Wednesday, January 08, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 4. april 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4. april 1955 

A onda J. I. je i profesor grčkog jezika (ili možda više matematike) u svakom slučaju intelektualac po prevashodstvu.
x
„(...) Najzad znači ne voleti i ne razumevati mladost pa verovati da ona uživa u slobodi. Njeno najveće uživanje je poslušnost. (...)“
 (Nafta u Čarobnom Bregu ). 

Nihilizam, koji se pogrešno predstavlja kao bezuslovna sloboda samo je savršena pokornost nagonu uništenja. Ropstvo je prirodan oblik života, takoreći nužno stanje koje potiče pre svega od biološke hermetičnosti.

Život koji je zatvoren u telu ne sme gajiti ni najmanju iluziju da će duhom, sve dok je on pod vlašću CNS , otići van domašaja čula, pa i ako se ona shvate - što je dozvoljeno entuzijazistima - jako slobodno upravo kao neki nezavisni prijemnici koji strše prema materiji da je čuju, vide i opipaju. Ja ne uviđam da bi se jedna struja, navikla na obale, bolje osećala u razlivenoj poplavi, a da se ona - kada bi to uopšte mogla - i ne oseća prirodno u stanju neograničenog kretanja, dokazuje njen brz i neminovan povratak u korito.

Čovek bi mogao metaforično izjaviti da je o suđen na slobodu, ali bi morao priznati da je upravo ta protivrečnost između akta osude i osećanja slobode, najefikasnija garancija ropstva. Pošto prividno osećanje slobode ne sledi iz odnosa nego iz stanja - najprikladnije stanje slobode je bezuslovna poslušnost. Idealna sloboda je primenjena volja, dakle nešto savršeno ropsko u svom izvoru, i odvratno primitivno u svom ishodu.

Ukoliko su objekti poslušnosti bliži njegovom subjektu, utoliko je osećanje slobode veće, a sa njim i realno ropstvo. Udaljenost idola je u obrnutoj srazmeri sa stepenom poslušnosti. Ako je - barem na ovom stepenu samorazvića energije - telo kategorički oblik života, a misao kategorički oblik duha, onda je diktatura kategorički oblik društva još neoslobođene misli od života.

Naftin teror je korelat prirodnog terora. On izgleda apsurdan jer je njegova logika dovedena do savršenstva, koje samo za sebe nije ništa drugo nego međusobna saglasnost stvari.
x
Gojazna kaplja klizi niz malter dole. Žute ozlede u kamenu stoje između nje i zemlje. Ona odlazi sa moje desne strane, levo sekretarica osnovne organizacije SSRN lomi bonbone u zubima. Nemoguće je opisati zvuk tog plahog krckanja (kao kad neko tuca kamen ili korača po usitnjenom šljunku). Na visini od dvadeset metara između dva prozora, razapet je zrak u vidu bakarne žice.


Žica treperi od isčekivanja. Njena gipkost je zverska i potiče od nepoverenja. Ssrn primećuje da je žica mekana i labava, ali ko može postići da zrak postane čvršći. Ljudi bi onda sa svojstvenom praktičnošću za vešanje, umesto konopaca, upotrebljavali sunčanu svetlost. Kad sam podigao glavu ružičasta akrobatkinja - koja je mirisala na hladnu vodu - već je trčala po njemu i rulja cvilela od prepasti.

Okoreli nitkovi postaju milosrdni kao časne sestre, jer niko ne želi da akrobatkinja padne. Svakako ne u samom početku tačke. Na kraju, možda. To bi onda bilo kao kolač sa kremom na vrhu. Kao suncobran širi se njena ružičasta mrlja na nebu. Ima nečeg religioznog u uspenju devojke, nečeg što potvrđuje prve izvore vere. U svakom slučaju, ma i u običnom cirkusu, mitos se još jednom obnavlja i potvrđuje.

 Rulja zapljeska. Ssrn je grizla bonbone i mrzela je devojku. Čini se da bi ona isto tako savesno mrzela bonbone, a grizla devojku. Njen muž, koji je kao zapet luk spreman da se divi svemu što je izvan njegove bračne ložnice, pledira: „Zar ne možeš makar malo da uživaš?“ Ne, ona to baš ne može, te zahteva da se ide kući, što kod njega izaziva strah: „Ali mi smo platili! Ako bi htela da pokušaš da se uživiš siguran sam da bi ti pošlo za rukom“.

Svakako, on ima jake razloge da veruje u njenu sposobnost unošenja. Ali Ssrn neće ni da pokuša. Jedino želi kući. Od tog trenutka krcala je bonbone udvojenom žestinom, pa je izgledalo da lomi sopstvenu vilicu. U međuvremenu akrobatkinja se spremala za drugu tačku. Bilo je to u kuhinji sa uglačanim porcelanskim pločicama. Mazali su joj pete (njene noge su podsećale na bilijarske takove).

Na redu je po obaveštenju jednog sasvim utučenog konferansijea – „Hodanje slepca“. „Pijavica“ - reče Ssrn odsečno. Muž je klimao glavom - akrobatkinje i plesačice bile su njegova tajna slabost, baš zbog toga što su ličile na pijavice i nisu imale pljosnato lice. Pošto joj vezaše oči, devojka oprezno opipa zrak, pa se otisnu. Ova tačka je delovala moralno, sasvim na liniji starozavetnog saveta: ljubi bližnjega svoga kao i samoga sebe!

Pokušao sam da odgonetim lica gledalaca, ali ona nisu predstavljala više nešto zasebno, već je žmirilo prema nebu jedno jedino sažeto lice sa sladostrasnim izrazom, koji je cvetao jako ružno kao neka plesniva gljiva na zbijenom i tankoćutnom mesu. Ssrn je prestala da grize bonbone, njen pogled je bio pun omalovažavanja! Zar se ovde neće dogoditi ništa više?

Napetost je dostigla vrhunac, kad akrobatkinja posrnu, i teturajući se potraži oslonac u nesklonom vazduhu. Mislio sam da će mi listovi prsnuti kao trske. Ali, uprkos pojedinačnom strahu na svakom od prisutnih zajedničko, takoreći opšte lice publike nije nimalo bilo uplašeno. Ono je poznavalo takve efekte i njega nije tek mogla prevariti jedna vulgarna akrobatkinja.

Njene su ruke već pribrane. Domalo one će dotaknuti stub. Ona ih već pruža. Nešto kurtoaznog olakšanja je prostrujalo gledalištem. Čovek je imao utisak da je prisustvovao udaru groma.

No comments: