Dnevnik Borislava Pekića 18. januar 1959. (dalji nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 18. januar 1959.(dalji nastavak) 

Izvesni uslovni realitet simboličkih ličnosti jedna je od najvažnijih a svakako najefektnija osobina ove drame, jer ona sugeriše čitavo jedno shvatanje realnog motrala, realne istorije, realnog međuponašanja ljudi i što je najaktuelnije realne politike.

Ovo će naročito postati jasno iz jedne šeme koja sledi. (Obratiti pažnju na istorijsku kategoriju značenja simbola, jer upravo ova kategorija pridaje simboličnim ličnostima enormnu količinu spoljnjeg realiteta).

 Irealni (simbolički) i realni (samostalni) karakter kao što su Ravi, Nastojnica, itd, neće zadavati nikakve tehničke poteškoće pri izvođenju, kao što nisu to činile ni piscu prilikom pisanja. Sredstva kojim je on saopštavao i realizovao i njihovu simboličnu i njihovu realnu stranu, ista su. Za sada ja ne vidim da bi ova dvostrukost igde morala da zapadne u protivurečnost, pa da ovaj ili onaj izraz ličnosti kao simbola poriče ili protivureči istoj ličnosti kao realitetu, i obrnuto.

6) Objašnjenje šeme. Kao što se vidi, šema je pre svega uzdužno podeljena na oblast realnosti i oblast simbola (u ovom slučaju jednog hibridnog simbola, koji je i irealan i realan, kako je rečeno u paragrafu 5.

Oblast realnosti je apsolutno asimbolična i empirična. Oblast simboličnosti je pretežno simbolična, a tek u drugom planu ostvaruje izvesne realitete: određuje odnos između ljudi, odnos između naroda, odnos između ljudi i naroda – država - vođa, itd. (sve to najviše u psihološkoj kategoriji, pa sve manje i manje, polazeći od poslednje poprečne kolone u šemi).

Šema je, zatim, još uvek uzdužno, ali u okviru spomenutih opštih oblasti, podeljena na ličnosti: Adama, Nastojnice i Ravija. (Uzet je prvi trougao, ali sve što za njega bude rečeno važiće i za drugi trougao: Ravi (kao Adam) – Nastojnica-2 i Ravi-2, jer se drama dalje samo ponavlja.

Primedba: reditelj od početka druge međuigre može kad god želi prekinuti dramu, ili je obrnutonastaviti koliko mu se prohte ili koliko ima strpjenja, jer se od jedne određene rečenice ona ponavlja i počinje ispočetka. Ova drama može trajati ili sat i po, ili sto sati neprekidno, a da se u njoj ništa ne izmeni. Krug je njen simbol. Pretpostavljam da ovakvu slobodu još nijedan pisac nekom reditelju nije dozvolio!

Iz šeme se vidi da Adam spada u oblast realnih ličnosti, a Ravi i Nastojnica u oblast simboličnih ličnosti (sa uslovnim realitetom o kome je govoreno).

Poprečno je šema podeljena na četiri konstituante našeg postojanja: metafizičku (ontološku), životnu (biološku), društvenu (istorijsko političku) i duhovnu (psihološku).

U svakoj od ovih oblasti, oko svake od ovih konstituanti događa se konflikt kome je u drami dat jedinstven izraz. Zaključke koje čovek želi da izvuče može naći pomoću ove šeme. Ona će ga orijentisati na svakom od pobrojanih planova. __________________________________________________
Oblast:             Realno                          S i m b o l i č n o ___________________________________________________
Lica:                Adam                         Nastojnica             Ravi ___________________________________________________
Metafizička     Egzistencija               Sloboda volje.        Sudbina ____________________________________________________
Životna            Život                         Žudnja za životom     Žudnja za
                                                         kao postojanjem.       smrću kao
                                                                                          nepostojanjem. _____________________________________________________
Društvena        Narod                       Ideja slobode.           Ideja vlasti,
                                                                                          gospodarenja. ______________________________________________________


Duhovna          Duša                         Prošlost                     Sadašnjost
                                                         (memorija) ______________________________________________________

7) Diskusija šeme. Uzmimo kolone sve tri ličnosti globalno; uviđamo da Adamova predstavlja zapravo samo oblast, domen u kome se konflikt događa: to je oblast egzistencije, života, društva (naroda) i duše (duha). Ali Adam nije samo to: on u sebi nosi sve elemente kolone koja inače pripada Nastojnici kao materijalizaciji jednog pola apsurda njegove sopstvene pojave. 

Zato stoji obrazac:

Dnevnik Borislava Pekića 18. januar 1959. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 18. januar 1959.(nastavak) 

4) O licima drame. Broj lica u drami je troizvestan. Jedna izvesno je dramska; sa predstavljačke tačke gledišta: četiri lica (Adam, Nastojnica, Ravi, Ravi-2), jer se Nastojnica-2 uzima kao jedno lice sa Nastojnicom-1 (čime hoće da se posle ubistva Nastojnice-1 ponovo uspostavi tročlano, tropolno stanje egzistencije, i pripremi tlo za novu ali istu uzurpatorsku igru.)

U I međuigri i I igri imali smo ovo tročlano interpoliranje kao trougao Adam - Nasojnica - Ravi; u II međuigri i početku II igre kao trougao Ravi (u Adamovoj egzistenciji, kao Adam) - Nastojnica-2 - Ravi-2; = Adam-2 = Nastojnica-2 = Ravi-2 (ova druga situacija dakle može biti označena i formulom u kojoj se Ravi uzima kao Adam-2, pri čemu preobrt ostaje definisan kao Ravijevo uzurpiranje Adamove egzistencije, a ne obrnuto.)

Druga izvesnost je filosofski analitička; sa gledišta same ideje ima tri lica: Adam, Nastojnica i Ravi (jer se između značenja koga ima Ravi i značenja koga ima Ravi-2 mirno može staviti znak jednakosti: ono što za prvobitno Adamovo stanje znači Ravi, to za Ravijevsko stanje Adama znači Ravi-2; ovo tumačenje važi i za odnos Nastojnica i Nastojnica-2).

Primedba: Zašto, ako Nastojnicu-2 mora da igra ista osoba koja igra ubijenu Nastojnicu-1,- da bi se na taj način obe izjednačile u svojim funkcijama prema egzistenciji: najpre Adamovoj, a zatim Ravijevoj u Adamovom postojanju, zašto je to nedopušteno kad je u pitanju Ravi-2? Razlozi su brojni; u prvom redu ako bi Adam igrao Ravija-2 pored zabune koju bi to kod gledaoca izazvalo, bilo bi i neispravno sa gledišta opšte ideje: jedna izgubljena egzistencija nikad se ne vraća niti se može ponovo osloboditi; ona nestaje zauvek.

Uzurpatora uzurpira samo novi uzurpator = Ravi-2 koji predstavlja sasvim novu sudbinu. Zatim, ako bi Ravija-2 igrao Ravi-1 to bi najpre bilo fizički nemoguće, jer je on već angažovan kao novi Adam, kao novo saznavanje starog Adama koji je oduvek bio sudbinom ispunjen, čija je sloboda oduvek bila neupotrebljiva i obična zabluda.

S druge strane bilo bi pogrešno sa gledišta ideje, jer bi pretpostavljalo da se jedna istorija kao sudbina uvek ponavlja u istom obliku. Stoga Ravi-2 mora da bude sasvim nova osoba, ali sa istim značenjem za Ravija, kakvo je ovaj imao za Adama. Samo u ovom smislu se anegdota ponavlja. 

 Treća izvesnost je realna, naime ona iscrpljuje način i polje stvarnog dešavanja teme; sa gledišta toga kako se tema „Mesije“ u životu stvarno događa: postoji samo jedno lice i to Adam, koji u sebi kao egzistenciju nosi oba svoja protivurečna pola: Ravija kao sudbinu i Nastojnicu kao slobodu (neupotrebljivu). Obrazac je: Nastojnca + Ravi = Adam.

Ova treća izvesnost kojom se kaže da je čitava drama samo spoljne otelotvorenje jednog unutrašnjeg apsurda, može alternirati još u neke obrasce. Tako sa izvesne tačke gledišta postoje samo dva lica: Adam (koji je identificiran sa Nastojnicom, jer ova simboliše na raznim planovima razne zablude egzistencije, kao što su na primer: sloboda volje, žudnja za životom, itd.). I Ravi kao kontrapol svim pobrojanim pojmovima, dakle kao sudbina, žudnja za smrću, itd. Možda je obrazac drame: Adam = Ravi u stvari najbliži stvarnom stanju stvari.

Na prvi pogled mogu ove spekulacije biti bez interesa za reditelja „Mesije“; ali pokazaće se da od izbora izvesnosti koju jedan broj lica mora da prezentira zavisi i smisao koga će u drami reditelj da nađe. Naravno reditelj će se tehnički držati prve izvođačke izvesnosti: raspolagaće sa četiri razne osobe, da njima na filosofskom planu prikaže samo tri pojma preobražena u tri osobe, a na realnom planu da rasklopi samo jednu osobu. Reditelj će tehnički uzeti kao posebne ličnosti:

Dnevnik Borislava Pekića 18. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 18. januar 1959. 

Mesija (Iz beležaka učinjenih pre i u toku pisanja drame; I deo.) 

1) Pojam M e s i j e stavljen u naslov drame definiše i moj stav prema sudbini. On ne sme biti ironično shvaćen; Ravi jeste spasilac Adama od apsurda njegove egzistencije analogo Hristu koga ortodoksi smatraju iskupljivačem praroditeljskog greha; praroditeljski greh u anegdoti o Hristu analogan je apsurdu Adamove egzistencije u anegdoti o „Mesiji“.

Kao što Hristos razrešava svet od grešnog nasleđa njegovog pratipa (biblijskog Adama), tako će Ravi u drami razrešiti, osloboditi Adama apsurda (protivrečnosti između njegove slobodne volje i sudbinskih konstrukcija u kojima se ona vrši te stoga postaje neiskoristljiva; sloboda je neiskoristljiva, to je sadržina apsurda koga duhovna egzistencija otkriva u sebi; pojedinačna svemoć nije drugo do instrument opšte svemoći. U postupcima neše slobode razvija se jedan sudbinski nacrt). 

Ono što se u drami događa nije nešto prema čemu se može imati negativan stav (uslov svake ironije). Ova drama nije deskripcija nekog socijalnog ili moralnog dešavanja prema kome pisac može izazvati gnušanje ili sažaljenje, poricanje ili ushićenje; ova drama ne želi da pokrene duh osim na saznanje, koje će se pokazati kao jedina mogućnost spasenja, u svakom pa i u religioznom ili socijalno moralnom smislu.

Kao što je piščev stav poricanja nemoguć, nemoguća je bilo kakva afirmacija iznetog rešenja, osim one koja proizilazi iz normalnog odnosa prema onome što jeste kako jeste, i prema čemu imati potvrdan ili odbojan stav nema nikakvog opravdanja.

(Oba ova stava zahtevaju sankciju u akciji, a kako nijedna sloboda ne može imati uticaja na sudbinu niti aktivna biti u sudbini, to i bilo kakavi stavovi, sa gledišta pisca, moraju biti isključeni; to sve sa gledišta pisca; gledaoci ili publika mogu, međutim, imati svoje stavove prema onome što se u drami događa, u prvom redu stoga što su po pretpostavci lišeni one vrste saznanja koja je pisac u ovoj drami i na ovu dramu nadahnula, a zatim i stoga što imaju za svoj onakav ili ovakav stav pogodne sankcije: mogu učiniti da drama propadne ili da uspe.

Posmatrači, i publika i kritičari, mogu ne samo biti indignirani rešenjem što ga pisac mora kao adekvatnog svom saznanju da ponudi, mogu ne samo prihvatiti ili poreći oblik tog rešenja nego odreći postojanje čitavoj temi. Mogu reći: takva drama ne postoji. Ili: ta drama koja postoji ne dešava se onako kako je pisac zamišlja.)

Sve što je rečeno za pisca važi strogo uzev i za sve one koji zajedno sa piscem učestvuju u transpoziciji njegove drame u predstavu: za reditelja i izvođače. (Ovo će uvek biti podvlačeno, kao sine kva non mogućnosti da se drama uopšte predstavlja.) Besmislen je, bar ovde, neki samostalan stav reditelja prema piščevoj ideji, jer je besmisleno da i pisac prema svojoj ideji ima neki stav koji izlazi van okvira ili se čak suprotstavlja istinama što ih ona sadrži.

