Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
24. april 1955.(nastavak)
„(...) Proletarijat će svoju političku vlast iskoristiti za to da postepeno oduzme buržoaziji sav kapital, da u rukama države to jest proleterijata organizovanog u vladajuću klasu, centralizuje sva oruđa za proizvodnju. (...) Ispočetka se to može dogoditi samo pomoću despotskog posezanja u pravo svojine (...) dakle pomoću mera koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive, ali koje u toku kretanja prelaze svoj sopstveni okvir i neizbežne su. (...) Te će mere biti naravno različite u raznim zemljama. Međutim za najnaprednije zemlje sledeće će mere imati prilično opštu primenu:
a) Eksproprijacija zemljišne svojine (...)
b) Jako progresivan porez.
c) Ukidanje prava nasleđa.
d) Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika.
e) Centralizacija kredita u rukama države preko
nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom.
f) Centralizacija celokupnog transportnog sistema u
rukama države.
g) Jednaka obaveza rada za sve , stvaranje industrijskih
armija, naročito za zemljoradnju.
Oni (komunisti) izjavljuju otvoreno da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog sistema. Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri nemaju šta da izgube osim svojih okova. A dobiće čitav svet. Proleteri svih zemalja ujedinite se! (...)“
(Manifest komunističke partije - London god. 1848.
Iz Buržuji i proleteri i Stav komunista prema raznim
opozicionim strankama)
Ne polazeći od pretpostavke da su teze iznesene u Manifestu Komunističke partije nepodložne promenama koje nameću međunarodni uslovi proleterske revolucije i svetske zavere organizovane u cilju njene pripreme, ne polazeći čak ni od dogmatizma koji je prirodan kad se radi o ma kome stavu komunista, mora se priznati da je ovaj četrdeset osmaški recept, brižljivo sastavljen u Londonu od najprobranijih stručnjaka za zavere svetskih razmera, bio još brižljivije kod nas primenjivan sve do 1948. godine, kada su događaji koji ni „vidovidošću obdareni Marx nije mogao da očekuje“, omeli njegovo dokrajčivanje tačku po tačku.
(Doduše, ja nikad nisam sumnjao u iskrenu nameru komunista - izraz proleter ovde je sasvim neumesan - da sve tačke svog ekonomsko-političkog programa savesno izvrše izuzev poslednje: da odumru zajedno sa državom čiju smrt pripremaju. Teorijski uzev lepo zvuči da će „kad bude revolucija postala vladajuća klasa i kad bude kao vladajuća klasa ukinula nasilno stare odnose proizvodnje“ da će proleterijat eo ipso ukinuti i svoju sopstvenu vladavinu.
Praktično je to neizvodljivo čak i kada bi se ozbiljno, u što ne sumnjam, na to pomišljalo. Država nije mrtva organizacija koja se da tako jednostavno ukinuti. Jednom pokrenuta se mašina ne može bez opasnosti potpunog sloma ni zaustaviti ni nekuda premestiti. Ona je organski vezana za vladajuću oligarhiju kao što je telo vezano za krvotok. Ne može se uništiti telo a da se ne izlije krv, niti se mogu otvoriti vene a da se ne ubije telo.)
Friday, January 31, 2014
Thursday, January 30, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 24. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
24. april 1955.
Čovek dobija utisak da je Francuska revolucija dala svetu jedino giljotinu, Napoleona i nekoliko galantno-duhovitih aforizama. (I to uglavnom ako ne pred giljotinom onda svakako pod njenom senkom.) Simptomatično je da je razmak između Robesperrea i ešafoa bio jednak razmaku između njegove ruke i proglasa Otadžbini koja je u opasnosti, i pošto nije savladao prvi morao je da prekorači drugi. Neko je zapazio da se on mogao spasti još u Konventu, da je pročitao spisak proskribovanih koga je držao kod sebe.
Ovako niko od narodnih predstavnika nije znao da li se nalazi, ili ne, na listi koja je obećavala brzinu i sigurnu smrt. Smatram da je neizvesnost majka svake pobune. Izvestan teror je sigurniji od neizvesne slobode. Da bi se otklonio povod za pobunu državnik ne mora - tamo gde može - da promeni svoje metode nego da ih samo brzo i nikako dvosmisleno primeni. Ako su u pitanju sto ljudi da bi se život pedesetorice učinio izvesnim, potrebno je ubiti drugu pedesetoricu. Inače će svi smatrati da su u opasnosti.
x
Zahvaljujući komunistima mo smo izgubili svaki socijalni smisao. Sve ono što bi nas činilo samilosnim nekad,izaziva danas kod nas gnušanje i neprijateljstvo. Podvlačeći razliku koja nas od komunista deli mi smo se odvojili i od svakog humanizma, hotimičnim barijerama skepse i prezira. Oni su nas posredno načinili zaista reakcionerima, u smislu koji je uobičajen. Pošto su to postigli, imaju prava da nas istrebe.
x
Hrabrost. Ima dokaza da je ona varvarska, jer je srećemo tamo gde odstupa mudrost i fine navike. Ona štiti tamo gde bezbednost nije zajemčena, pa pošto se pretpostavlja da je to slučaj sa primitivnim rasama, proglašuju je za primitivno svojstvo.
Pripisuju je urođenicima, ali urođenici nisu hrabri nego opaki, prebacuju je varvarima koji su pre mnogobrojni nego hrabri, dele je maloumnima koji su samo nesmotreni, vide je kod naroda gde je prerušena u bes. Traže je tamo gde se hrabrost ne može naći. Jer ona nije nešto suprotno mudrosti. Ona se protivi samo pameti. Ona je sama mudrost.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
24. april 1955.
Čovek dobija utisak da je Francuska revolucija dala svetu jedino giljotinu, Napoleona i nekoliko galantno-duhovitih aforizama. (I to uglavnom ako ne pred giljotinom onda svakako pod njenom senkom.) Simptomatično je da je razmak između Robesperrea i ešafoa bio jednak razmaku između njegove ruke i proglasa Otadžbini koja je u opasnosti, i pošto nije savladao prvi morao je da prekorači drugi. Neko je zapazio da se on mogao spasti još u Konventu, da je pročitao spisak proskribovanih koga je držao kod sebe.
Ovako niko od narodnih predstavnika nije znao da li se nalazi, ili ne, na listi koja je obećavala brzinu i sigurnu smrt. Smatram da je neizvesnost majka svake pobune. Izvestan teror je sigurniji od neizvesne slobode. Da bi se otklonio povod za pobunu državnik ne mora - tamo gde može - da promeni svoje metode nego da ih samo brzo i nikako dvosmisleno primeni. Ako su u pitanju sto ljudi da bi se život pedesetorice učinio izvesnim, potrebno je ubiti drugu pedesetoricu. Inače će svi smatrati da su u opasnosti.
x
Zahvaljujući komunistima mo smo izgubili svaki socijalni smisao. Sve ono što bi nas činilo samilosnim nekad,izaziva danas kod nas gnušanje i neprijateljstvo. Podvlačeći razliku koja nas od komunista deli mi smo se odvojili i od svakog humanizma, hotimičnim barijerama skepse i prezira. Oni su nas posredno načinili zaista reakcionerima, u smislu koji je uobičajen. Pošto su to postigli, imaju prava da nas istrebe.
x
Hrabrost. Ima dokaza da je ona varvarska, jer je srećemo tamo gde odstupa mudrost i fine navike. Ona štiti tamo gde bezbednost nije zajemčena, pa pošto se pretpostavlja da je to slučaj sa primitivnim rasama, proglašuju je za primitivno svojstvo.
Pripisuju je urođenicima, ali urođenici nisu hrabri nego opaki, prebacuju je varvarima koji su pre mnogobrojni nego hrabri, dele je maloumnima koji su samo nesmotreni, vide je kod naroda gde je prerušena u bes. Traže je tamo gde se hrabrost ne može naći. Jer ona nije nešto suprotno mudrosti. Ona se protivi samo pameti. Ona je sama mudrost.
Wednesday, January 29, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 20. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
20. april 1955.
J. I. koji je skroman čovek, ne misli kao C. da je potrebno moralne čvrstine i izuzetne hrabrosti da bi se uprkos javnom mnjenju postalo konfidentom. Građanska hrabrost ostaje u onim vidovima koji su cenjeni i poštovani, ali je nedovoljna za akcije koje će naići na opštu osudu. Ta hrabrost je u osnovi farisejska, licemerna i egzibicionistička. Ona najpre ne voli da bude nepoznata, a zatim da bude dovedena u sumnju.
Svoju moć crpi ona iz najavljene nagrade, a ne iz intimne potrebe. Ona liči na prestarelu primadonu koja drhće pred kritikom, i taj kontinuirani strah od ismejavanja i prezira izbija iz njenog hronično zapaljenog grla još uvek velike arije. Da nema kritičara, ona bi cvilela kao pacov. No, kako rekoh J. I. je isuviše gospodin da bi svoju hrabrost pretpostavljao drugoj.
On t o i ne smatra nekom naročitom hrabrošću, zapravo ne uopčte hrabrošću, nego postupcima koji ni u kome vidu ne angažuju njegov lični karakter. (Ovakvo tumačenje daje u jednoj prilično žučnoj kontraverzi gospodin S. C. - bedan slabić koji, zato što trpi grižu - te time pokazuje da nema hrabrosti za koju pledira - nastoji da svoje denuncijacije opravda višim razlozima ispoljavanja ljudske i protivgrađanske hrabrosti.)
On ne smatra da je činjenici potrebno opravdanje, osim onog koga sama ponudi. Činjenica je nešto vazdušasto, bez mase, inkomensurabilno. ( ) na primer je prilično jednostavan i takoreći neposredan u svojoj tezi. On zarađuje novac i ne misli da je način koga je izabrao gori nego ma koji drugi, i da on ne stoji ni u kakvoj vezi sa moralom - moral je nešto posebno - siguran je jer živeti nije samo po sebi ni moralno ni nemoralno.
On smatra, i to će ponoviti svima njima - zanesenim budalama koje misle da su za ovakav ili onakav život potrebni posebni razlozi - da smatra odvratnim i nekorisnim, tačnije odvratno nekorisnim sve razgovore koji se u vezi njihovog posla ne bi odnosili isključivo na taktična pitanja, takoreći prijateljske izmene iskustva nego se bavili „metafizikom denuncijacije“ da upotrebim izraz G. I.
J. I. nije mogao da prihvati ni razloge D. V., iako su oni još pre kratkog vremena pretili da ga pridobiju za sebe, razlozi koji su se svodili na politiku čovečnosti shvaćenu široko i nekako vidovito, u svakom slučaju znatno šire i slobodnije nego što je shvataju oni koji, prema D. V., uske nacionalnograđanske strasti pretpostavljaju pravom humanizmu, te svoje ideale i svoju predanost vezuju za prolazni trenutak umesto da ga posvete „večitim idejama napretka“.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
20. april 1955.
J. I. koji je skroman čovek, ne misli kao C. da je potrebno moralne čvrstine i izuzetne hrabrosti da bi se uprkos javnom mnjenju postalo konfidentom. Građanska hrabrost ostaje u onim vidovima koji su cenjeni i poštovani, ali je nedovoljna za akcije koje će naići na opštu osudu. Ta hrabrost je u osnovi farisejska, licemerna i egzibicionistička. Ona najpre ne voli da bude nepoznata, a zatim da bude dovedena u sumnju.
Svoju moć crpi ona iz najavljene nagrade, a ne iz intimne potrebe. Ona liči na prestarelu primadonu koja drhće pred kritikom, i taj kontinuirani strah od ismejavanja i prezira izbija iz njenog hronično zapaljenog grla još uvek velike arije. Da nema kritičara, ona bi cvilela kao pacov. No, kako rekoh J. I. je isuviše gospodin da bi svoju hrabrost pretpostavljao drugoj.
