konjak.

5. januar 1955.
Pio sam.

 6. januar 1955.
Jutros sam imao napad gađenja. Popio dva konjaka i napadi prestali. Čujem od majke da me je ( ) tražila. Moja majka ne podnosi ( ). Ni ja je više ne podnosim. Noćas ću ići na reku. Kažu da ima majušnih jazbina sa tmurnim svetom. Nadam se da tamo ne odlazi Predsednik . San: pronašao sam jedno odojče u nekakvoj špilji; špilja je bila usečena u stenu i nosila broj 23; čim me je ugledalo odojče mi se bacilo u zagrljaj. Ali kad sam ga dotakao nestalo je vrišteći.

Dnevnik Borislava Pekića 1. januar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. januar 1955. 

Noćas nije bilo senke iz Ptolomejevih katakombi, pa ako je kojim slučajem stajala u purpurnim naborima draperije ili obasuta injem s baštenskog prozora, nijedan od nas dvadesetorice nije, kao Grk Oinos, razgovarao sa njom. Pili smo crveno vino koje nije bilo hijosko, pa ipak nas je podsećalo na krv.

I pevali pesme, koje doduše ne behu pesme sina varoši Teosa, ali su ipak bile ludost. I, smejali smo se na svoj naročiti način, koji je bio „histeričan“. Još nešto moram da kažem: nikakav Zoilus nije, umotan u mrtvački pokrov, ležao na stolu među nama. I planeta Jupiter nije ušla u znak Ovna da se spoji sa crvenim prstenom Saturna.

I ja koji nisam Oinos, umesto da gledam zverinje u očima drugova svojih, gledah u tamna leđa ( ) koja su bila ravna i meka kao psalm Davidov. Sa radia su putnici pevali Hoffmanovu barcarollu , i valovi su zapljuskivali stolice na kojima su čučali zbunjeni brodolomci.... Neko je pevao Vaya con dios my darling grlenim glasom i nekoji od nas ustadoše da igraju na način, koji je bio histeričan.

 Tada se otvoriše vrata sa stepeništa i uđoše maske. Jedna je cvećarica kreveljeći se nudila kartonske ruže. Grof iz Drugog Carstva odmarao se na golemim grudima mornara Crnomorske flote. Onda se vrata ponovo otvoriše i maske su otišle.
Kroz poluprovidnu trpezariju još uvek je plovila Hoffmannova barka. Onda rekoše da izbija dvanaest i ugasiše svetlo. Igla je strugala o ploču. Padahu konfete. Crvene, plave, bele i zelene.

Tada se otvoriše vrata i po treći put. Umotanog u kafanski čaršav, sa loptastim stopalama okrenutih u vis unesoše četiri čoveka inženjera M. L. tako nas dvadesetoro dobismo svog Zoilusa, i taj Zoilus nije bio, kako bi se pomislilo, mrtav na svoj naročiti način, nego na jedan opšti, zajednički način, koji nije bio histeričan.

Dnevnik Borislava Pekića januar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1955. 

 „Tako budući mlak, nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih”. 
(O t k r o v e n j e gl. 3, st. 16) 

„I uzeh knjižicu iz ruke anđelove i izjedoh je i bijaše u ustima mojim kao med slatka, a kad je izjedoh ...“ 
(O t k r o v e n j e gl. 10-10) 

 „I načini sebi kovčeg od drveta gofera i načini pregrade u kovčegu i zatopi ga smolom spolja i iznutra”. 
 (O t k r o v e n j e gl. 6-14)
J A N U A R 1955 

„Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla. A meni Grku Oinosu između ostalih bilo je jasno da je sada došla ona promena 794. godine kada je ulazeći u znak Ovna planeta Jupiter se spojila sa crvenim prstenom strašnog Saturna” 
(Priče tajanstva i mašte E. A. Poe ) 

Dnevnik Borislava Pekića 5. juli 1954. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

5. juli 1954. (nastavak) 

Juče sam pročitao Camusevog Stranca. Moram priznati da me je knjižica prilično razočarala, iako do đavola ni sam ne znam šta sam od nje očekivao.

Svakako ta škrtost u rečima, taj primitivizam u izrazu koji mi se dopada, izvesna ironija bez nekog posebnog ukusa (to joj daje čar) kao supa bez začina, zatim Strančevo spokojno kretanje na stratište, kao da se ti pucnji ni pod kakvim uslovima nisu dali izbeći, jer na kraju krajeva peklo je sunce i znoj koji je ulazio pod kapke bio je tako slan, da je Stranac jednostavno morao pucati, ili on ne zna šta bi se u idućem času dogodilo da nije povukao obarač.
Možda bi mu pukla lobanja ili bi morao ubiti sebe. Njegovo objašnjenje nije primljeno na sudu. Bilo je prilično neuverljivo okriviti sunce za Arapinovu smrt. Smeh u sudnici je to dokazivao. Da li je on bio samo stranac, i ti ljudi samo zato što su se smejali. I zato što su ga mrzeli radi okrutnosti prema njegovoj majci. To što ju je smestio u starački dom i nije bilo odsudno za njegovu sudbinu, ali ona šoljica kafe koju je popio nad odrom, ona mu je odrubila glavu.