I pisac, i reditelj, i izvođači su samo automatski instrumenti, roboti ideje. (Uopšte mi izgleda smešno da se reditelj prema piscu ponaša kao sudija, umesto kao saučesnik!) Jedan reditelj „Mesije“ ne može reći: to nije istina ili ova se sitina ne dešava tako ili, što je najčešće: jedan izgled istine što je nudi pisac, moguć je i njega ću pretvoriti u predstavu, a ostale zanemariti. Reditelj mora biti izvršilac tamo gde je to i pisac bio: jer drama nije drugo do terminološki prevod jedne ideje koja je samim tim što je saznata postala sudbinski neprikosnovena. 

Dnevnik Borislava Pekića januar 1959. (poslednji nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1959 (poslednji nastavak) 

PP. §15) O politici kao praktičnoj filosofiji. Pozivanje na metafizičku pored socijalne ili kakve druge celishodnosti, dokazuje da u mojoj predstavi politike ima više od nje same, ima više od jedne politike, koja bi se zadovoljavala ispunjenjem neke trenutne ljudske (društvene) svrhe.

Politika koja nije „božanska“ nije politika nego politikanstvo. Politika sa ograničenim radijusom ne može biti celishodna, jer ne pretpostavlja zavisnost od nekog cilja kome svet kao energična institucija teži.

 Ja pitam : kako možemo znati da li je ovaj sistem dobar ili rđav, ako ne znamo da li spontano odgovara jednoj opštoj istorijskoj determinanti. Pošto smo se oslobodili političkog pragmatizma, mi ostajemo obezoružani: ako ovom danu ne dozvolimo da nas vodi, moramo otkriti takav dan od juče ili od sutra. Gledajući na dane od juče sa ciljem da izradimo dane od sutra, mi uzoravamo naš današnji dan. Bez uviđanja prošlosti i naziranja budućnosti, svaka politika tone u prakticizam i od graditeljice istorije postaje ono što je razara.

PP. §16) Komunizam nije praktična filosofija, nego ekonomska doktrina kojoj je dijalektički materijalizam samo nuzinstrument primene na duhove ljudi.

Sudeći po §15 moglo bi se zaključiti da i komunizam ulazi u red onih političkih doktrina, koje filosofski uviđajući neku istorijsku determinantu, ubrzavaju njeno dešavanje, pomažu da se jedna idealna nužnost preobrazi u realnu istoriju. Ova zabluda proističe iz bitno metafizičkih duhova otaca komunističke doktrine. I odusta retko koja društvena doktrina beše, na prvi pogled, toliko metafizička, koliko ova koja za svoj tekući i krajnji cilj izabra uništenje svake metafizike.

Ali to samo na prvi pogled. Stvarno ostaje komunizam samo ograničena ekonomska teorija, čije su noge obuvene u glomazne i neodgovarajuće filosofske pojmove. Njen metafizički (= univerzalni) izgled potekao je iz potrebe za opštijim osvedočenjem od onoga koga joj omogućuju privremene i lokalne potrebe ljudskog društva.

 Jednoj ambicioznoj politici krajnje je nedovoljno da kao regulatorsku determinantu prizna neku ograničenu, lokalnu istorijsku nužnost, naročito ako se ova po svojoj prirodi odnosi na jednu naciju ili jedan deo društvenog organizma. Već i samo apostrofiranje nužnosti, opredeljuje jednu politiku filosofski, ako je svakad i ne čini filosofijom.

 (Moja politika anticipira ne samo jednu filosofiju, nego i saznanje determinante koju ova uključuje: samu determinantu dakle.)

Bilo koji istorijski primer dokazaće ovu tvrdnju: politika Jeanne d’Arc , ako je za stvarni cilj imala službu jednom kralju, ipak je svoje pristaše morala da nadahne univerzalnijim načelom, nego što je odanost jednoj ličnosti. Ona je morala da od pristaša načini vernike. Nacionalizam je bio samo filosofija jedne personalne politike. 

Papistička vlast imala je u hrišćanstvu saznanje one determinante, koja je od verske doktrine načinila političku organizaciju sa crkvenim izgledom.

Fašizam, takođe, beše samo vid u kome se ispoljavaše saznanje jedne determinante. Primeri su brojni i oni ukazuju na to da savremena politika koja hoće da bude delatna mora istovremeno biti i važeća filosofija.

S druge strane sve spomenute politike (hrišćanska ukoliko je ostvarivala izvesno jedinstvo, komunistička ili fašistička) ostadoše samo lokalni, ograničeni ciljevi, odeveni u religiozne, filosofske, etičke ili ekonomske pojmove. Izabrane determinante svuda behu plodovi zabluda, pa je i politika koja je izmišljena da služi njihovoj „nužnosti” morala da bude pogrešna (istorijski privremena) iako je kadkad mogla da bude povoljna po naše živote.

U stvari , kao da se svuda, ovde dogodio jedan obrnut proces. Nije determinanta birala svoju politiku, koliko je praktična politika izmišljala svoju istorijsku determinantu. Uviđanje da je vlast radničke klase nužna, sudbinska, nije nadahnulo nikog na stvaranje komunističkog pokreta; naprotiv: radnički pokret stvoren za izvršenje istorijski lokalnih ciljeva (poboljšanje materijalnih i duhovnih prilika života) pronašao je u zamišljenoj nužnosti neograničene vlasti radničke klase, svoju determinantu.

Umesto da istorija inspiriše pokret, pokret je inspirisao istoriju. Šta kažem: pokret je deformisao istoriju.

Determinanta koju kao objektivnu smernicu istorije podrazumevaše nacionalsocijalistička partija, beše pretpostavka da se nacije kreću u pravcu supremacije germanske rase. (I ovde je lokalno ludilo pokušalo da od istorije načini ludnicu.) Komunisti poverovaše da su pronašli determinantu, kad su besklasno društvo proglasili istorijskom nužnošću, koju njihova politika samo ubrzava.
 (Primedba I: Evo kako sporedna, ljudska politika postaje opšta, božanska; i da je nema, njen bi cilj bio postignut samom prirodom društva i njegove istorijske ambicije.)

 (Primedba II: Sudbina beše pozvana u pomoć kad god je volja jednog čoveka bila preslaba da iz sebe gradi istoriju; neminovnost beše posezana kao mač iz korica tirana; ona je pronalažena svuda, pridavana svačemu; kao pozvanost, izabranost, ona donese na svet stotine manijačkih spasilaca čije ideje i sada razaraju istoriju, tamo gde su bile zamišljene da je spasu ili produže. Ko među ponuđenim sudbinama može spoznati pravu, ko među peščanim valovima biser?)

Dnevnik Borislava Pekića januar 1959. (dalji nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1959 (dalji nastavak) 

PP. §11) O narodnim potrebama. One su mahom difuzne i više se sastoje u opštim nadama nego u određenim zahtevima; stoga je bilo moguće pariskom plebsu, kada je tražio glavu svog neprijatelja, dati glavu Brissota umesto Dumouriezove .

Jedan eksperimentalni pas, prema protokolima Uslovnog refleksa ponaša se kao narod: on nesumnjivo ume da razlikuje zvuke po visini, ali mu to ne smeta da na njih odgovara istovetnim refleksima i kad su te visine frapantno različite (te razlike, naravno, ne smeju biti neograničene. Ali ni narodu se nije umesto Dimurijeove mogla dati glava Marat). Cezarima je stoga bilo moguće da narodu dadu igre i zabave, tamo gde je ovaj tražio hleba i slobode.

PP. §12) Analoška politička istorija. Objašnjenje jednog političkog događaja terminom ili procesom svojstvenim kakvoj drugoj disciplini života, pomaže da se shvati monotonija onih oblika postojanja, za koje strpljivo hoćemo da budu raznovrsni. Ne vidim da bi jedna formula politike bila manje moguća i manje potrebna od jedne formule materije.

U prvostepenoj konstrukciji sveta van sumnje postoje izvesni obrasci, koji u njegovoj dematerijalizaciji (duhovnim disciplinama) samo bivaju preformisani i komplikovani, zadržavajući nasledni nacrt svojih odnosa. Obrazac se ponavlja i kad postaje složena: ako ga lišimo potankosti i okolnosti koje nastadoše kao danak novim oblicima postojanja, ostaće autotip obrasca, prvi otisak onog energičnog impulsa koji je stvorio svet, i koji priprema Boga.

Ako priznamo ovu unutrašnju, a ne samo morfološku analogiju između sistema činjenica koje obrazuju razne vidove sveta, prihvatićemo ne samo analošku prirodu sveta nego i analošku metodu u njegovoj deskripciji. 

Zato politika ima mnogo da primi od hipoteza koje proizilaze iz ove naglašene analoške prirode sveta. U prvom redu od: determinizma, konstruktivizma (uzetog kao termin za pretpostavku da je svet formula koja se razvija, nacrt koji se izvodi) i jedne racionalne religije, koja u Bogu gleda samo potencijalnu mogućnost objektivnog sveta.
PP. §13) Prologomena za teoriju praktičnog značaja istoričnosti i neistoričnosti jednog naroda. Nalazim da je praktičan značaj u politici ovih kategorija enorman. Za jedan duh koji zadovoljenje svoje sopstvene svrhe nalazi u služenju opštoj, razlike u stepenu istoričnosti njegovog naroda i ma koga drugog, biće izvorom njegovog iskrenog opdeljenja: za i protiv biće racionalan odgovor na pro i kontra-istoričnost jednog naroda u njegovim istorijskim dilemama. (Moj odnos prema srpstvu.)

Dnevnik Borislava Pekića januar 1959. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1959 (nastavak) 

PP. §7) Realni i racionalni narodi. Svi narodi koji su istorijski, moraju time biti i racionalni, jer se njihov proistorizam i sastoji u njihovom pristajanju uz racionalnu determinantu sveta. Ostali su samo realni. Postoje i ništa više. Ništa se u svetu ne bi promenilo da ih nema. (Da nema Srba svet se ne bi promenio, niti bi bio drukčiji nego što je sada. Ali šta bi se dogodilo da nema Amerikanaca?)

Realni narodi (neistorijski, kontraistorijski) u prvom slučaju su ravnodušni, u drugom negativni, čime hoće da se kaže da njihova realnost, njihovo puko postojanje samo u prvom slučaju ima privremen, anoniman i nepotreban karakter, dok u drugom njihova se realnost približuje prividno istorijskom uzoru.  

Antiistorijski narod deluje protivu istorije i njene determinante, pa su delatno realni i nema sumnje da bi svet (jednako kao kod istorijskih) Bio drukčiji u njihovom odsustvu. Drukčiji u ovom slučaju znači: bliži svojoj determinanti, kao što u slučaju apstrahovanja nekog istorijskog naroda to znači: dalji od svoje determinante.

(Primedba: Totalno uništenje jednog antiistorijskog naroda koristi opštem kursu istorije; takvo uništenje je racionalno, jer ono ako se ne potpomogne sredstvima ljudske volje, kad tad samo odlazi. Takvo uništenje je prost dobitak na vremenu. Što se tiče neistorijskih naroda oni se lako asimiliraju, i postaju štetni kad povremeno postanu antiistorijski, opirući se prevlasti onih naroda koji reprezentuju duh same istorije.)

 Što se tiče Jevreja, kao nuzistorijski narod, njihov hibridni karakter dolazi do izraza i u ovoj opštijoj podeli na racionalne i realne narode. Da nema Jevreja pojedinačno, svet bi izgledao drukčiji, ali da nema države Izrael ništa bitno ne bi se u njemu promenilo.

PP. §8) Opšta razmišljanja o transformaciji istorijskog karaktera jednog naroda.

Istorijski karakter jednog naroda ne mora biti večit; on može da menja kategorije svog odnosa prema istorijskoj determinanti.

Istorijski narod postaje pre antiistorijski nego samo neistorijski.

Utvrditi može li antiistorijski postati proistorijski.

Neistoričnost je često poslednja faza istorijske atrofije jednog naroda.