On t o i ne smatra nekom naročitom hrabrošću, zapravo ne uopčte hrabrošću, nego postupcima koji ni u kome vidu ne angažuju njegov lični karakter. (Ovakvo tumačenje daje u jednoj prilično žučnoj kontraverzi gospodin S. C. - bedan slabić koji, zato što trpi grižu - te time pokazuje da nema hrabrosti za koju pledira - nastoji da svoje denuncijacije opravda višim razlozima ispoljavanja ljudske i protivgrađanske hrabrosti.)
On ne smatra da je činjenici potrebno opravdanje, osim onog koga sama ponudi. Činjenica je nešto vazdušasto, bez mase, inkomensurabilno. ( ) na primer je prilično jednostavan i takoreći neposredan u svojoj tezi. On zarađuje novac i ne misli da je način koga je izabrao gori nego ma koji drugi, i da on ne stoji ni u kakvoj vezi sa moralom - moral je nešto posebno - siguran je jer živeti nije samo po sebi ni moralno ni nemoralno.
On smatra, i to će ponoviti svima njima - zanesenim budalama koje misle da su za ovakav ili onakav život potrebni posebni razlozi - da smatra odvratnim i nekorisnim, tačnije odvratno nekorisnim sve razgovore koji se u vezi njihovog posla ne bi odnosili isključivo na taktična pitanja, takoreći prijateljske izmene iskustva nego se bavili „metafizikom denuncijacije“ da upotrebim izraz G. I.
J. I. nije mogao da prihvati ni razloge D. V., iako su oni još pre kratkog vremena pretili da ga pridobiju za sebe, razlozi koji su se svodili na politiku čovečnosti shvaćenu široko i nekako vidovito, u svakom slučaju znatno šire i slobodnije nego što je shvataju oni koji, prema D. V., uske nacionalnograđanske strasti pretpostavljaju pravom humanizmu, te svoje ideale i svoju predanost vezuju za prolazni trenutak umesto da ga posvete „večitim idejama napretka“.
Tuesday, January 28, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 18. april 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
18. april 1955. (nastavak)
J. mi oprezno daje na znanje da se video sa Đ. Izgleda da je i Građanin bio prisutan. Između „lavaboa koji su pokvareni“ i „veze koju treba po svaku cenu održati sa večitim idejama“ ima više srodnosti nego što je u prvom momentu bilo slobodno pretpostaviti. No, časopis svakako nije sasvim blesava zamisao, iako nije ni sasvim inteligentna. Upravo je na zlatnoj sredini.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
18. april 1955. (nastavak)
J. mi oprezno daje na znanje da se video sa Đ. Izgleda da je i Građanin bio prisutan. Između „lavaboa koji su pokvareni“ i „veze koju treba po svaku cenu održati sa večitim idejama“ ima više srodnosti nego što je u prvom momentu bilo slobodno pretpostaviti. No, časopis svakako nije sasvim blesava zamisao, iako nije ni sasvim inteligentna. Upravo je na zlatnoj sredini.
Monday, January 27, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 18. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
18. april 1955.
Treba gledati sunce kad se rađa. Sunce taj podvig ponavlja. Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme. Dosta dugo se ne da naslutiti ko je J. I., tačnije rečeno dosta dugo izgleda da nije ni potrebno da on bude nešto drugo nego kontemplativni amater, vrlo seriozan svedok jednog običnog života. Zatim sledi suva i zamopouzdana (time se ne kaže i tašta) registracija njegovih poduhvata.
Ona po svojoj empirijskoj strogosti lišena svake strasti i ličnog užitka, podseća na protokol o eksperimentu nad zamorcima. To je faza emocionalnog pranja ruku. I egzekutor obavlja posao bez ličnog angažovanja. Zašto to ne bi mogao i jedan konfident. Legenda o izdaji Isusa Nazarećanina kao jedva primetan crtež ispod pripovedanja J. I. Najmanje što se može utvrditi upoređivanjem je identičnost logike jagnjeta i vuka.
Zašto je J. I. odao Vođu tek pošto više nije bio prisiljavan da to učini. (33 dana trpi J. I. paklenu torturu i ćuti. Trideset trećeg dana puštaju ga kući. Nakon jedne nedelje on ptogovara.) Genzamanski poljubac čisto sportske naravi, uključio bi prethodni užitak, koji u preludijumu nije postojao. Neko je izjavio, možda Sartr, da mi pupimo. Odista, u jednom naoko banalnom minutu, čovek se razdeli kao peranospora te novim telom, ako se tako sme reći, predoči starom, osobine koje šire užas.
O ti, večito, nezaustavivo i bezrazložno klijanje! Ko te može predvideti i znati šta dan posadi u njemu? Ko može isčupati biljku pre nego nikne? A ko sme, kada to učini? (Nedelja klijanja je ležala između puštanja J. I. i genzamanskog sastanka. Što se dan više bližio on je sve više morao da klija. I biljka je nikla uoči sastanka.) Neobična pustolovina u prvim stranicama dnevnika sa „granom koja je Žilijenu bila najprikladnija“ nagoveštava biblijsko rešenje.
(Obratiti pažnju na finale Vetar sa prozora.) Izvesna korektna i uzdržana modifikacija ne bi nimalo škodila mitosu da ga oslobodi sladunjavosti. Inače J. I. je ironičan spram opšteg, načelnog poretka stvari, a nikako prostački ciničan prema ljudima. Jedan fini duh se nikad ne ruga neizbežnom u pojedinostima, nego u njegovom univerzalnom vidu.
Čovek može mrzeti zakon virtuelnog pomeranja ili Meyerov , ali ne i stroj koji se tim zakonima pokorava. Zatim, uzgred i prva sređena „taktika senki“. Obzirom da su devedeset posto ljudi bolji ili lošiji konfidenti, mogu se nadati da će knjiga biti dočekana sa zadovoljstvom učenika koji su dugo bili lišeni prvoklasne stručne literature u domenu cinkovanja.
(Gospodinu T. D. i onome klipanu B. K. treba poslati primerak sa posvetom.) A onda, kao što rekoh, u jednoj asocijativnoj regresiji, povratak na sam izvor mitosa o Judi. Mesija između dva razbojnika na Buvljoj pijaci. J. I. naprosto oseća da ga mora videti, da mora videti sam početak. Tamo doživljava on napad smeha, sličan onom što ga ima kasnije nad Žilijenovom najprikladnijom granom.
Moglo bi se kazati da je vraćanje na izvor mita, učinilo kraj stadiju mirovanja u korist nekog najpre laganog, a onda sve bržeg i vrtoglavijeg vrtenja unutrašnjosti. On oseća svoju nesaglasnost sa lakom i lelujavom konturom struje koju ceni. No gde je delta. Osećanje je toliko difuzno da jednako može poticati od moralne odgovornosti kao i od pioretičnog kutnjaka. Misao onda preuzima osećanje (zato sam i predlagao kontraverzu) preodgoji ga prema logičkim kategorijama i pošto nasledno pati od manije analogija strpa ga ovde ili onde već prema broju zajedničkih odlika.
Kakav nedužan postupak koji ipak daje sasvim naopake rezultate. Ili misao stvara osećanja iz događaja kao kipar Veneru iz gline. Inače bi i majmun bio galantan kao princ Condé . Čak i u ovom stadijumu J. I. je neka vrsta dobro upućenog gosta, intelektualnog Sanjina , jedna neobično neobavezna spodoba i prema svojim klijentima, premda izraz „klijenti“ ne odgovara baš sasvim onome što hoću da kažem.
Ali šta se događa kad se telo opet zapupi i porodi telo straha. To napadno asocira „granu koja je Žilijenu izgledala najprikladnija“ iako se J. I. više ne smeje kao nekad nad lesom pesnika iz koga je nikao vrtić krasuljaka i ruža, nego samo smeši umom, pa ni to naročito istrajno i uspelo. Neobavezan cvet postaje trn, iako za sada još uvek okrenut prema nutrini i odaje muku koja podseća na izliv žuči.
Ljudi zbog toga ne treba da se brinu - J. I. je nezavistan od raspoloženja i stoji nekako iznad sebe. Kroz čitavu zimu 1943. na 1944. J. I. ima gadan osećaj da se nalazi u gvozdenoj krletci koja se sužava proporcionalno sa teskobom. No njene zidove ne vidi čak ni onda kada se upućuje tamo gde je magla najgušća, jer ona nestaje kad u nju stupi te se pomera u još mutniju neizvesnost. Nevidljiva pogibelj ga sledi.
On sledi tu nevidljivu pogibelj, ali razmak između njih izgleda uvek isti, iako se na neki visceralni način smanjuje. (Kao i Jozefa K. i njega su osudili, a da on ne zna ko, i da ne razume iako zna zašto. No on je u prednosti nad Jozefom K., jer je svestan uzaludnosti priziva i žalbi. Priziv je jedino u ličnoj pobuni. Tako nastaje krug: apsurd = revolt = apsurd.) Oseća se kao jedan od stogova sena pred Buridanovim magarcem.
U međuvremenu čita Bergsona i doživljava ponovni susret sa gospođom doktora M. U početku on je bio Ahasfer koji kuca pred nemim vratima. Na kraju J. I. liči bubu u martu. (Faza katalepsije. Apsurd je dobio fizički korelat.) Uostalom i mart je 1944. godine. Nemogućno je izmaći sve da i želi, ali po svemu sudeći J. I. to i ne želi.
Između mrtvila i smrti skok je manje neugodan i nagao nego neposredno iz živosti, a pokadkad ako čovek ima naročitu sreću on i ne zna kad već nije. (Još jednom koncipirati Vetar sa prozora.)
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
18. april 1955.
Treba gledati sunce kad se rađa. Sunce taj podvig ponavlja. Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme. Dosta dugo se ne da naslutiti ko je J. I., tačnije rečeno dosta dugo izgleda da nije ni potrebno da on bude nešto drugo nego kontemplativni amater, vrlo seriozan svedok jednog običnog života. Zatim sledi suva i zamopouzdana (time se ne kaže i tašta) registracija njegovih poduhvata.
Ona po svojoj empirijskoj strogosti lišena svake strasti i ličnog užitka, podseća na protokol o eksperimentu nad zamorcima. To je faza emocionalnog pranja ruku. I egzekutor obavlja posao bez ličnog angažovanja. Zašto to ne bi mogao i jedan konfident. Legenda o izdaji Isusa Nazarećanina kao jedva primetan crtež ispod pripovedanja J. I. Najmanje što se može utvrditi upoređivanjem je identičnost logike jagnjeta i vuka.
Zašto je J. I. odao Vođu tek pošto više nije bio prisiljavan da to učini. (33 dana trpi J. I. paklenu torturu i ćuti. Trideset trećeg dana puštaju ga kući. Nakon jedne nedelje on ptogovara.) Genzamanski poljubac čisto sportske naravi, uključio bi prethodni užitak, koji u preludijumu nije postojao. Neko je izjavio, možda Sartr, da mi pupimo. Odista, u jednom naoko banalnom minutu, čovek se razdeli kao peranospora te novim telom, ako se tako sme reći, predoči starom, osobine koje šire užas.
O ti, večito, nezaustavivo i bezrazložno klijanje! Ko te može predvideti i znati šta dan posadi u njemu? Ko može isčupati biljku pre nego nikne? A ko sme, kada to učini? (Nedelja klijanja je ležala između puštanja J. I. i genzamanskog sastanka. Što se dan više bližio on je sve više morao da klija. I biljka je nikla uoči sastanka.) Neobična pustolovina u prvim stranicama dnevnika sa „granom koja je Žilijenu bila najprikladnija“ nagoveštava biblijsko rešenje.
(Obratiti pažnju na finale Vetar sa prozora.) Izvesna korektna i uzdržana modifikacija ne bi nimalo škodila mitosu da ga oslobodi sladunjavosti. Inače J. I. je ironičan spram opšteg, načelnog poretka stvari, a nikako prostački ciničan prema ljudima. Jedan fini duh se nikad ne ruga neizbežnom u pojedinostima, nego u njegovom univerzalnom vidu.