Dnevnik Borislava Pekića 5. juli 1954. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

5. juli 1954. (nastavak) 

„U Galeriji Ulus-a na Terazijama priređena je posmrtna izložba slika Igora Vasiljeva“. 

 „Vasiljev je imao nesumnjivog slikarskog osećanja i obdarenoosti, ali njegov rad bio je prožet suprotnostima kakve se retko susreću kod jednog mladog slikara. Raznovrsnost izraza nije delovala kao bogatstvo slikarskog doživljavanja, nego kao dezorijentacija jednog mladog čoveka koji želi nestrpljivo da oproba sve što pre, a pritom se snalazi kako zna i ume.

U njegovim portretima, očevidno blisko inspirisani slikarstvom Van Gogha , pokazala se jedna ekspresivna nota koja je išla do grčevitih grimasa. Taj elemenat kod Vasiljeva je dobijao sve veći značaj. On je u poslednjim slikama došao do svoje kulminantne tačke.

To je jedna celina za sebe. Inspirisana Savom i životom oko nje, ona je u početku imala jednu intenzivnu kolorističku notu, ekspresionističke nervozne forme, da bi se postepeno kristalizovala u grafizam čudnog i mističnog sadržaja koji podseća na svet iz Gogoljevih fantastičnih priča. To su neobične maske kaluđera, piljarica, ribara i utopljenika kojima plavi kolorit daje atmosferu nečega neobičnog i jezovitog.

U okviru ovoh slika Vasiljev je razvio često osećanje za diferenciranje tonova u plavoj, žutoj i beloj skali (Ribar), ali u dobrom delu preovlađuje ekspresivni štimung, koji gravitira ka ilustrativnom a ne ka likovom. Ova faza predstavlja, nesumnjivo, mnogo originalniji doprinos Igora Vasiljeva nego što je to slučaj sa prethodnim.

Slikarstvo Igora Vasiljeva predstavlja jedan slučaj sui generis, u kome je oblast osećajnog, podsvesnog i halucinantnog dobila prevagu. P. V.“
 
 Evo u obrisima B.-ne izjave, koju mi je dao na moja pitanja. Igor je vaspitavan kao umetnik. Izgleda da je porodica bila naklonjena njegovom talentu. Otac, koji je takođe pokazivao sklonosti za crtanje, gonio je Igora da radi. (Ovaj je bio jako lenj.) Rođen je 1928. godine. Umro u aprilu 1954. god. Umeo je da voli duboko, ali ne i trajno.

Dnevnik Borislava Pekića 5. juli 1954. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

5. juli 1954. (nastavak) 

Danas sam bio sa J. na izložbi u nameri da zabeležim datume slika koje su izložene. Evo tih datuma:

1) Igrač domina januar 1954. god. 2) Mladenci iz Marinkove bare novembar 1952. god. 3) Raspeće 1952. god. 4) Raspeće 1953. god. 5) Autoportret (nezabeležen) 6) Autoportret novembar 1951. god. 7) Autoportret novembar 1952. god. 8) Autoportret novembar 1953. god. 9) U kapeli juli 1952. god. 10) Delirijum novembar 1953. god. 11) Kaluđerice februar 1954. god. 12) Koncert u šumi februar 1954. god. 11) Povorka februar 1954. god. 14) Mladenci mart 1954. god. 15) Autoportret januar 1954. god. 16) Ribar mart 1954. god. 17) Utopljenik mart 1954. god. 18) Borba petlova februar 1954. god. 19) Očajanje mart 1952. god. 20) Koreja septembar 1952. god. 21) Okupacija april 1952. god. 22) Treći stadijum oktobar 1952. god. 23) Grbavko decembar 1951. god.
 Najranije slikana datirana je novembra 1951. Taj Autoportret duhovno i tehnički ima svoje posledice u Autoportretu novembra 1952. i u onom od novembra 1953. god. Nije teško uočiti lagan pad optimizma u njima, bez obzira što se njihova krivulja na čas penje u 1952. god.