Evo ciklusa: Narod je najpre neistorijski, (ali latentno istorijski; ne sme biti zabune: verujem da uprkos slabe istorijske sreće, narod kome pripadam nikad ni potencijalo nije bio istorijski), zatim njegova sudbina divergira u mogućnostima: on postaje ili najpre istorijski, pa antiistorijski ili odmah antiistorijski, da bi se krenuo u oba smera, kroz finalnu fazu ponovljenog ali ovog puta neracionalnog, praznog neistorizma, izgubio za svagda u groblju naroda. Nešto slično je sa jezikom:

Jedan jezik je najpre i dok se rađa tek delimično živ (on tek razvija potencije svoje buduće živosti); zatim on postaje živ, ali se pri tome njime mogu iskazivati i laži i istine (što odgovara istorizmu i antiistorizmu naroda). Potom on umire i postaje mrtav jezik. Njime se ne služimo, ali ga razumevamo. To opet odgovara finalnom neistorizmu jednog naroda. Zatim jezik iščezava isto onako kao što se narodima događa.

Ne verujem da stepen u kome je jedan narod bio istorijski, u kome je reprezenrovao svetsku determinantu ili je čak pomogao u njenom dejstvu na svet, može ovaj narod spasti od propasti. Propadanje je naličje rađanja.

Istorijski primeri.

Predviđanje budućih transformacija u istorijskim karakterima naroda.

Vrlo važno: istorijska sudbina ruskog naroda pod znakom načela – da jedan antiistorijski narod nikad ne može postati istorijski, dok je obrnuto moguće. Da, moguće, ali da nije neizbežno?

Dnevnik Borislava Pekića januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Januar 1959 .

P o l i t i č k a p r o l o g o m e n a 

PP §1) O narodu i naciji. Razlikovati ideju naroda od ideje nacije; prva sva u oblasti materije, druga dotiče ponekad i idealna dobra. Nacija je ideja naroda kao sloboda one nužnosti, koja je tim narodom istorijski aktuelizirana. Stoga su nacije slobodne najviše tamo gde su narodi najvećma podvlašćeni (SSSR, Treći Reich, NR Kina).

PP. §2) Idealna nacija. Idealna nacija je nezavisna od svog naroda i nezavisnija ukoliko je idealnija. Sa nezavisnošću od naroda čiji je istorijski pojam, usavršuje ona i svoju idealnost. Ova idealnost sa svoje strane izgrađuje nove autonomije.Tako se nacija kao logički sinonim i pojam (istorijski) jednog naroda, u stalnim protivstavovima prema njemu kao svojoj empirijskoj građi, napuštajući materijalnu istoriju uključuje u kosmičku. Postaje instrument našeg saučesništva u opštem toku sveta.

 A država kao nacionalna, a ne narodna forma postojanja društva, postaje tad sredstvo one slobode, koju je narod - vršeći je - izgubio.

Ustupajući svoju „slobodu“ narod ponovo stiče svoju racionalnost, koju je gubio u borbi za njen istorijski privid.

PP. §3) O istoriji. Istorija naroda je mitologija činjenica. Istorija nacija je njihova dematerijalizacija.

Istorija jedne nacije je razvijeni momenat njenog racionalnog učešća u svetskoj istoriji. (Ovde se o svetu misli: ontološki)

Zato se istine obe ove istorije razlikuju, pa se od prvih grade kultovi, a od drugih svetovi. Prve, imajući provizoran karakter i privremenu vrednost, podležu korektivima iskustva; druge su u stepenu svoje akomodiranosti na svetske ciljeve, trajne i neuništive. Jer istine koje nemaju pristupa u jednu opštiju istinu nisu istine nego privid, a istorije koje nisu funkcionalni deo opštije istorije samo su beznačajne realne legende.

 PP. §4) Još o istoriji (nastavak).

Dnevnik Borislava Pekića 16 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Petak, 16. januar 1959.

Drama. 1959. nameravam da u produžetku Emigranta (Obešenjaka) napišem još sedam dramskih groteski „za školske čitanke“, od koji bi svaka raspravljala po jednu misteriju ljudske egzistencije:

Azil (misterija straha; korekcija koju mi je predložio B. B.: misterija velikog preokreta, zemljotresa pojmova pod uticajem imanentnog straha od opšte propasti sveta.)

Točak (misterija uzaludnosti; uzaludnost ma kakvog delovanja pod pretpostavkom da se sve događa mimo i bez nas.)

Mesija (misterija apsurda kao normalnog stanja ljudske egzistencije pri čemu je apsurd shvaćen dosledno: kao konflikt između slobode volje – svemoć Boga koja je neiskoristljiva i stvarne svemoći sudbine. Judin mit.)

 Imperator (misterija slobode).

Internat (misterija borbe).

„U početku beše kraj“ (misterija koja će u dramskoj koncentraciji istorije, sve ranije raspravljane misterije sažeti u misteriju stvarnosti kao dešavanja, vremena.) Primedba: Nedavno sam gledao Beckettov Kraj Partije i tamo našao rečenicu: U početku beše kraj, misao koju sam, ne znajući za ovaj tekst, želeo da upotrebim kao lajtmotiv svoje drame.

Na ovaj ciklus od sedam sintetičkih drama nastavlja se osma analitička : Ponoćni ekspres koji za temu ima misteriju pojedinačnih i izolovanih ljudskih svetova (drama ignorancije, kao što je prema mom mišljenju Emigrant bio samo drama nevinosti).

Autogenija = samoradnja = ponosita zabluda egzistencijalizma. Osovina slobode koju je hrišćanstvo provrtelo kroz naše slepe živote.

Sloboda je biti u toku. Biti van toka, u nekom svom izdvojenom rukavcu je samo mehanička nezavisnost. Ključ čiji je oblik modeliran pomoću voska, vraća taj oblik materije iz koje je uzet. Ali otisak može biti umnožen samo posredstvom gvožđa, koje ga aktuelizira. Ova recipročnost sveta i naših života, voska i ključeva, ne može biti zanemarena kad se pravi ili prepravlja neka doktrina o „slobodi“. Jednom je

Sartre pitao D. M. kako Jugosloveni stoje sa angažovanom literaturom. „Mi smo do guše angažovani, gospodine“ - odgovori ovaj: - „Vi se možete i angažovati i od-angažovati, pa da se u vašem životu ništa ne promeni!“ To je Sartreova sloboda prevedena u jedan model stvarnosti za koji očigledno nije pravljena.

Sartreov Sizifov posao: izmišljanje marksističke kulture.

Dnevnik Borislava Pekića 15 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Četvrtak, 15. januar 1959.

Ljiljana o jednom piscu: - „Ne želim da ga čitam. Smatram dovoljnim da jedan čovek gubi vreme, da bi to morali i ostali ljudi“. (Pisac - čitaoci.)

O Svetom pismu. Pismo fiksira sve probleme ljudske egzistencije. Ali koje rešava? Zadatak: tražeći nove poente izvršiti korekciju biblijskih anegdota.

Jedna varijanta: Hristos kao uzor egzistencija. (Idealan tip nemoguće egzistencije.) Druga varijanta: Juda kao uzor egzistencija. (Idealan tip moguće egzistencije.)

Konflikt Juda – Hristos, najopštiji istorijski konflikt. 


Jedna prijateljica T. u Alžiru pokazuje izvanredno veliki interes za prevod i plasiranje Emigranta u Francuskoj. T. će joj poslati dramu. Međutim u njenom pismu ima rečenica koja pobuđuje izvesne sumnje. („St-Germain-des-Prés i njegov Pariz shvatiće vrednost misli: i visiti se isplatilo sa desne strane Hrista, ako to ne shvati buržoasko katolički Pariz, koji će verovatno biti indigniran .....“).

Ali koji Pariz meni i Emigrantu radije treba? Levi ili desni? To naravno ne može uticati na to kako ja pišem, ali može uticati na to gde, kako štampam. Eto, gde čovek bežeći od jednog konformizma upada u drugi. Ne mogu da se ne setim sa kakvom je stupidnom indignacijom, inače licidni,

B. dočekao moju ideju da napišem „Istinitu“ (sentimentalnu, u stvari) „hroniku novog Carstva“. Između hrišćanskih i komunističkih ortodoksa, između desnih i levih budala, tesna su vrata kroz koja pošten čovek može da prođe.

 Naravno, ja sam mogao da se ne koristim Zavetima kao shemom svoje istine, pa bih imao na vratu samo komuniste.

 Sad je gotovo: krenulo je.

Dnevnik Borislava Pekića 14 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 14. januar 1959. 

 Upoznao se sa D. Bogdanovićem , teologom.

 Instruirao me u pogledu ortodoksne, pa i laičke literature o Zavetima. Mogao bih posećivati Erdeljanova predavanja iz Starog zaveta; takođe iz Novog. Izgleda da će biti dosta teško pozajmljivati knjige iz knjižnice Teološkog fakulteta, ukoliko to ne ide preko nekog od studenata. (D. B, a možda i M. V. ) Iz patrijaršiske se to može, ukoliko mi pođe za rukom da se bolje upoznam sa bibliotekarem Ćirkovićem.

D. B. misli da ću morati proučiti patristiku . („Insistiranje na Judinoj epizodi svakog je odvelo u heterodoksiju“.) Uostalom D. B. je tipičan jeretik.

Meni je Bog potreban kao zapušač za bocu. Bez Boga moj sistem nema smisla. Ali: Bog je jedini predmet sveta koga čovek može stvoriti.

Stvoriti bez rizika?

Ovde se ne radi o mojoj moralnoj sudbini koliko o sferičnom obliku mog sistema; samo Bog može jedan svet učiniti sferičnim. Svet kao lopta, eto šta mi treba.

U svakom slučaju g. Erdeljan za koga D. kaže da je predusretljiv, raspolaže kartotekom literature o Svetom pismu, a posebno Starom zavetu. (Svakako ga upoznati. Anka B. ?)

Zatim dr Justin Popović , Vučić, Ćirić, ili neko kome bi me oni mogli preporučiti.

D. B. smatra da se moje satirično shvatanje epizode sa Hristovim raspećem poklapa sa shvatanjem jedne judaističke frakcije. Pronaći dokaze o ovom.

Šta je zapravo hereza? Ja mislim da je to privatno preudešavanje Boga prema svojim potrebama ili potpuno uništenje jednog, da bi se na njegovo mesto doveo drugi. Jeretik očevidno nije zadovoljan nekom predstavom Boga, a kako je za naše saznanje predstava Boga sam taj Bog, izvan koga delatnog Boga nema, to je preudešavanje predstave prerađivanje samog Boga. Samo Bog koji se tek stvara može biti oslobođen jeretičke obrade. Takav Bog ne deluje kao normativ, nego kao ukupni cilj sveta i njegove istorije. Na mesto društveno praktičnog Boga dolazi objektivno praktičan. On je iznad svake hereze, jer nije gotov. Jeste kao racionalna budućnost, nije kao uređivačka prošlost, a njegovo prisustvo je samo nerazvijena mogućnost.
Kome nestrpljivom duhu takav Bog može da smeta?

Kakav je to Bog za čije je održanje potrebna legija mislioca i čitav jedan odbranbeni mehanizam (Crkva)?

Dnevnik Borislava Pekića 13 januar 1959. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Utorak, 13. januar 1959. (nastavak)

Saznanje i iskustvo (Nastavak od 3. januara.)

Popularna istina: Iskustvo obrazuje novo saznanje; novo saznanje retroaktivno obrazuje novo iskustvo. Ovo se događa kao penetracija. Pénétration pacifique . Istina obično mirno, bez potresa prodire u iskustvo. Iskustvo prožima istinu svojim ustaljenim činjenicama.

Retko koje iskustvo biva poraženo novom istinom, niti istina ođednom biva uništena zatečenim iskustvom. (Ovakve istine obično i ne bivaju saznate, jer ih iskustvo unapret onemogući; sistem samozaštite.) Istina je kao virus, izdržljiva. U sredini iskustva zadržava dugo ona svoju virulentnost.

Treba ustanoviti kako dolazi do enormnih razočarenja? To pretpostavlja da nova istina odjednom uništi sve prethodeće i sva do sebe stečena iskustva.
Ali: kao što je nemoguće da jedna istina sasvim preuredi naš duh prema svojim činjenicama, ne dozvoljavajući pri tome da i sama bude preuređena našim duhom kao svojim novim domaćinom, tako je nemoguće da nova istina to bar polovično ne postigne.

