Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
9. maj 1955.
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
x
„(...) Jedina mi je radost bila (...) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (...)“
(Brevier - Kierkegaard)
Ja nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U mojoj teskobi nije bilo radosti tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima. Nisam mogao da se radujem, jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.
Nisam mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao svoje ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo. Izbor je bio moja svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori.
Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu? Tada bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svestan svega čega se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim.
Da već postoji Bog, tada bih mu se molio. U tim trenucima najnižeg pada ja zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe. Hteo bih da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u rezervi, i da živim kao izlišna biljka.
Sunca i nežnosti sada. Ali kad bi se sunce rađalo, ja bih se sklanjao u pomrčinu, jer mi se činilo lažnim, običnom bengalskom vatrom koja je upaljena na nebu da me zagreje, umekša i istopi. I kada bih mogao dobiti nežnost, ja sam od nje bežao kao od kuge, jer nisam bio siguran da je neću izabrati jednom za svagda. Ja znam sve ću pobediti ako hoću i svemu se opreti ako ustreba, samo u jedno nisam siguran: da li ću ikad pobediti sebe.
Postoji samo jedan izvoran strah: strah od sebe. I postoji samo jedno rešenje od dva: pobediti se ili umreti. Ili je to samo jedno rešenje: pobediti se smrću.
Pages
▼
Friday, February 28, 2014
Thursday, February 27, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 8. maj 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. maj 1955.
Od prvog dana padale su tople i crvene kiše. One su punile plitke erozije iskustva i dvadese pet godina su padale kao dobre crvene, i nešto gore zelene i još ledenije plave i najzad kao mrtve devičanske bele kiše. Bio sam napunjen morem i nisam znao, kad već nisam bio. To more na izgled, kao i svako drugo, bilo je nešto svetlije od drugih mora, jer je u njemu bez pompe bila sahranjena svetlost.
I malo tamnije od noći koje su kao olupine konkvistadorske flote, plovile po njemu, po tom moru o kome pričam i koje govori o meni suvim peščanim slovima. Kroz more vidim svoje dno i kroz sebe njegovo dno. Ta dva dna su kopno potopljenog ostrva čija je jedina slava i jedina smrt bila u njegovom vulkanu. Ja sam njegova razuđena obala i moji talasi se hrane sočnom zemljom po ugledu na Anteja .
Sa zracima zaraslim u alge i sanjivim ribama i školjkama koje sam otvarao, kada osim sebe nisam imao više ništa da jedem. Da, ja sam se hranio svojim morem, kao što se dečica hrane svojim roditeljima. Ali sam mrzeo slan ukus mog mora. Ličilo je na džinovsku suzu obešenu iznad moje postelje.
Naizmenično ja ga prožimah i ono strujaše, talas za talasom, kroz mene kao krv. Šumljah kao more i rastoh kao more, i bejah oseka svog mora i njegova plima kroz uska creva istine. I sipa u crnim oblacima, i ljigavi sunđer iz mora, i morska svinja, i ajkula mog mora. Ja sam što i moje more, jedan talas podignut na ramenima mora i „osedlana senka mora“ u stepi.
Što je najsmešnije, i kitolovac sa električnim harpunom, iako priznajem u mom moru nema kitova, nego samo prozračnih sardela u venčanim jatima. Na pesku tonu svi talasi, kao na upijaćoj hartiji. Jednom, sedeći na pesku, dok je moj najlepši talas odlazio između nogu, nasuka se na moja kolena njeno naduveno telo.
Gle, rekoh, moje pošteno more! Ono se nasukalo na mene. Gle, ponovih, moje pažljivo i nežno more. Tada sam saznao zašto po njemu umesto leptira mile ugojeni i lascivni crvi, koji me posećuju noću u čunovima mojih papuča i mi slatko ćaskamo.
x
Humanističko shvaćanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i za jednog rezonera sub specie eternitatis. Nama nije dano da budemo slobodni od „altruističkog egoizma“ tog najsramnijeg oblika pretpostavljanja svoje ličnosti. Demokratski državnici imaju sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje pravo gospodstva nad gospodarima.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. maj 1955.
Od prvog dana padale su tople i crvene kiše. One su punile plitke erozije iskustva i dvadese pet godina su padale kao dobre crvene, i nešto gore zelene i još ledenije plave i najzad kao mrtve devičanske bele kiše. Bio sam napunjen morem i nisam znao, kad već nisam bio. To more na izgled, kao i svako drugo, bilo je nešto svetlije od drugih mora, jer je u njemu bez pompe bila sahranjena svetlost.
I malo tamnije od noći koje su kao olupine konkvistadorske flote, plovile po njemu, po tom moru o kome pričam i koje govori o meni suvim peščanim slovima. Kroz more vidim svoje dno i kroz sebe njegovo dno. Ta dva dna su kopno potopljenog ostrva čija je jedina slava i jedina smrt bila u njegovom vulkanu. Ja sam njegova razuđena obala i moji talasi se hrane sočnom zemljom po ugledu na Anteja .
Sa zracima zaraslim u alge i sanjivim ribama i školjkama koje sam otvarao, kada osim sebe nisam imao više ništa da jedem. Da, ja sam se hranio svojim morem, kao što se dečica hrane svojim roditeljima. Ali sam mrzeo slan ukus mog mora. Ličilo je na džinovsku suzu obešenu iznad moje postelje.
Naizmenično ja ga prožimah i ono strujaše, talas za talasom, kroz mene kao krv. Šumljah kao more i rastoh kao more, i bejah oseka svog mora i njegova plima kroz uska creva istine. I sipa u crnim oblacima, i ljigavi sunđer iz mora, i morska svinja, i ajkula mog mora. Ja sam što i moje more, jedan talas podignut na ramenima mora i „osedlana senka mora“ u stepi.
Što je najsmešnije, i kitolovac sa električnim harpunom, iako priznajem u mom moru nema kitova, nego samo prozračnih sardela u venčanim jatima. Na pesku tonu svi talasi, kao na upijaćoj hartiji. Jednom, sedeći na pesku, dok je moj najlepši talas odlazio između nogu, nasuka se na moja kolena njeno naduveno telo.
Gle, rekoh, moje pošteno more! Ono se nasukalo na mene. Gle, ponovih, moje pažljivo i nežno more. Tada sam saznao zašto po njemu umesto leptira mile ugojeni i lascivni crvi, koji me posećuju noću u čunovima mojih papuča i mi slatko ćaskamo.
x
Humanističko shvaćanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i za jednog rezonera sub specie eternitatis. Nama nije dano da budemo slobodni od „altruističkog egoizma“ tog najsramnijeg oblika pretpostavljanja svoje ličnosti. Demokratski državnici imaju sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje pravo gospodstva nad gospodarima.
Wednesday, February 26, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 7. maj 1955.(nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. maj 1955. (nastavak)
Blesavo. Bezizgledno blesavo! Međutim ima u mom položaju, nešto od opšte kosmičkog zadovoljenja, uspostavljanje moralne ravnoteže koja je bila poremećena pri raskidu sa ( ). Suma neophodne teskobe je iznova postignuta, na jedan način na koji nisam navikao i koji vređa moja najintimnija načela zajedno sa prirodom iz koga su ta načela proistekla.
Šta je u toj ženi što me sprečava da napadnem, nego me sili da joj infantilno i šiparički sasvim posredno (što će reći nižerazrednom čulu sluha) obraćam pažnju na bezmalo tangentne osećaje. Ovde se ponavlja mračna pantomima sa ( ). Sudeći po identičnosti ta dva osećanja, bojim se da sam zaljubljen preko ušiju. Vrlo mizerabilan status, jer umekšava, dezorganizira i čini ništavnom svaku moć sebi neupravljenu.
( ) je lamentirala da sam osion, grub, ciničan i tiranski nastrojen. Još 1948, neposredno pre hapšenja ( ) me je nazvala „bezosećajnom giljotinom“. Moji prijatelji smatraju da sam učenik Loyolae, Makiavelija i Nietzschea. Komunisti me nazivaju „fašističkim banditom“, a demokrati „robovlasničkim temperamentom“. Pa čak je i ( ), koja me je celog imala u rukama, tvrdila da sam u pogledu „osećanja nezavisnosti i vlasti“ neumoljiv.
Nijedan islednik nikada nije mogao, bez obzira na svoje nadahnuće u pogledu metoda i sredstava, da izvuče iz mene više od onoga što sam po svojoj volji hteo da iskažem. Robija je samo potvrdila moje osećanje nadmoći. Šta se onda to događa sa mnom da se ja spuštam na nivo balavca, i da se osećam srećan (!) ako je vidim. I što je najčudnije da prezam od sredstava, koje mi diktira strast koju za nju osećam. Šta je ostalo od principa: moja volja je moj zakon, kada ga izigrava jedna žena!
Interesantno bi bilo sa stajališta protivrečnosti između svesti i života, ispitati da li se i u kom procentu mikrocefalni idioti pokazuju vitalnijima od normalno razvijenih ljudi na poljima na kojima se uticaj svesti može isključiti ili zanemariti. Zar prognatske vilice, nesposobnost artikulacije i mišljenja u ma kom višem stepenu (mišljenja koje ne stoji u neposrednoj vezi sa fiziološkim potrebama organizma i vrste), sklonost imitiranju (majmuni), pokretljivost
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. maj 1955. (nastavak)
Blesavo. Bezizgledno blesavo! Međutim ima u mom položaju, nešto od opšte kosmičkog zadovoljenja, uspostavljanje moralne ravnoteže koja je bila poremećena pri raskidu sa ( ). Suma neophodne teskobe je iznova postignuta, na jedan način na koji nisam navikao i koji vređa moja najintimnija načela zajedno sa prirodom iz koga su ta načela proistekla.
Šta je u toj ženi što me sprečava da napadnem, nego me sili da joj infantilno i šiparički sasvim posredno (što će reći nižerazrednom čulu sluha) obraćam pažnju na bezmalo tangentne osećaje. Ovde se ponavlja mračna pantomima sa ( ). Sudeći po identičnosti ta dva osećanja, bojim se da sam zaljubljen preko ušiju. Vrlo mizerabilan status, jer umekšava, dezorganizira i čini ništavnom svaku moć sebi neupravljenu.
( ) je lamentirala da sam osion, grub, ciničan i tiranski nastrojen. Još 1948, neposredno pre hapšenja ( ) me je nazvala „bezosećajnom giljotinom“. Moji prijatelji smatraju da sam učenik Loyolae, Makiavelija i Nietzschea. Komunisti me nazivaju „fašističkim banditom“, a demokrati „robovlasničkim temperamentom“. Pa čak je i ( ), koja me je celog imala u rukama, tvrdila da sam u pogledu „osećanja nezavisnosti i vlasti“ neumoljiv.
Nijedan islednik nikada nije mogao, bez obzira na svoje nadahnuće u pogledu metoda i sredstava, da izvuče iz mene više od onoga što sam po svojoj volji hteo da iskažem. Robija je samo potvrdila moje osećanje nadmoći. Šta se onda to događa sa mnom da se ja spuštam na nivo balavca, i da se osećam srećan (!) ako je vidim. I što je najčudnije da prezam od sredstava, koje mi diktira strast koju za nju osećam. Šta je ostalo od principa: moja volja je moj zakon, kada ga izigrava jedna žena!