Dnevnik Borislava Pekića 5. juli 1954. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

5. juli 1954. (nastavak) 

Igor Vasiljev : Utopljenik 

 Igor V. se vraća sa robije i nakon nekoliko meseci što ih je proveo na slobodi ubija se. Samoubistvo je bilo na izvestan način prejudicirano njegovim slikama, iako se on naravno nije ubio da bi dokazao svoju umetnost. Za to bi morao da živi. Smrt nije nikakav dokaz. Možda je u njegovom slučaju moralna olabavljenost (koja se opaža kod svih povratnika prilično dugo nakon izlaska) samo pogodovala volji.

Dok je ležao unutra, bio je sav u nekoj nervnoj napetosti, koja se pretvarala da je i moralna. Čvrstina, stav je bio nenormalno, überspannt , stanje živčanog aparata. Revolt je bio razdraženje vegetativnih centara. Telo se branilo idejama, jer nema bombe. Put od heroja na silu do dobrovoljnih govana, vodio je preko ureda za predavanje dokumenata iznad zatvorske kapije.

Ovo se manje odnosi na Igora, ali je simptomatično za celu grupu oko Sdoja. Po izlasku mi smo se razboleli od ataksije - naši životni gestovi bili su u smešnoj nesrazmeri sa ciljem. Cilj našeg opstojanja podsećao je na „petlov hod“ (što dolazi kao posledica ekstirpacije cerebeluma ). Dizali smo noge više no što je korak zahtevao. Umesto da nam se dive, ismejavali su nas. Naterali su nas da budemo zli i nepoverljivi.

Zbili smo se u čopor koji nam je priznavao izuzetnost. U zamenu za to i mi smo priznavali čoporu da je nesvakidašnji. To je bila unija za međusobno divljenje. Šta smo mi koga vraga sebi uopšte umišljali: da ćemo nekog impresionirati time što ćemo izigravati Don Kihote sa berberskim lavorima na glavi! Heroji koji su bili izbačeni iz zatvora najednom više nisu imali protiv koga da se bore.

Sve je išlo kao podmazano. Uveren sam da su nekoji i žalili što im nisu pravljene nikakve smetnje. Jarost više nije mogla biti neposredno pothranjivana. Sav otpor se pokazao apsurdan, ne zato što nije imao nikakvih rezultata, nego prosto zato što stvarno i nikakvog otpora nije bilo. Tek dim od naših zapaljenih mozgova. Osećaj da je nasamaren, neugodan je čak i kada je čovek u zamenu dobio samosvest.

Međutim, mi smo ubrzo otkrili da nemamo ni samosvest. Zato je neophodno da čovek iza sebe ima uspeh. Igor je uspeo! On je pripremao izložbu. Mogao se nadati, kraj svih netrpeljivosti Ulus-a, da će doživeti uspeh. Ali da li je on bio pripremljen na iznenadno odmicanje zidova u večnost koja ga je mamila. Kada je pao u kanal nije se moglo utvrditi: da li je posredi samoubistvo (na liniji Utopljenika), ubistvo ili običan, banalan nesrećni slučaj.
Bio na posmrtnoj izložbi Igorovoj. Tamo sam sreo etnologa Dž. i slikara Br . Sa prilično nesusdržane pakosti govorio je o platnima. Bodrio sam ga. Pitah ga šta misli o tehnici koju je Igor upotrebio za Koncert u šumi. Reče da je banalna, no slika je uprkos toga pristojna, reče, iako naravno ne treba isuviše visoko misliti o njoj. Kao i o drugima, razumeo sam. Etnolog je pokazao više udivljenja, valjda stoga što ga to nimalo ne staje.

Dnevnik Borislava Pekića 5. juli 1954.(nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

5. juli 1954. (nastavak)

Danas sam započeo sa skicom za Blaženi život gospodina Davida Gnjide, III pisara Gradskog suda. Gospodin III pisar sanja u postelji, kako se po debelom moru gibaju cilindri i pusteni šeširi i berei izvrnuti naopako, i kako na njihovim obodima, koje plavi pena, zevaju brodolomci, među kojima prepoznaje on svog zlotvora II pisara.

Zatim će se gospodin David probuditi, napipati cvikere sa crnom svilenom vrpcom, izribati zube, ušmrkati mentol u nosnice i otići u kancelariju. Njegova žena Frida ostaće u stanu da sprema obed. Po povratku David će zaboraviti da zauzme red za meso i biće zato podvrgnut strogom preslušavanju. Konstatovaće se da su ga opet uhvatili da rasčišćava ruševine što će gospođu Fridu da dovede do besa.
David Gnjida je sličan junaku Šinjela , blizak je rođak onom činovniku koji je čitav život proveo u nadi da će svom susedu, gardijskom oficiru vratiti uvredu što mu je ovaj naneo munuvši ga jednom slučajno u rebra, i spada u jako iznijansiranu kategoriju Walter Mittyja - divnih sanjara.