Čovek može mrzeti zakon virtuelnog pomeranja ili Meyerov , ali ne i stroj koji se tim zakonima pokorava. Zatim, uzgred i prva sređena „taktika senki“. Obzirom da su devedeset posto ljudi bolji ili lošiji konfidenti, mogu se nadati da će knjiga biti dočekana sa zadovoljstvom učenika koji su dugo bili lišeni prvoklasne stručne literature u domenu cinkovanja.
(Gospodinu T. D. i onome klipanu B. K. treba poslati primerak sa posvetom.) A onda, kao što rekoh, u jednoj asocijativnoj regresiji, povratak na sam izvor mitosa o Judi. Mesija između dva razbojnika na Buvljoj pijaci. J. I. naprosto oseća da ga mora videti, da mora videti sam početak. Tamo doživljava on napad smeha, sličan onom što ga ima kasnije nad Žilijenovom najprikladnijom granom.
Moglo bi se kazati da je vraćanje na izvor mita, učinilo kraj stadiju mirovanja u korist nekog najpre laganog, a onda sve bržeg i vrtoglavijeg vrtenja unutrašnjosti. On oseća svoju nesaglasnost sa lakom i lelujavom konturom struje koju ceni. No gde je delta. Osećanje je toliko difuzno da jednako može poticati od moralne odgovornosti kao i od pioretičnog kutnjaka. Misao onda preuzima osećanje (zato sam i predlagao kontraverzu) preodgoji ga prema logičkim kategorijama i pošto nasledno pati od manije analogija strpa ga ovde ili onde već prema broju zajedničkih odlika.
Kakav nedužan postupak koji ipak daje sasvim naopake rezultate. Ili misao stvara osećanja iz događaja kao kipar Veneru iz gline. Inače bi i majmun bio galantan kao princ Condé . Čak i u ovom stadijumu J. I. je neka vrsta dobro upućenog gosta, intelektualnog Sanjina , jedna neobično neobavezna spodoba i prema svojim klijentima, premda izraz „klijenti“ ne odgovara baš sasvim onome što hoću da kažem.
Ali šta se događa kad se telo opet zapupi i porodi telo straha. To napadno asocira „granu koja je Žilijenu izgledala najprikladnija“ iako se J. I. više ne smeje kao nekad nad lesom pesnika iz koga je nikao vrtić krasuljaka i ruža, nego samo smeši umom, pa ni to naročito istrajno i uspelo. Neobavezan cvet postaje trn, iako za sada još uvek okrenut prema nutrini i odaje muku koja podseća na izliv žuči.
Ljudi zbog toga ne treba da se brinu - J. I. je nezavistan od raspoloženja i stoji nekako iznad sebe. Kroz čitavu zimu 1943. na 1944. J. I. ima gadan osećaj da se nalazi u gvozdenoj krletci koja se sužava proporcionalno sa teskobom. No njene zidove ne vidi čak ni onda kada se upućuje tamo gde je magla najgušća, jer ona nestaje kad u nju stupi te se pomera u još mutniju neizvesnost. Nevidljiva pogibelj ga sledi.
On sledi tu nevidljivu pogibelj, ali razmak između njih izgleda uvek isti, iako se na neki visceralni način smanjuje. (Kao i Jozefa K. i njega su osudili, a da on ne zna ko, i da ne razume iako zna zašto. No on je u prednosti nad Jozefom K., jer je svestan uzaludnosti priziva i žalbi. Priziv je jedino u ličnoj pobuni. Tako nastaje krug: apsurd = revolt = apsurd.) Oseća se kao jedan od stogova sena pred Buridanovim magarcem.
U međuvremenu čita Bergsona i doživljava ponovni susret sa gospođom doktora M. U početku on je bio Ahasfer koji kuca pred nemim vratima. Na kraju J. I. liči bubu u martu. (Faza katalepsije. Apsurd je dobio fizički korelat.) Uostalom i mart je 1944. godine. Nemogućno je izmaći sve da i želi, ali po svemu sudeći J. I. to i ne želi.
Između mrtvila i smrti skok je manje neugodan i nagao nego neposredno iz živosti, a pokadkad ako čovek ima naročitu sreću on i ne zna kad već nije. (Još jednom koncipirati Vetar sa prozora.)
Friday, January 24, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 17. april 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
17. april 1955. (nastavak)
„(...) Na međunarodnim konferencijama u Đenovi i Hagu (april - jul 1922.) imperijalistička diplomatija pokušava da stvori ujedinjeni front protiv Sovjetske zemlje. (...)“
x
(Pada mi na pamet da pored optužbi za špijunažu i frakcionašku delatnost, Sovjeti u svojim međusobnim obračunima vrlo retko, gotovo nikad, ne koriste Brutove razloge.)
x
„(...) Ali Lenjinova diplomatija jasno je uvidela borbu koja se vodi u taboru imperijalista, i uzimajući u obzir te međunarodne protivrečnosti, ona je znala da razbije antisovjetski front. (...) Podvojenost i nestabilnost u taboru kapitalističkih zemalja ispoljile su se u činjenici zaključenja sovjetsko - nemačkog sporazuma u Rapalu - 16. aprila 1922. (...)“
(Istorija Diplomatije u redakciji Potemkina )
24. avgusta 1939. ponovila je to uviđanje te je pod sličnim okolnostima sovjetska diplomatija potpisala sa Nemačkom pakt o nenapadanju sa dopunskim protokolima i tajnim klauzulama, koji su dozvolili Adolfu Hitleru da se bez rezerve angažuje na drugoj strani.
x
„(...) Shvatam državu, državni život, politiku kao i čitav život zaista sub specia eternitatis. (...)“ (Tomaš Masarik )
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
17. april 1955. (nastavak)
„(...) Na međunarodnim konferencijama u Đenovi i Hagu (april - jul 1922.) imperijalistička diplomatija pokušava da stvori ujedinjeni front protiv Sovjetske zemlje. (...)“
x
(Pada mi na pamet da pored optužbi za špijunažu i frakcionašku delatnost, Sovjeti u svojim međusobnim obračunima vrlo retko, gotovo nikad, ne koriste Brutove razloge.)
x
„(...) Ali Lenjinova diplomatija jasno je uvidela borbu koja se vodi u taboru imperijalista, i uzimajući u obzir te međunarodne protivrečnosti, ona je znala da razbije antisovjetski front. (...) Podvojenost i nestabilnost u taboru kapitalističkih zemalja ispoljile su se u činjenici zaključenja sovjetsko - nemačkog sporazuma u Rapalu - 16. aprila 1922. (...)“
(Istorija Diplomatije u redakciji Potemkina )
24. avgusta 1939. ponovila je to uviđanje te je pod sličnim okolnostima sovjetska diplomatija potpisala sa Nemačkom pakt o nenapadanju sa dopunskim protokolima i tajnim klauzulama, koji su dozvolili Adolfu Hitleru da se bez rezerve angažuje na drugoj strani.
x
„(...) Shvatam državu, državni život, politiku kao i čitav život zaista sub specia eternitatis. (...)“ (Tomaš Masarik )
Thursday, January 23, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 17. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
17. april 1955.
Evo apsurda. (Tražite ga i množite i uvećavajte ga, jer u njemu je carstvo nebesko.) Ono što zna moja refleksija, za mene može da ostane trajno nepoznato, kao što moje neposredno znanje može da bude nedostupno mojoj refleksiji. Ja i moje saznanje toga ja izvor su prve egzistencijalne protivrečnosti. Ja to je biće, a meni pripada samo saznanje toga ja, dakle jedno sasvim drugo, inteligentno ja, koje se na biću odražava kao svetlosni krug na vodi.
Strašan sat: otkriti da ja nisam moje znanje o sebi, ni osećanje postojanja! A onda pitanje: šta krije moja egzistencija protivrečno meni do te mere, da ne znam o njoj ništa više nego što znam o drugom čoveku. Da o drugom čoveku znam više, jer ga barem vidim, a sebe samo pretpostavljam. Na šta mogu da se oslonim kad ne znam šta sam.
Kako da se branim od toga što se tako neposredno i verodostojno predstavlja kao Ja, da svako saznanje mora od njega započeti i njemu biti posvećeno, iako sam ja od sebe udaljen više nego što svemoćna mašta može da odvoji dva predmeta. Zadatak: nije u jedinstvu nego u prokopavanju jaza. Spas nije u veštačkoj harmoniji nego u histeriji unutrašnje kolizije. Kad je u duši najstrašniji pakao, to biće prevazilazi svoju egzistenciju! I nove protivrečnosti zamenjuju one koje su rešene.
x
J. jedna od retkih kuća iza paravana. Građansko vojvođanski salon iz devetsto pete. Gospoda u večernjoj gali, dame u toaletama od moare svile, deca u čipkama, te liče Velaskezovim portretima efeminiziranih infanta.
Bidermajer sa pravolinijskim pauzama moderne, kanarinci kunjaju po kavezima od tankih posrebrenih žica, akvariji, staklene kugle sa mlečnoplavim odrazima, buhare tepisi, čipendel pisaći sto sa garniturom pravne literature ( ), konzole i gobleni, Pomorišac, Akademski portreti, električni frižider koji je u pedeset drugoj plaćen dvesto pedeset hiljada dinara, najlon kolica za bliznake – ( ).
Vojvođansko građansko društvo iz ere srpskog risorgimenta . Tropari i mađarske violine. Orhideje u vazama iz Sevra. Purpurni zastori sa zlatnim svetlosnim pervazom, (uzdržani) maniri i vicevi iz XIX stoleća. „Nisam Vas video u Sabornoj, dragi doktore?“ – „Zar ne znate da je došlo do neugodnih reči između episkopa Josifa i Njegove svetosti!“ – „Njihova privredna politika je prava napast!“ –
„Čuo sam da imate neprilika sa porezom?“ – „Pravo reći, meni se išlo u Beč jedino radi hirurga D.“ – „Ona nema šika.“ – „Od tih došljaka čovek ne može proći ulicom.“ – „Kad će izaći iz štampe –’Srbi – vojnici’, gospodine profesore?“ – „Ja ne verujem da će se održati duže od Velike Gospojine!“ – „Jeste li čitali Todorovićev odgovor. Taj ima smelosti“.
Udvaram se mladoj glumici koja se žali da propada u provinciji. (Njen muž je, uzgred, komunist.) Istovremeno primoran sam da slušam skraćenu istoriju Beograda koju mi priča jedan profesor univerziteta i pisac istorijskih rasprava o prečanskim Srbima. (Istorija. Lope de Vegau izdali smo Austrijancima. Marko Kraljević je bio notorni alkoholičar i kolaborant. Vitez Obilić je jedan nečasan heroj.
Svoj nacionalni kult mi podižemo na razbojničkom postupku jednog plemića koji je zloupotrebio gostoprimstvo da počini jedan, uostalom uzaludan kriminalni akt.) Industrijalac koji još uvek proizvodi sa specijalnim ovlašćenjem B. K. - sve što je izvan domašaja državne proizvodnje te mu godišnji porez iznosi 10,000 000 (!) dinara.
Dva mlada advokata, naša deca (izraz H. K.) koja čeznu za karijerom Moro Djaferija , zavodeći u međuvremenu gimnaziste. Vlasnici salona D. V. za estetsku hirurgiju, finansijski stručnjaci tek otpušteni sa robije. (J. bi bili dobra osnova za Golovane u opusu „Njegovan – Turjaški“.) Utvrdio sa profesorom D. P. gde mogu dobiti autentične podatke o Cincarima.
x
Psihološke, socijalne, ekonomske, etičke i filosofske komponente koje su u ciklusu pravne istorije čuvečanstva našle izraza te formirale običajne i pravne Krivične propise.
x
Projektujem opus o Njegovan-Turjaškima. Dnevnik o njima, koji po ugledu na Dnevnik kovača lažnog novca ilustruje problem Njegovaa, te predstavlja opitnu laboratoriju u kojoj se realnost proverava prema umetničkoj logici i odabiraju modeli za njegovu stilsku transpoziciju - ima već više stotina stranica. (Očekujem iz N. genealogiju koju sam radio u zatvoru 1950. godine i koja je bila zaplenjena od Uprave.)