Interesantno bi bilo sa stajališta protivrečnosti između svesti i života, ispitati da li se i u kom procentu mikrocefalni idioti pokazuju vitalnijima od normalno razvijenih ljudi na poljima na kojima se uticaj svesti može isključiti ili zanemariti. Zar prognatske vilice, nesposobnost artikulacije i mišljenja u ma kom višem stepenu (mišljenja koje ne stoji u neposrednoj vezi sa fiziološkim potrebama organizma i vrste), sklonost imitiranju (majmuni), pokretljivost
Tuesday, February 25, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 7. maj 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. maj 1955.
Spor između Timofeja Nikolajeviča Granovskog, spor više ideološke nego praktično političke, više moralne nego ideološke prirode, platonovski spor jednom rečju - s jedne strane - i Dostojevskog sa druge, oko Istočnog pitanja i preko Istočnog pitanja sve do fundamentalnih principa države i međunarodnog morala, nije aktuelan zbog mišljenja Granovskog
(koga Dostojevski upoređuje sa svojim Stepanom Trofimovićem iz Zlih duhova te mu pored besprekornog idealizma „četrdesetih godina“ pripisuje i izvesnu dozu komičnosti) ili mišljenja Dostojevskog o predmetu raspravljanja bolje reći o povodu, koga je dao prema Granovskom, pogrešan stav „majčice Rusije” prema slovenskoj braći, toliko pogrešan za ruske interese,
da Evropa ne samo što popreko gleda zaštitničko namigivanje ruske vlade bugarskim ili srpskim (!) rodoljubima, nego ratuje zbog i protiv namigivanja (opsada Sevastopolja) - nego je cela ova u osnovi moralna kontraverza interesantna pre svega in primo: zbog toga da li se država može tretirati u moralnom smislu kao privatno lice, pa se od nje očekuju i normalno ljudske reakcije, kao što su velikodušnost, na primer,
ili zahvalnost za učinjenu uslugu; in secundo: zbog ideje slovenstva koja se izvesnim vizionarskim budalama još uvek čini primamljivom, ako ne zbog sentimentalne čežnje za stapanjem sa slovenskim okeanom, ono zbog potajne iluzije da će to stapanje za male slovenske državice značiti izlaz u svet; te najzad in tercio: zbog toga da se pokaže da je prigovor Dostojevskog Granovskom što se u stidu od svoje idealističko-nekorisne poezije sakrio u politički cinizam -
stvar koju ovaj prebacuje i Puškinu („Veliki pesnik nije se samo jednom zastideo što je samo pesnik“), dakle da se pokaže da se taj prigovor može odnositi pre na Dostojevskog čiji je preobražaj u političara, makar i moralnog ocenjen mnogo lošije od istorije, nego preobražaj jednog Timofeja Nikolajevića koji je svojim člankom dokazao
da istoriju ne shvata lirski, kao međusobno šićaričko udvaranje državica, nego realistički, dakle uprkos Dostojevskom, baš idealistički, jer na kraju krajeva država nije nikakav zavod za moralno ulepšavanje, niti je ona stvorena da širi ljudske ideje, nego je sub specie eternitatis, ona podređena zakonima objektivnog razvića energije, u čijem toku a ne alternativi stoji čovek sa svojim sitnim horizontima i idealima, ukoliko nije lenj da ih uopšte ima.
In primo: veliki idealist Dostojevski koji zamera Granovskom da cinično tretira političke poteze u evropskoj politici. („On“ - tj. Granovski – „potpuno odriče čak i mogućnosti zahvalnosti Austrije prema nama, zato što smo joj pomoglu u njenom sporazumu sa Mađarskom i bukvalno je spasli od raspadanja“.)
Zaboravlja da postoji barem teoretska, a za izvesne ljude i aktuelna mogućnost da je stvar Mađara u sporu sa Bečom bila nacionalno pravedna, pa prema tome i moralna, a da je mešanje Rusije na strani Beča, bilo nasilničko, neopravdano, intervencionističko, dakle ne-moralno.
U kakvom se svetlu idealizam Dostojevskog pokazuje, ako čovek prihvati prvu od teoretskih pretpostavki u sporu Beč - Mađarska? Dostojevski lamentira: Austrija se pokazala nezahvalnom, jer evo u Istočnom pitanju ona je protiv nas umesto da bude sa nama, jer za ime Boga zar je, bukvalno nismo spasli od raspadanja.
Na stranu verovatnoća da je u Beču ruska vlada spasavala sebe, a ne Austriju, pre ideju apsolutističke monarhije nego konkretnu Austrougarsku Carsku i Apsolutističku imperiju, (princip, a ne državu) i da joj je do te konkretne Carske i Apsolutističke Austrougarske imperije, kada ona ne bi sadržala spomenuti apsolutistički princip, stalo koliko do preklanjskog snega.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. maj 1955.
Spor između Timofeja Nikolajeviča Granovskog, spor više ideološke nego praktično političke, više moralne nego ideološke prirode, platonovski spor jednom rečju - s jedne strane - i Dostojevskog sa druge, oko Istočnog pitanja i preko Istočnog pitanja sve do fundamentalnih principa države i međunarodnog morala, nije aktuelan zbog mišljenja Granovskog
(koga Dostojevski upoređuje sa svojim Stepanom Trofimovićem iz Zlih duhova te mu pored besprekornog idealizma „četrdesetih godina“ pripisuje i izvesnu dozu komičnosti) ili mišljenja Dostojevskog o predmetu raspravljanja bolje reći o povodu, koga je dao prema Granovskom, pogrešan stav „majčice Rusije” prema slovenskoj braći, toliko pogrešan za ruske interese,
da Evropa ne samo što popreko gleda zaštitničko namigivanje ruske vlade bugarskim ili srpskim (!) rodoljubima, nego ratuje zbog i protiv namigivanja (opsada Sevastopolja) - nego je cela ova u osnovi moralna kontraverza interesantna pre svega in primo: zbog toga da li se država može tretirati u moralnom smislu kao privatno lice, pa se od nje očekuju i normalno ljudske reakcije, kao što su velikodušnost, na primer,
ili zahvalnost za učinjenu uslugu; in secundo: zbog ideje slovenstva koja se izvesnim vizionarskim budalama još uvek čini primamljivom, ako ne zbog sentimentalne čežnje za stapanjem sa slovenskim okeanom, ono zbog potajne iluzije da će to stapanje za male slovenske državice značiti izlaz u svet; te najzad in tercio: zbog toga da se pokaže da je prigovor Dostojevskog Granovskom što se u stidu od svoje idealističko-nekorisne poezije sakrio u politički cinizam -
stvar koju ovaj prebacuje i Puškinu („Veliki pesnik nije se samo jednom zastideo što je samo pesnik“), dakle da se pokaže da se taj prigovor može odnositi pre na Dostojevskog čiji je preobražaj u političara, makar i moralnog ocenjen mnogo lošije od istorije, nego preobražaj jednog Timofeja Nikolajevića koji je svojim člankom dokazao
da istoriju ne shvata lirski, kao međusobno šićaričko udvaranje državica, nego realistički, dakle uprkos Dostojevskom, baš idealistički, jer na kraju krajeva država nije nikakav zavod za moralno ulepšavanje, niti je ona stvorena da širi ljudske ideje, nego je sub specie eternitatis, ona podređena zakonima objektivnog razvića energije, u čijem toku a ne alternativi stoji čovek sa svojim sitnim horizontima i idealima, ukoliko nije lenj da ih uopšte ima.
In primo: veliki idealist Dostojevski koji zamera Granovskom da cinično tretira političke poteze u evropskoj politici. („On“ - tj. Granovski – „potpuno odriče čak i mogućnosti zahvalnosti Austrije prema nama, zato što smo joj pomoglu u njenom sporazumu sa Mađarskom i bukvalno je spasli od raspadanja“.)
Zaboravlja da postoji barem teoretska, a za izvesne ljude i aktuelna mogućnost da je stvar Mađara u sporu sa Bečom bila nacionalno pravedna, pa prema tome i moralna, a da je mešanje Rusije na strani Beča, bilo nasilničko, neopravdano, intervencionističko, dakle ne-moralno.
U kakvom se svetlu idealizam Dostojevskog pokazuje, ako čovek prihvati prvu od teoretskih pretpostavki u sporu Beč - Mađarska? Dostojevski lamentira: Austrija se pokazala nezahvalnom, jer evo u Istočnom pitanju ona je protiv nas umesto da bude sa nama, jer za ime Boga zar je, bukvalno nismo spasli od raspadanja.
Na stranu verovatnoća da je u Beču ruska vlada spasavala sebe, a ne Austriju, pre ideju apsolutističke monarhije nego konkretnu Austrougarsku Carsku i Apsolutističku imperiju, (princip, a ne državu) i da joj je do te konkretne Carske i Apsolutističke Austrougarske imperije, kada ona ne bi sadržala spomenuti apsolutistički princip, stalo koliko do preklanjskog snega.
Monday, February 24, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 6. maj 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1955. (nastavak)
Sam vrag zna, kako je stari Ivan uspeo da nagovori svoga sina da na rečnom brodu, kojim je komandovao, sakrije dvojicu komunista, koji je trebalo prebaciti iz Beča na neku međunarodnu partijsku konferenciju. (Verovatno je koristio povremene depresije, u koje je obzirom na slabo razvijanje spora sa Simeonom, Ivan junior padao.)
Istini za volju, pošto su se u Beču ukrcali na Ivanov brod, niko ih više nije video, a najmanje njihovi drugovi u Beogradu, a Ivan junior, alias Fedor bio je kratko vreme kasnije unapređen „radi svojih izuzetnih sposobnosti na poslu“ premda nigde nije bilo objašnjeno i o kakvim se to sposobnostima, zapravo, radi. Međutim, njegov je otac, a osobito drugovi iz Beograda, imali su posebno mišljenje o toj stvari.
I stari je Ivan Njegovan, kako izgleda, postupio po imperativu tog mišljenja. 1937. godine Ivan, Fedor, Njegovan junior, komandant rečnog trgovačkog broda „Slavija“ koji je plovio na magistrali Beč - Bukurešt, nestao je, a da ga niko, pa ni policija, nije uspela da pronađe niti objasni šta se sa tim čovekom dogodilo. A upravo toj policiji on je trebao u vezi nastavka afere sa komunističkim delegatima, koje je Ivan umesto na obalu istovario pravo u Upravu grada.
Predmet sa komunističkim savetovanjem od 14. avgusta 1946. koga je organizirao Ivan Njegovan bio je u rukama vrlo sposobnog podšefa trećeg odseka Jakova S. koji je imao čvrstu nameru da se baš preko te afere domogne položaja višeg inspektora, koga je uostalom i bio dostojan. Iz sopstvenog isledničkog iskustva Jakov S. je poznavao Ivana Njegovana seniora i nadao se da ga sada ima konačno u šakama.
Mrzeo ga je koliko samo može da mrzi islednik krivca, koga nije naterao na priznanje i koji mu se već godinama izmiče. Jakov S. je načunio klopku. U njoj je Ivan junior imao da odigra odsudnu ulogu. Međutim njega je nestalo. Konci su prekinuti. Bilo je to lično poniženje za podšefa Jakova S. On podnosi ostavku. Iz kafane u kafanu, od jedne do druge partije domina, kraj prljavih izloga bifea nosi Jakov S. ranu i mržnju prema Ivanu senioru.