 (Hladnokrvnih kockara sa Misisipija, spasioca mladih i imućnih bankarskih kćeri, okrutnih pa ipak u dnu duše tako prijaznih morskih vukova, strašno okretnih operatora koji se služe iglama za pletenje umesto skalpelima, viteških odmetnika koji se žene sa kćerima gradskih šerifa, neustrašivih komandosa, koji u slobodnim časovima skuplja etikete sa flaša i uopšte bavi se tako neočekivano ljudskim zanimanjima, da mu se privatni život opisuje podrobno u nedeljnim ilustracijama na trideset strana.).

Dnevnik Borislava Pekića 5. juli 1954.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

5. juli 1954. 

Sedim u naslonjači pored baštenskog prozora. Iza stakla natiče moluskno-žuto more. Njegovi rukavci prodiru u nameštaj, koji pucketa pritisnut između ledenog sunca i senke. Drvara zuji poput tvrdokrilca. Klavirski koncert Čajkovskog - lica mekana od muzike! Hlad postaje tvrd na zidu preko puta. Nikakav se miris ne diže sa parketa koji je uglačan voskom, ni sa zemlje, ni sa prašnjavih goblena na kojima zmajevi okreću stomake razmaženim prinčevima.

Kakav mitski ratnik stoji na toj mrtvoj straži između sunca i noći? Na šta se poziva noć koja dolazi? Na astronomske principe, iradijaciju inhibicije po kori velikog mozga, na šta? Na pesnike, lopove, begunce? Na sitne čiode strasti zaboravljene u pasažima? Na slobodu koja nam je izrečena, sa najvišeg mesta? Na zaveru protiv pravca krvotoka, na ustanak senki koje će se otkinuti sa naših peta da nas nauče lojalnosti?

Je li to noć, u kojoj će Jozefa K. između dva noža nadživeti samo stid, i smaknuće? Noć prostitucije sa drvećem u dečijim vrtićima, noć u kojoj nalazimo ujutru svoju savest tamo gde smo ostavili papuče? Noć gospođe Emilije i njene ruže, Korejskih zarobljenika koji trunu na rukama drugova? Noć Leonida Njegovana koji puca ne da bi se odbranio nego da bi pravio buku, noć La Gena koji se brani od giljotine učeći pravopis?

Redovi drvenih skamija leže na deltama reka i gigantske table vise između oblaka gde su nam pokazivali kako se Bog krije u ružičastim haljinama! Evo prave propovedi koja se zove naukom provlačenja: učite svoje mladunce kako će sačuvati u danu gnjeva svoje glave i svoje stražnjice, jer je to cilj svake utopije....
x
Obratiti se svojoj unutrašnjosti za pomoć, znači suočiti se sa zabludama, koje bi htele da se ponove. Memorija liči na voćku s jeseni: umesto da dâ jedan, daje ona sto plodova. Rizik od iskustva ne sastoji se u primeni koja će slediti, nego u promeni koja je prethodila. Iskustvo je štivo koga nam preporučuje samoljublje. Izopačeno, neverno, sujetno, pošto nas je načinilo nesrećnicima, kad hoće da se ponovi, i pravi nas budalama. Jedna od najsvirepijih posledica poraza je migracija shvatanja.

Dnevnik Borislava Pekića 2 juli 1954 (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2 juli 1954 (nastavak)

Zlatne maske iz Mikene. Maske Inka. Krznene maske Eskima. Javanske maske od drveta. Poučna je prvobitna demonska uloga maske. Od erotične pantomine tetreba do budističkod Gi-Ga-Kua, od nervozne igre delfina do rituala maskiranih pratioca boga Ko-va-vea iz plemena Elema (Nova Gvineja) meni se čini da se otkriva ljudska orijentacija jasnije nego između „noge“ višeg primata i Engelsove „oslobođene ruke“.

U svakom slučaju „rad“ ne odlikuje čoveka ničim što se ne može u daleko harmoničnijem vidu zapaziti kod insekata. Mravi su na primer jedno izrazito komunističko društvo. Ideja kolektivizma nigde nije tako doslovno primenjena kao kod mnogih vrsta pčela. Što se tiče igre, ona je takođe životinjskog porekla.

Prvi čovek postao je sa prvom maskom koju je stavio na svoje lice, da dočara demone i umilostivi bogove. Ovu lošu naviku nije izgubio ni do danas. Ima političara koji prostu činjenicu pozorišnog porekla čoveka ne bi smeli da zaborave!
U prihvatanju ideje kontinuiteta imamo pre svega jedno moralno opredeljenje. Jedan uzrok ne može biti nevin u pogledu posledice koja mu sledi. Tražiti nezavisnost od nužnosti sleđenja, znači pre svega unapred isključiti iz sebe svaki uzrok. Između slučajeva ne postoji obaveza. Samo drugi slučaj.
x
Izabrati - to zvuči ljudski.