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
17. april 1955.
Evo apsurda. (Tražite ga i množite i uvećavajte ga, jer u njemu je carstvo nebesko.) Ono što zna moja refleksija, za mene može da ostane trajno nepoznato, kao što moje neposredno znanje može da bude nedostupno mojoj refleksiji. Ja i moje saznanje toga ja izvor su prve egzistencijalne protivrečnosti. Ja to je biće, a meni pripada samo saznanje toga ja, dakle jedno sasvim drugo, inteligentno ja, koje se na biću odražava kao svetlosni krug na vodi.
Strašan sat: otkriti da ja nisam moje znanje o sebi, ni osećanje postojanja! A onda pitanje: šta krije moja egzistencija protivrečno meni do te mere, da ne znam o njoj ništa više nego što znam o drugom čoveku. Da o drugom čoveku znam više, jer ga barem vidim, a sebe samo pretpostavljam. Na šta mogu da se oslonim kad ne znam šta sam.
Kako da se branim od toga što se tako neposredno i verodostojno predstavlja kao Ja, da svako saznanje mora od njega započeti i njemu biti posvećeno, iako sam ja od sebe udaljen više nego što svemoćna mašta može da odvoji dva predmeta. Zadatak: nije u jedinstvu nego u prokopavanju jaza. Spas nije u veštačkoj harmoniji nego u histeriji unutrašnje kolizije. Kad je u duši najstrašniji pakao, to biće prevazilazi svoju egzistenciju! I nove protivrečnosti zamenjuju one koje su rešene.
x
J. jedna od retkih kuća iza paravana. Građansko vojvođanski salon iz devetsto pete. Gospoda u večernjoj gali, dame u toaletama od moare svile, deca u čipkama, te liče Velaskezovim portretima efeminiziranih infanta.
Bidermajer sa pravolinijskim pauzama moderne, kanarinci kunjaju po kavezima od tankih posrebrenih žica, akvariji, staklene kugle sa mlečnoplavim odrazima, buhare tepisi, čipendel pisaći sto sa garniturom pravne literature ( ), konzole i gobleni, Pomorišac, Akademski portreti, električni frižider koji je u pedeset drugoj plaćen dvesto pedeset hiljada dinara, najlon kolica za bliznake – ( ).
Vojvođansko građansko društvo iz ere srpskog risorgimenta . Tropari i mađarske violine. Orhideje u vazama iz Sevra. Purpurni zastori sa zlatnim svetlosnim pervazom, (uzdržani) maniri i vicevi iz XIX stoleća. „Nisam Vas video u Sabornoj, dragi doktore?“ – „Zar ne znate da je došlo do neugodnih reči između episkopa Josifa i Njegove svetosti!“ – „Njihova privredna politika je prava napast!“ –
„Čuo sam da imate neprilika sa porezom?“ – „Pravo reći, meni se išlo u Beč jedino radi hirurga D.“ – „Ona nema šika.“ – „Od tih došljaka čovek ne može proći ulicom.“ – „Kad će izaći iz štampe –’Srbi – vojnici’, gospodine profesore?“ – „Ja ne verujem da će se održati duže od Velike Gospojine!“ – „Jeste li čitali Todorovićev odgovor. Taj ima smelosti“.
Udvaram se mladoj glumici koja se žali da propada u provinciji. (Njen muž je, uzgred, komunist.) Istovremeno primoran sam da slušam skraćenu istoriju Beograda koju mi priča jedan profesor univerziteta i pisac istorijskih rasprava o prečanskim Srbima. (Istorija. Lope de Vegau izdali smo Austrijancima. Marko Kraljević je bio notorni alkoholičar i kolaborant. Vitez Obilić je jedan nečasan heroj.
Svoj nacionalni kult mi podižemo na razbojničkom postupku jednog plemića koji je zloupotrebio gostoprimstvo da počini jedan, uostalom uzaludan kriminalni akt.) Industrijalac koji još uvek proizvodi sa specijalnim ovlašćenjem B. K. - sve što je izvan domašaja državne proizvodnje te mu godišnji porez iznosi 10,000 000 (!) dinara.
Dva mlada advokata, naša deca (izraz H. K.) koja čeznu za karijerom Moro Djaferija , zavodeći u međuvremenu gimnaziste. Vlasnici salona D. V. za estetsku hirurgiju, finansijski stručnjaci tek otpušteni sa robije. (J. bi bili dobra osnova za Golovane u opusu „Njegovan – Turjaški“.) Utvrdio sa profesorom D. P. gde mogu dobiti autentične podatke o Cincarima.
x
Psihološke, socijalne, ekonomske, etičke i filosofske komponente koje su u ciklusu pravne istorije čuvečanstva našle izraza te formirale običajne i pravne Krivične propise.
x
Projektujem opus o Njegovan-Turjaškima. Dnevnik o njima, koji po ugledu na Dnevnik kovača lažnog novca ilustruje problem Njegovaa, te predstavlja opitnu laboratoriju u kojoj se realnost proverava prema umetničkoj logici i odabiraju modeli za njegovu stilsku transpoziciju - ima već više stotina stranica. (Očekujem iz N. genealogiju koju sam radio u zatvoru 1950. godine i koja je bila zaplenjena od Uprave.)
Wednesday, January 22, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 16. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. april 1955.
Zar nisu bili velikodušni prema nama kad su nam podigli grobnicu od zvezda? Zar nam nisu laskali kad su nas raspinjali? Zar nas nisu obožavali kad su nas kamenovali? Čovek je ko ne vidi, a može. Šta je onaj ko vidi, a hoće?
„(...) Ne! Niko ko je bio veliki na svetu neće biti zaboravljen. Ali svako ko je bio veliki na svoj način i svaki prema veličini onoga što je voleo. (...)“
(S. Kierkegaard)
Oblici nemaju ni lične ni kosmičke odgovornosti. Smešno je jedan oblik nazvati dobrim ili zlim. On može biti jedino podesan ili nepodesan. U oba slučaja on je to na ljudski način. Misleći o oblicima mi imamo u vidu neposrednu korist koju možemo imati od njihove gipkosti. Promenljivost je ono što nas čini zahvalnim i okružuje opsenama naše moći. Čini se da je ta promenljivost naš podvig. Da je gipkost posledica našeg pritiska. Mi se nadamo da možemo načiniti oblik za koje gradivo nije predodređeno. Oblike koje ćemo nazvati ljudskim, zato što nisu bili mogući. Nove, apsurdne.
x
Kaže se da je život jednom dat. Ja sumnjam. Zar bi onda bilo mogućnosti da se ne živi.
x
Prva noć - sivo. Druga noć - crno. Treća noć - plavo. Kiša, oluja, vedro nebo. Smešno: smrt spada pod nebo koje je vedro. (Možda i nije baš toliko smešno.) Oluja sakriva zaveru - i ovo nije bez svog sklada. Takođe i apatija preko koje pada kiša. Prva noć - Ulis. Druga noć - Leonid. Treća noć - Filip Njegovan. Lajtmotiv: Solveg - Griegova pesma proleću iz muzičke drame Per Gint. Prva noć - staccato. Druga noć - fortissimo furioso. Treća noć - adagio assai.
x
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. april 1955.
Zar nisu bili velikodušni prema nama kad su nam podigli grobnicu od zvezda? Zar nam nisu laskali kad su nas raspinjali? Zar nas nisu obožavali kad su nas kamenovali? Čovek je ko ne vidi, a može. Šta je onaj ko vidi, a hoće?
„(...) Ne! Niko ko je bio veliki na svetu neće biti zaboravljen. Ali svako ko je bio veliki na svoj način i svaki prema veličini onoga što je voleo. (...)“
(S. Kierkegaard)
Oblici nemaju ni lične ni kosmičke odgovornosti. Smešno je jedan oblik nazvati dobrim ili zlim. On može biti jedino podesan ili nepodesan. U oba slučaja on je to na ljudski način. Misleći o oblicima mi imamo u vidu neposrednu korist koju možemo imati od njihove gipkosti. Promenljivost je ono što nas čini zahvalnim i okružuje opsenama naše moći. Čini se da je ta promenljivost naš podvig. Da je gipkost posledica našeg pritiska. Mi se nadamo da možemo načiniti oblik za koje gradivo nije predodređeno. Oblike koje ćemo nazvati ljudskim, zato što nisu bili mogući. Nove, apsurdne.
x
Kaže se da je život jednom dat. Ja sumnjam. Zar bi onda bilo mogućnosti da se ne živi.
x
Prva noć - sivo. Druga noć - crno. Treća noć - plavo. Kiša, oluja, vedro nebo. Smešno: smrt spada pod nebo koje je vedro. (Možda i nije baš toliko smešno.) Oluja sakriva zaveru - i ovo nije bez svog sklada. Takođe i apatija preko koje pada kiša. Prva noć - Ulis. Druga noć - Leonid. Treća noć - Filip Njegovan. Lajtmotiv: Solveg - Griegova pesma proleću iz muzičke drame Per Gint. Prva noć - staccato. Druga noć - fortissimo furioso. Treća noć - adagio assai.
x
Tuesday, January 21, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 15. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. april 1955.
„Vratićemo se kao što se refren vraća
U elegije vaše dovršene bedom
U mašte vaše, oblik biće redom
Naša će sen ko Pan s pesmom da korača!“
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. april 1955.
„Vratićemo se kao što se refren vraća
U elegije vaše dovršene bedom
U mašte vaše, oblik biće redom
Naša će sen ko Pan s pesmom da korača!“
Monday, January 20, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 14. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. april 1955.
Zadatak je ciljeve učiniti ozbiljnim pa ipak „mladalačkim“ u kirkegorovskom smislu. Ideal je po sebi svrha koja ujedinjuje inteligenciju i strast, večitu mladost volje sa tajnom. A to znači oplođavanje dve tajne u kome egzistencija saznaje svoje biće neposredno. Ono što mislima daje lepotu nije istina koju sadrže nego elan koji ih sadrži.
x
Danas, sutra, za deset godina ja hoću. Ona to mora da zna.
x
Moje je stanovište: naoružana agresija! Branim li se, ja sam otisak udaraca, predmet elana. Neutralan, ja sam elan, dakle ništa. Napadam li, mi se obrazujemo međusobno. Ja pokrećem biće koje će oblikovati drugu egzistenciju. Samostvaranje je žrtva egzistencije koja jeste, radi one koja postaje. Oblici ne mogu biti koristoljubivi jer nemaju šta da dobiju menjanjem. Čista promena je jedino u biću.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. april 1955.
Zadatak je ciljeve učiniti ozbiljnim pa ipak „mladalačkim“ u kirkegorovskom smislu. Ideal je po sebi svrha koja ujedinjuje inteligenciju i strast, večitu mladost volje sa tajnom. A to znači oplođavanje dve tajne u kome egzistencija saznaje svoje biće neposredno. Ono što mislima daje lepotu nije istina koju sadrže nego elan koji ih sadrži.
x
Danas, sutra, za deset godina ja hoću. Ona to mora da zna.
x
Moje je stanovište: naoružana agresija! Branim li se, ja sam otisak udaraca, predmet elana. Neutralan, ja sam elan, dakle ništa. Napadam li, mi se obrazujemo međusobno. Ja pokrećem biće koje će oblikovati drugu egzistenciju. Samostvaranje je žrtva egzistencije koja jeste, radi one koja postaje. Oblici ne mogu biti koristoljubivi jer nemaju šta da dobiju menjanjem. Čista promena je jedino u biću.
Friday, January 17, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 11. april 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. april 1955. (nastavak)
Protivrečnosti između bića i egzistencija nema. Energija (volja) i gradivo ujedinjeni su kao masa i njen oblik te sve dok traje masa postojaće i njen oblik. Protivurečnosti nastaju tek u okviru egzistencije koja predstavlja bojno polje gradivima bića. Izvorna protivurečnost nije između materija i života, nego između života i duha. Između materijalnog gradiva i životnog gradiva razlike se svode na veći stepen dinamičnosti ovog poslednjeg, čiji je eminentan izraz samo produžavanje kroz razmnožavanje.