Šta se to dogodilo u zadnjem času? Šta, i opet šta, i uvek to šta? A onda rešenje je jednog dana došlo samo od sebe. Trebalo je samo dokazati sumnju. Jakov S. uzima stan na četvrtom spratu najamne kuće Maksimilijana Njegovana, preko puta Ivana i njegovog unuka. On nalazi načina da dođe u dodir sa njim što nije teško kad su u pitanju dva ostavljena i napuštena starca. Od svih tih događaja prošle su godine.
Ne postoji više ništa što bi stajalo na putu prijateljstva dva starca. Osim Jakova S. „njegovog islednika“ kako je Ivan obično govorio, kao što se kaže - moj štap ili moj šešir - i za koji ga vezuju trajne uspomene, niko se više ne interesuje za starog revolucionera. Njegovi su drugovi pomrli ili su postali penzioneri posle državne službe, koju su obavljali savesno uprkos, a možda baš i zbog ludosti iz svojih mladih dana.
Policija ga je odavno zaboravila. Jakov S. je mislio: „Današnja policija je nesposobna i aljkava! Evo opasnog doktrinera o kome se ne vodi računa. U moje vreme to bi drukčije bilo“. Ivan je međutim duboko patio: „Zar sam zaista potpuno bezopasan?“. Sadašnjost se potpuno izgubila iz života ova dva starca. Samo preko prodavca novina koji ispod prozora oglašava njima nerazumljive novosti, doznaju oni da se daleko od njihovog shvatanja i dalje živi i bori.
A prošlost? O, ona je tu. Između njih. Prisutna, opasna i večito živa. Borba započeta pre više od dvadeset godina, nastavlja se ovde na četvrtom spratu najamne kuće u poluugašenim mozgovima dvojice staraca. Ivanovo fizičko stanje je tako loše, da ga svakog jutra njegov unuk Martin i njegova ljubavnica posađuju u njegovu pokretnu stolicu i doguraju do prozora, gde on tako nepomičan ostaje do noći. Godinama je čekao revoluciju, a sada kada se ona odigrava 1944. on i ne zna za nju.
Ko zna, da li bi je razumeo, da je svestan? On misli samo na svoju tajnu, i na to kako da je sačuva kad kao i obično, u pet sati dođe njegov islednik i borba se nastavi. A sasvim je sigurno da Jakov S., sedi za to vreme u svojoj sobi za takvim istim prozorom i razmišlja o novim zamkama, koje bi mogao postaviti svom istražniku, o pojedinostima te zamke koju plete godinama i sve u cilju da sazna tajnu, koja ni za koga više nema smisla.
U stvari ne tajnu smrti mladog Ivana, nego tajnu svoje moći. A kada odzvoni pet, Jakov S. se diže i staračkim koracima odlazi u sobicu svog prijatelja. Ta dva starca deluju na mlade Martinove prijatelje, kao komadi vrlo starog nameštaja, dve ružne vaze koje se podrazumevaju i na koje niko ne obraća pažnju. Ko bi mogao pretpostaviti da u tim prašnjavim vazama ima nekog cveća? Oni su mrtvi. (Martin obljubljuje devojku pred starim Ivanom.)
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1955. (nastavak)
Sam vrag zna, kako je stari Ivan uspeo da nagovori svoga sina da na rečnom brodu, kojim je komandovao, sakrije dvojicu komunista, koji je trebalo prebaciti iz Beča na neku međunarodnu partijsku konferenciju. (Verovatno je koristio povremene depresije, u koje je obzirom na slabo razvijanje spora sa Simeonom, Ivan junior padao.)
Istini za volju, pošto su se u Beču ukrcali na Ivanov brod, niko ih više nije video, a najmanje njihovi drugovi u Beogradu, a Ivan junior, alias Fedor bio je kratko vreme kasnije unapređen „radi svojih izuzetnih sposobnosti na poslu“ premda nigde nije bilo objašnjeno i o kakvim se to sposobnostima, zapravo, radi. Međutim, njegov je otac, a osobito drugovi iz Beograda, imali su posebno mišljenje o toj stvari.
I stari je Ivan Njegovan, kako izgleda, postupio po imperativu tog mišljenja. 1937. godine Ivan, Fedor, Njegovan junior, komandant rečnog trgovačkog broda „Slavija“ koji je plovio na magistrali Beč - Bukurešt, nestao je, a da ga niko, pa ni policija, nije uspela da pronađe niti objasni šta se sa tim čovekom dogodilo. A upravo toj policiji on je trebao u vezi nastavka afere sa komunističkim delegatima, koje je Ivan umesto na obalu istovario pravo u Upravu grada.
Predmet sa komunističkim savetovanjem od 14. avgusta 1946. koga je organizirao Ivan Njegovan bio je u rukama vrlo sposobnog podšefa trećeg odseka Jakova S. koji je imao čvrstu nameru da se baš preko te afere domogne položaja višeg inspektora, koga je uostalom i bio dostojan. Iz sopstvenog isledničkog iskustva Jakov S. je poznavao Ivana Njegovana seniora i nadao se da ga sada ima konačno u šakama.
Mrzeo ga je koliko samo može da mrzi islednik krivca, koga nije naterao na priznanje i koji mu se već godinama izmiče. Jakov S. je načunio klopku. U njoj je Ivan junior imao da odigra odsudnu ulogu. Međutim njega je nestalo. Konci su prekinuti. Bilo je to lično poniženje za podšefa Jakova S. On podnosi ostavku. Iz kafane u kafanu, od jedne do druge partije domina, kraj prljavih izloga bifea nosi Jakov S. ranu i mržnju prema Ivanu senioru.
Šta se to dogodilo u zadnjem času? Šta, i opet šta, i uvek to šta? A onda rešenje je jednog dana došlo samo od sebe. Trebalo je samo dokazati sumnju. Jakov S. uzima stan na četvrtom spratu najamne kuće Maksimilijana Njegovana, preko puta Ivana i njegovog unuka. On nalazi načina da dođe u dodir sa njim što nije teško kad su u pitanju dva ostavljena i napuštena starca. Od svih tih događaja prošle su godine.
Ne postoji više ništa što bi stajalo na putu prijateljstva dva starca. Osim Jakova S. „njegovog islednika“ kako je Ivan obično govorio, kao što se kaže - moj štap ili moj šešir - i za koji ga vezuju trajne uspomene, niko se više ne interesuje za starog revolucionera. Njegovi su drugovi pomrli ili su postali penzioneri posle državne službe, koju su obavljali savesno uprkos, a možda baš i zbog ludosti iz svojih mladih dana.
Policija ga je odavno zaboravila. Jakov S. je mislio: „Današnja policija je nesposobna i aljkava! Evo opasnog doktrinera o kome se ne vodi računa. U moje vreme to bi drukčije bilo“. Ivan je međutim duboko patio: „Zar sam zaista potpuno bezopasan?“. Sadašnjost se potpuno izgubila iz života ova dva starca. Samo preko prodavca novina koji ispod prozora oglašava njima nerazumljive novosti, doznaju oni da se daleko od njihovog shvatanja i dalje živi i bori.
A prošlost? O, ona je tu. Između njih. Prisutna, opasna i večito živa. Borba započeta pre više od dvadeset godina, nastavlja se ovde na četvrtom spratu najamne kuće u poluugašenim mozgovima dvojice staraca. Ivanovo fizičko stanje je tako loše, da ga svakog jutra njegov unuk Martin i njegova ljubavnica posađuju u njegovu pokretnu stolicu i doguraju do prozora, gde on tako nepomičan ostaje do noći. Godinama je čekao revoluciju, a sada kada se ona odigrava 1944. on i ne zna za nju.
Ko zna, da li bi je razumeo, da je svestan? On misli samo na svoju tajnu, i na to kako da je sačuva kad kao i obično, u pet sati dođe njegov islednik i borba se nastavi. A sasvim je sigurno da Jakov S., sedi za to vreme u svojoj sobi za takvim istim prozorom i razmišlja o novim zamkama, koje bi mogao postaviti svom istražniku, o pojedinostima te zamke koju plete godinama i sve u cilju da sazna tajnu, koja ni za koga više nema smisla.
U stvari ne tajnu smrti mladog Ivana, nego tajnu svoje moći. A kada odzvoni pet, Jakov S. se diže i staračkim koracima odlazi u sobicu svog prijatelja. Ta dva starca deluju na mlade Martinove prijatelje, kao komadi vrlo starog nameštaja, dve ružne vaze koje se podrazumevaju i na koje niko ne obraća pažnju. Ko bi mogao pretpostaviti da u tim prašnjavim vazama ima nekog cveća? Oni su mrtvi. (Martin obljubljuje devojku pred starim Ivanom.)
Friday, February 21, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 6. maj 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1955. (nastavak)
Sinopsis za dramu Obucite se u haljine bele i sačekajte
iz dramatskog ciklusa Plime i oseke
Prljava, apsurdna jesen jedne okupacijske godine u Beogradu. Na četvrtom spratu najamne kućerine Maksimilijana Njegovana - Cvetni trg 11 - stanuje šesdeset petogodišnji Ivan Njegovan Turjaški, razbaštinjeni stariji sin veleindustrijalca boja Teodora Njegovana.
U toj polupraznoj mansardi koja liči zatvorskim samicama ili iskušeničkim ćelijama svetaca, živi sa njim njegov dvadeset dvogodišnji unuk Martin Glovacki-Njegovan, koji svira u barskom džezu, te na ovaj način izdržava sebe i svoga deda. Gažu koju mu je u nastupu velikodušnosti - manir ne izuzetno neočekivan, jer Njegovani nisu bili lišeni jedne umerene solidarnosti, koja premda se nalazi u izvesnoj reversiji, oprezno primenjena predstavlja odbrambenu moć svake porodice na usponu - milostivo podelio njegov stric, a Teodorov isključivi naslednik Simeon Njegovan, mladić je superiorno odbio.
(Crta takođe svojstvena Njegovanima. Bilo bi banalno pomisliti da je temelj njihove rasne prirode ležao u posedu, doslovno shvaćenom, ili da je to bilo krležijansko organizovano kretanje volje za moć. Ne, ono što je mene impresioniralo kod tih ljudi, bilo je nešto duboko tamno u njima, nomadski nagon ili pustolovna inspiracija koja je zatvorena u sefovima tvrđim nego što su oni Jadransko-podunavske banke Avrama i Kleonta, razbijala svoje fine i nežne glavice ko zna zašto i u čije ime.)
Potajno Martin je simpatisao Pokret otpora upotrebljavajući za to ne manje entuzijazma od svog dede koji je čitav svoj život posvetio Svetskoj revoluciji, kao njen prorok i njen vojnik. Lupao je u džez bubanj, i u međuvremenu učestvovao u poduhvatima rodoljuba, nastojeći da mu uvek ostane vremena i za dedu, koga je neka vrsta opake fizičko-psihičke depresije prikovala za stolicu.
(Ne znam nije li bolje ovu sentimentalno šiparičku nežnost mladog čoveka spram jednog paraliziranog starca koji mokri u stolici, zameniti intimnom željom da ga se otarasi?) Neće biti na odmet pročeprkati ovlaš po biografiji Ivana Njegovan-Turjaškog.