Kažem: nemoguće, jer bi to značilo da između pojedinačnih istina o svetu ne postoji korelacija, pa da je ona isključena i između pojedinih isečaka sveta, što ih ove istine reprezentuju. To bi značilo da jedna istina poseduje samo sliku, tip, nacrt, duh jednog odlomka sveta i ništa od bilo kod drugog. Svet bi bio deljiv, ne samo veštačkim sredstvima saznavanja, nego i prirodnim sredstvima sopstvenog dešavanja, bio bi mnoštvo.

Dnevnik Borislava Pekića 13 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 13. januar 1959. 

Drama. (Sastanak sa B. Bajićem i A. Jovanovićem u klubu SANU.) B. predlaže da od Emigranta napravim epizodu nove drame koja bi bila simbioza moje ideje Azila i njegove ideje za dramu Radijacije .

Veliki potres koji neizbežno dolazi da uništi svet, retroaktivno ga menja: sve vrednosti bivaju revidirane prema moralnom metafizičkom značenju ove opšte ljudske sudbine i svi pojmovi (doba, lepog, ljubavi) obrnuti na naličje. Nešto naknadno determinira naše prethodne opstanke. (U Azilu to je trebalo da bude kamen koji pada i čije približavanje obrazuje senku, mrlju koja se širi; nalazim da je ovo uopšteno rešenje propasti mnogo adekvatnije mom shvatanju drame nego pristajanje uz neke realističke istine kao što su atomske kataklizme.)

Posle čitanja Emigranta i Crnog petka Simona Kirenskog B. B. je uvideo da bi neka tesnija saradnja od razmene ideja ograničavala moju slobodu, pa mi bez pravnih reperkusija, prepušta da na osnovu moje predstave Azila i njegove ideje o radijacijama, napišem potpuno novu dramu, koristeći se abortiranim tekstom Emigranta. Sve je to bilo praćeno vrlo laskavim primedbama, koje su me učinile opreznim. Ali ideja me je isuviše obuzela da bih imao vremena za oklevanje. Najzad ćinjenica je da su tek neke Bajčeve primedbe nadahnule moj Azil onim dramskim srcem, bez koga bi on, ako sam ne bih došao do rešenja, ostao gola konstrukcija jedne istine. Tek apostrofiranjem retrogradnog uticaja propasti na svet, dobiće drama i svoju filosofsku zasnovanost i svoje tehničke konflikte. (Iskorišćavanje golog, biološkog straha kao dramske materije bilo bi banalno, ako taj strah ne bi imao posledica po naše živote, ako ga ne bi potpuno menjao i izopačio sve normalne predstave o njemu u neprekidnoj funkciji sa apsolutnom propašću sveta koji se očekuje.)

 Međutim: odlučio sam da napišem sasvim novu dramu, pa da iz „Emigranta“ uzmem samo ideju o samoubistvu kao racionalnom aktu kojim se jedan do tada neproizvodan i nedelatan opstanak prividno slobodno bira i ostvaruje (definiše). Kažem: prividno, zato što ako opšte uništenje dolazi neizbežno ono unatrag determinira dešavanje našeg opstanka, kao što se ovaj nužno menja samo zato što anticipira sudbinu. (Samoubistvo kao racionalan akt nužnosti.) 

Svet se tumbe menja; ako on mora da propadne, kako je moguće da svi stari pojmovi o njemu izgrađeni, pod pretpostavkom njegove večnosti ostanu nepromenjeni i neoštećeni? Oni moraju slediti propast kao svoju sudbinu, oni moraju u svojoj konstrukciji poneti sudbinski znak te propasti. U jednom konačnom čovečanstvu malo šta bi trebalo da ima vrednost. Naše enormne vrednosti moraju postati smešne, ako dozvolimo da jednom ma i titla njihova bude uništena. To je ugao iz koga valja posmatrati heroje buduće drame. (Namesto stare neupotrebljive humanitarnosti, neupotrebljive pod pretpostavkom potpune propasti čovečanstva, rađa se nužno nova predstava o smislu življenja, naime onog kratkotrajnog iščekivanja sloma: ova predstava je nova humanitarnost koja ima osnovne konstruktivne elemente u smrti, mržnji, zlu i ružnom kao racionalnim antitezama elemenata života, ljubavi, dobra i lepog u svetu koji po pretpostavci nikad ne bi mogao da bude uništen.)

B. izvrsno nalazi četiri regiona ove promene: racionalni, estetski, etički i emocionalni. Izneo sam mišljenje da bi epizoda o samoubistvu kao najvažnijem i jedino racionalnom životnom delu u jednom svetu osuđenom na iznenadnu, potpunu propast, predstavljala istovremeno racionalni stator na planu ideje drame i finalni konflikt na planu dramske fabule.
Napraviti antitetičku shemu:
Emocionalni plan: Ljubav = Mržnja
Estetički plan: Lepo = Ružno
Etički plan: Dobro = Zlo
Racionalni plan: Život = Smrt

Dnevnik Borislava Pekića 12 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 12. januar 1959. 

 Zlatna deca. Od „Vardar-filma“ još prošlog meseca primio originalan tekst na preradu. Sudeći po njihovom pismu, izgledi: znatni. Moj interes: nikakav. Nemam pojma kako ću prepraviti ovaj scenario, tim pre što sa svoje tačke gledišta ne vidim da mu je prepravka potrebna. Ovde se radi o tome da li ću za svoj nonkonformizam naći još neku obrazinu, pored onih koje tekst scenarija već sadrži. Odvratan mi je i taj scenario i sve što bih na njemu dalje uradio. Ponavljam sebi da će mi novac koga za njega budem dobio, omogućiti godinu dana slobodnog rada.

Mathieu Delarue i „sloboda“. (Nastavak.)

Ma šta Delarue bude preduzeo povodom Marseline ljubavi, on je oskrnavljen čak u svojoj prividnoj „slobodi“ - za svagda. Delarue se nala u Marseli kao jedno vreme bez koga nikad neće moći biti slobodan, a koga nikad neće moći da uzme natrag. A svest o njemu u njoj, nadživeće i u nekoj njegovoj budućoj slobodi od Marsele, kao tvrda izraslina raka, koja će je bujanjem zapušiti: unapred je onemogućiti u funkciji oslobađanja.

Trebalo bi da kaže: - „Vrati me meni!“ i Marsela da bude u stanju da ga vrati, pa da se oko Mathieuovih refleksa o slobodi obrazuje poneki od majušnih zidova (paravana autarkije). Samo poneki, a kroz otvorene strane šupljine slobode, ona će i dalje oticati svetu iz koga je refleksijom prividno uzeta.

A sa stanovišta jednog potencijalnog budućeg bića, kome prete da ga sastružu kao rđu sa života, ova delaruejevska sloboda ima snagu ironičnog komentara. Ta sitna vlažna bala u neprikosnovenom dnu vrele pećine, u poučnom susedstvu izmeta i mokraće (i u stalnoj opasnosti da jednostavno bude isprata ili izlučena) oslobodila se svoje nepotrebne i neupotrebljive nezavisnosti čim je počela da deluje na Marselu i Delarueja.

A pre nego što kao masna mrlja bude istrta sa sveta, krug njene invazije uvećaće se ko zna još kime. Ona je tako postigla da menja živote pre nego što je izgubila mesto za svoj. Ona je ororbila tuđu nezavisnost pre nego što je stigla da pokuša iskoristiti utvaru šanse za svoj. Još u misteriji začeća izgubila je mogućnost slobode za kojom će jednom beznadno žudeti.

Ta mala mešina živaca unapred je izabrala, opisala i definisala svoju patnju, kao što zamah ruke unapred određuje koje će krugove bačeni kamen urezati po vodi. Ako je sastružu, pre nego što je obavi, ona će produžiti da živi na smešnoj i uobraženoj Delaruejevoj slobodi, parazitski kao plesan. Ubuđaće Delaruejevu slobodu. I svačiju koje se dotakne.

I Mathieu Delarue ništa neće moći da preduzme u svoju odbranu: događaj kao prostor u kome je „sloboda“ jednom zauvek bila izgubljena, ne može se sastrugati kao balon krvi u dnu utrobe. Čovek ne može abortirati memoriju. Može je samo ismejati, poniziti, ali ne i iskoreniti. (Pri tome memorija nije nikakav naš opstanak; mi se ne produžujemo u prošlosti kao što nemamo nikakvih izgleda da se nastavimo u budućnosti.)

Verovatno da pravi Delarue ne bi ništa preduzimao protiv ove uzurpacije, osim što bi o njoj mislio kao o nečemu što ga je za svagda odseklo od „slobode“. Onda bi možda uvideo da je to odsecanje samo mali deo uzurpatorskog napada što ga sudbina vrši na svim rubovima njegove egzistencije; pomirio bi se sa sudbinom. Odrekao bi se svoje neupotrebljive slobode za račun jedne koja njegovu egzistenciju može da ispuni slobodom čitavog sveta: uviđajući apsurd, on bi ga odbacio kao stanje svojih emocija. 

Ali Sartreov Mathieu Delarue neće ovo da učini; Sartre će ga (ja to očekujem) primoravati da se idiotski brine za nešto što je oduvek imao samo kao gubljeno ili izgubljeno; kao večiti deficit njegove egzistencije. Što je oduvek imao samo kao nemanje, kao večito nadražujuće odsustvo, ponekad, takođe, kao nadu.


Može će on pritome izgubiti neku od mikronskih, ružnih, ali toplih „šupljina“ slobode, ali nikad neće uspeti da se u nju sasvim uvuče. Sloboda nije pesak u kome bi neka nojevska egzistencija za uvek sahranila svoju glavu. Nema slobode u koju bi stao rođeni. A i da je ima, čemu bi služila? Čemu bi služila uzaludna sloboda? Jedna komplikovana mašina koja ništa ne vrši osim što zabavlja maštu svojih pronalazača.

Jedna poslanica Mesije . Odlazim, Ravi, rasut kojekuda po sebi, da pripremim kao vredan ratar svoje ujedinjenje, svoj praznik u kome ću se obelodaniti kao hermetički zatvoren orah; ostvama lovim svoje odlomke, Ravi! Kljove zarivam u svoje izgubljenosti; širim se kao magla u praslici neke džinovske agonije i kroz prašumu neraspoloženja tumaram za stadom svoje ravnodušne braće: do večnosti zaljulja gromom koji nečujno puca pod zelenim nebom moje kože.

Dnevnik Borislava Pekića 11 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 11. januar 1959. 

Mathieu Delarue i „sloboda“ (povodom Zrelog doba - Sartrea). Ništa nas ne može spasti od rođenja, a rođenjem se zauvek opredeljujemo protiv slobode. Opredeljuju nas rođenjem; još se ne rodismo čestito, a već u tesnoj pećini utrobe besmo izlepljeni refleksima kao flasterima; kasnije ćemo se opiti čarima refleksa i naučiti da ih umnožavamo. Postaćemo dronjav zavežljaj automatizama; običan paket refleksa. A naša će strast (mitska uostalom) prema nezavisnosti i bez-uslovnosti biti rođena i odgajana kao jedan od mnogobrojnih refleksa pomoću kojih živimo.

Imam na umu obrazac: nezavisnost = laička sloboda = Delaruejevsko muvanje po međusvetu. Ono što stvarno postižemo je sporadična mehanička nezavisnost, nešto kao sloboda izbora u malom (makrokosmos ostaje nedotaknut našom lažnom slobodom) u obrisima, u efemernostima, na periferiji sopstvene egzistencije.

Mikroskopska sloboda sa kojom se samo zabašurujemo pred sudbinom. Lovac na slobodu, Mathieu Delarue podseća na dirigenta, koji bi, pogrešivši temu, na Beethovenovom koncertu, dirigovao poskočice. Zgažen, uzurpiran, od svoje slobode, ipak nije slobodan. Tek začaran, opsednut: zavezan slobodom. On još nije spoznao apsurdnost svoje slobode.

 Osuđen na delovanje i da se na nama deluje, mi nemamo mogućnosti da postignemo više od beznačajnog sužavanja, mestimičnog i privremenog neutralisanja naših zavisnosti u oba smera: delimično i privremeno se „oslobađamo“ i delimično, „privremeno oslobađamo“.
Atmosfera Zrelog doba je atmosfera napora, koji su nalik na ljigavo komešanje bakterija u nekom bujonu. Napori su na prvi pogled herojski i cilj koga ima Delarue vredan zauzimanja, ali tema njegovog života prestaje da bude herojska i postaje smešna, kad doznamo da njegovi napori ne mogu izvojevati slobodu, koja bi se mogla koristiti i vršiti kao sloboda.