Čini se da se pojavom duha ova prednost života svodi na najmanju meru, jer tokovi bića (energije) nisu više usmereni ni materiji ni životu nego svesti. Materija ima sklerozu, a život je na neminovnom putu da ga dobije. Protivurečnost između života i duha ne samo da je prirodna nego je i korisna za samorazviće energije. U borbi sa biološkom ograničenošću duh nazire oslobođenje. Pošto je protivurečnost potrebna, prestaje da se zahteva ma kakva soterologija .
Spasenje je ono što je najmanje potrebno čoveku, jer ma kako ga usmerili ono će smanjujući protivrečnosti egzistencije unositi tu istu kontradikciju između nje i bića. Spasenje i nagon spasenju je u svim svojim oblicima, hrišćanskim kao i ateističkim, individualističkim kao i socijalnim, životni nagon, dakle element egzistencije a ne esencije (bića).
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. april 1955. (nastavak)
Protivrečnosti između bića i egzistencija nema. Energija (volja) i gradivo ujedinjeni su kao masa i njen oblik te sve dok traje masa postojaće i njen oblik. Protivurečnosti nastaju tek u okviru egzistencije koja predstavlja bojno polje gradivima bića. Izvorna protivurečnost nije između materija i života, nego između života i duha. Između materijalnog gradiva i životnog gradiva razlike se svode na veći stepen dinamičnosti ovog poslednjeg, čiji je eminentan izraz samo produžavanje kroz razmnožavanje.
Čini se da se pojavom duha ova prednost života svodi na najmanju meru, jer tokovi bića (energije) nisu više usmereni ni materiji ni životu nego svesti. Materija ima sklerozu, a život je na neminovnom putu da ga dobije. Protivurečnost između života i duha ne samo da je prirodna nego je i korisna za samorazviće energije. U borbi sa biološkom ograničenošću duh nazire oslobođenje. Pošto je protivurečnost potrebna, prestaje da se zahteva ma kakva soterologija .
Spasenje je ono što je najmanje potrebno čoveku, jer ma kako ga usmerili ono će smanjujući protivrečnosti egzistencije unositi tu istu kontradikciju između nje i bića. Spasenje i nagon spasenju je u svim svojim oblicima, hrišćanskim kao i ateističkim, individualističkim kao i socijalnim, životni nagon, dakle element egzistencije a ne esencije (bića).
Thursday, January 16, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 11. april 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. april 1955. (nastavak)
U jednom prosvećenom apsolutizmu, aristokratsko teokratski shvaćenom, moralna odgovornost suda za sudbinu okrivljenog trebala bi da prestane sa utvrđivanjem činjenice da li je on kriv ili nevin. Ako je kriv, znači zao mora se ubiti bez obzira na stepen njegove zlosti, bez obzira čak i na posledice njegovog nedela.
(Samo tako bi moralni individualizam mogao da triumfuje u okvirima jedne terorističke države ako se kazna ne bi merila prema opasnosti kojom krivac preti društvu, dakle državi, nego prema opasnosti koju predstavlja za samog sebe i moralni ideal koga proglašava.)
Sud bi uzeo onda na sebe ulogu alter ega te bi osuda na smrt ličila na samoubistvo. Uostalom ljudi su zaboravili da je u Rimskoj imperiji samoubistvo bila kazna koja se dosuđivala onima nad kojima se smatralo nedostojnim izvršenje egzekucije. A što se tiče ćiftinske deobe zla na rangove, evo šta stoji u Collatio legum Mosaicarum et Romanarum I, 6, 1:
„(...) Ko je ubio čoveka treba da bude oslobođen, ako je to uradio, a nije imao nameru da ubije, a onaj koji nije ubio, ali je hteo ubiti, osuđuje se kao ubica. (...)“.
Krivični zakonik u celini pogoduje zlu više od prirodnog nagona čoveka da ga čini, jer ga neposredno opravdava upoređivanjem.
Platonova država je neka vrsta rasadnika za filosofe, te bi se njen moralni uticaj u stvari sastojao u njegovom umnožavanju. Što više ljudi koji se bave opštim zakonostima, čista srca i lišeni svakih erozija strasti i nagona, to država postaje bolja i više se približava idealnoj zajednici. Praktično bi se taj uticaj morao osetiti u opadanju kaste vojnika i privrednika, te bi spirituelno podneblje takve države sve više rađalo one koji će za nju misliti, umesto onih koji će je hraniti i braniti.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. april 1955. (nastavak)
U jednom prosvećenom apsolutizmu, aristokratsko teokratski shvaćenom, moralna odgovornost suda za sudbinu okrivljenog trebala bi da prestane sa utvrđivanjem činjenice da li je on kriv ili nevin. Ako je kriv, znači zao mora se ubiti bez obzira na stepen njegove zlosti, bez obzira čak i na posledice njegovog nedela.
(Samo tako bi moralni individualizam mogao da triumfuje u okvirima jedne terorističke države ako se kazna ne bi merila prema opasnosti kojom krivac preti društvu, dakle državi, nego prema opasnosti koju predstavlja za samog sebe i moralni ideal koga proglašava.)
Sud bi uzeo onda na sebe ulogu alter ega te bi osuda na smrt ličila na samoubistvo. Uostalom ljudi su zaboravili da je u Rimskoj imperiji samoubistvo bila kazna koja se dosuđivala onima nad kojima se smatralo nedostojnim izvršenje egzekucije. A što se tiče ćiftinske deobe zla na rangove, evo šta stoji u Collatio legum Mosaicarum et Romanarum I, 6, 1:
„(...) Ko je ubio čoveka treba da bude oslobođen, ako je to uradio, a nije imao nameru da ubije, a onaj koji nije ubio, ali je hteo ubiti, osuđuje se kao ubica. (...)“.
Krivični zakonik u celini pogoduje zlu više od prirodnog nagona čoveka da ga čini, jer ga neposredno opravdava upoređivanjem.
Platonova država je neka vrsta rasadnika za filosofe, te bi se njen moralni uticaj u stvari sastojao u njegovom umnožavanju. Što više ljudi koji se bave opštim zakonostima, čista srca i lišeni svakih erozija strasti i nagona, to država postaje bolja i više se približava idealnoj zajednici. Praktično bi se taj uticaj morao osetiti u opadanju kaste vojnika i privrednika, te bi spirituelno podneblje takve države sve više rađalo one koji će za nju misliti, umesto onih koji će je hraniti i braniti.
Wednesday, January 15, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 11. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. april 1955.
Prema naivnim načelima demokratije ljudi su jednaki samo (kao da je to dovoljno) zato što su ljudi, kao da bi sve slike morale da budu jednako lepe samo zato što su slike. Pri tom se misli na njihovu pripadnost posebnoj životinjskoj vrsti. Ova prostosrdačno odvratna podela nije, međutim, napravljena prema atributima koji nas dele od majmuna nego baš prema onima koji nas sa njim spajaju.
Uostalom, na prvi pogled izgleda da su ljudi prihvatili demokratske ideje jedino iz straha da neki drugi zoološki rod, zaveden sličnošću sa ljudima, tu istu jednakost ne zatraži za sebe. (Tako mi boga nisam siguran da neki demokratski političari nisu skloni da im udovolje samo radi „proširenja baze narodne vladavine“.)
Jer, na kraju krajeva ako je broj važan, a vrednost ima značaja samo kao broj onda zašto i majmuni, naša uvređena i zapostavljena braća od strica ne bi bili dostojni da biraju, ako ne i da budu birani. Pošto je na zoološkoj osnovi izvršena selekcija (prema nosevima po Schopenhaueru, na primer) te je na jednoj strani usvojena mana prirode da sateruje jedinke u čopor, a na drugoj glupavo odbačena njena vrlina -
kojom se prethodna mana popravlja - da svaki čopor uređuje prema aristokratskim principima izgubila se, bolje reći zakonski je uništena svaka razlika između boljih i gorih, pa niko viže nema potrebe da bude bolji nego što jeste - što znači manje-više loš
- i da troši napore na nešto, bez obzira na ličnu inicijativu unapred zajemčeno, a kada se zna da zlo ne zahteva truda nego samo inercije, pri čemu će spomenuta prava ostati garantovana i neokrnjena, onda je prilično shvatljivo da demokratija umnožava broj nitkova i slabića proporcionalno slobodi koju im daje i brizi koju o njima vodi.
Platonova odvratnost prema plutokratiji (paradoksalno: boljševici zadaju udare plutokratiji samo zato da bi je vaspostavili na široj osnovi) ne opravdava se samo time što ona podstiče kod gomile prostačku težnju za izjednačenjem - ta težnja postoji bez obzira kakva je prednost ili čak nedostatak u pitanju, jer dovoljno je posmatrati pijanicu u kavani, pa opaziti kako svi prisutni nesvesno teže da se dovedu u slično stanje - nego pre svega činjenicom da novac predstavlja lako premostivu društvenu barijeru, te postaje dostupan jednom čoveku u vidu prevare, a većem broju ljudi u vidu revolucije.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. april 1955.
Prema naivnim načelima demokratije ljudi su jednaki samo (kao da je to dovoljno) zato što su ljudi, kao da bi sve slike morale da budu jednako lepe samo zato što su slike. Pri tom se misli na njihovu pripadnost posebnoj životinjskoj vrsti. Ova prostosrdačno odvratna podela nije, međutim, napravljena prema atributima koji nas dele od majmuna nego baš prema onima koji nas sa njim spajaju.
Uostalom, na prvi pogled izgleda da su ljudi prihvatili demokratske ideje jedino iz straha da neki drugi zoološki rod, zaveden sličnošću sa ljudima, tu istu jednakost ne zatraži za sebe. (Tako mi boga nisam siguran da neki demokratski političari nisu skloni da im udovolje samo radi „proširenja baze narodne vladavine“.)
Jer, na kraju krajeva ako je broj važan, a vrednost ima značaja samo kao broj onda zašto i majmuni, naša uvređena i zapostavljena braća od strica ne bi bili dostojni da biraju, ako ne i da budu birani. Pošto je na zoološkoj osnovi izvršena selekcija (prema nosevima po Schopenhaueru, na primer) te je na jednoj strani usvojena mana prirode da sateruje jedinke u čopor, a na drugoj glupavo odbačena njena vrlina -
kojom se prethodna mana popravlja - da svaki čopor uređuje prema aristokratskim principima izgubila se, bolje reći zakonski je uništena svaka razlika između boljih i gorih, pa niko viže nema potrebe da bude bolji nego što jeste - što znači manje-više loš
- i da troši napore na nešto, bez obzira na ličnu inicijativu unapred zajemčeno, a kada se zna da zlo ne zahteva truda nego samo inercije, pri čemu će spomenuta prava ostati garantovana i neokrnjena, onda je prilično shvatljivo da demokratija umnožava broj nitkova i slabića proporcionalno slobodi koju im daje i brizi koju o njima vodi.
Platonova odvratnost prema plutokratiji (paradoksalno: boljševici zadaju udare plutokratiji samo zato da bi je vaspostavili na široj osnovi) ne opravdava se samo time što ona podstiče kod gomile prostačku težnju za izjednačenjem - ta težnja postoji bez obzira kakva je prednost ili čak nedostatak u pitanju, jer dovoljno je posmatrati pijanicu u kavani, pa opaziti kako svi prisutni nesvesno teže da se dovedu u slično stanje - nego pre svega činjenicom da novac predstavlja lako premostivu društvenu barijeru, te postaje dostupan jednom čoveku u vidu prevare, a većem broju ljudi u vidu revolucije.