Prvorođeni sin posedničkog doma Teodora Njegovana (onog koji je „smotao“ Turjaške i njihovu latifundiju) bio je normalan mlad blesan sa „višim perspektivama“ i tradicionalno romantičnim intencijama rasnog Njegovana - opet naravno u okviru normalnih poslovnih uspeha - i to je tako normalno u Njegovanskom smislu išlo sve do devetsto četrnaeste kada je Ivan IV imao gotovo trideset godina, vicedirektorsko mesto u industriji boja, glas mladog i šarmantnog bonvivana i za ženu jednu plemenitu Belijanski.
Premda su tete iz „malog salona“ i pre njegovog skandaloznog gesta prema ocu, i pre nego što je taj infamni gest postao predmetom uživanja socijalnih sladokusaca iz levo orijentiranih listova, premda su te tete, koje su apsolutno sve znale, i u svojim kamforom istrljanim prstima sa kojih su kao krepali miševi visili lornjoni, držale konce porodičnog klupčeta Njegovana, koga je još oko 1721. spretno zakotrljao prvi Njago u nekom moskopoljskom bazaru, pa se ono kotrlja čitavih trista godina po inerciji, najpre jedne novčane, pa onda erotske i najzad intelektualne požude -
premda su sve te Katarine, Anastazije, Kristine, Teodore, i pre debakla sa Ivanom, uporno šaputale da „u Ivanovoj glavi nije sve sasvim čisto ispisano“, da je on, naime, tako ćudljiv, tako neočekivan i da time diskretno, ali sa najvišeg i najodgovornijeg Porodičnog stanovišta - u obliku mršavog anđela sa trnovom šibom u ruci - osuđivale vezu, koja je u kuću osim prezaduženog imanja i kompromitovanog imena Turjaških, unela i nešto gušću krv Dolskih plemića.
Svakako, razne bubice – gamad, kako bi rekao čika Antonije - letele su po Ivanovoj glavi i pre četrnaeste, ali su one još tada bile iz jednog zajedničkog Njegovanovskog legla, te ih je imao u većoj ili manjoj meri svaki čisti Njegovan. One su bile obuzdavane!
Sa dosta uspeha. Jer da nije toga, kuća bi se raspala, pre nego što bi dala povoda da se o njoj napiše jedna jedina reč, a Njegovani bi se pod pritiskom svoje uvek prisutne i mistične požude za pustolovinama i nomadskim životom rasuli po svetu, da pomru kao heroji ili zločinci, ali nikad kao pisci, akademici, bankari i senatori, na tako nejasnoj sredini između valjanosti i nitkovluka.
No kod Ivana se one nisu mogle obuzdavati. Ko zna koliko ga je muka stalo da se do svoje trideset pete godine zadrži u pozlaćenim okvirima Njegovanovskih salona i polumračnim zidovima kontoara? Ko može znati puteve koje odabira strast da nas udavi u đubretu, ako joj se samo prohte? Ko može predvideti smer krvi ako istekne iz starih vena u čežnji za novim?
Na zaprepašćenje svih Ivan se prijavi prvom uredu za registraciju dobrovoljaca. Nažalost nijedan zakon nije izričito zabranjivao vojnim komandama da ne primaju Njegovane u vojsku, i ta sramna pukotina u zakonodavstvu zemlje primi Ivana i on iščeze, da se nikad ne vrati u grad, ne bar kao Njegovan. Sada je i sama forma bila ugrožena.
Nešto što je imalo da bude privatnom bolešću postalo je predmet javnih konzilijuma. Ivan je ratovao na Kaporetu, u Ukrajini i verovatno je da mu se ceo taj besmisleni masakr smučio kada je ulučio zgodnu priliku da prebegne Rusima. To je bio napor da reši svoj lični slučaj. Momenat se pokazao pogodan. Na plodno tlo njegove privatne depresije kao čoveka i kao Njegovana, padoše proglasi vojnorevolucionarnih komiteta, koji su devesto sedamnaeste kao pečurke nicali na neuzoranoj ledini carske i spahijske indolencije.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1955. (nastavak)
Sinopsis za dramu Obucite se u haljine bele i sačekajte
iz dramatskog ciklusa Plime i oseke
Prljava, apsurdna jesen jedne okupacijske godine u Beogradu. Na četvrtom spratu najamne kućerine Maksimilijana Njegovana - Cvetni trg 11 - stanuje šesdeset petogodišnji Ivan Njegovan Turjaški, razbaštinjeni stariji sin veleindustrijalca boja Teodora Njegovana.
U toj polupraznoj mansardi koja liči zatvorskim samicama ili iskušeničkim ćelijama svetaca, živi sa njim njegov dvadeset dvogodišnji unuk Martin Glovacki-Njegovan, koji svira u barskom džezu, te na ovaj način izdržava sebe i svoga deda. Gažu koju mu je u nastupu velikodušnosti - manir ne izuzetno neočekivan, jer Njegovani nisu bili lišeni jedne umerene solidarnosti, koja premda se nalazi u izvesnoj reversiji, oprezno primenjena predstavlja odbrambenu moć svake porodice na usponu - milostivo podelio njegov stric, a Teodorov isključivi naslednik Simeon Njegovan, mladić je superiorno odbio.
(Crta takođe svojstvena Njegovanima. Bilo bi banalno pomisliti da je temelj njihove rasne prirode ležao u posedu, doslovno shvaćenom, ili da je to bilo krležijansko organizovano kretanje volje za moć. Ne, ono što je mene impresioniralo kod tih ljudi, bilo je nešto duboko tamno u njima, nomadski nagon ili pustolovna inspiracija koja je zatvorena u sefovima tvrđim nego što su oni Jadransko-podunavske banke Avrama i Kleonta, razbijala svoje fine i nežne glavice ko zna zašto i u čije ime.)
Potajno Martin je simpatisao Pokret otpora upotrebljavajući za to ne manje entuzijazma od svog dede koji je čitav svoj život posvetio Svetskoj revoluciji, kao njen prorok i njen vojnik. Lupao je u džez bubanj, i u međuvremenu učestvovao u poduhvatima rodoljuba, nastojeći da mu uvek ostane vremena i za dedu, koga je neka vrsta opake fizičko-psihičke depresije prikovala za stolicu.
(Ne znam nije li bolje ovu sentimentalno šiparičku nežnost mladog čoveka spram jednog paraliziranog starca koji mokri u stolici, zameniti intimnom željom da ga se otarasi?) Neće biti na odmet pročeprkati ovlaš po biografiji Ivana Njegovan-Turjaškog.
Prvorođeni sin posedničkog doma Teodora Njegovana (onog koji je „smotao“ Turjaške i njihovu latifundiju) bio je normalan mlad blesan sa „višim perspektivama“ i tradicionalno romantičnim intencijama rasnog Njegovana - opet naravno u okviru normalnih poslovnih uspeha - i to je tako normalno u Njegovanskom smislu išlo sve do devetsto četrnaeste kada je Ivan IV imao gotovo trideset godina, vicedirektorsko mesto u industriji boja, glas mladog i šarmantnog bonvivana i za ženu jednu plemenitu Belijanski.
Premda su tete iz „malog salona“ i pre njegovog skandaloznog gesta prema ocu, i pre nego što je taj infamni gest postao predmetom uživanja socijalnih sladokusaca iz levo orijentiranih listova, premda su te tete, koje su apsolutno sve znale, i u svojim kamforom istrljanim prstima sa kojih su kao krepali miševi visili lornjoni, držale konce porodičnog klupčeta Njegovana, koga je još oko 1721. spretno zakotrljao prvi Njago u nekom moskopoljskom bazaru, pa se ono kotrlja čitavih trista godina po inerciji, najpre jedne novčane, pa onda erotske i najzad intelektualne požude -
premda su sve te Katarine, Anastazije, Kristine, Teodore, i pre debakla sa Ivanom, uporno šaputale da „u Ivanovoj glavi nije sve sasvim čisto ispisano“, da je on, naime, tako ćudljiv, tako neočekivan i da time diskretno, ali sa najvišeg i najodgovornijeg Porodičnog stanovišta - u obliku mršavog anđela sa trnovom šibom u ruci - osuđivale vezu, koja je u kuću osim prezaduženog imanja i kompromitovanog imena Turjaških, unela i nešto gušću krv Dolskih plemića.
Svakako, razne bubice – gamad, kako bi rekao čika Antonije - letele su po Ivanovoj glavi i pre četrnaeste, ali su one još tada bile iz jednog zajedničkog Njegovanovskog legla, te ih je imao u većoj ili manjoj meri svaki čisti Njegovan. One su bile obuzdavane!
Sa dosta uspeha. Jer da nije toga, kuća bi se raspala, pre nego što bi dala povoda da se o njoj napiše jedna jedina reč, a Njegovani bi se pod pritiskom svoje uvek prisutne i mistične požude za pustolovinama i nomadskim životom rasuli po svetu, da pomru kao heroji ili zločinci, ali nikad kao pisci, akademici, bankari i senatori, na tako nejasnoj sredini između valjanosti i nitkovluka.
No kod Ivana se one nisu mogle obuzdavati. Ko zna koliko ga je muka stalo da se do svoje trideset pete godine zadrži u pozlaćenim okvirima Njegovanovskih salona i polumračnim zidovima kontoara? Ko može znati puteve koje odabira strast da nas udavi u đubretu, ako joj se samo prohte? Ko može predvideti smer krvi ako istekne iz starih vena u čežnji za novim?
Na zaprepašćenje svih Ivan se prijavi prvom uredu za registraciju dobrovoljaca. Nažalost nijedan zakon nije izričito zabranjivao vojnim komandama da ne primaju Njegovane u vojsku, i ta sramna pukotina u zakonodavstvu zemlje primi Ivana i on iščeze, da se nikad ne vrati u grad, ne bar kao Njegovan. Sada je i sama forma bila ugrožena.
Nešto što je imalo da bude privatnom bolešću postalo je predmet javnih konzilijuma. Ivan je ratovao na Kaporetu, u Ukrajini i verovatno je da mu se ceo taj besmisleni masakr smučio kada je ulučio zgodnu priliku da prebegne Rusima. To je bio napor da reši svoj lični slučaj. Momenat se pokazao pogodan. Na plodno tlo njegove privatne depresije kao čoveka i kao Njegovana, padoše proglasi vojnorevolucionarnih komiteta, koji su devesto sedamnaeste kao pečurke nicali na neuzoranoj ledini carske i spahijske indolencije.
Thursday, February 20, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 6. maj 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1955.
Brut ili Antonije? Ili možda Kasije?
x
„(...) Međutim, bez sumnje da promenjeni uslovi za život izazivaju gotovo neograničenu množinu fluktivnih promena, usled kojih cela organizacija postaje u izvesnom stepenu plastična. (...)“
Darwin: The Descent of Man and Selection in Relation to Sex.
x
Pogrešno bi bilo pretpostaviti da spoljni uslovi ujedinjuju isključivo eksternu datost. Izvesne - i to impozantan broj - fluktuacije ostale su i do danas neobjašnjive u nemogućnosti da se svedu pod klasičnu definiciju regulatornih uslova, samo zato što se oni shavatju kao nešto rigorozno izvan populacije, dok oni izvesno obuhvataju i njene unutrašnje momente.