Dnevnik Borislava Pekića 10 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Subota, 10 januar 1959.

Buđenja . Postojim; postoje, naravno, i neke druge stvari pored mene, oči u oči sa mnom, stvari koje nemam ozbiljnih razloga da poreknem: moja soba u kojoj su po drevnom običaju sahranjene i moje stvari, kroz kamenu tišinu probijena svrdla larme, propete ulice i trgovi koji se ludački obrću oko frigidnih statua, kao čigre mog detinjstva; zatim ljudi iza stvari kao zgrudvane senke.

Postoji i neko vetrovito vreme u meni koje, tešeći se, podrazumevam kad govorim o svom postojanju; jedna misao iz moje niotkudi, druga rođena u trenju dosadnih, popularnih pojmova mog uma. Postoje i moje naklonosti, ti nesnosni uslovni refleksi koji me pretvaraju u laboratorijskog psa; neraspoloženja sa brojnim šarenim etiketama što ih je izmislilo naučno cepidlačenje: ovde onde poneki kompleks,

zaloga moje otužne složenosti; ugrađeni mehanizam libida zbog koga nasrćem na žene kao što dečiji voz srlja činama; glad = praznina, žeđ = praznina, umor = hemijskoduševna punoća (prepunjenost; dokaz da je priroda duše otrovna); džinovski broj automatizama kao što su sva prosta, mehanička muvanja kojima je tek isuviše metodično iskustvo naknadno pridalo neki upotrebljivi smisao, da bi im ga neko drugo, neko sledeće isto tako metodično oduzelo.

Mogao bih da nabrojim još bezbroj sićušnih elemenata svog postojanja, a da o njemu opet ne znam više nego kakav kamen o svom.

Bilo bi spasonosno kada bi sve stvari bile puka pretpostavka (pomoćna pretpostavka našeg opstanka, jedan zamišljeni uslov čija istinost potiče od njegove životne efikasnosti; zar to nije pragmatizam u svojoj praktičnoj suštini?). Stari Berkeley nije propovedao jednu eteričnu predstavu sveta nego jednu spasilačku religiju, i on je o veštini spravljanja slobode znao više nego iko pre i posle njega.

 Želeo bih da čak i moje sopstveno postojanje bude pretpostavljeno. Ja se pretpostavljam = zamena za uobraženi pojam ja postojim.

U polusnu izvesne stvari postoje samo na trenutak, pa se onda izgube (vraćajući se u svoj mimosvet). Nikad ih više ne vidimo. Nema polusna koji bi ih iste mogao vratiti. Druge se zadržavaju. Ostaju stvari našeg sveta, našeg pretpostavljanja: glomazni predmeti koji ničemu ne služe osim što pomažu da poverujemo u svoje postojanje. Tek pipanjem postajem samoproverilac. 

Oni , nestalni predmeti naših snoviđenja odlaze do đavola. U polusnu se razlučuju svetovi: i postojanja se stiču u svoje tokove kao ribe u doba mrešćenja.
Jutros je opet postala moja stolica. Pre nego što je stolica postala, na njenom je mestu umirao, brisao se obris nečeg hibridnog, što ne mogu da opišem, ali što je, jedva trenutak, uspelo da se kao opomena zadrži u mom tvrdom, ponderabilnom svetu; zatim je ono nestalo kao kaplja kiše: po podu je preostala moja stara stolica. Umesto nekog kopilanskog ploda dva sveta, u kratkotrajnom uzbudljivom prožimanju: nekoliko prefarbanih drvenih dasaka.

Dnevnik Borislava Pekića 8 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Četvrtak, 8. januar 1959.

Šta je sve posejano što još nije niklo? Sve što je posejano, posejano je. Sad ostaje samo da se žanje. Žanje i ždere!

Petak, 9. januar 1959. 

Drugi produžetak komentara Ionescovog intervjua (od 6. i 7. januara).

Opšta vizija koja je nesumnjivo identična u svojoj primordijalnoj prirodi, čak i kada se ispoljava kao serija jedno prema drugim postavljenih slika sveta, nije drugo do iskonsko osećanje neke uzor stvarnosti, nekog monotonog i nepromenljivog dešavanja, istinitog i obaveznog za sva vremena i sve prostore ljudske istorije, a ograničenog samo obimom što ga rezervoar te istorije dozvoljava.

Dragocena vrednost Ionescovih drama je u pozivanju na tu uzor - istoriju, čak i kada je ona u nekojima od njih rđavo lokalizovana, pogrešno definisana ili krivo opisana.

 Ovde se pozivam na moju pretpostavku o autotipskoj formuli sveta; ono što uviđamo pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija jeste monotonija oblika u kojima se te istorije obnavljaju: kao da se razne istorije okupljaju oko jednakih modela stvarnosti kao oko magneta. Jedan umnoženi kostur dešavanja biva popunjen prividno različitim istorijama. Svet je nalik na groblje, u kome, pošto se istorije raspadoše, osta samo hrpa manje više jednakih kostura. Ko bi po njima mogao prepoznati sve one drame, koje su nas obmanule da se razlikujemo i da ne ponavljamo jednu istu prastvarnost?!

Podelimo li ove istorije na srodne grupe i nađemo li svakoj grupi uzor, koji bi ih mogao reprezentovati, sve ove uzore možemo svesti na neki prauzor, pa sam siguran da bi se mogla napisati jedna jedina drama, koja bi izražavala svet u njegovoj bitnoj i odlučujućoj ukupnosti. Ova pradrama bila bi puka deskripcija autoformule sveta.  

 Impresije. Svetla senka neba kao da kaplje kroz neki kameni levak; travnjaci imaju zadah blata. Šetam bulevarom, razočaran mrtvim likovima drveća, što obešeni pored puta, rešetkasto propuštaju sumrak. Sumrak je kao nesleđena pihtija. Smrknut je prezrelošću dana koji se još uvek tegli po ivicama amfiteatralnih tragova kao po zidovima neke orijaške pljuvaonice od lima.

Ulice padaju niotkud, pa se opet penju pripijene uz zemlju. Grad se talasa kao olupina na vetru.

Dnevnik Borislava Pekića 7 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 7. januar 1959. 

Nastavak komentara Ionescovog intervjua (od 6. januara)

Realno je ono što jeste; racionalno je ono što mora da jeste. (Racinalna stvarnost je Ionescova uzor - istorija, nacrt dešavanja koje se menja samo u malo relevantnim pojedinostima. I kad Ionesco odbija da se interesuje temama izabranim pod pritiskom ograničene istorijske opsesije, on svoj interes zadržava na onome što ja zovem racionalnom stvarnošću.)

Ali ako je oruđe prepoznavanja te uzor - istorije isključivo naše samosećanje sveta, time metafizička priroda vizije nije nimalo poreknuta ni okrnjena. Čak ni tada kad vizija pripada detetu u godinama u kojima kao da je isključena svaka metafizičnost u ponašanju njegovog uma prema svetu ili sa njegovim činjenicama. Jer, samo izgleda da jedno dete ne misli kao mudrac.

Ono je možda bliže mudrosti, jer oslobođeno iskustva, ne mora da je prepravlja prema njegovim uputstvima. (Iskustvo je najveći neprijatelj umstvovanja. Životno iskustvo, mislim.) Metafizika nije jedino u inteligentnim pojmovima o svetu, nego i u osećanju sveta. Dete je, drugim rečima bliže istini, čak i kada ne zna za nju, jer dete ne poseduje filosofski aparat pomoću koga bi ublažio, prerušio ili adaptirao svoje metafizičko osećanje.

Nevina iskrenost sa kojom se ispoljava metafizika u osećanjima deteta, obezbeđuje da njegova vizija neposredno izražava jednu uzor - stvarnost. Tu će prastvarnost poznije iskustvo komplikovati i iseckati. Zar se upravo to nije dogodilo sa Ionescom - detetom i njegovom vizijom sveta, na koju se potpuno verno poziva Ionesco - čovek?

U početku jedinstvena ona je izražavala sve izglede sveta ujedno, rešavala sve u jednom iskonskom, prirodi vernom rešenju i nije se brinula o tome da li je ta vizija religiozna, moralna, socijalna ili estetska?! Produžena kao zamagljen imago, više sećanje nego osećanje u duhu Joneska - čoveka, ona je možda zadržala nešto od svoje autentičnosti, ali ništa od svoje jedinstvenosti. Izgubila je univerzalnost. Vizija Ionescoa- deteta rešavala je sve.

Ta ista vizija u Joneska - čoveka možda svašta izražava, ali više ništa ne rešava. Izgubivši posredstvom iskustva svoje metafizičke mere, predavši ove mere nekim naukama ili doktrinama, Vizija je ostala osakaćena u svom jedinom efikasnom dejstvu; ništa više, pa ni samu sebe nije u stanju da promeni: ukočena kao ikona nekog dalekog svetačkog uzora, ona samo stari očekujući od jednog vremena da je sahrani pod prašinom svojih potrošenih dana, ali i od nekog drugog, da je ponovo pronađe, iskopa i očisti od upotrebljenog vremena i uzme kao svoju uzor istoriju.

Tako Ionesco hoće. Ali tako nije.

Ne određuje niti bira Ionesco svoju viziju sveta, nego njegova vizija određuje njega. A Ionesco je određuje samo ukoliko i koliko je saznaje i stiže da je uveže nekim estetskim principom kao što se svežanj raskupusane hartije uvezuje žicom. Nijednu titlu nije detinja vizija Eugène Ionescoa izgubila od onog veličanstvenog samoosećanja sveta, koje je taj svet i merilo i stvaralo.

Dnevnik Borislava Pekića 6 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 6. januar 1959. 

 Komentar jednog Ionescovog intervjua „Književnost ne može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ona ih samo postavlja. Ja se izražavam (...) Svako od nas određen je nepromenljivom ljudskom osnovom, koliko i okolnostima svog doba. Što se tiče izvesnih rešenja daju ih teologije, morali (religiozni, ateistički, socijalni).

Trudim se da kažem kakav mi se svet prikazuje, ne vodeći računa o propagandi, bez namere da upravljam savestima svojih savremenika. (...) Umetničko delo ne vredi ništa, ako ne ide dalje od privremenih istina ili opsesija istorije, ako ne pristaje uz izvesnu duboku univerzalnost. (...)

Beckettovo delo Kraj partije pronašlo je kroz vremena, kroz prolazne običaje istorije jednu uzor istoriju, manje prolaznu, jedno prvobitno stanje iz kojeg proizilaze druge. (...) Što se više biva u svom vremenu, to se sve više biva u svim vremenima (ukoliko se probije površinska kora sadašnjosti). (...)

Napor istinskog stvaraoca sastoji se u nalaženju jednostavnog jezika koji ukazuje na samu suštinu i tako preporođenim jezikom može on da izražava nove i stare stvarnosti, sadašnjost i prošlost, žive i večne, pojedinačne, a ponekad i uopštene. Malo se trudim da znam da li je moja vizija sveta nadrealistička, ekspresionistička, dekadentna, romantična ili socijalna. Dovoljno je da mislim da ona ne može biti realnija od onoga što jeste“. (Iz NIN-a)
 Verujem da književnost može da odgovori na pitanja od kojih je Ionesco rešava, bar koliko to polazi za rukom bilo kojoj disciplini duha: jer književnost je filosofija u svom estetskom korelatu. Ona je takođe i moral i kad joj je to mrsko, u svakom slučaju jedna nehotimična predstava morala, koja se natura. Ako se književnošću izražavam, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja nije samo umetnička, nego time i religiozna, socijalna, moralna, a iznad svega metafizička.

Književnost je ofarbani model moje filosofske predstave sveta. Ovo izražavanje koga Ionesco želi da oslobodi zaključaka, zaključak je i po tome što deluje kao suma mojih metafizičkih, moralnih, socijalnih iskustava složenih prema nekom estetskom načelu. Ono što je za sebe ovde irelevantno, odista je samo to uređivačko načelo, koje može da se menja od pisca do pisca ili od vremena do vremena u jednom piscu, a da ovu promenu obavezno ne mora pratiti promena celokune konstelacije iskustva.