Tuesday, January 14, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 8. april 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. april 1955 (nastavak)
Govorim ti kao Hajking u Pismima koja ga nisu dostigla . Njihova prednost je u laži, koja postaje dobrovoljna i nekorisna. Laž sa kategoričnim licem i dostojanstvom vicedirektora banke. Mala laž čije su nožice od olova, i ruke prane u legendama, i koža boje sveže žuči. U stvari ja bih samo hteo da ona bude to. Zar misliš da sam jogin, a ti postelja sa klincima. Na sreću ti jesi postelja, ali ja nisam jogin. Noću kada bih, kao što je red, morao da mislim na tebe, ja sanjarim o lovu na lavove u Libiji, iako za sada hvatam jedino buve. Ali ne mislim na tebe! Voleo bih da znaš da to ne činim i voleo bih da mi to polazi za rukom!
x
Noćas me je posetio Leonid Njegovan, kao i uvek odeven u sivkastu materiju sa vrlo diskretnim uzdužnim prugama. Izgledao je uzdržan i ozbiljan, iako ne do mere koja skreće pažnju na sebe. Uopšte on je organski mrzeo upadljivost, te je Maksimilijana, valjda zbog toga zvao „artistom“. (To je bio jedan Leonid iz trideset devete, pa je njegova superiornost bila zajemčena onim što sam ja krstio kao „duhovnu imovinsku koherenciju“.)
Reče da stiže iz kancelarije - radio je sa ocem gospodinom Antonijem Njegovanom - da se oseća prilično trom, te da će se zadržati samo toliko da se obavesti o mom zdravlju, za koje je čuo od „onog nemogućeg Gnjide“ da nije najbolje. Imao sam razloga da se malko uvredim na njega, jer me dugo, mošda od zadnje Nove godine nije posetio. Ako im ja dajem bezmalo čitavo vreme, oni mi mogu povratiti barem jedan njegov deo razmenjen u događaje.
(Da li je Russell držao da poslednja suština nije u atomima, energetskom potencijalu, u Platonovim idejama i Hegelovim logičkim pojmovima, niti u hrišćanskom Bogu, nego u događajima?) Pa ipak, upravo mi je advokat Njegovan trebao. On je bio jedini u čitavoj porodici, mislim na mlađe generacije, koji je umeo da bude istovremeno racionalan i pristojan. Ostali su u tom naporu imperativno postajali nitkovi.
Od toga da se čovek jednom oseti magarcem do želje da druge pravi magarcima ima toliko malo, da se iskušenju može opreti samo duh koji zna da su drugi i bez naše pomoći, a mi bez svoje krivice, magarci i da se tom stanju ne može ništa dodati niti oduzeti. Kako rekoh trebao mi je neko koji bona fide - bez pakosne spremnosti da to iskoristi - priznaje da je božanstvo činjenica sporno čim ih se dotaknu dva razuma ili oplode dva osećanja. Same za sebe one su obično kamenje, bez smisla i razloga. Pored razmnožavanja u sparivanju činjenica i osećanju, leži tajna kojoj vredi posvetiti pažnju. Svaki takav akt predstavlja malu mislenu avanturu.
- Ne misliš li da predstavlja? - pitao sam.
- Nikako ne! Za mene su činjenice, koje tebi izgledaju mrtve kao kamenje i takoreći prazne bez prisustva imaginacije, jer osećanje je samo rafinirani vid mašte koja razara, za mene su, kažem, te tako proste, ništavne, bezrazložne, čak besmislene činjenice najveća avantura koju čovek može da doživi. Preko toga, u oblasti u kojoj čula neposredno nisu angažovana, nego su prinuđena da neutralno posmatraju svet nezavistan od njihovog stvaralačkog dejstva - svaki događaj je obična, ali opasna iluzija.
Vazduh! Vazduh sa njegovom neizvesnom beskonačnošću i iznenadnim olujama. Kroz vazduh se međutim može jedino propadati, nikako prolaziti.
Svoje tiho i neupadljivo izlaganje on je pratio ravnomernim pokretanjem ruke, kao da miluje nekakva grbava leđa.
- Kroz vazduh se može i leteti - usudih se da primetim, iako sam znao da je to više metafora nego dobar argument.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. april 1955 (nastavak)
Govorim ti kao Hajking u Pismima koja ga nisu dostigla . Njihova prednost je u laži, koja postaje dobrovoljna i nekorisna. Laž sa kategoričnim licem i dostojanstvom vicedirektora banke. Mala laž čije su nožice od olova, i ruke prane u legendama, i koža boje sveže žuči. U stvari ja bih samo hteo da ona bude to. Zar misliš da sam jogin, a ti postelja sa klincima. Na sreću ti jesi postelja, ali ja nisam jogin. Noću kada bih, kao što je red, morao da mislim na tebe, ja sanjarim o lovu na lavove u Libiji, iako za sada hvatam jedino buve. Ali ne mislim na tebe! Voleo bih da znaš da to ne činim i voleo bih da mi to polazi za rukom!
x
Noćas me je posetio Leonid Njegovan, kao i uvek odeven u sivkastu materiju sa vrlo diskretnim uzdužnim prugama. Izgledao je uzdržan i ozbiljan, iako ne do mere koja skreće pažnju na sebe. Uopšte on je organski mrzeo upadljivost, te je Maksimilijana, valjda zbog toga zvao „artistom“. (To je bio jedan Leonid iz trideset devete, pa je njegova superiornost bila zajemčena onim što sam ja krstio kao „duhovnu imovinsku koherenciju“.)
Reče da stiže iz kancelarije - radio je sa ocem gospodinom Antonijem Njegovanom - da se oseća prilično trom, te da će se zadržati samo toliko da se obavesti o mom zdravlju, za koje je čuo od „onog nemogućeg Gnjide“ da nije najbolje. Imao sam razloga da se malko uvredim na njega, jer me dugo, mošda od zadnje Nove godine nije posetio. Ako im ja dajem bezmalo čitavo vreme, oni mi mogu povratiti barem jedan njegov deo razmenjen u događaje.
(Da li je Russell držao da poslednja suština nije u atomima, energetskom potencijalu, u Platonovim idejama i Hegelovim logičkim pojmovima, niti u hrišćanskom Bogu, nego u događajima?) Pa ipak, upravo mi je advokat Njegovan trebao. On je bio jedini u čitavoj porodici, mislim na mlađe generacije, koji je umeo da bude istovremeno racionalan i pristojan. Ostali su u tom naporu imperativno postajali nitkovi.
Od toga da se čovek jednom oseti magarcem do želje da druge pravi magarcima ima toliko malo, da se iskušenju može opreti samo duh koji zna da su drugi i bez naše pomoći, a mi bez svoje krivice, magarci i da se tom stanju ne može ništa dodati niti oduzeti. Kako rekoh trebao mi je neko koji bona fide - bez pakosne spremnosti da to iskoristi - priznaje da je božanstvo činjenica sporno čim ih se dotaknu dva razuma ili oplode dva osećanja. Same za sebe one su obično kamenje, bez smisla i razloga. Pored razmnožavanja u sparivanju činjenica i osećanju, leži tajna kojoj vredi posvetiti pažnju. Svaki takav akt predstavlja malu mislenu avanturu.
- Ne misliš li da predstavlja? - pitao sam.
- Nikako ne! Za mene su činjenice, koje tebi izgledaju mrtve kao kamenje i takoreći prazne bez prisustva imaginacije, jer osećanje je samo rafinirani vid mašte koja razara, za mene su, kažem, te tako proste, ništavne, bezrazložne, čak besmislene činjenice najveća avantura koju čovek može da doživi. Preko toga, u oblasti u kojoj čula neposredno nisu angažovana, nego su prinuđena da neutralno posmatraju svet nezavistan od njihovog stvaralačkog dejstva - svaki događaj je obična, ali opasna iluzija.
Vazduh! Vazduh sa njegovom neizvesnom beskonačnošću i iznenadnim olujama. Kroz vazduh se međutim može jedino propadati, nikako prolaziti.
Svoje tiho i neupadljivo izlaganje on je pratio ravnomernim pokretanjem ruke, kao da miluje nekakva grbava leđa.
- Kroz vazduh se može i leteti - usudih se da primetim, iako sam znao da je to više metafora nego dobar argument.
Monday, January 13, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 8. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. april 1955
„Preksinoć oko 21,30 časova u Tolstojevoj ulici broj 11, ubijen je M. Č. službenik Državnog sekretarijata za inostrane poslove. M. Č. je smrtonosno ranjen sa dva revolverska metka, koja je na njega ispalila LJM. Prema izjavi istražnog sudije, pokušaj ubistva izvršen je u nervnom rastrojstvu. (...) Protiv LJM povedena je krivična istraga.“
(Politika 7. 4. 1955.)
„Drug MČ rođen je 1921. u Antofagasta, Čile i prve godine svog detinjstva proveo je u Argentini. (...) Od 1939. do 1941. studirao je prava i izvesno vreme radio u Politici. 1941. godine primljen je u KPJ i prvih godina rata nalazio se na raznim partijskim dužnostima u Beogradu i unutrašnjosti (...) zatim pomoćnik ministra teške industrije.
1951. došao je u Ministarstvo unutrašnjih poslova sa dužnosti generalnog sekretara Generalne direkcije crne metalurgije. Pred odlazak za inostranstvo, gde se do juna 1954. kao savetnik u našim predstavništvima, nalazio najpre u Braziliji a zatim u Čileu, drug MČ je bio kandidat za člana Ck skS. (...)" (Politika 8. 4. 1955.)
Najzad je i „Afera kapetana U“ potvrđena, istina na jedan pomalo drastičan i ne sasvim najzgodniji način, ali ipak potvrđena. Obustavljam svaki preliminarni rad na drami, dok ne sakupim dovoljno podataka o slučaju, te se ograničavam na uvođenje novih stavki u dosijeu koji će nositi broj ubistva u Tolstojevoj ulici. Takođe lirski udes ZD i NŽ dobija ovim revolverskim metcima svoje akutne oblike. No još uvek ne odbacujem varijantu seksualnog sakaćenja.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. april 1955
„Preksinoć oko 21,30 časova u Tolstojevoj ulici broj 11, ubijen je M. Č. službenik Državnog sekretarijata za inostrane poslove. M. Č. je smrtonosno ranjen sa dva revolverska metka, koja je na njega ispalila LJM. Prema izjavi istražnog sudije, pokušaj ubistva izvršen je u nervnom rastrojstvu. (...) Protiv LJM povedena je krivična istraga.“
(Politika 7. 4. 1955.)
„Drug MČ rođen je 1921. u Antofagasta, Čile i prve godine svog detinjstva proveo je u Argentini. (...) Od 1939. do 1941. studirao je prava i izvesno vreme radio u Politici. 1941. godine primljen je u KPJ i prvih godina rata nalazio se na raznim partijskim dužnostima u Beogradu i unutrašnjosti (...) zatim pomoćnik ministra teške industrije.
1951. došao je u Ministarstvo unutrašnjih poslova sa dužnosti generalnog sekretara Generalne direkcije crne metalurgije. Pred odlazak za inostranstvo, gde se do juna 1954. kao savetnik u našim predstavništvima, nalazio najpre u Braziliji a zatim u Čileu, drug MČ je bio kandidat za člana Ck skS. (...)" (Politika 8. 4. 1955.)
Najzad je i „Afera kapetana U“ potvrđena, istina na jedan pomalo drastičan i ne sasvim najzgodniji način, ali ipak potvrđena. Obustavljam svaki preliminarni rad na drami, dok ne sakupim dovoljno podataka o slučaju, te se ograničavam na uvođenje novih stavki u dosijeu koji će nositi broj ubistva u Tolstojevoj ulici. Takođe lirski udes ZD i NŽ dobija ovim revolverskim metcima svoje akutne oblike. No još uvek ne odbacujem varijantu seksualnog sakaćenja.
Saturday, January 11, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 7. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. april 1955
Prelistavao iznova Eksperiment, osobito III čin. Moram priznati da postupak vraćanja Marije Rajnhard Sigfridu, kada je ovaj već postao ubica, ne deluje samo odvratno kraj sve svoje ženske opravdanosti, nego je scenski neočekivan. Onako kako je napravljena scena ne traje više od par minuta, i ostavlja gledaoca u savršenoj zbunjenosti obrtom, koji ne samo da je iznenađujući, nego se čini da nije dovoljno ni eksploatisan.