4. juli 1955. 

Izabrati - to zvuči smrtnički. Možda je zato ljudski.

Dnevnik Borislava Pekića 2. juli 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2. juli 1954. 

Prva protivrečnost savesti je u njenom poreklu. Bez ove protivrečnosti mogli bi se pouzdati u mišljenje spiritualista da je, bar što se tiče čoveka, geneza završena. Sa njom naziremo u onome što imamo kao saznanje po sebi, tek ličinku iz koje će izleteti jedna nova forma kretanja energije. Nije pitanje kakva će ona biti, nego kuda će voditi. Uopšte, čini se, da tendencije nisu rado raspravljane od filosofa.
 x
Istorizam ne treba odbaciti. Dijalektičko tretiranje istorije takođe. Ono što je neodrživo jeste isključivo materijalistička dijalektika u posmatranju prošlosti.

Da li marksistički racionalizirani Hegel konačno stoji na glavi ili na nogama? Sa gledišta jedne čisto spekulativne misli, to možda ima nekog značaja, ako ne samo za sticanje visokih titula na univerzitetima i akademijama. Ono što mene zanima je praktična, politička, ekonomska i moralna posledica ovog „marksističkog postavljanja Hegela na noge“.

Dnevnik Borislava Pekića 1 juli 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. juli 1954. 

Ako politički napredak može biti doveden u sumnju, moralni je nesumnjiv: dok je Sveta Alijansa održavala tiraniju načelom recipročnog mešanja, danas se ona održava načelom recipročnog nemešanja. Koegzistencija je reč koje se ne bi postideo ni knez Metternich .

Traži se lična senka 

Revolucionarni direktorijum države - Teritorije, donosi Ustav, u čijem VIII poglavlju čitamo: „(...) Svaki građanin Teritorije dužan je da o svom trošku izdržava osobu koja će voditi nadzor nad njegovom lojalnošću i vernosti tekovinama 675. revolucije. (...)“ Po ugledu na nekadanje paževe građani su sada plaćali svoje lične konfidente. Usled velike potražnje konfidenata i nemogućnosti Nacionalne berze senki da snabde težište, one su prodavane na crnoj, po preterano visokim cenama.

Svesna demokratskog načela jednakosti, vlada nije mogla dopustiti da njeni siromašni građani ostanu bez privilegija koje im zakon garantuje, pa je dotirala specijalna preduzeća koja su prodavala senke na mesečnu otplatu. Redovi pred registraturama, nedvosmisleno su pokazivali da je zakonodavac vispreno formulisao narodnu želju. Senke su ponekad uzimane na par dana, pa im je u zakonskom roku otkazivano, ako bi se pokazalo da su nevične u poslu ili zaražene starim načelima časti.

Senke su imale svoje radničke knjižice u koje su vlasnici upisivali svoje primedbe, opaske i ocene. Senke su imale svoj sindikat koji je ne jednom proglasio generalni štrajk za poboljšanje uslova špijuniranja. Nažalost kasnije je došlo do izvesnih nesuglasnica u Upravi, te se iz „Nacionalne unije špijuna i konfidenata“ izdvojila i otcepila grupa koja se prozvala „Konfederacijom strukovnih saveza senki“.

Nekoliko preduzetnih poslovnih ljudi osnovalo je privatne škole za „usavršavanje konfidenata“, ali kako je vladala demokratija sa poznatim načelima opštenarodne prosvete, ove su škole stavljene pod državnu kontrolu i u kratkom vremenu podignute na rang Akademija. Promovisanja su na ovim Akademijama vršena prema specijalnim protokolima, za koje se tvrdilo da ih je odredio sam diktator Hoze, Marija del Teror.

Čini se da je ovaj ceremonijal potakao nekoliko profesora univerziteta da se zainteresuju za starojevrejski mit o izvesnom Judi, koji je navodno izdao Hrista, te zaslužio večito prokletstvo u zubima Lucifera. No ovaj akademski traktat nije mogao imati uticaja na prosti puk, kome je nedostajao smisao za istorijske analogije. Trebalo je da se pojavi jedan prorok koji će uspostaviti neposredan kontakt sa rečenim Judom iz Cariota.

Taj se prorok najzad i pojavi i objavljivaše da je Hristos uzurpator, da je Juda pravi sin božji i onaj za čiji se doček čovečanstvo treba da pripravi. Njegovi se razlozi, jer ih nije bilo, duboko dojmiše ljudi. Oni su shvatili da razlozi, koji se ne vide, moraju biti naročito jaki i veliki, što je istina. Prorok osniva sektu. Ubrzo vlada bude primorana da sa sektom potpiše konkordat, po kome je judeizam proglašen državnom religijom, a svaka druga vera zabranjena kao protivprirodna i nenaučna.