Nivo jedne biološke organizacije sam sobom već predstavlja jedan uslov, obično onaj koji se, zato što je očevidan, najradije zaboravlja. Oblik shvaćen kao reljef u vosku uslova, ni izbliza ne odgovara stvarnom stanju stvari. Čovek ima utisak da je sa ovog stajališta osnovna ideja La Marcka bila bliža istini, i da popularnost Darwina potiče više od vatrometa izlišnih pojedinosti, nego od mirnog bljeska tačnih misli. x Kajin ili Avelj? Do jednog momenta to je pitanje savesti, a od tada samo dužnosti.
x
Hrišćanin : Čim ste spomenuli korelaciju, meni je bilo jasno da ciljate na veru, koja je garantuje. Ništa ne može tako pouzdano i neraskidivo da sjedini protivrečne inspiracije u jedno jedino nadahnuće, kao što je to dano hrišćanskom idealu. Njegova stalnost je zaloga za vrednost koju nam nameće. Ona je zapečaćena smrću sina Čovečijeg, koji je tek kroz smrt postao Bog!
Skeptik : Ovo miriše na jeres, časni oče!
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1955.
Brut ili Antonije? Ili možda Kasije?
x
„(...) Međutim, bez sumnje da promenjeni uslovi za život izazivaju gotovo neograničenu množinu fluktivnih promena, usled kojih cela organizacija postaje u izvesnom stepenu plastična. (...)“
Darwin: The Descent of Man and Selection in Relation to Sex.
x
Pogrešno bi bilo pretpostaviti da spoljni uslovi ujedinjuju isključivo eksternu datost. Izvesne - i to impozantan broj - fluktuacije ostale su i do danas neobjašnjive u nemogućnosti da se svedu pod klasičnu definiciju regulatornih uslova, samo zato što se oni shavatju kao nešto rigorozno izvan populacije, dok oni izvesno obuhvataju i njene unutrašnje momente.
Nivo jedne biološke organizacije sam sobom već predstavlja jedan uslov, obično onaj koji se, zato što je očevidan, najradije zaboravlja. Oblik shvaćen kao reljef u vosku uslova, ni izbliza ne odgovara stvarnom stanju stvari. Čovek ima utisak da je sa ovog stajališta osnovna ideja La Marcka bila bliža istini, i da popularnost Darwina potiče više od vatrometa izlišnih pojedinosti, nego od mirnog bljeska tačnih misli. x Kajin ili Avelj? Do jednog momenta to je pitanje savesti, a od tada samo dužnosti.
x
Hrišćanin : Čim ste spomenuli korelaciju, meni je bilo jasno da ciljate na veru, koja je garantuje. Ništa ne može tako pouzdano i neraskidivo da sjedini protivrečne inspiracije u jedno jedino nadahnuće, kao što je to dano hrišćanskom idealu. Njegova stalnost je zaloga za vrednost koju nam nameće. Ona je zapečaćena smrću sina Čovečijeg, koji je tek kroz smrt postao Bog!
Skeptik : Ovo miriše na jeres, časni oče!
Wednesday, February 19, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 4. maj 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. maj 1955.
Problem je manje u poreklu a više u biološkoj budućnosti čovečije vrste. U tom pogledu materijalistička filosofija nije manje homocentrična od solipsizma , iako je njen moralni egoizam nešto širi u obimu, pa time i manje izloženog kritici. Zoološka geneza čoveka ni u kojoj meri ne dezavuiše položaj čovečije vrste, ako u izvesnoj meri i spori njenu trajnost.
Svaka druga pretpostavka bila bi statična takoreći bez nade, jer definišući svet čovekom, ona bi ga zaustavila u čoveku. To što je jedan oblik morao najpre da nastane, znači samo da on eo ipso mora i da nestane. Sa stajališta jedne objektivne evolucije poreklo čoveka u životinji dokazuje poreklo Boga u čoveku (životinjska ontogeneza božanstva).
Isuviše dugo je održanje imenovano kao osnovni regulator razvića vrste, isuviše pretenciozno je ova samo raskošna međuigra prirode opisivana kao čitava njena drama. Setivši se vrsta koje su iščezle, mi ne možemo a da se ne upitamo sa izvesnim nepoverenjem: da li je moć prirode tako ništavna, da i pored celog svog angažovanja nije u stanju da se održi u obliku koga posredno izabere, nego da ustupa mesto oblicima koji joj se neposredno nametnu? (...)
S druge strane bilo bi preterano očekivati da se naš vid konstituisan kako jeste održi samo zato da bi uživali (Američka patrola) u Rembrandtu ili Daliu ili da se uho pokorava našoj ljubavi prema Hindemithu. U išžezavanju čulnog senzibiliteta treba tražiti poreklo nove, ja verujem još uvek životinjske vrste, čija će sposobnost kontakta ležati u Cns, a pre svega u korteksu telercefalona .
Razlika između Homo sapiensa i eventualnog Homo (još uvek Homo) spiritusa, približno je ista kao između radioprijemnika i radiootpremnika. Ona dakle nije ni bitna ni kvalitativna, ali znači premeštanje izvesnih odlika biološke prirode bliže samom prividnom izvoru svesti. To pomeranje je simptomatično već stoga, što se na taj način remeti ravnoteža između života i svesti, te ova preuzima funkcije za koje se još i sada naivno veruje da su neotuđive od date fiziološke konstitucije organizma. (...)
Čulo mirisa tretira Darwin sa osobitom serioznošću obzirom na njegovu specifičnu genezu, a posebno sa gledišta rasnih razlika. On navodi Maudsleyja i njegovu The Psychology and Pathology of Mind koji tvrdi da je čulo mirisa, koje kod životinja predstavlja jedan elementarni asocijativni pokretač i kod čoveka može da izazove „u uspomeni predstave o zaboravljenim scenama i mestima“.
Podsećam na jednu Huxleyevu junakinju koja se povratila u prošlost zato što je trljala sočan list neke biljke u vrtu te iz njega izmamila određeni miris. Ja lično imao sam češće prilike da osetim u sebi to životinjsko prepoznavanje naročito ako su u pitanju mirisi ženskog tela. Usled toga sam imao neprijatnost da jednu osobu nazovem imenom druge, na koju me njen miris podsećao. (...)
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. maj 1955.
Problem je manje u poreklu a više u biološkoj budućnosti čovečije vrste. U tom pogledu materijalistička filosofija nije manje homocentrična od solipsizma , iako je njen moralni egoizam nešto širi u obimu, pa time i manje izloženog kritici. Zoološka geneza čoveka ni u kojoj meri ne dezavuiše položaj čovečije vrste, ako u izvesnoj meri i spori njenu trajnost.
Svaka druga pretpostavka bila bi statična takoreći bez nade, jer definišući svet čovekom, ona bi ga zaustavila u čoveku. To što je jedan oblik morao najpre da nastane, znači samo da on eo ipso mora i da nestane. Sa stajališta jedne objektivne evolucije poreklo čoveka u životinji dokazuje poreklo Boga u čoveku (životinjska ontogeneza božanstva).
Isuviše dugo je održanje imenovano kao osnovni regulator razvića vrste, isuviše pretenciozno je ova samo raskošna međuigra prirode opisivana kao čitava njena drama. Setivši se vrsta koje su iščezle, mi ne možemo a da se ne upitamo sa izvesnim nepoverenjem: da li je moć prirode tako ništavna, da i pored celog svog angažovanja nije u stanju da se održi u obliku koga posredno izabere, nego da ustupa mesto oblicima koji joj se neposredno nametnu? (...)
S druge strane bilo bi preterano očekivati da se naš vid konstituisan kako jeste održi samo zato da bi uživali (Američka patrola) u Rembrandtu ili Daliu ili da se uho pokorava našoj ljubavi prema Hindemithu. U išžezavanju čulnog senzibiliteta treba tražiti poreklo nove, ja verujem još uvek životinjske vrste, čija će sposobnost kontakta ležati u Cns, a pre svega u korteksu telercefalona .
Razlika između Homo sapiensa i eventualnog Homo (još uvek Homo) spiritusa, približno je ista kao između radioprijemnika i radiootpremnika. Ona dakle nije ni bitna ni kvalitativna, ali znači premeštanje izvesnih odlika biološke prirode bliže samom prividnom izvoru svesti. To pomeranje je simptomatično već stoga, što se na taj način remeti ravnoteža između života i svesti, te ova preuzima funkcije za koje se još i sada naivno veruje da su neotuđive od date fiziološke konstitucije organizma. (...)
Čulo mirisa tretira Darwin sa osobitom serioznošću obzirom na njegovu specifičnu genezu, a posebno sa gledišta rasnih razlika. On navodi Maudsleyja i njegovu The Psychology and Pathology of Mind koji tvrdi da je čulo mirisa, koje kod životinja predstavlja jedan elementarni asocijativni pokretač i kod čoveka može da izazove „u uspomeni predstave o zaboravljenim scenama i mestima“.
Podsećam na jednu Huxleyevu junakinju koja se povratila u prošlost zato što je trljala sočan list neke biljke u vrtu te iz njega izmamila određeni miris. Ja lično imao sam češće prilike da osetim u sebi to životinjsko prepoznavanje naročito ako su u pitanju mirisi ženskog tela. Usled toga sam imao neprijatnost da jednu osobu nazovem imenom druge, na koju me njen miris podsećao. (...)
Tuesday, February 18, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 3. maj 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
„(...) Ali ja često ne mogu da slušam muziku, ona utiče na moje živce. Čovek postaje sklon da govori prijatne gluposti i da miluje glave ljudima ... Ali danas u nemogućnosti da se miluju glave ljudi - jer bi vam odgrizli ruku kao od šale - treba udarati po glavama, udarati bez milosti iako smo u krajnjoj liniji protiv svakog nasilja prema ljudima. (...) Kojim biste vi merilom, vi merili broj potrebnih i izlišnih udaraca u jednoj bici? (...)“
(Gorki : Uspomene na Lenjina.)
x
Aristokrata : Pogreška nije u obliku ispovedanja, nego u njegovoj vrsti. Vreme pripada onome ko ga ima. Uostalom Evropa trpi od nedostatka hijerarhije, jer se snaga jedne rase ne ogleda u jednakosti njenih članova, nego u poštovanju prema onima koji je vode u slavu. Zar niko ovde ne uviđa, da su, kako ih vi zovete robovlasnička i feudalna stoleća, pokraj svih mana, pri čemu ja nikako ne mislim na one koje vi pronalazite, ipak posedovala jednu moralnu težnju, koja je danas zamenjena jednom mizerabilnom trkom za užicima.
Građanin : Vaše gospodstvo samo kada se potrudi da obrati svoje pospane oči na nas dole, uviđa stvari koje su tačne.
Skeptik (meni): Ni sluge ni gospodari nikad ne zaboravljaju svoju prošlost. Zar nije naš građanin slatkorečiv kao kakav berberin koji uređuje periku plemenitaša?
Doktriner : Gle, buržoa je smetnuo s uma nešto - a šta ćemo sa revolucijom, koju ste podigli da bi svetu pokazali načela kojih se sada odrčete? To jako miriše na fašizam ...
Ja : Ehej! Otkud vi znate za događaje koji se još nisu odigrali?
Hrišćanin (krsti se): Kažem ja da ovaj ima posla sa đavolima! Spalimo ga!