Ko čita komad može još dobiti nekakvu sliku, ali ko ga bude gledao neće mu shvatiti pravi smisao. Ono što je bitno u tom povratku čoveku koga nije volela, jeste biološka promena koja se dogodila u slavnom naučniku, pod silnim dejstvom fanatizacije. Očito je da Mariju ne privlači mužu jedino njegova duhovna krepkost, koja je bila oslobođena fanatizovanjem, nego ozdravljenje njegovog mesa, snaga, polet koji uznosi svoju okolinu.
(Podsećam da su reči asistenta A. iz IV čina bezmalo iste, što su i trebale da budu, kada se on oduševljava doktorom - iste, kažem sa onim rečima koje izgovara doktor u slavu Vođe.) Taj po prvi put uspostavljen biološki kontakt, koga je njihov brak bio do logora lišen, to je ono što je bitno u čitavoj sceni kraj telefona.
Doktor Rajnhard prima uveravanja da će se sve preduzeti da on na vreme dobije svoje eksperimentalne obekte. On izgovara sudbonosne reči: „Lopovi, homoseksualci, politički krivci, meni je to savršeno svejedno!“
Dakako, njemu trebaju samo sveži, mladi i zdravi ljudi. Marija čuje sve to sa vrha stepenica na kojima stoji. Ona se vraća od Tolera, iz jedne mirne, izgnaničke, ali idealne atmosfere lipanjskih mirisa i sanjarenja. Čini se da ona pravi korak unazad kao da će se vratiti na mansardu. Ona okleva. Već je obuzeta nečim neodoljivim. Umesto nazad ona čini korak napred, i taj korak odlučuje.
Ona se ne vraća Toleru nego ide Rajnhardu. Od žrtve, ona beži ubici. Od sna u krvavu javu. Od nemoći ka snazi, međutim, iz scene kako smo je napisali, to se prilično mutno vidi. Skrenuo sam pašnju V. Saglasili smo se da tekst „kraj telefona“ prepravimo, da više dođe do izražaja ideja zbog koje je on uostalom i napisan.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. april 1955
Prelistavao iznova Eksperiment, osobito III čin. Moram priznati da postupak vraćanja Marije Rajnhard Sigfridu, kada je ovaj već postao ubica, ne deluje samo odvratno kraj sve svoje ženske opravdanosti, nego je scenski neočekivan. Onako kako je napravljena scena ne traje više od par minuta, i ostavlja gledaoca u savršenoj zbunjenosti obrtom, koji ne samo da je iznenađujući, nego se čini da nije dovoljno ni eksploatisan.
Ko čita komad može još dobiti nekakvu sliku, ali ko ga bude gledao neće mu shvatiti pravi smisao. Ono što je bitno u tom povratku čoveku koga nije volela, jeste biološka promena koja se dogodila u slavnom naučniku, pod silnim dejstvom fanatizacije. Očito je da Mariju ne privlači mužu jedino njegova duhovna krepkost, koja je bila oslobođena fanatizovanjem, nego ozdravljenje njegovog mesa, snaga, polet koji uznosi svoju okolinu.
(Podsećam da su reči asistenta A. iz IV čina bezmalo iste, što su i trebale da budu, kada se on oduševljava doktorom - iste, kažem sa onim rečima koje izgovara doktor u slavu Vođe.) Taj po prvi put uspostavljen biološki kontakt, koga je njihov brak bio do logora lišen, to je ono što je bitno u čitavoj sceni kraj telefona.
Doktor Rajnhard prima uveravanja da će se sve preduzeti da on na vreme dobije svoje eksperimentalne obekte. On izgovara sudbonosne reči: „Lopovi, homoseksualci, politički krivci, meni je to savršeno svejedno!“
Dakako, njemu trebaju samo sveži, mladi i zdravi ljudi. Marija čuje sve to sa vrha stepenica na kojima stoji. Ona se vraća od Tolera, iz jedne mirne, izgnaničke, ali idealne atmosfere lipanjskih mirisa i sanjarenja. Čini se da ona pravi korak unazad kao da će se vratiti na mansardu. Ona okleva. Već je obuzeta nečim neodoljivim. Umesto nazad ona čini korak napred, i taj korak odlučuje.
Ona se ne vraća Toleru nego ide Rajnhardu. Od žrtve, ona beži ubici. Od sna u krvavu javu. Od nemoći ka snazi, međutim, iz scene kako smo je napisali, to se prilično mutno vidi. Skrenuo sam pašnju V. Saglasili smo se da tekst „kraj telefona“ prepravimo, da više dođe do izražaja ideja zbog koje je on uostalom i napisan.
Friday, January 10, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 6. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. april 1955
Dan koji nisam živeo.
7. april 1955.
Bos je pušten. Njegov gospodin otac iz osiguravajućeg društva „Jugoslavija“ skupo plaća nitkovski nauk, kojim ga je snabdeo. U svakom slučaju tatica ima prilike da uvidi koliko poslovi, pod uslovom da se vode kako valja, ne trpe sentimentalnost.
x
On ne shvata pa se prema tome i ne opire (7839). On shvata pa se baš zato i ne opire (Gde golubovi lete). On bi se opirao možda, ako bi se nešto dogodilo - šta je to tačno on ne zna - ali to nešto nikako i nikada ne dolazi (Vetar sa prozora). On se opire, jer ne shvata (Rampa, Prvi minut života, Tamo iza vrata). On se opire baš zato što shvata (Ja, Pavle čovek i Bog). Najzad on jednostavno živi (Naseobina).
Esej bi morao da insistira pre svega na evoluciji ideje revolta, ne kao duhom unete u život, nego kao implicitne u njemu. Život je samo kontinuum pobune koja proističe iz otpora prema apsolutizaciji materije i duha. Prignječen između elemenata i mišljenja, u kojima se obavljaju dva definitivna poretka, život je nered, sloboda i volja.
Sve dok se svest ne shvati kao slučajan infiltrat nečistoće u toj bistroj i penušavoj struji koja prožima materiju svetlošću i toplotom, sve dotle će se u revoltu pogrešno tražiti uzroci čovekovom moralnom opredeljenju. Sa njim, međutim, revolt nema ništa zajedničko, osim što ga koristi kao što se orator služi metaforama, da pojača utisak svoje fraze. Infiltrat se gubi postojanim lečenjem, ali ono što je neuništivo je osećanje da je on nekad postojao.
x
Danas sam gledao jastrebe kako doleću sa ostrva na reci. Oholi, neumoljivi, okretni i grabljivi oni su svojim sivim telima objavljivali prve znake života u učmalom vazduhu. Čovek se ne može oteti utisku da se priroda u izboru svojih gospodara pokazala većim probiračem od nas ljudi. Ona je vazduh poklonila jastrebima, okean ajkulama, a šume panterima. Samo gradovi su pripali čoveku.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. april 1955
Dan koji nisam živeo.
7. april 1955.
Bos je pušten. Njegov gospodin otac iz osiguravajućeg društva „Jugoslavija“ skupo plaća nitkovski nauk, kojim ga je snabdeo. U svakom slučaju tatica ima prilike da uvidi koliko poslovi, pod uslovom da se vode kako valja, ne trpe sentimentalnost.
x
On ne shvata pa se prema tome i ne opire (7839). On shvata pa se baš zato i ne opire (Gde golubovi lete). On bi se opirao možda, ako bi se nešto dogodilo - šta je to tačno on ne zna - ali to nešto nikako i nikada ne dolazi (Vetar sa prozora). On se opire, jer ne shvata (Rampa, Prvi minut života, Tamo iza vrata). On se opire baš zato što shvata (Ja, Pavle čovek i Bog). Najzad on jednostavno živi (Naseobina).
Esej bi morao da insistira pre svega na evoluciji ideje revolta, ne kao duhom unete u život, nego kao implicitne u njemu. Život je samo kontinuum pobune koja proističe iz otpora prema apsolutizaciji materije i duha. Prignječen između elemenata i mišljenja, u kojima se obavljaju dva definitivna poretka, život je nered, sloboda i volja.
Sve dok se svest ne shvati kao slučajan infiltrat nečistoće u toj bistroj i penušavoj struji koja prožima materiju svetlošću i toplotom, sve dotle će se u revoltu pogrešno tražiti uzroci čovekovom moralnom opredeljenju. Sa njim, međutim, revolt nema ništa zajedničko, osim što ga koristi kao što se orator služi metaforama, da pojača utisak svoje fraze. Infiltrat se gubi postojanim lečenjem, ali ono što je neuništivo je osećanje da je on nekad postojao.
x
Danas sam gledao jastrebe kako doleću sa ostrva na reci. Oholi, neumoljivi, okretni i grabljivi oni su svojim sivim telima objavljivali prve znake života u učmalom vazduhu. Čovek se ne može oteti utisku da se priroda u izboru svojih gospodara pokazala većim probiračem od nas ljudi. Ona je vazduh poklonila jastrebima, okean ajkulama, a šume panterima. Samo gradovi su pripali čoveku.
Thursday, January 09, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 5. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
5. april 1955
Deset srčanih i oružanih ljudi moglo je ugušiti Oktobarsku revoluciju. (Zimski dvorac u kome je zasedavao vojno-revolucionarni komitet bio je branjen sa nekoliko slabo oružanih entuzijazista, a kontrola nad propusnicama bila je sasvim provizorna.) Ali Rusija nije imala deset srčanih ljudi.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
5. april 1955
Deset srčanih i oružanih ljudi moglo je ugušiti Oktobarsku revoluciju. (Zimski dvorac u kome je zasedavao vojno-revolucionarni komitet bio je branjen sa nekoliko slabo oružanih entuzijazista, a kontrola nad propusnicama bila je sasvim provizorna.) Ali Rusija nije imala deset srčanih ljudi.
Wednesday, January 08, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 4. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. april 1955
A onda J. I. je i profesor grčkog jezika (ili možda više matematike) u svakom slučaju intelektualac po prevashodstvu.
x
„(...) Najzad znači ne voleti i ne razumevati mladost pa verovati da ona uživa u slobodi. Njeno najveće uživanje je poslušnost. (...)“
(Nafta u Čarobnom Bregu ).
Nihilizam, koji se pogrešno predstavlja kao bezuslovna sloboda samo je savršena pokornost nagonu uništenja. Ropstvo je prirodan oblik života, takoreći nužno stanje koje potiče pre svega od biološke hermetičnosti.
Život koji je zatvoren u telu ne sme gajiti ni najmanju iluziju da će duhom, sve dok je on pod vlašću CNS , otići van domašaja čula, pa i ako se ona shvate - što je dozvoljeno entuzijazistima - jako slobodno upravo kao neki nezavisni prijemnici koji strše prema materiji da je čuju, vide i opipaju. Ja ne uviđam da bi se jedna struja, navikla na obale, bolje osećala u razlivenoj poplavi, a da se ona - kada bi to uopšte mogla - i ne oseća prirodno u stanju neograničenog kretanja, dokazuje njen brz i neminovan povratak u korito.
Čovek bi mogao metaforično izjaviti da je o suđen na slobodu, ali bi morao priznati da je upravo ta protivrečnost između akta osude i osećanja slobode, najefikasnija garancija ropstva. Pošto prividno osećanje slobode ne sledi iz odnosa nego iz stanja - najprikladnije stanje slobode je bezuslovna poslušnost. Idealna sloboda je primenjena volja, dakle nešto savršeno ropsko u svom izvoru, i odvratno primitivno u svom ishodu.
Ukoliko su objekti poslušnosti bliži njegovom subjektu, utoliko je osećanje slobode veće, a sa njim i realno ropstvo. Udaljenost idola je u obrnutoj srazmeri sa stepenom poslušnosti. Ako je - barem na ovom stepenu samorazvića energije - telo kategorički oblik života, a misao kategorički oblik duha, onda je diktatura kategorički oblik društva još neoslobođene misli od života.