Za uzvrat su judeisti priznali Hoze Marija del Teror za vrhovnog povlavara svoje crkve. Učeni Terorci imali su puno posla da državni kalendar preurede prema duhovnoj revoluciji koju su izvršili judeisti. Naročito ugledni građani Teritorije imali su čast da država preuzme na sebe izdržavanje njihovih konfidenata. Nekoliko nacionalnih veličina imalo je prema odobrenju „Ureda za raspodelu narodnih dobara“ po nekoliko ličnih senki.

Dnevnik Borislava Pekića 17. maj 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

17. maj 1954. 

Da li je moguće dedukcijom otkriti dramske teme, koje bi bile duboke, opšte i aktuelne, ne samo za jedan određeni geografski domen.

Dnevnik Borislava Pekića 16. maj 1954 (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

16. maj 1954. (nastavak) 

Mislim da sada napokon znam odakle odakle treba u Dnevniku jednog konfidenta započeti. Početni akordi prividnog mira i završni akordi stvarnog pomirenja. Između toga hlađenje, u smislu sve izraženije rezignacije. Evo jednog odlomka:

Sedmi septembar 1942. Posle ručka šetao sam se Južnim bulevarom i razgledao trščane korpe sa zimskim cvećem, koje su visile na prozorima. Poneki je još uvek bio rastvoren i vazduh u kutovima modar kao duvanski dim. Bulevar nije bio sasvim pust. Na deset koraka ispred mene bodro skakuće đubretar Z. i nabada lišće na ušiljenu palicu. Moj prijatelj, izgleda, mrmlja nekakvu pesmicu. Škripa crvenih kolica smeta da je dobro čujem. Zašto ljudi nisu dovoljno razgovetni. Najzad mu se približim i ubrzo ja razumem njene reči:

Kolo, kolo naokolo 
Vilovito, plahovito 
Nakićeno, navezeno ... 

Pretpostavljam da je to seljačka doskočica, koju je Z. čuo u Josifovom bifeu. Odlučujem da ga o tome pitam, ali ... Šta? Da li sam dobro video? Šteta. Z. me ne pozdravlja, jer me nije prepoznao. Doznajem da je magla nelogična, jer oduzima tačan izgled stvari. Čini se da je Z. potpuno okupljen listom koji mu trepčući beži preko trotoara. Hop! Hoće li se baciti u trku za malim drznikom? Bogami hoće! Vukući svoja kolica natovarena suvim lišćem, on nestaje za ugao.

Osmi septembar Ne uviđam da je jedan suvi list toliko značajan za gradsku opštinu, da plaća čoveka koji će ga hvatati. Ima osim toga još nekorisnih službi u našem gradu. A što se tiče činjenice da me Z. nije primetio, to je sasvim prirodno. Ne, on zaista nema vremena da zeva unaokolo. Lišće mu zadaje vraški mnogo posla. Inače bi me srdačno pozdravio. Uostalom kao i uvek. Dobri, stari delija!
Dvanaesti septembar Da li bi?

 Osamnaesti septembar Naravno da bi, jer se odavno poznajemo. Otprilike u jedno vreme ja sam premešten u XII mušku, a on počeo da skuplja suvo lišće sa Bulevara.

Dnevnik Borislava Pekića 16. maj 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

16. maj 1954. 

Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi. Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti mi?

 Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, u čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti. Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o „našem slučaju“ tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje. Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja - moram priznati vrlo jakog - da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica.

Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta stvarno mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“. Važno je da ja budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.

Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadeset ljudi tek izašlih iz gimnazije. „Prema vani?“- zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni moralni efekat prema vani, ja sam uvek sporio. Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju. Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.

Zašto sam zajedno sa J. osnovao Sdoj? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristoktarskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa. U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio.

Treba biti iskren u toj prokletoj stvari. Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi - sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.

I strah, i on spada u pravila svake igre. Da njega nema, pomešanog sa nadom, rulet bi bio zabava kukavica. Riziko. Pustolovina, ne u banalnom, bulevarskom smislu, nego nešto što u silnoj meri angažuje duh. Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života. Ili su to osećanja kockara.

Ako jesu, ona su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista.

Dnevnik Borislava Pekića 15. maj 1954 (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

15. maj 1954. (nastavak) 

Danas sam morao da razočaram svoga prijatelja M-a. On je ocrtao sudbinu Y-a u crnim bojama, predviđajući neprijatne događaje sa kojima će biti suočen „kad dođe ono treće“. Rekoh: „Čak i da dođe do te korisne, ali neefikasne promene u što sumnjam, od onih koji sa preteranom revnošću služe jednoj vladi, sa velikom se sigurnošću može očekivati, da će sa još većom služiti protivničkoj. Y. je stekao reputaciju dobrog sluge. Vlade se otimaju o ljude koji pretpostavljaju da služe ne mileći, nego da misle ne služeći.