Pl. anarhist : Ili je vidovit što je svejedno, jer je na oba načina zaslužio da bude ubijen. Da se neće proglasiti Bogom? Skeptik : Zašto da ne? Imali smo toliko bogova, da jedan više ili manje neće menjati stvar.
Doktriner : Vi mistificirate jednu sposobnost koja je naučna. Marx i Engels su ... ali vi naravno i ne znate ko su oni ...
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
„(...) Ali ja često ne mogu da slušam muziku, ona utiče na moje živce. Čovek postaje sklon da govori prijatne gluposti i da miluje glave ljudima ... Ali danas u nemogućnosti da se miluju glave ljudi - jer bi vam odgrizli ruku kao od šale - treba udarati po glavama, udarati bez milosti iako smo u krajnjoj liniji protiv svakog nasilja prema ljudima. (...) Kojim biste vi merilom, vi merili broj potrebnih i izlišnih udaraca u jednoj bici? (...)“
(Gorki : Uspomene na Lenjina.)
x
Aristokrata : Pogreška nije u obliku ispovedanja, nego u njegovoj vrsti. Vreme pripada onome ko ga ima. Uostalom Evropa trpi od nedostatka hijerarhije, jer se snaga jedne rase ne ogleda u jednakosti njenih članova, nego u poštovanju prema onima koji je vode u slavu. Zar niko ovde ne uviđa, da su, kako ih vi zovete robovlasnička i feudalna stoleća, pokraj svih mana, pri čemu ja nikako ne mislim na one koje vi pronalazite, ipak posedovala jednu moralnu težnju, koja je danas zamenjena jednom mizerabilnom trkom za užicima.
Građanin : Vaše gospodstvo samo kada se potrudi da obrati svoje pospane oči na nas dole, uviđa stvari koje su tačne.
Skeptik (meni): Ni sluge ni gospodari nikad ne zaboravljaju svoju prošlost. Zar nije naš građanin slatkorečiv kao kakav berberin koji uređuje periku plemenitaša?
Doktriner : Gle, buržoa je smetnuo s uma nešto - a šta ćemo sa revolucijom, koju ste podigli da bi svetu pokazali načela kojih se sada odrčete? To jako miriše na fašizam ...
Ja : Ehej! Otkud vi znate za događaje koji se još nisu odigrali?
Hrišćanin (krsti se): Kažem ja da ovaj ima posla sa đavolima! Spalimo ga!
Pl. anarhist : Ili je vidovit što je svejedno, jer je na oba načina zaslužio da bude ubijen. Da se neće proglasiti Bogom? Skeptik : Zašto da ne? Imali smo toliko bogova, da jedan više ili manje neće menjati stvar.
Doktriner : Vi mistificirate jednu sposobnost koja je naučna. Marx i Engels su ... ali vi naravno i ne znate ko su oni ...
Monday, February 17, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 3. maj 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
3. maj 1955.
Ona je proizišla iz zidova i ostala privezana za njih. Ova koju sada, s vremena na vreme osećam nema osim imena ničega sa njom zajedničkog. Ona je dolazila pravo na mene iz svetlosti svitanja ili odraza koji je kružio oko kontrolne lampe, iz brbljivog društva senki, zvižduka voza koji je napuštao gradsku stanicu, disanja što je ličio prolećnom vetru (Čajkovski : „Italijanski capriccio Nº-45“ - Stokowski ) ili iz odvratne, odvratne i uporne želje da budem pomilovan.
Preko zidova teskoba nije mogla da pređe. Revolt takođe. Ja nisam imao nikakvih koristi od tih pet godina . Ako su one imale da mi donesu samosaznanje, ono je bilo pogrešno jer je bilo prisilno, te umesto da saznam sebe kroz napad, dakle ono što me stvara, saznao sam se kroz odbranu, dakle ono što me razara. Ako je ono imalo da me stavi pred izbor ono mi ga je nametnulo i sprečilo da biram ono između čega treba izabrati, dakle da učestvujem u sebi, a ne samo da svedočim o sebi.
Opredeljenje još nije nikakav izbor. U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani klinovi? Ako je ono trebalo da me postavi pred tajnu, oduzelo mi je vreme da na nju mislim. Ako je naumilo da isproba moje vrline, ono je samo izazvalo moje mane. Srčanost je postala intimna kamerna drama stavljena u službu političkih doktrina koje sam prezirao.
Između nacionalnog i socijalnog utilitarizma, oba meni strana i nepojmljiva, bio sam primoran da se opredelim za ovaj prvi samo zato što me je položaj na to prisiljavao. (Zar Cv. Mar. Dž. i ostali nisu bili osuđeni na smrt?) Dva moćna kotača kretala su se preko kruga u susret jedan drugom: nemilosrdna administracija Uprave i još bezumnija i svirepija stihija osuđenih.
Dve ideje su u zvonkim taktovima željeznih klepala koja određivahu dnevni red igrale dans makabr. Meriti njihove vrednosti, čak i kada bi prema njima imao ma i najmanji afinitet bio bi uzaludan posao. Biti između značilo je pretrpeti debakl. Ostajalo je, ali ja onda nisam za to znao, učestvovanje u apsurdu, a ne izmišljati naivna sredstva da se on razreši.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
3. maj 1955.
Ona je proizišla iz zidova i ostala privezana za njih. Ova koju sada, s vremena na vreme osećam nema osim imena ničega sa njom zajedničkog. Ona je dolazila pravo na mene iz svetlosti svitanja ili odraza koji je kružio oko kontrolne lampe, iz brbljivog društva senki, zvižduka voza koji je napuštao gradsku stanicu, disanja što je ličio prolećnom vetru (Čajkovski : „Italijanski capriccio Nº-45“ - Stokowski ) ili iz odvratne, odvratne i uporne želje da budem pomilovan.
Preko zidova teskoba nije mogla da pređe. Revolt takođe. Ja nisam imao nikakvih koristi od tih pet godina . Ako su one imale da mi donesu samosaznanje, ono je bilo pogrešno jer je bilo prisilno, te umesto da saznam sebe kroz napad, dakle ono što me stvara, saznao sam se kroz odbranu, dakle ono što me razara. Ako je ono imalo da me stavi pred izbor ono mi ga je nametnulo i sprečilo da biram ono između čega treba izabrati, dakle da učestvujem u sebi, a ne samo da svedočim o sebi.
Opredeljenje još nije nikakav izbor. U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani klinovi? Ako je ono trebalo da me postavi pred tajnu, oduzelo mi je vreme da na nju mislim. Ako je naumilo da isproba moje vrline, ono je samo izazvalo moje mane. Srčanost je postala intimna kamerna drama stavljena u službu političkih doktrina koje sam prezirao.
Između nacionalnog i socijalnog utilitarizma, oba meni strana i nepojmljiva, bio sam primoran da se opredelim za ovaj prvi samo zato što me je položaj na to prisiljavao. (Zar Cv. Mar. Dž. i ostali nisu bili osuđeni na smrt?) Dva moćna kotača kretala su se preko kruga u susret jedan drugom: nemilosrdna administracija Uprave i još bezumnija i svirepija stihija osuđenih.
Dve ideje su u zvonkim taktovima željeznih klepala koja određivahu dnevni red igrale dans makabr. Meriti njihove vrednosti, čak i kada bi prema njima imao ma i najmanji afinitet bio bi uzaludan posao. Biti između značilo je pretrpeti debakl. Ostajalo je, ali ja onda nisam za to znao, učestvovanje u apsurdu, a ne izmišljati naivna sredstva da se on razreši.
Friday, February 14, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 1. maj 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. maj 1955 (nastavak)
Vanevropejac: Vaše trudnoće su uvek bile lažne, jer se vaš porod nije nalazio u materici, gde mu je poretkom određeno mesto, nego u stomaku. U civilizacijama vi ste uvek imali posvojčad, a ne decu, te ste bili dobar tutor idejama, ali ne i njihova majka. Samo koristoljubiva maćeha. Iz Azije ste ukrali jednu civilizaciju da bi je podvrgli varvarskoj analizi interesa, a ne mišljenja, i kad je Azija došla da je uzme natrag, vi ste je potopili kod Akcijuma, potukli kod Poatjea, i potisnuli kod Beča. Ja ponavljam, bolest Evrope je moralna. To je griža savesti lopova.
Skeptik: Vi verujete u savest rase?
Vanevropejac: O ne, ja verujem u strah rase. Zar nije Rim koji je gospodario Galijom postao njena kolonija? Zašto ta Galija koju sada zovete Francuskom republikom ne bi jednom postala provincija Indokine, kojom sad vlada?
Aristokrata: Vreme je u službi gospodara!
Pl. anarhist: Vreme ne služi gospodarima da učvrste svoju vlast, nego robovima da je potkopaju.
Skeptik: To je zato što prvi misle na posledice svog gospodarenja, a drugi na činjenice svog ropstva. Uviđam da imate duha, gospodine Plemeniti anarhisto, uvek kad ne mislite na ubijanje.
Hrišćanin: Trenutak vrlo redak, i zato skupocen. On svedoči da je duh nepomirljiv prema grehu.
Skeptik: Osim kada ga opravdava.
Doktriner: Vitez sumnje, ako mogu da vas tako nazovem, ima pravo, jer prvi porobljavaju zbog posledica, a drugi robuju zbog činjenica.
Skeptik: Oprostite, ali moja misao u vašim ustima zvuči tako sakato, da je se ja bez žaljenja odričem. Vi ste je sveli na političku doktrinu i time od jednog oruđa istine načinili oružje interesa.
Ja: To je u prirodi svake svetske doktrine, da pošto je prineta za žrtvu kao Abel, prinosi žrtve kao Kain.
Građanin: Čujem da se u Rusiji događaju dela kanibalstva.
Hrišćanin: Jevreji kolju vernike.
Doktriner (ironično): Kažu da je Dreyfus na čelu Revolucionarnog komiteta!
Građanin: Eto. A ja sam govorio da tog podlaca treba streljati.
Hrišćanin: Sveto pismo u Apokalipsi izričito predviđa ...
Aristokrat (sa dosadom): Ja radije čitam Epikura . I Sapho. Iz Svetog pisma čitam samo lirske psalme.
Skeptik: Vi ste poslednji esteta. To znači da ste prvi.
Pl. anarhist: Trebalo bi vas politi benzinom i zapaliti. I vi se usuđujete da sebe proglasite ateistom! Vi koji ste Bogu dali bokove i grudi žene i od oltara načinili postelju! Jer, nije opasnost u predmetu verovanja, nego u njegovoj snazi.
Skeptik: Vi, građanine Anarhisto, pokazujete lep deduktivan um. Pošto ste pošli od opšte potrebe ubijanja iz nje ste izveli njene posebne odlike. Epikur je ...
Doktriner: To je sramni agent međunarodnog kapitala!
Skeptik: U stvari vi imate pravo! On je u Upravnom odboru jedne atinske banke. I smeo bih se opkladiti da je mason.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. maj 1955 (nastavak)
Vanevropejac: Vaše trudnoće su uvek bile lažne, jer se vaš porod nije nalazio u materici, gde mu je poretkom određeno mesto, nego u stomaku. U civilizacijama vi ste uvek imali posvojčad, a ne decu, te ste bili dobar tutor idejama, ali ne i njihova majka. Samo koristoljubiva maćeha. Iz Azije ste ukrali jednu civilizaciju da bi je podvrgli varvarskoj analizi interesa, a ne mišljenja, i kad je Azija došla da je uzme natrag, vi ste je potopili kod Akcijuma, potukli kod Poatjea, i potisnuli kod Beča. Ja ponavljam, bolest Evrope je moralna. To je griža savesti lopova.