Dnevnik Borislava Pekića Januar 1959. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1959 (nastavak) 

d) Dva pola apsurda su: sudbina i sloboda (Judin mit je jedini mit ljudske egzistencije). Sudbina je ono što jeste, ali mora da jeste. Sloboda kad je aktuelizirana bila bi ono što jeste, a ne mora biti. Ove definicije su pomoćne i služiće samo za tumačenje bipolarnosti apsurda. Sloboda je prema tome sudbinska. Ja sam osuđen na slobodu, to znači da ja moram da biram, da je moja sloboda prinudna, sudbinska, neizbežna i konstitucionalna.

(Kasnije će biti dokazivano da ja ako biram, naime, ako moj izbor ima dejstva, moram i mogu da izaberem jedino sudbinu. Što znači da ja ne biram time svoju sudbinu, da je ja ne stvaram kao nov oblik svog opstanka, nego da se adaptiram na onu kojom sam u osnovama svoje egzistencije prožet.) Izgleda da je ovakva sudbina smešan predmet slobode, a sloboda kontradikcio in ađekto: sloboda izbora koja ima za predmet sudbinu, nije sloboda bez navodnica.

Trebalo bi da mogu da ne biram sudbinu, pa da moja sloboda postane kao pojam punovažna. Ali u tom slučaju šta je preostalo od sudbine. Sudbina koja se može izbeći nije sudbina.

Međutim, ova je protivurečnost prividna, pa će kasnije biti objašnjeno kako je moguće da jedna sloboda u okvirima svojih sudbinskih opredeljenja očuva sve svoje prerogative (pri čemu su to prerogative jedne racionalne slobode, a ne realne - slobode koju zamišljamo kao ničim neograničeno pravo na izbor) i da sudbina održi svoju suverenost iako je ispunjena pojedinačnim slobodama kao ćup nekom tečnošću koja nagriza: tečnost nagriza ćup, a on se ipak održava i ne dozvoljava rasipanje tečnosti.

e) Privremena definicija slobode: sloboda je neiskoristljiva sudbina. (Reviziji podvrći pojmove o slobodi, naročito popularan i antifilosofski pojam nezavisnosti; sloboda je nešto duboko disponirano, nešto ropsko u svojoj prirodi.)

f) Privremena definicija sudbine: sudbina je iskorišćena sloboda. Obe ove definicije su metodološke i služe bližem određivanju paradoksalne situacije u kojoj se nalazi naša egzistencija. (Sa metaforama treba biti krajnje oprezan.)

g) Nekoliko ideja o prirodi apsurda:
Kolizija „slobode“ i sistema sudbine u kojem se ona vrši.
 Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan.
(Hrišćansko gledište: sloboda je mogućnost koja mi je data kao kazna; sloboda je sinonim za stradanje. Glupost! Stradanje počinje tamo gde prestaje sloboda, naime gde prestaje naša zabluda da smo slobodni.)

Moj izbor nije delatan. On je samo pojam o jednom izboru koji bi bio moguć.

Uviđam da sam nesposoban da primenim svoju izbornu sposobnost; ili: ako mogu, da ona nema dejstva u polju sudbine.

Kakva je to uteha! Šta vredi što u pojedinostima mogu da menjam svet, kad ne mogu da ga uništim da bih se okušao u stvaranju?

Svako očajanje (filosofskog porekla) je žalost što nismo bogovi prerušeni u nezadovoljstvo poretkom sveta.

Data mi je volja, ali ne i mogućnost da je iskoristim. (Biti Bog je nemoguće, a sve ostalo nedovoljno i besmisleno; protivteža: ipak učestvovati u jednom budućem Bogu. Ovo nije samo psihološki hendikep.)

 h) Popularno objašnjenje apsurda gore iznetog (pojmovi su aproksimativni). Ja sa slobodnom voljom rođen sam kao Bog: za svemoć. Svet kao istorija sudbine, upućen, precizno upravljen, disponiran i neizmenljiv u svojoj dominanti, je moć koja protivureči mogućnosti moje svemoći, protivureči božanskom ustrojstvu moje volje.

Ja uviđam ne da nisam slobodan, nego da moja sloboda ( = suma mogućnosti za moju svemoć) nije izvršna, nego samo zakonodavna: ona određuje moje mogućnosti, ali nijednu ne može da nadahne izvođačkom snagom. Uzaludna je moja sloboda, moja volja, moja svemoć (potencijalna). Nedelatna je moja egzistencija. Ja sam u svom jednom smislu osakaćen. Pa ako moja volja ništa ne vredi, šta vredi moja egzistencija?

Ako ja nisam drugo nego usputna činjenica neke sudbinske istorije, u čemu je moja važnost? Šta sam ja po svet? – to je pitanje. Šta je svet po mene? – To je izgovor. Saznati da se moja božanstvenost nikad neće realizovati, da sam ja Bog koji neće nikad okusiti čar stvaranja, da uzaludno petljam oko činjenica sveta, jer sam po pretpostavci svemoćan, potpuno nemoćan pred njihovom sudbinom, da je moć koju čovek ima jedna gruba šala, senka moći, eto to znači saznati apsurdnost svoje egzistencije.

Naravno: otada ja to uviđam u svakom momentu te moje egzistencije. Otada sam ja kontrolor, nadzornik, uhoda sopstvenog apsurda. Tragam za nekom greškom u sudbinskom sistemu, za nekom pukotinom kroz koju bih mogao da provučem svoju nabreklu volju. Nje nema. Nema mesta za moju svemoć. Šta će mi onda svemoć, moć uopšte, šta život koji nije drugo nego biloška mogućnost da se ta moć primeni?

 FK. §2) Večito vraćanje Judinoj dilemi. Apsurd ljudske egzistencije je Judin apsurd; Judino očajanje koje se biblijski završilo samoubistvom, praslika je svih naših očajanja.

 Juda zna za reč proroka, on zna da neko mora izdati Mesiju, da bi svet bio spasen; čin izdaje viđen je još izdaleka, ne može se izbeći, niti izigrati; proroci su videli kako se Mesija izdaje, ali nisu u magli, što je pokrivala ovu scenu budućnosti, mogli da prepoznaju nijedno lice, osim lice Bogočoveka (koji je uostalom za mit beznačajno). Juda nije bio određen da izda Hrista.

Dnevnik Borislava Pekića Januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1959 

Prologomena za novu definiciju „Apsurda“ 

FK. §1) Šta je apsurd? 

U čemu je apsurdnost duhovno žive egzistencije? (Primedba: samo duhovno, refleksivno, ono što saznaje, a ne ono što je pasivan predmet saznavanja, može biti polje neke paradoksalne situacije: jedan kamen ne može biti apsurdan samo stoga što je u trajnoj nemogućnosti da sazna protivurečnost između svoje slobode - ako zamislimo da je poseduje - i realne sudbine u čijem se radijusu ona objavljuje;

kada bi kamen imao sposobnost da se autogeno menja, i to umeo da sazna, ali bio lišen stvarne mogućnosti da se van sudbinskih determinanata menja, pa i to umeo da sazna, on bi bio u svojoj apsurdnosti isto toliko očajan koliko je to ma koji filosof.

Apsurd je bitno gnoseološki fenomen; on je time isključivo pojam, ukupni izraz ljudske egzistencije; izvan čoveka i njegovog duha nema paradoksa, pa stoga ni apsurda; ontološki apsurd ne postoji osim kao puka protivurečnost.)

Zatim : Kako deluje apsurd? U šta ishodi osećanje apsurdnosti?

Da li je apsurd izbeživ ili neizbeživ?
Trajan ili privremen?
 Slučajan (realan) ili nužan (racionalan)?
 Koristan ili nekoristan po svet?
I po čoveka?
Iskoristljiv ili neiskoristljiv (što je drugo od pitanja da li je koristan)?
Da li je apsurd konačna, za svagda fiksirana forma ljudske egzistencije?

(Biće dokazano da jedino zamišljeni Bog kao suma svih mogućnosti, ali i svih sposobnosti da se mogućnosti realizuju kao sudbinske činjenice, može biti oslobođen apsurda; i zbog toga što je prethodno rečeno i zbog toga što je Bog po definiciji neprotivurečan, a apsurd po definiciji ishod protivrečnosti. Zatim: svako saznanje Boga je samosaznanje.)

 Nekoliko elemenata (konstituanti) jedne buduće definicije apsurda:

a) Apsurd je stanje, normalno stanje protivurečnosti, ako se one mogu pojmiti. (Nije, dakle, potrebno da se pojme, nego samo da se mogu pojmiti.) Bez antagonističkih stavova koji paradoksalno koincidiraju, a koji će se kasnije pojmiti umom, osećanjem, instiktom ili iskustvom, ne može biti apsurda. Apsurd je, dakle, bipolaran.

 b) Apsurdno je ono što jeste apsurdno, ali i ono što se poima, uviđa kao apsurdno. Ovde se uzima u rasmatranje jedan isti apsurd u svoja dva vida, pri čemu se apstrahuje ono što je apsurdno samo po poimanju ili uviđanju. (Naime događa se da jedno stanje pojmimo kao apsurdno, iako ono to nije. Posledice takvog poimanja prividno će se poklapati sa posledicama poimanja onoga što je strano, apsurdno, ali se sva sličnost iscrpljuje tim površinskim poklapanjem.)

Moglo bi se čak govoriti o objektivnom i subjektivnom izgledu jednog istog apsurda, jer apsurd naše egzistencije postoji i deluje, mada usporeno, iako ga nismo saznali. Iz objektivne sfere ulazi apsurd poimanja u subjektivnu. (Subjektivna sfera je i objektivna i više nego objektivna: ona je sfera objektivnosti uvećana za jednu novu objektivnost, a to je objektivnost samosaznanja. Objektivno + saznanje o njemu kao subjektivna transmisija = Objektivno van nas + objektivno u nama = jedna nova objektivnost, nova stvarnost.)

Potrebno je da se dva kontrapojma o dve kontrastvarnosti nađu trajno ujedno, pa da se obrazuje apsurd moje egzistencije kao polja netrpeljivosti između obe protivstvarnosti. Ali to je druga faza moje apsurdnosti; prva raspolaže samo sa dve kontrapolirane stvarnosti, bez njihovog poimanja, koje će karakterisati drugu fazu moje apsurdnosti.
 c) Jedan nepoimljeni apsurd nije racionalan, nije prema tome ni apsurd u doslovnom smislu ove reči. Jer iako upravlja našom egzistencijom anonimno, iako nije izbegnut time što nije saznat, nepojmljen apsurd ne dostiže svoj racionalan nivo (ne proizvodi nova stanja naše egzistencije nego reprodukuje u efemernim oblicima njena stara stanja). Ovde hoće da se ukaže na dve izvesnosti pojma.

Dnevnik Borislava Pekića 5. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 5. januar 1959. 

Klub Srpske akademije nauka. San je najrigoroznija nacionalna spavačka institucija: pećina za zimski san jugoslovenske kulture. Kaljače, džemperi od žarko crvene vune, „Tivar“ konfekcijska odela, spavačke kapice od ljubičastog somota, ( ) je najzabavniji raritet u Narodnom muzeju, miteseri, crni polumeseci noktiju, izmaglica peruti. Bela, naduvena lica sa kojih kaplje dosada, kao što smola curi preko kore drveća.

Jedan par kaljača kaže: - „Radim na knjizi: Razvoj tehnike u Gornjem Polimlju“. (U međuvremenu, koje mu preostaje između opsesije rala, seljačkih frulica za građenje šovenskih kultova i ugodne zablude da se bavi naukom, par kaljača pije kafu od dvadeset pet dinara i zagreva um na radijatoru.)

Nekoliko žena, čiji je pol propao ili se olinjao u nespretnom, ali „romantičnom“ sudaru sa matematskim obrascima. (njihov izgled je odista obična saobraćajna nezgoda). Nekoliko vuderkinda setna lica i nosačkih leđa, čija plastična grba svedoči o efikasnom prisustvu ponizne lojalnosti. Kafa, limunada, voćni sokovi, soda bikarbona. Soda - bikarbonaška umesto karbonarske atmosfere.

 Sedim sa D. Matićem , Bajom Bajićem i Arsenijem Jovanovićem. Teme: erotske!! Atmosfera intelektualnog preživanja snošaja u tri posle pola noći, koja (na žalost) nije provedena u bordelju. Evo gde D. M. priželjkuje scenarija za ljubavne noći. (Oseka sopstvene erotske inspiracije.) Krici na magnetofonskoj traci, mirisi snošaja u vidu erkondišena.