Delom iz načela a delom iz straha, on će biti najbolji činovnik sutrašnje vlade, kao što je to današnjoj. On je postao nezamenljiv. Režimi se ne drže na doktrinerima nego na činovnicima. Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vladi, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi. Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju.

Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao. Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njihovo održavanje. Procesi protiv starih boljševika u Sovjetskom Savezu, kao i neki događaji čiji smo bili svedoci, pokazuju da dobra vlada svoje obračune počinje najpre sa svojim pristalicama. To postaje načelo.

Ne velim da je ono lepo, ali sigurno je da donosi osećanje sigurnosti vlastodršcima. Bez tog osećanja nema jake države.“

Dnevnik Borislava Pekića 15. maj 1954 (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

15. maj 1954. (nastavak) 

Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Kredo kvi absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garantija njegove pobede.

Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego kirkegorovski riziko, prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje. Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja.

Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostave ljudi, koji je naziru u pokretima svojih udova.

Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćenja. Zato život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispresecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom jer ne učestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi jer mu daje dvostrukost.

Dnevnik Borislava Pekića 15. maj 1954 (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

15. maj 1954. (nastavak) 

Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recituju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.

Dnevnik Borislava Pekića 15. maj 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

15. maj 1954. 

„(...) - Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran! - Pripazite se opet! Umreti, to je izvršiti čin, čija se zamašnost ne da izračunati! (...)“ 
(A. France: Epikurov vrt - Priorat.) 

Afera dr Krausa, majora Guzenka, Guy Burgessa, ministra Jona ili komesara Dida, migracije na magistrali Istok-Zapad, procesi za veleizdaju, petokolonaška delatnost komunističkih partija u Francuskoj ili Italiji, načelo dobrovoljne repatrijacije definitivno primenjeno u klauzulama Korejskog primirja - sve to zajedno otkriva simptomatično slabljenje uloge nacije u ljudskoj opredeljenosti. Ideja postaje prava domovina.

Od vremena verskih ratova Evropa nije bila pogođena podelom koja bi bila isključivija. Nacionalna Evropa ustupa mesto nadnacionalnoj, ali ne po planu koga su pripremili politički utopisti, objasnili profesori međunarodnog prava, i najavili folosofi, naprotiv: internacionalizam se ušunjao u Evropu na zadnja vrata. (Lako se može dogoditi da bude izbačen kroz glavna!)
U strogo građanskom smislu njegova ispoljavanja su nemoralna. Francuski komunist je bliži kineskom kuliju nego svom buržuju. Distanca koju on sebi dozvoljava je upravo tolika da ga u pogodnom trenutku može mlatnuti po glavi. Jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa divljenjem u oružanu silu Južne Koreje, dok mu vlastita armija pričinjava neuporedivo manje zadovoljstvo, ako se o zadovoljstvu uopšte može govoriti.

Isto kao što su francuski hugenoti bili bliži nemačkim protestantima nego svojim katolicima, koji su prijateljstvo Španaca pretpostavljali jeretičkom Jugu. Nesumnjivo ova podela je uslovno prirodnija nego ma koja druga. Prema tome ona je moralnija. Vrednost jedne klasifikacije ceni se prema kriteriju. Nacija je slučajnost rođenja.

Tek je ideja neminovnost izbora. Moralna odgovornost raste sa opadanjem socijalnog tropizma. Patriotizam nije ništa drugo nego jedan veštački refleks, u čijem građenju nismo učestvovali, i koga čiste savesti možemo potpuno odbaciti kao naturen i neprirodan.

Dnevnik Borislava Pekića 13. maj 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

13. maj 1954. 

Bitka se još uvek nastavlja žestinom koja raste. Osećam se kao eksperimentalni obekt u koncentracionim logorima, nad kojim se naizmenično vrše probe hlađenja i zagrevanja. Počinjem da pretresam njene najbanalnije pokrete, da rasklapam njene misli kao časovničar skupoceni mehanizam koji mu je donet na opravku. (Da bi pokrao rubine!)