Naftin teror je korelat prirodnog terora. On izgleda apsurdan jer je njegova logika dovedena do savršenstva, koje samo za sebe nije ništa drugo nego međusobna saglasnost stvari.
x
Gojazna kaplja klizi niz malter dole. Žute ozlede u kamenu stoje između nje i zemlje. Ona odlazi sa moje desne strane, levo sekretarica osnovne organizacije SSRN lomi bonbone u zubima. Nemoguće je opisati zvuk tog plahog krckanja (kao kad neko tuca kamen ili korača po usitnjenom šljunku). Na visini od dvadeset metara između dva prozora, razapet je zrak u vidu bakarne žice.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. april 1955
A onda J. I. je i profesor grčkog jezika (ili možda više matematike) u svakom slučaju intelektualac po prevashodstvu.
x
„(...) Najzad znači ne voleti i ne razumevati mladost pa verovati da ona uživa u slobodi. Njeno najveće uživanje je poslušnost. (...)“
(Nafta u Čarobnom Bregu ).
Nihilizam, koji se pogrešno predstavlja kao bezuslovna sloboda samo je savršena pokornost nagonu uništenja. Ropstvo je prirodan oblik života, takoreći nužno stanje koje potiče pre svega od biološke hermetičnosti.
Život koji je zatvoren u telu ne sme gajiti ni najmanju iluziju da će duhom, sve dok je on pod vlašću CNS , otići van domašaja čula, pa i ako se ona shvate - što je dozvoljeno entuzijazistima - jako slobodno upravo kao neki nezavisni prijemnici koji strše prema materiji da je čuju, vide i opipaju. Ja ne uviđam da bi se jedna struja, navikla na obale, bolje osećala u razlivenoj poplavi, a da se ona - kada bi to uopšte mogla - i ne oseća prirodno u stanju neograničenog kretanja, dokazuje njen brz i neminovan povratak u korito.
Čovek bi mogao metaforično izjaviti da je o suđen na slobodu, ali bi morao priznati da je upravo ta protivrečnost između akta osude i osećanja slobode, najefikasnija garancija ropstva. Pošto prividno osećanje slobode ne sledi iz odnosa nego iz stanja - najprikladnije stanje slobode je bezuslovna poslušnost. Idealna sloboda je primenjena volja, dakle nešto savršeno ropsko u svom izvoru, i odvratno primitivno u svom ishodu.
Ukoliko su objekti poslušnosti bliži njegovom subjektu, utoliko je osećanje slobode veće, a sa njim i realno ropstvo. Udaljenost idola je u obrnutoj srazmeri sa stepenom poslušnosti. Ako je - barem na ovom stepenu samorazvića energije - telo kategorički oblik života, a misao kategorički oblik duha, onda je diktatura kategorički oblik društva još neoslobođene misli od života.
Naftin teror je korelat prirodnog terora. On izgleda apsurdan jer je njegova logika dovedena do savršenstva, koje samo za sebe nije ništa drugo nego međusobna saglasnost stvari.
x
Gojazna kaplja klizi niz malter dole. Žute ozlede u kamenu stoje između nje i zemlje. Ona odlazi sa moje desne strane, levo sekretarica osnovne organizacije SSRN lomi bonbone u zubima. Nemoguće je opisati zvuk tog plahog krckanja (kao kad neko tuca kamen ili korača po usitnjenom šljunku). Na visini od dvadeset metara između dva prozora, razapet je zrak u vidu bakarne žice.
Monday, January 06, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 3. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
3. april 1955
Obaveštavaju me je da je Bos uhapšen. Ne sumnjam da se radi o trgovanju inostranom valutom. Ova činjenica unosi živost u Bosovo poglavlje Dosijea pov. broja 527-49. Pada mi na pamet jedan događaj prošle jeseni. Uzaludno sam tražio karte pred kinom, kad se par minuta pred početak pojavio Bos. Požalih mu se.
On zviznu. Tuce derana ga opkoli. Glasom čija je rutiniranost delovala on reče: - „Dve lože, mangupi, samo brzo“. Derani rekoše: - „U redu gazda“. Posle dva minuta mi smo sedeli u sali. – „Ti tapkaš“ - upitao sam ga. – „Oh“ - on se nadmoćno osmehne – „samo uzgred“.
x
Skulptor, koga sam juče upoznao izjavio je kako sam „divan čovek“ i kako bih mirne savesti mogao „ubiti stotinu ljudi“. Savremeni kompliment! Napredak je očevidan. Nekad se za dobrog čoveka tvrdilo da ne može ni mrava zgaziti.
x
Savremena drama guši se u hermetički zatvorenim spavaonicama bordelja, u amonijačnom mirisu noćnih sudova i neispranog rublja. U polutmini roloa koje je na njene prozore spustio Ibzen , ona ispituje pojedinosti umesto da igra celine.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
3. april 1955
Obaveštavaju me je da je Bos uhapšen. Ne sumnjam da se radi o trgovanju inostranom valutom. Ova činjenica unosi živost u Bosovo poglavlje Dosijea pov. broja 527-49. Pada mi na pamet jedan događaj prošle jeseni. Uzaludno sam tražio karte pred kinom, kad se par minuta pred početak pojavio Bos. Požalih mu se.
On zviznu. Tuce derana ga opkoli. Glasom čija je rutiniranost delovala on reče: - „Dve lože, mangupi, samo brzo“. Derani rekoše: - „U redu gazda“. Posle dva minuta mi smo sedeli u sali. – „Ti tapkaš“ - upitao sam ga. – „Oh“ - on se nadmoćno osmehne – „samo uzgred“.
x
Skulptor, koga sam juče upoznao izjavio je kako sam „divan čovek“ i kako bih mirne savesti mogao „ubiti stotinu ljudi“. Savremeni kompliment! Napredak je očevidan. Nekad se za dobrog čoveka tvrdilo da ne može ni mrava zgaziti.
x
Savremena drama guši se u hermetički zatvorenim spavaonicama bordelja, u amonijačnom mirisu noćnih sudova i neispranog rublja. U polutmini roloa koje je na njene prozore spustio Ibzen , ona ispituje pojedinosti umesto da igra celine.
Friday, January 03, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 2. april 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2. april 1955 (nastavak)
Hrabrost nije u ljudima, nego u trenucima. U trenucima je pustolovina a u ljudima samo strah od trenutka.
x
Ako se brzo, vrlo brzo ne dogodi nešto ...........
x
Danas mi je uručena karta od A. Njegov rad na skici sa predračunima dobro napreduje, te mogu očekivati da bude završena (uključujući i novčane predračune) do polovine jula. C. je nestrpljiv, no ništa se ne može postići žurbom.
x
a) Vrata se otvaraju - on zna da u takvim prilikama ljudi osećaju zadovoljstvo, običaji zahtevaju ushićenje. Na kraju krajeva J. I. ima zato primamljive razloge. Trideset tri dana je uporno ćutao, te je Štajnbreher morao da popusti, a I. H. je mogao da bude miran. Međutim, i budali bi bilo jasno da t o što on eseća nije nikakvo zadovoljstvo. Pre paradoksalna ravnodušnost posle dugotrajne bolesti.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2. april 1955 (nastavak)
Hrabrost nije u ljudima, nego u trenucima. U trenucima je pustolovina a u ljudima samo strah od trenutka.
x
Ako se brzo, vrlo brzo ne dogodi nešto ...........
x
Danas mi je uručena karta od A. Njegov rad na skici sa predračunima dobro napreduje, te mogu očekivati da bude završena (uključujući i novčane predračune) do polovine jula. C. je nestrpljiv, no ništa se ne može postići žurbom.
x
a) Vrata se otvaraju - on zna da u takvim prilikama ljudi osećaju zadovoljstvo, običaji zahtevaju ushićenje. Na kraju krajeva J. I. ima zato primamljive razloge. Trideset tri dana je uporno ćutao, te je Štajnbreher morao da popusti, a I. H. je mogao da bude miran. Međutim, i budali bi bilo jasno da t o što on eseća nije nikakvo zadovoljstvo. Pre paradoksalna ravnodušnost posle dugotrajne bolesti.
Wednesday, January 01, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 2. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2. april 1955
Kad bi ona bila Eva, a ja Adam te nas iznova primili u raj, i ona mi iznova ponudila jabuku sa zabranjenog drveta, ne bih je zagrizao ne zato što se plašim zemlje, nego da bih uživao u njenom licu kad je budu samu isterivali.
x
Ona je imala usne namazane izmetom kraljeva, kosu joj je bojio kikot tirana i obrve čupali kuršumi prestupnika. Njen vrat je bio izmasiran kajišima za besne pse. Ona je mirisala po Adamu kao što vazduh miriše po suncu. Kao šareni vodoskoci iz njene kože izbijaju znojevi ubica u gasnim komorama, najamnika pod slonovima i trgovaca u javnim kupatilima.
Ona se oblači u haljine od pene koja je izbila na kori zanesenog drveća. Njeno praznično ruho sašiveno je od moje kože, ali avaj, praznika nema. Ona ujutro pere zube ucenom koju izriče uveče. Ona pada kao oblak pun skakavaca na postelju dece i kiši preko toplih trbuha kao crn, letnji pljusak.
x
Opkoljavaju me stvari koje ponekad ne shvatam. Čak i u vlastitoj sobi, u paučini sivih ili žutih odraza koji liče na sanjive muve, doznajem da sam uljez i oprezno sedam na rub postelje. Predmeti me neprijateljski i podozrivo motre, bakrorez Alpa smera da mi padne na glavu, (te ostavljam postelju i zauzimam mesto kraj vrata) tepih mi se bešumno baca u noge i ugao sekretera zariva u stegno.
Knige u šarenim kartonskim povezima, sto koji kao nilski lokvanj strši iz poda i najzad ja, „deran plave kose sa lulom u ruci“. (Svakako sam mu neugodan, jer ma kako se postavio, ne uspevam da uhvatim njegov osmejak - jedan vazdušast i nervozan pokret donje vilice - znak opreznog čuđenja zbog te bradate individue koja kao da polaže neko pravo na dečaka, sumnjivo uostalom svakome ko ima oči.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2. april 1955
Kad bi ona bila Eva, a ja Adam te nas iznova primili u raj, i ona mi iznova ponudila jabuku sa zabranjenog drveta, ne bih je zagrizao ne zato što se plašim zemlje, nego da bih uživao u njenom licu kad je budu samu isterivali.
x
Ona je imala usne namazane izmetom kraljeva, kosu joj je bojio kikot tirana i obrve čupali kuršumi prestupnika. Njen vrat je bio izmasiran kajišima za besne pse. Ona je mirisala po Adamu kao što vazduh miriše po suncu. Kao šareni vodoskoci iz njene kože izbijaju znojevi ubica u gasnim komorama, najamnika pod slonovima i trgovaca u javnim kupatilima.
Ona se oblači u haljine od pene koja je izbila na kori zanesenog drveća. Njeno praznično ruho sašiveno je od moje kože, ali avaj, praznika nema. Ona ujutro pere zube ucenom koju izriče uveče. Ona pada kao oblak pun skakavaca na postelju dece i kiši preko toplih trbuha kao crn, letnji pljusak.
x
Opkoljavaju me stvari koje ponekad ne shvatam. Čak i u vlastitoj sobi, u paučini sivih ili žutih odraza koji liče na sanjive muve, doznajem da sam uljez i oprezno sedam na rub postelje. Predmeti me neprijateljski i podozrivo motre, bakrorez Alpa smera da mi padne na glavu, (te ostavljam postelju i zauzimam mesto kraj vrata) tepih mi se bešumno baca u noge i ugao sekretera zariva u stegno.
Knige u šarenim kartonskim povezima, sto koji kao nilski lokvanj strši iz poda i najzad ja, „deran plave kose sa lulom u ruci“. (Svakako sam mu neugodan, jer ma kako se postavio, ne uspevam da uhvatim njegov osmejak - jedan vazdušast i nervozan pokret donje vilice - znak opreznog čuđenja zbog te bradate individue koja kao da polaže neko pravo na dečaka, sumnjivo uostalom svakome ko ima oči.
Subscribe to:
Posts (Atom)