D. M. tvrdi da je Flaubertov Buvar i Pekiše bolji od Sartreove Mučnine. Ali, istini za volju, zar Sartre nije imao na raspolaganju samo jednu sumnjivu i u metafiziku zaljubljenu teskobu, tamo gde je stari Flaubert operisao sa praiskonskom ljudskom glupošću?

Kao zima bolna dosada uvlači mi se u karlicu. Pijem nekoliko konjaka uzastopo.
Ako je Matićeva teza o konstantnom zlu tačna, onda je umetnost izražavanje nekih od formi zla, a istorija umetnosti ispitivanje jednog zatvorenog sistema zla. Zamišljam jedan nov etički zakon: Zakon o održanju zla. Zlo se ne može ni uništitit ni iz čega stvoriti. Njegova količina je stalna i nepromenljiva. Skoro da je tako!

Dnevnik Borislava Pekića 4. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 4. januar 1959. 

„Sloboda“ i Moral. Može se prividno biti nezavistan od jednog morala, ali kako postići da ga se stvarno oslobodimo? Može se ili nemati odnosni moral ili ga se ne pridržavati, ali čime sankcionisati zadobijenu nezavisnost. Jedna moralno notorna norma ne prestaje da postoji po nas, samo stoga što je mi ne priznajemo: ona se već sadrži u sklopu našeg poricanja; angažuje naše protivljenje za sebe i nastavlja da deluje parazitski (na našim vršenjima kao i na našim protivljenjima).

Pošto smo odbacili jedan moral, a da bi svoju „slobodu“ sankcionisali, mi mahom pribegavamo nekom protiv moralu, jednom moralnom antitoksinu, koji bi imao da anulira dejstvo odbačenog. (Ovaj antimoral nije spontan već time što je nastao kao odbrambeni refleks na neki važeći, a odbačeni.) On je nakazan proizvod prinudnog stanja nezavisnosti u kome se nalazim od kako sam porekao norme koje su do tada kontrolisale moje ponašanje.

On je u svakom slučaju jedan kopilanski moral. I jedan hibridan moral. Kopilanski zato što je rođen protivzakonito, kao bastard mog nezadovoljstva važećim i moje nasušne potrebe da se na neki moral oslanjam; hibridan po svojoj konstrukciji: stavovi protiv važećeg morala kao simetrična negacija + stavovi kao izraz cilja moje „slobode”; ovi drugi stavovi pokazuju kako bih i na šta upotrebio „slobodu“ stečenu odbacivanjem jednog morala; oni informišu o meni i upotrebljivosti moje slobode.

Ali u odbrani moraće ovaj opet prinudni moral da važeći, aktuelni, stalno uzima u obzir, utoliko više ukoliko mu se presudnije opire, da ga konsumira otporom pomoću koga je žudeo da ga odstani. Moraće jedan takav moral da sebe razvija u gotovim kategorijama odbačenog i da se služi arhaičnim instrumentima koje je ovaj isprobao, ali i izlizao.

Nemoguće je biti nezavistan od nečeg što se uzima u obzir: nemoguće je biti nezavisan od svojih netrpeljivosti i njihovih tema. Jedan moral važi za mene bitnije ukoliko mu se bitnije protivim. On stvarno ovladava mnome tek kad započnem da ga se „oslobađam“. Moj stav prema aktuelnom moralu, koga sam prihvatio ili mu se adaptirao je stav automatske privrženosti, ali u osnovi neutralan.

Neutralan sam prema moralu koga vršim sve dok ga ne prozrem; kad ga se počnem „oslobađati“ postaje on elementarna pretpostavka moje buduće „slobode“. Moj moral tako postaje pomoćni instrument jednog aktuelnog morala, koga sam se otresao.
Poseta ( ). Zadah istrte prašine, naftalina i rashlađenog vazduha, sjaj krt kao papir, izmaglica tananih obrisa pod jednom stalom rekom. Za svagda zaustavljeni predmeti u sakrificijelnoj ukočenosti, mali naduveni oblaci od drveta i kože, između kojih se kao hidra pod muljem bešumno ljuljuška ( ), sa očima na čijem dnu zvecka srča smrvljene svetlosti; kao pregršt kliketa.

Iščupani iz tela glasovi inponderabilno vise u polutmini kao klokotavi gasni baloni; osakaćeni zvuci, šumovi bez udova, reči koje ne dolaze niotkud i za koje samo mrtav zvek nalik na sudar drveta, svedoči da su negde izgovorene.

Dnevnik Borislava Pekića 3. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Subota, 3. januar 1959. 

Autarkija nije i sloboda.

Autarkija je samo prema svetu izgrađena, iz njega isečena nezavisnost: kao izvaljen panj, kao ukradena kriška ploda koji se proždire za nekim drugim stolom. Ne zadovoljava nijedan nivo idealne slobode, čak i kad nevešto imitira njegove izglede: samo priviđa slobodu u svom kratkom i sočnom snu.

Autarkija je nesavršena, jer pretpostavljajući nezavisnost od sveta, ne postiže svetsku od sebe. Ona je prinudno, tetanusno kočenje, umrtvljenje slobode, koju bi da oživi i učini efikasnom po naše živote. Ne ustanovljava ni nezavisnost kao dnevnu, tekuću laičku slobodu, jer „oslobađajući“ sebe ne „oslobađa“ od sebe.

(A navodnice će ovde poslužiti da je degradiraju na nivo mehaničke nezavisnosti, jednog lažnog autoteizma i da od njene ravnodušnosti emancipuju stvarnu slobodu, ukoliko ova može idealno biti zamišljena da se ostvaruje u svakoj mogućoj stvarnosti.)

Idealna autarkija bi morala da bude dvostrana, dvopolna: da daje slobodu, koju za sebe izgrađuje kao autoteliju , da je podiže i oko sebe, da predmet svoje aktivnosti (= naše pojedinačno postojanje) potpuno i bez ostatka iščupa iz sveta. Iz poštovanja prema principima na kojima kao sloboda beše konstituisana, morala bi da za svagda oslobodi svet od sebe. 

Contradictio in adjecto je sloboda koja utiče i deluje; fiktivna je ako zaostaje izvan obima svoje autotelije; delujuća „sloboda“ deluje protiv sebe, dezavujiše svoju prirodu, ukida se u onome što je čini pojmom. Njuška oko svoje slobodnosti kao pas oko nepoznate kosti, koja ga privlači poznatim zadahom. Život koji bi hteo da postane i ostane samohranljiv, morao bi da se odrekne ne samo svog delovanja na drugog, nego i samodejstva = svog delovanja na sebe.  

Morao bi dakle, da bude mrtav? Jedan mrtav život? Na žalost da bi ovo postigao ni iz daleka nije dovoljno da umre. Trebalo bi, ne samo da se ne rodi, nego da mu je to onemogućeno: valjalo bi da ne postoji ni sama ideja o njemu i o eventualnosti njegovog postojanja. Isuviše okolnosti imaju da se steknu, da bi se najzad proizveo model, u najboljem slučaju ovlašni autotip jedne neupotrebljive „slobode“ koja bi povrh svega bila i lažna.

Model idealne slobode. Po pretpostavci koja odgovara ovom sistemu, idealno slobodan bi mogao da bude samo neki jedinopostojeći opstanak, nezavistan od svih drugih (koji ne samo da ne bi smeli biti ostvareni nego za to ne bi trebali da imaju ni teorijsku mogućnost).

Opstanak autogeničan, apsolutan i neograničen gotovim svetovima i to samo dotle dok svoju datu slobodu ne upotrebi na stvaranje kakve činjenice; proizvođenjem činjenice izgubiće takav opstanak svoju idealnu slobodu (koja će se preobraziti u mehaničku nezavisnost), jer će se svaka novoproizvedena činjenica - osim onih koje su njegovom slobodom spontano date - imati prema opstanku kao nov svet uslova, od koga on neće moći da bude zaštićen. Sloboda živi samo u svom sopstvenom soku.

Dnevnik Borislava Pekića 2. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 2. januar 1959.

 O dnevniku i njegovoj svrsi. Celina, to je ono što me uzbuđuje: želim da utuvim celinu kojoj je moj opstanak pridodat i kojoj me moj instinkt upućuje.

Uostalom, nije li Celina samo nevin, neutralan i geometrijski termin za predstavu koju jedan metafizički um ima o „Bogu“?

Da oblikujem želim svoju Celinu, kao da je ona predmet moje suverene volje; da je definišem ma i u onoj talasavoj nestalnosti, koja mi tvrd svet činjenica prikazuje kao emulziju senki. Sa ščepam svoju Celinu da bih izbegao provizornost i ovekovečio bednu slučajnost svog života. (Egipćansko shvatanje posthumnog života daje vitalni smisao ideji večnosti time što je naseljava predmetima života; večnost tako postaje staretinarnica.)

 Pišući dnevnik nisam imao nameru da sebe objašnjavam ili komentarišem. Dnevnik nije kontrapunkt između nekog decembarskog dana i neke januarske refleksije, nego sama ta refleksija utisnuta kao amblem na crnoj i neurednoj pozadini dešavanja: refleksija koja je prožela moj dan pojmom opstanka i dan koji je oživotvorio refleksiju dešavanjem tog pojma.

Hoću da dnevnik bude isto toliko autentičan, koliko je to - ponekad - naš opstanak; da dnevnik bude to postojanje, ne zaustavljeno u groblju podražavanih amblema, nego nastavljeno: kao što se činjenica delovanja nastavlja u činjenici dela, kao što se ruka nastavlja u predmetu što ga hvata. Moj život, moja drama i moj dnevnik nisu tri suda pomoću kojih presipam jedan isti opstanak u razne modele: dnevnik nije komentar romana (Gide), roman komentar života (Huxley ), ili život komentar dnevnika (Rousseau).

Očigledno se radi o tri pođednako suverena opstanka, kojima sličnost potiče od jednakih predmeta njihovih bavljenja. Kada bi se to moglo rekao bih: ja dnevnikujem sa istim ubeđenjem sa kojim kažem ja živim: sa većom izvesnošću možda. I još nešto: svet sačinjava bitan deo moje Celine, jer je svet samo moje rascvetavanje kao rascvetavanje neke usamljene divlje biljke.
Imitacija . Sposobnost podražavanja je najefikasniji instrumenat našeg prihvatanja pa time i poimanje sveta. (Poimanje je oblik budućih akcija u njemu umanjen ili deformisan sporednim unutrašnjim okolnostim. Sporedna okolnost opstanka: duša.)

 Imitacija je ona adaptacija na neku činjenicu koja nam pruža najveću nadu da je koristimo za svoju stalnost, ali i za njenu promenljivost. Imitiranjem, dakle, tražimo neku konstantu, koje bi se držali usred svoje nesnosne promenljivosti. Uzimamo je spolja, jer nas unutrašnje činjenice ne obavezuju, samo predlažu.

Dnevnik Borislava Pekića 1. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

 1. januar 1959.

Gad je seme čudne biljke.
Posejano ne daje plodove nego opet seme gada.
Seme gada slatko na jeziku i gorko u stomaku.
Gad raste na svakom zemljištu, ne zahteva naročitu klimu.
Gad se kratko vreme posle setve mora negovati.
Posle gad buja sam od sebe.
Zakopan u suhom pesku gad daje plodove i posle više godina.
U XX veku gad se dobija sintetički.
(Stručnjaci tvrde da je veštački gad ukusniji i hranljiviji od prirodnog.)
Hemijska formula pomoću koje se dobija biljka gad je državna tajna, ali za nju znaju zanesene lude.

Četvrtak, 1. januar 1959.

Novogodišnja grimasa. Postoji jedna novogodišnja Grimasa, koja se iskustvom cepljena, sa generacije na generaciju, veša o lice da bi u ponoć dostigla maksimum emfatične iskeženosti. Tako iskrivljena u biološku ushićenost činjenicom da smo i verovatnoćom da ćemo biti, ostaje Grimasa sve do jutra kada se nalik na urođenički idol pronese gradom u povorci svojih mehaničkih blizanaca: da bi se međusobno poredili, ali i podržali u zanosu.