Padam kao što nikad nisam padao, i srećan sam zbog toga, iako bih mogao da u sebi prezrem slabića, sve ono što sam čitavog života prezirao u drugim ljudima. Zar je bilo potrebno da se pojavi jedna žena, pa da uništi građevinu koja je odolevala lukavstvu i svireposti sveta? Zar je bilo potrebno da me jedna žena nauči sebi. Nevolja, nažalost, nije više u tome, da li će me ona voleti ili neće, nego u tome: „Šta započeti sa sobom?“

Čovek zida svet samo zato da on bude srušen. Čovek veruje u svoju kreatorsku i nesavladivu volju, kuša je pred smrću, strahom, poniženjem, bedom, prkosi joj tamo gde podlaci i kukavice uvlače glavu u ramena i pune oči peskom lične neodgovornosti, izaziva je pred nemogućim, vežba je na mogućem,

Dnevnik Borislava Pekića 12. maj 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

12. maj 1954. 

 Pada mi na pamet da je hrišćanstvo u preziranju žena izgubilo najefikasnije sredstvo obraćenja. Pravno obrazovani Rimljani posedovali su znatno profinjeniju indukciju, što potvrđuje izgled vestalinki. Da bismo poštovali bogove, potrebno je da volimo svet koga su nam stvorili. Da bismo taj svet voleli, neophodno je da on bude lep. Da nam je vrlina umesto u obliku isušenih starica predstavljana u obliku filmskih diva, ljudi bi izgubili volju da budu poročni.
Krepost nikad neće razumeti porok, zato što je ovaj došao posle nje da joj bude razlog.

Dnevnik Borislava Pekića 11. maj 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

11. maj 1954. 

 Govore da je maj mesec dobrog raspoloženja i srećnih trenutaka. Ja bih rekao da je to mesec naših
slabosti. Mesec poraza.

Dnevnik Borislava Pekića 9. maj 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

9. maj 1954. 

Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
x
„(...) Jedina mi je radost bila (...) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (...)“ (Brevier - Kierkegaard) 

Ja nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U mojoj teskobi nije bilo radosti tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima. Nisam mogao da se radujem, jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.

Nisam mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao svoje ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo. Izbor je bio moja svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori.

Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu? Tada bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svestan svega čega se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim. Da već postoji Bog, tada bih mu se molio.

U tim trenucima najnižeg pada ja zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe. Hteo bih da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u rezervi, i da živim kao izlišna biljka. Sunca i nežnosti sada.

Dnevnik Borislava Pekića 8. maj 1954 (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. maj 1954. (nastavak)

 Individualno saznanje u stavu „kogito ergo sum“ pretpostavlja definitivnu nezavisnost svesti od svog fiziološkog korelata. „Mislim, prema tome postojim“ je radikalna premisa koja se izričito protivi trializmu čovečije egzistencije. (Namesto subjektivnog, uprošćenog i sasvim neodređenog dualizma materije i duha.) Ona se može upotrebiti jedino metodološki, da izrazi jednu uslovnu nužnost između postojanja i mišljenja, u kojoj iz drugog po sebi proističe prvo.

No i tada se pada u kontradikciju, jer ako mišljenje zahteva organizaciju životno - materijalnih korelata, koju u nužnom vidu ne srećemo kod izvesnih umobolnika, onda ne-mišljenje znači i nepostojanje, pa bi takvi filosofi u potvrdu svoje teze morali zahtevati likvidaciju dobrog broja ljudi na zemlji.

Mislim, to znači da imam svesti, a moje postojanje je nezavisno od svesti o njemu, te je implicirano u somatskom samoosećaju, pa je idealno uzevši nezavisno od njega - jer imamo u banalnim nesvesticama primer prividnog nepostojanja - i zavisno samo od elana kroz triangularnu formu penetriranog u nama kao individualnim celinama. Ono što garantuje naše postojanje nije dakle u krajnjoj liniji ni svest o njemu ni osećaj njega, ni njegova materijalna neporicljivost, nego transcedentno biće.

Nije egzistencija naša, nego esencija energije. Ovo prožimanje nije neka penetracion pacifik, nego fatalna kolizija egzistencijalnih obrazaca između sebe. Na prvi pogled ne čini se da ima razrešenja u totalnom porazu jedne egzistencije, jer smo isuviše naviknuti na njihovo trojstvo, pa nam se život čini nemogućan bez materije i duh bez života, premda su stare teološke škole dozvoljavale ovu poslednju mogućnost.

Ova iluzija je u korenu navika mišljenja. Ona svetu pridaje svoju ograničenost, umesto da teži da preuzme njegove neograničenosti. Evo jednog prostog pitanja: zar su materija, život i svest jedine potencijalne mogućnosti koje je energija u svom objektivnom samorazviću aktuelizirala? Zar se u tom trojstvu iscrpljuje sva njena težnja i sva njena tvoračka moć?

Ljudski um čini se da u ovom domenu nije u stanju predvideti nešto što nije dano. Zato su naši sistemi statični čak i onda kada se svim dijalektičkim sredstvima upinju da svet objasne pokretima. To je zato što ga svode na krug postojećeg. To je zato što mu odriču budućnost.