Skeptik: Vi verujete u savest rase?
Vanevropejac: O ne, ja verujem u strah rase. Zar nije Rim koji je gospodario Galijom postao njena kolonija? Zašto ta Galija koju sada zovete Francuskom republikom ne bi jednom postala provincija Indokine, kojom sad vlada?
Aristokrata: Vreme je u službi gospodara!
Pl. anarhist: Vreme ne služi gospodarima da učvrste svoju vlast, nego robovima da je potkopaju.
Skeptik: To je zato što prvi misle na posledice svog gospodarenja, a drugi na činjenice svog ropstva. Uviđam da imate duha, gospodine Plemeniti anarhisto, uvek kad ne mislite na ubijanje.
Hrišćanin: Trenutak vrlo redak, i zato skupocen. On svedoči da je duh nepomirljiv prema grehu.
Skeptik: Osim kada ga opravdava.
Doktriner: Vitez sumnje, ako mogu da vas tako nazovem, ima pravo, jer prvi porobljavaju zbog posledica, a drugi robuju zbog činjenica.
Skeptik: Oprostite, ali moja misao u vašim ustima zvuči tako sakato, da je se ja bez žaljenja odričem. Vi ste je sveli na političku doktrinu i time od jednog oruđa istine načinili oružje interesa.
Ja: To je u prirodi svake svetske doktrine, da pošto je prineta za žrtvu kao Abel, prinosi žrtve kao Kain.
Građanin: Čujem da se u Rusiji događaju dela kanibalstva.
Hrišćanin: Jevreji kolju vernike.
Doktriner (ironično): Kažu da je Dreyfus na čelu Revolucionarnog komiteta!
Građanin: Eto. A ja sam govorio da tog podlaca treba streljati.
Hrišćanin: Sveto pismo u Apokalipsi izričito predviđa ...
Aristokrat (sa dosadom): Ja radije čitam Epikura . I Sapho. Iz Svetog pisma čitam samo lirske psalme.
Skeptik: Vi ste poslednji esteta. To znači da ste prvi.
Pl. anarhist: Trebalo bi vas politi benzinom i zapaliti. I vi se usuđujete da sebe proglasite ateistom! Vi koji ste Bogu dali bokove i grudi žene i od oltara načinili postelju! Jer, nije opasnost u predmetu verovanja, nego u njegovoj snazi.
Skeptik: Vi, građanine Anarhisto, pokazujete lep deduktivan um. Pošto ste pošli od opšte potrebe ubijanja iz nje ste izveli njene posebne odlike. Epikur je ...
Doktriner: To je sramni agent međunarodnog kapitala!
Skeptik: U stvari vi imate pravo! On je u Upravnom odboru jedne atinske banke. I smeo bih se opkladiti da je mason.
Thursday, February 13, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 1. maj 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. maj 1955.
U proleće uzima Don Kihot od Manče svoje koplje i svoj štit i stavlja nogu u stremen Rosinante. U proleće zovu heraldi začaranih lepotica svoje spasioce. U proleće se bije bitka sa divovima.
1. maj 1955.
„(...) da se proces izgradnje novog društva može smatrati tek onda punim ako te institucije i pravni i drugi propisi postanu stvarna svojina građana, ako se usele u njihovu dušu, u njihove navike ako se interioriziraju. (...)“
(Borba od 1. maja 1955.)
Ova ideja međusobnog prožimanja pravnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze ili u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa u granicama jedne države a protiv te sinhronizacije u svim drugim - ima svoje plodno seme u Atinskom društvu pre građanskog rata sa Spartom. Živeti kroz državu, a ne pored države ili protiv države - bio je oblik u kome su, kako se čini, i visoke i niske strasti pojedinaca dobijale svoje društveno, takoreći, javno zadovoljenje.
Najgnusniji nagoni imali su strpljenja da bi se u ratovima predstavili kao patriotizam, a oni umereniji imali su prilike da u Areopagu zadobiju priznanje. Država je bila Španska čizma koju je građanin rado nosio na nogama. Uostalom nema političke doktrine koja ne bi želela da postane takva neosetljiva Španska čizma.
x
Revi trupa. SsrnJ. Sportske organizacije. Jedno izgubljeno dete cvili u svetini.
x
Ja: Osećanje mladosti vredi više od mladosti, jer ne podleže starenju.
Evropa: Punske ospice izlečili su mi Rimljani....
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. maj 1955.
U proleće uzima Don Kihot od Manče svoje koplje i svoj štit i stavlja nogu u stremen Rosinante. U proleće zovu heraldi začaranih lepotica svoje spasioce. U proleće se bije bitka sa divovima.
1. maj 1955.
„(...) da se proces izgradnje novog društva može smatrati tek onda punim ako te institucije i pravni i drugi propisi postanu stvarna svojina građana, ako se usele u njihovu dušu, u njihove navike ako se interioriziraju. (...)“
(Borba od 1. maja 1955.)
Ova ideja međusobnog prožimanja pravnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze ili u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa u granicama jedne države a protiv te sinhronizacije u svim drugim - ima svoje plodno seme u Atinskom društvu pre građanskog rata sa Spartom. Živeti kroz državu, a ne pored države ili protiv države - bio je oblik u kome su, kako se čini, i visoke i niske strasti pojedinaca dobijale svoje društveno, takoreći, javno zadovoljenje.
Najgnusniji nagoni imali su strpljenja da bi se u ratovima predstavili kao patriotizam, a oni umereniji imali su prilike da u Areopagu zadobiju priznanje. Država je bila Španska čizma koju je građanin rado nosio na nogama. Uostalom nema političke doktrine koja ne bi želela da postane takva neosetljiva Španska čizma.
x
Revi trupa. SsrnJ. Sportske organizacije. Jedno izgubljeno dete cvili u svetini.
x
Ja: Osećanje mladosti vredi više od mladosti, jer ne podleže starenju.
Evropa: Punske ospice izlečili su mi Rimljani....
Wednesday, February 12, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 30. april 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
30. april 1955. (nastavak)
Plemeniti anarhist: Upravo sam razmišljao da li je korisnije najpre povešati političare ili pedagoge, pa sam zaključio da to treba učiniti jednovremeno.
Vanevropejac: Oprostite Naseobino, ja sam samo hteo da objavim svoju neodgovornost za eventualne postupke osobe koja mi dosađuje svojim prijateljstvom (pokazuje na Doktrinera).
Ja: Naseobina ima pravo ....
Doktriner: Deo nikada ne može imati pravo, ni dezavuisati celinu.
Aristokrat (naglo se prene): Vi ne rezonujete loše, ali se loše opredeljujete. Prepoznajem u vama aristokratu koji se prerušio u sankilota.
Pl. anarhist: Deo je suveren jer je stvaran, a celinu ste izmislili vi da bi mu tu suverenost oteli. Trebalo bi vas povešati!
Ja: Gospodo, Evropa je bolesna!
Pl. anarhist: Šta je Evropa? Otkada predmet uobrazilje državnika, koje treba pobiti, može biti bolestan?
Vanevropejac: Da, šta je Evropa?
Hrišćanin: Evropa, to sam ja - njen put Bogu.
Doktriner: Evropa je ono što će biti, dakle njena budućnost a ne njena varvarska prošlost ni kriminalna sadašnjost, a pošto sam ja budućnost njena, sledi da sam ja Evropa!
Skeptik: Vi govorite kao pošten čovek ali mislite kao nitkov. Evropa je moj racionalan i nepoverljiv duh rasejan u njenim dobrima.
Građanin: A pošto sam ja ta dobra stvorio, onda sam nesumnjivo ja Evropa.
Aristokrat: Ja priznajem da nisam Evropa, jer da jesam ona ne bi izgledala kao što izgleda. Njeno stanje je u najmanju ruku neukusno.
Pl. anarhist: Treba povešati krivce. A pošto kažete da ste svi Evropa onda vas treba sve povešati!
Skeptik: Vaša doktrina Plemeniti anarhisto, nije naročito složena. Prema onome što smo do sada čuli, ako izuzmemo ono što ste prećutali iz skromnosti, ona se sastoji poglavito u vešanju. Vešanje je politički program koji svakako zaslužuje izvesnu pažnju, ali zar ne nalazite da je on - sam za sebe - pomalo monoton. Dosadno ponavljanje oduzima mu vrednost kao što on oduzima glave. S druge strane njegov format je skučen, nažalost jako ograničenim brojem ljudskih glava, te postoji bojazan da bi pre bio dovršen onaj njegov deo koji se odnosi na vešanje, nego onaj koji se odnosi na vaspitanje u slobodi. Najzad šta vam daje pravo da prisiljavate ljude na slobodu ako im je ona kao što misle Doktriner potajno i Njegovo Gospodstvo sa pohvalnom otvorenošću, mučna?
Pl. anarhist: Ipak ih treba povešati!
Aristokrat (sleže ramenom) : Vi podsećate na Katona ...
Građanin: Ali srećom ljudi nisu „Katagena“ (trijumfuje svojom naobrazbom).
Aristokrat: Karrtagena, ako vam je po volji.
Skeptik: Rečeno je - opšte obrazovanje za sve, što će reći znanje ni za koga.
Građanin: Hvala, ako sam vas dobro razumeo vi ste na mojoj strani. Dozvolite mi da se predstavim, ja sam prvi menjač na Berzi, član lože „Heruvim“, katolik po sklonostima, protestant iz uverenja, moja je deviza: dinamični kapitalizam, dinamična vera i dinamična demokratija, ono što smatram statičnim je privatno vlasništvo.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
30. april 1955. (nastavak)
Plemeniti anarhist: Upravo sam razmišljao da li je korisnije najpre povešati političare ili pedagoge, pa sam zaključio da to treba učiniti jednovremeno.
Vanevropejac: Oprostite Naseobino, ja sam samo hteo da objavim svoju neodgovornost za eventualne postupke osobe koja mi dosađuje svojim prijateljstvom (pokazuje na Doktrinera).
Ja: Naseobina ima pravo ....
Doktriner: Deo nikada ne može imati pravo, ni dezavuisati celinu.
Aristokrat (naglo se prene): Vi ne rezonujete loše, ali se loše opredeljujete. Prepoznajem u vama aristokratu koji se prerušio u sankilota.
Pl. anarhist: Deo je suveren jer je stvaran, a celinu ste izmislili vi da bi mu tu suverenost oteli. Trebalo bi vas povešati!
Ja: Gospodo, Evropa je bolesna!
Pl. anarhist: Šta je Evropa? Otkada predmet uobrazilje državnika, koje treba pobiti, može biti bolestan?
Vanevropejac: Da, šta je Evropa?
Hrišćanin: Evropa, to sam ja - njen put Bogu.
Doktriner: Evropa je ono što će biti, dakle njena budućnost a ne njena varvarska prošlost ni kriminalna sadašnjost, a pošto sam ja budućnost njena, sledi da sam ja Evropa!