Jedna usamljena Grimasa spontano se ispravlja, kao da njena pozajmljena veselost curi kroz sito tišine što je opkoljava, kroz nečovečnost što je samoćom obogotvoruje. Dve imitiraju jedna drugu i u toj se uzajamnosti produžuju, ali tek u mnoštvu može biti održana ona bezrazložna ushićenost za koju smo se, sa uzvišenom naivnošću magaraca, danima pripremali. Usamljen čovek je uvek i neveseo čovek.

Osećanje sveta mu je elementarno i on će napušten ili povučen uvek dočaravati sisara uhvaćenog u klopku kakve, gromovima uzdrmane, prašume. Nada ga neće naoružati radošću čak i ako ga snabde strpljenjem; nova vera mu neće nadoknaditi bivše vreme propadanja; spasenje će mu uvek za dlaku zakasniti i on će sa mržnjom posmatrati kako ono dolazi za druge, nikad, doduše, ne viđene, ali u netrpeljivosti zamišljene ljude, ili samo zato da pokaže kako postoji i kako je bilo propušteno; ni cilj neće uspeti da nađača sumnju i naseli sve praznine koje on donese sobom ili mu ih iskustvo otvori na mnogim vrhovima njegove istorije.

Ne, neće novogodišnja noć biti jutro neke sjajne Obnove, neke autogeneze u čijim će plodovima jednom možda naći on zakasnelo opravdanje za svoju setu. Usamljen čovek je Bog iznenađen pred rđavim rezultatom svoje svemoći: nemoćniji je sada od sveta koji mu duguje za svoje postojanje; nemoćniji za jedan svet. Ko može razočaranog nagovoriti da još jednom uprlja svoje prste glinom?


Novogodišnja noć je samo još jedna noć više: jedno crno vreme.

Ali, sprema li se taj neveseli čovek, taj Bog u ostavci, među ljude, evo ga gde sa obnovljenom brzopletošću iz iskustva vadi iskonsku Grimasu poverenja u budućnost (koja ga nije izneverila samo stoga što nije imala prilike) i dušu, evo ga gde navija razdraganošću kao što se dečiji vozovi navijaju budućim kretanjima.

(Što dokazuje da običaji, bar koliko i mi, imaju pravo da se služe našim opstancima.) Čovek je izabrao privremenu veselost kao kakvo praznično odelo. Biva naelektrisan mehanički: trenjem o staro iskustvo i nove ljude što ih u društvu njihovih Grimasa, sreće, kud god se te noći dene. On je prinuđen na veselost. Veselost je njegova navrat nanos skovana sudbina.


Novogodišnje noći su mistični obredi urođenika koji pod dejstvom svetih travuljina nade, postaju nalik jedni na druge i čije izjednačene grimase sa strahopoštovanjem iskonski ponavljaju neku božansku masku: sad rađanja i plodnosti, sad rata i osvete.

Sigurnost. Srećan sam, ali ne i siguran. Kako mogu biti istinski srećan kad se moje samouživanje munjevito menja i ako me ono što me ushićuje danas, već sutra može uništiti? Da bih bio siguran trebalo bi da se razlozi mog raspoloženja ne menjaju: da budu stator mom duhu. Potrebno je da zaslužim svoju stalnost. Potrebno je, dakle, da umrem?

Dnevnik Borislava Pekića 13. seprembar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 13. septembar 1957. 

Bojim se da čovek, pošto od njega kao perut otpadnu božanske moći (što ih je skupio iz početničkih udžbenika filosofije) postaje iznenadno malodušan i kad već nije u stanju da prepravi svet, prestaje da se brine i o sebi. Svođenje je postepeno, slično nekom unutrašnjem naoko nevidljivom skraćenju koga doživljava tkanina potopljena u vodu: s puta po nebu vraćamo se kući pokisli i gotovo da nam je svejedno što ženu zatičemo sa drugim u svojoj bračnoj postelji.
Eto dokle može da dotera filosofija. Ponekad se čini da ona i ne služi drugom do stoičkom prihvatanju rogova. Ako je čovek pametan traži se od njega da bude velikodušan, što znači da se ne koprca isuviše kad ga svet vuče za nos. Velikodušan čovek je tajanstveni stroj za praštanje, jer on razume (ili se pravi da mu to polazi za rukom) sve ono što bi se o tuđe shvatanje odbilo kao lopta o zid.

Dnevnik Borislava Pekića 23. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 23. januar 1957. 

Kakvo je bilo nebo kada je tonula Atlantida? To se danas može izracunati i ........... To je bilo pre 9 000 godina.

Petak, 13. septembar 1957. 

Božanske moći su nalik na perut.

Čovek se ne peruta ako miruje; čim se počne grepsti, perut otpada.

Čovek može biti bog, ali treba da ostane miran i da ne njuška po razlozima svoje moći. Moć nikad nema ozbiljnih razloga. Moć nikad ne sme biti predmet ispitivanja, samo korišćenja. Za svoje poreklo slepa i ravnodušna, ona se ima da brine samo za svoju primenu.

Dnevnik Borislava Pekića 22. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 22 januar 1957. 

Novi gramatički oblici i moje konzekutivno ja. Jednom kontinuelnom ja, tačnije jednoj predstavi o kontinuelnom ja, odgovara termin zamenice prvog lica upotrebljen u nekom perfektnom obliku. Kontinuelno ja bi moglo da svoju nekadanju radnju obeleži kao činjenje sebe i da je podvede pod obim ja. Moglo bi da kaže: „Ja sam rekao“, „Ja sam učinio!“ „Ja sam bio!“.

Stvarno ovakva upotreba zamenice može da stvori zabunu, jer je nesumnjivo da ja koje opisuje svoju prošlost zamišlja ovu kao svoju, te se stavlja u nju kao što jeste u svojoj sadašnjosti. Ono termin svoje egzistencije produžuje unatrag na egzistenciju koja mu pripada. Ono se time preobraća u prividan lik svoje idealne celine, kojoj u realnom svetu ništa ne odgovara, do navika svesti da svoje egzistencije prikuplja u jednu formu sećanja.

Kad kažem: „Ja sam bio u Zagrebu“, čini mi se da sam postigao neku koheziju između svojih opstanaka, te sam ih podveo pod trenutno samosaznanje: izjednačio sam se sa pamćenjem sebe sama. Pamćenje još uvek nije nikakvo moje postojanje u svetu, iako je jedan stepen pretpostojanja; pamćenje je malter kojim se oblepljuje labava zagrada mog ja.

Moje aktuelno ja, međutim, ne nalazi se ni u kakvom bitnom srodstvu sa mojim aktueliziranim ja, niti sa onim koje je potencijalno. Ono je autonomno, te ne odgovara za svoju idealnu prošlost niti za svoju idealnu budućnost. Ono ne odgovara ni jednom ni drugom i ne nastavlja se ni u jednom smeru mog postojanja.

Govoreći o zamišljenom postojanju u Zagrebu, potrebno bi bilo da kažem: „On je bio u Zagrebu!“ a ne ja sam bio u Zagrebu. Stvarno ja i ne mogu biti nikad u Zagrebu: ja sam samo tamo ili nisam. Sve što se odvija, odvija se u sadašnjosti; sve što jeste, jeste tekuće. Egzistencija nema svoju prošlost ni svoju budućnost: samo sadašnjost.

Reperkusije za moral.

Moj se opstanak menja brže od ljudske pravde: ono što se za postupak nekog mog opstanka kažnjava, nije jedan odgovoran, nego nevin život.

Potreban je radi boljeg raspoznavanja da ljudi često menjaju svoja imena.

Takođe je potrebno uz svaki oblik perfekta upotrebljavati treće lice jednine. Perfekt i futur po svom egzistencijalnom značenju ne mogu stajati uz prvo lice jednine. To može samo prezent. Ne može se reći - Ja sam bio, niti - Ja ću biti, nego jedino: ja sam. (Ovaj prezentni oblik jedini odgovara konzekutivnom ustrojstvu mojih opstanaka.)
O nebu. U ledenoj noći izgledaju zvezde kao svetleće ribe u vodi. Sazvežđe Andromede: nebo učiniše astronomi tako romantičnim da švrljajući po njegovo karti čoveku se čini da prolazi kroz jednu mitologiju. Zamišljam kako bi naš zanos splasnuo kada bi se Orion zvao „Kolo majke Jevrosime“. Obožavanje imena je još uvek recidiv pesničkog dara u ljudima: obožavanje imena i tajanstvenih zvukova,

 Svući u blato, to nije samo perverzan hir, nego filosofski metod: metod skidanja romantične i tradicionalne skrame sa stvari. Doduše time gubimo po svoje živote jedan neophodan san, ali dobijamo jasnost: obogaljeni za jednu lepotu, dobijamo jednu ortopedsku istinu umesto nje. Veliko je pitanje šta je korisnije po moj opstanak (u njegovom bitnom, a ne biološko-socijalnom vidu): jedna zvezda koja će u dubokoj vodi neba sačuvati svoju neprozirnost pod mitskim imenom Aldebarana ili jedna zvezda čiji mi elementarni sastav ne može da ulije ni poverenje ni divljenje?

Dnevnik Borislava Pekića 21. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 21. januar 1957. 

Egzistencijalizam = romantizam preplavljen prema atomsko - histeričnom dobu. Pokraj sve ravnodušnosti prema svom opstanku, pokraj animoznosti prema skokovima tog opstanka iz jednog u drugi šablon neraspoloženja, egzistencijalist je tim svojim opstankom fasciniran kao kavim bogom; njegov duševni nudizam nije manje isključiv od romantičarskog.

Ja i moj opstanak, prevrtanje, uvrtanje, zavrtanje sopstvenog života u svim smerovima kao da je od gume, pretresanje njegovih najbeznačajnijih sitnica, ceđenje tih efemernih činjenica opstanka do kosti, ravnodušnost koja mora biti kako tako izmišljena da pokrije brigu za svoje predmete. Ima nešto sladunjavo, lešinarsko, nekrofilsko, ima nešto narcisoidno i perverzno u mojoj spremnosti da se ogorčim na svoju uzaludnost ili da se sa njome dosađujem;

ima nešto bljutavo u mekoti mog života ako on dozvoljava da bude obeščašćen mišljenjem: to više nije život koji se živi nego misli. Romantičarski orgazam nije ništa nesnosniji od mog, i romantičarska lirika nije egocentričnija od moje proze. Šta više možda je on i uzvišeniji. Ali ja sam odbacio uzvišenost kao besmisleno podizanje iznad svog života, kao nelojalan stav prema tom životu kome sam u dokolici dozvolio da me osudi na sebe.

Jedini stvarni napredak od Kierkegaarda na ovamo je u tome što su naša neraspoloženja dobila nove sintaktičke oblike: značaj ovog dobitka je fonetski.

Opstanak = stator; mišljenje = rotor; misao rotira oko opstanka kao na vrteški, te se čini kao da ga uzima sa raznih strana, iako stvarno to što ja vidim nisu razne strane mog opstanka nego razne strane mog mišljenja. Doslovno samo se moja misao može označiti kao manje ili više nepodnošljiva: u odnosu na celokupan lik mog postojanja.

Svoju nepodnošljivost infiltrira ona mojoj egzistenciji, te se i ova oseća nepodnošljivo: tako adaptirana samo na nepodnošenje pođaruje refleksiju; baca je u novu nepodnošljivost. Nepodnošenje se više ne odnosi na predmete mišljenja, nego i na samu nepodnošljivost kao na njegovo opšte stanje. U tome je smisao apsurda.

 Nije smisao apsurda u tome da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepopravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u smislu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu. Ovako ja neću da budem indolentan, jer se ne solidarišem sa svojom besmislenošću; nastojim da je podvedem pod neko značenje; želim da je unosno razmenim za blagostanje.

Dnevnik Borislava Pekića 20. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 20. januar 1957. 

Bio razjaren.

Vraćam se pod okrilje omorine: smuči mi se od malog podizanja vetra iznad pučine na kojoj sam izvaljen. Moj bes liči na morsku bolest: kiseo je i cirotičan. Mom besu nedostaje uzvišenost sub specije eternitatis: on je skroz egzistencijalan i važi samo za jedno moje neraspoloženo ja, koje se provlači kroz razloge kao kroz tesnac od gline.

U tim glinenim modelima ostavlja on svoje otiske. Otisci onda preuzimaju bes kao svoju posledicu, iako taj bes dolazi nenadno i bezrazložno i besni sam u sebi kao u žičanoj klopki.