Dnevnik Borislava Pekića 11. april 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

11. april 1955.

Prema naivnim načelima demokratije ljudi su jednaki samo (kao da je to dovoljno) zato što su ljudi, kao da bi sve slike morale da budu jednako lepe samo zato što su slike. Pri tom se misli na njihovu pripadnost posebnoj životinjskoj vrsti. Ova prostosrdačno odvratna podela nije, međutim, napravljena prema atributima koji nas dele od majmuna nego baš prema onima koji nas sa njim spajaju.

Uostalom, na prvi pogled izgleda da su ljudi prihvatili demokratske ideje jedino iz straha da neki drugi zoološki rod, zaveden sličnošću sa ljudima, tu istu jednakost ne zatraži za sebe. (Tako mi boga nisam siguran da neki demokratski političari nisu skloni da im udovolje samo radi „proširenja baze narodne vladavine“.)

Jer, na kraju krajeva ako je broj važan, a vrednost ima značaja samo kao broj onda zašto i majmuni, naša uvređena i zapostavljena braća od strica ne bi bili dostojni da biraju, ako ne i da budu birani. Pošto je na zoološkoj osnovi izvršena selekcija (prema nosevima po Schopenhaueru, na primer) te je na jednoj strani usvojena mana prirode da sateruje jedinke u čopor, a na drugoj glupavo odbačena njena vrlina -

kojom se prethodna mana popravlja - da svaki čopor uređuje prema aristokratskim principima izgubila se, bolje reći zakonski je uništena svaka razlika između boljih i gorih, pa niko viže nema potrebe da bude bolji nego što jeste - što znači manje-više loš

- i da troši napore na nešto, bez obzira na ličnu inicijativu unapred zajemčeno, a kada se zna da zlo ne zahteva truda nego samo inercije, pri čemu će spomenuta prava ostati garantovana i neokrnjena, onda je prilično shvatljivo da demokratija umnožava broj nitkova i slabića proporcionalno slobodi koju im daje i brizi koju o njima vodi.

Platonova odvratnost prema plutokratiji (paradoksalno: boljševici zadaju udare plutokratiji samo zato da bi je vaspostavili na široj osnovi) ne opravdava se samo time što ona podstiče kod gomile prostačku težnju za izjednačenjem - ta težnja postoji bez obzira kakva je prednost ili čak nedostatak u pitanju, jer dovoljno je posmatrati pijanicu u kavani, pa opaziti kako svi prisutni nesvesno teže da se dovedu u slično stanje - nego pre svega činjenicom da novac predstavlja lako premostivu društvenu barijeru, te postaje dostupan jednom čoveku u vidu prevare, a većem broju ljudi u vidu revolucije.


Demokratske revolucije se preobražavaju u nepotrebnu i besciljnu tiraniju što strahuju od one iste raspojasanosti i niskih strasti koje su je i dovele na vlast ili barem učinile da je poželi. S druge strane takva vlast je po pravilu, ali prilično logičnom pravilu, najnepomirljivija prema pobunama one klase koja joj je obezbedila pobedu. Ja nisam čuo za neki radnički štrajk u komunističkoj zemlji, ali sam siguran da bi protiv njega kao protiv nečeg neprirodnog i zato stostruko opasnog, bila upotrebljavana sredstva koja bi se primenjena na neprijatelja smatrala nepotrebno okrutna.

Kad Platon opisuje nužno sleđenje lošije vladavine iz loše, on kao da proriče istoriju Evrope koja će na širem planu ponoviti politički razvitak njegove slavne domovine: iskvarena i omekšala aristokratija ustupa mesto pohlepnoj plutokratiji, koju zamenjuje haotična demokratija nemoćna da se odbrani od nerazumne tiranije koja joj sledi.

 (Primedba: nasilje upravljeno protiv celog naroda uopšte i nije nasilje, jer nije upereno neposredno na njegove jedinke te neće izazvati drugi gnjev osim idealnog, a on je neopravdan, jer je bezličan. Za jednu vladu se ne može reći da je teroristička kao što se to može za jedan režim.

Za ovu ili onu policijsku meru može se kazati da je tiranska, ali je to nemoguće reći za ministra unutrašnjih poslova. Za jedan zakon se govori da je nepravedan, ali je smešan građanin koji bi zbog toga sebi uzeo pravo da zakonodavca proglasi nepravednim.

U krilatici „svi zakoni su dobri ako su dobri ljudi koji ih primenjuju“ ima više naivne i dobrohatne vere u ljudsku moć nad državnom mašinom nego uverenja da se ona može voditi, a ne biti istovremeno pomalo vođeno od njenog zahuktalog mehanizma.)

Prevedeno na politički jezik pravda je po Platonu stavljanje svakog na svoje mesto iz čega sledi da je politički a prema tome i ljudski - jer se politika i moral međusobno impliciraju, (moral je privatna politika a politika javni, opšti moral) dakle politički pravedno čoveku koji raspolaže isključivo fizičkom snagom omogućiti svim sredstvima da primeni svoje sposobnosti (a ne da upotrebom drugih, manje impresivnih, unosi nered u stvari). Takođe je politički dakle moralno i pravedno vešati nitkove, pri čemu - ako postoji delo i nedelo - mali kao i veliki nitkovi zaslužuju jednaku kaznu, jer se objektivno zlo ne može deliti, ako se ne primeni državotvorni princip, loš jer istini pretpostavlja poluistinu. Demokratsko krivično pravo najogavnija je poruga idealnom moralu, jer deli zlo prema njegovoj većoj ili manjoj udaljenosti od pojma dobra. Moralnije je biti lopov nego ubica, jer prvo nedelo donosi kaznu zatvora, a drugo ponekad smrt. Pošto kazne označavaju stepen udaljenja od dobrog onda bi najveće udaljenje bila veleizdaja a izvesno je, međutim, da se pod deliktom, koji krasi zaglavlje svakog krivičnog zakona, uvek misli na režim, a ne na domovinu, još manje na narod, te ono što može biti obeleženo kao veleizdaja sa stajališta loše vlade, može biti dužnost sa stjališta čistog morala, dobro dakle i u svom motivu i u svom ishodu pa ipak kažnjeno kao sramno, nemoralno i protivljudsko delo.