Skeptik: Vi govorite kao pošten čovek ali mislite kao nitkov. Evropa je moj racionalan i nepoverljiv duh rasejan u njenim dobrima.
Građanin: A pošto sam ja ta dobra stvorio, onda sam nesumnjivo ja Evropa.
Aristokrat: Ja priznajem da nisam Evropa, jer da jesam ona ne bi izgledala kao što izgleda. Njeno stanje je u najmanju ruku neukusno.
Pl. anarhist: Treba povešati krivce. A pošto kažete da ste svi Evropa onda vas treba sve povešati!
Skeptik: Vaša doktrina Plemeniti anarhisto, nije naročito složena. Prema onome što smo do sada čuli, ako izuzmemo ono što ste prećutali iz skromnosti, ona se sastoji poglavito u vešanju. Vešanje je politički program koji svakako zaslužuje izvesnu pažnju, ali zar ne nalazite da je on - sam za sebe - pomalo monoton. Dosadno ponavljanje oduzima mu vrednost kao što on oduzima glave. S druge strane njegov format je skučen, nažalost jako ograničenim brojem ljudskih glava, te postoji bojazan da bi pre bio dovršen onaj njegov deo koji se odnosi na vešanje, nego onaj koji se odnosi na vaspitanje u slobodi. Najzad šta vam daje pravo da prisiljavate ljude na slobodu ako im je ona kao što misle Doktriner potajno i Njegovo Gospodstvo sa pohvalnom otvorenošću, mučna?
Pl. anarhist: Ipak ih treba povešati!
Aristokrat (sleže ramenom) : Vi podsećate na Katona ...
Građanin: Ali srećom ljudi nisu „Katagena“ (trijumfuje svojom naobrazbom).
Aristokrat: Karrtagena, ako vam je po volji.
Skeptik: Rečeno je - opšte obrazovanje za sve, što će reći znanje ni za koga.
Građanin: Hvala, ako sam vas dobro razumeo vi ste na mojoj strani. Dozvolite mi da se predstavim, ja sam prvi menjač na Berzi, član lože „Heruvim“, katolik po sklonostima, protestant iz uverenja, moja je deviza: dinamični kapitalizam, dinamična vera i dinamična demokratija, ono što smatram statičnim je privatno vlasništvo.
Tuesday, February 11, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 30. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
30. april 1955.
Dijalog o sudbini Evrope.
Prisutni:
Evropa, dama u godinama koja pošto ne može da sakrije godine krije njihovo dejstvo.
Naseobina, anfan teribl ove peripatetičke grupe, dvospolni vetropir, koji pogrešno uobražava da je time što se o njemu raspravlja dobio pravo da sudi o ljudima.
Vanevropejac, neprijatan uljez čije se rasno poreklo može staviti pod sumnju i da polemika nije tako angažovala duhove, neko bi od prisutnih to sa najvećim zadovoljstvom učinio.
Skeptik, vrlo star i vrlo neodređen gospodin koji uviđa da je cela prepirka izlišna, ali pošto voli izlišne zabave predaje joj se sa merom i ukusom.
Doktriner, zadrt pedant sa dijalektičkim terazijama u ruci i zavezanim očima, te liči na malo prerušenu Pravdu.
Plemeniti anarhist, koji time što proklamuje bezuslovnu tiraniju slobode, dovodi do besnila one koji joj pretpostavljaju slobodu tiranije.
Hrišćanin, neka vrsta simbioze kaluđera, vojnika i pesnika.
Građanin demokrat, prijatno odeven gospodin sa lepšim idealima nego manirima.
Aristokrat, sanjivi grandsenjer koji drema, te se budi samo s vremena na vreme i to samo zato da bi se narugao „suverenosti naroda“ i „Deklaraciji“.
Ja, mizerni preostatak duha posle konfrontacije ličnosti.
I čin: U Kompjenjskom vagonu koga su pre nepun čas napustile mirovne delegacije Saveznika i Centralnih sila.
II čin: U protivavionskom skloništu jednog industrijskog centra.
III čin: U „šumici kraj bistrog potočića“ (iz koga još uvek viri podrugljiva Panova glava.
x
Evropa: Jako je ljubazno što se brinete o meni, ali dozvolite mi da izjavim koliko se malo osećam ugrožena promenama od kojih neki od vas strahuju, zar ne moj Grade?
Naseobina (ponizno poput Figara): Tvoje je telo isuviše veliko, da bi ti bio saopšten bol koga oseća jedan njegov deo!
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
30. april 1955.
Dijalog o sudbini Evrope.
Prisutni:
Evropa, dama u godinama koja pošto ne može da sakrije godine krije njihovo dejstvo.
Naseobina, anfan teribl ove peripatetičke grupe, dvospolni vetropir, koji pogrešno uobražava da je time što se o njemu raspravlja dobio pravo da sudi o ljudima.
Vanevropejac, neprijatan uljez čije se rasno poreklo može staviti pod sumnju i da polemika nije tako angažovala duhove, neko bi od prisutnih to sa najvećim zadovoljstvom učinio.
Skeptik, vrlo star i vrlo neodređen gospodin koji uviđa da je cela prepirka izlišna, ali pošto voli izlišne zabave predaje joj se sa merom i ukusom.
Doktriner, zadrt pedant sa dijalektičkim terazijama u ruci i zavezanim očima, te liči na malo prerušenu Pravdu.
Plemeniti anarhist, koji time što proklamuje bezuslovnu tiraniju slobode, dovodi do besnila one koji joj pretpostavljaju slobodu tiranije.
Hrišćanin, neka vrsta simbioze kaluđera, vojnika i pesnika.
Građanin demokrat, prijatno odeven gospodin sa lepšim idealima nego manirima.
Aristokrat, sanjivi grandsenjer koji drema, te se budi samo s vremena na vreme i to samo zato da bi se narugao „suverenosti naroda“ i „Deklaraciji“.
Ja, mizerni preostatak duha posle konfrontacije ličnosti.
I čin: U Kompjenjskom vagonu koga su pre nepun čas napustile mirovne delegacije Saveznika i Centralnih sila.
II čin: U protivavionskom skloništu jednog industrijskog centra.
III čin: U „šumici kraj bistrog potočića“ (iz koga još uvek viri podrugljiva Panova glava.
x
Evropa: Jako je ljubazno što se brinete o meni, ali dozvolite mi da izjavim koliko se malo osećam ugrožena promenama od kojih neki od vas strahuju, zar ne moj Grade?
Naseobina (ponizno poput Figara): Tvoje je telo isuviše veliko, da bi ti bio saopšten bol koga oseća jedan njegov deo!
Monday, February 10, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 29. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
29. april 1955.
Građanin koji zahteva da se država ne meša u njegove privatne poslove, ima pre svega na umu sopstvenu spremnost da se i on sam ne meša u privatne poslove države, u ratove koje ona vodi ili pobune koje ugušuje.
x
D. Z. tvrdi da je hiljadu prosečnih mozgova identično sa jednim velikim. Međutim stvar stoji sasvim drukčije, te se demokratska matematika i ovde pokazuje pogrešnom. 1 mediokritet + 1 mediokritet = 1/2 mediokriteta (što je po realnoj vrednosti u stvari degradacija prvobitne inteligentne količine, jer umnožena glupost može da umnoži samo svoje nedostatke, dakle ono što ima, te imati posla sa jednom budalom ipak je lakše nego se naći pred hiljadu).
Međutim: 1 genije + 1 genije = 2 genija. Očigledno je da u rešavanju jednog tehničkog problema dva stručnjaka imaju dva puta više izgleda da postignu cilj nego jedan, ali je sa gledišta uspeha potpuno jednako, dakle bezuspešno, da li ga rešavaju hiljadu ili samo dva laika.
x
Pravo na štrajk nije sadržano ni u jednom elementarnom individualnom pravu. Ono mu se po svojoj organizaciji, u stvari po organizaciji revolta protivi, jer pošto pretpostavlja zajednicu interesa i njegove zaštite, prestaje da bude lično pravo i postaje javno nasilje.
Štrajkački odbori su u načelu antidržavne organizacije, koje imaju za cilj da ucenom ili nasiljem odbijanja, pribave za manjinu prava koja ruše ekonomsku i političku ravnotežu države. Država, rekao je Platon, ne živi od čovečijih prava, nego od njegovih dužnosti. Od čovečijih prava ona samo umire.
x
„Cilj je svake političke organizacije očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka!“
(Deklaracija prava čoveka i građanina.)
Ova izvorna formulacija dužnosti države koja je bila uzrok tolikim iluzijama u državnopravnoj literaturi - od čega je praktična politika u izvesnoj meri bila pošteđena - osniva se na tri pođednako neodržive pretpostavke. Cilj države ne može biti statičan, pa prema tome ni imati za cilj očuvanje prava nego njihovo razvijanje - time se ne misli na umnožavanje nego na saglašavanje.
Prirodna prava ne postoje nego se dobijaju kao deo opštih društvenih prava, a prema obimu svesti o njima. Bilo bi nemoguće navesti ijedno pravo koje neposredno izvire iz same činjenice što je neko živ, kao što bi bilo krajnje apsurdno implicirati ta prava u čin rođenja. Najzad proglašavati neka od tih prava nezastarivim znači neverovati u napredak, koji čini besmislenim jedna a obrazuje na njihovo mesto druga (sa tendencijom u smislu njihovog potpunog ukidanja).
x
24. aprila 1955. godine objavljena je u Bandungu Deklaracija Azisko-Afričke konferencije. Sada kad postoji jedan zvaničan dokumenat o radu ove Konferencije ocenjivanje njenog značaja i posledica može da izađe iz okvira prognoza i pretpostavki. (Deklaraciju navodim u nužnim izvodima, a na osnovu isečka iz Politike):
„(...) Osim zemalja-sazivača Konferencije, na Konfereciji su učestvovale sledeće 24 zemlje: Avganistan, Kambodža, Narodna Republika Kina, Egipat, Etiopija, Zlatna Obala, Iran, Irak, Japan, Jordan, Laos, Liberija, Libija, Nepal, Filipini, Saudiska Arabija, Sudan, Sirija, Sijam, Turska, Demokratska Republika Vijetnam, Država Vijetnam i Jemen. (...)“.
Nije bez interesa utvrditi nekoje od specifičnih svojstava pobrojanih učesnica: Avganistan - Avganistansko Pakistanski spor, blizina SSSR. Kambodža - Anglo-američki uticaj. Nr Kina - Komunistička revolucija, dominacija Sovjetskog Saveza. Egipat ....
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
29. april 1955.
Građanin koji zahteva da se država ne meša u njegove privatne poslove, ima pre svega na umu sopstvenu spremnost da se i on sam ne meša u privatne poslove države, u ratove koje ona vodi ili pobune koje ugušuje.
x
D. Z. tvrdi da je hiljadu prosečnih mozgova identično sa jednim velikim. Međutim stvar stoji sasvim drukčije, te se demokratska matematika i ovde pokazuje pogrešnom. 1 mediokritet + 1 mediokritet = 1/2 mediokriteta (što je po realnoj vrednosti u stvari degradacija prvobitne inteligentne količine, jer umnožena glupost može da umnoži samo svoje nedostatke, dakle ono što ima, te imati posla sa jednom budalom ipak je lakše nego se naći pred hiljadu).
Međutim: 1 genije + 1 genije = 2 genija. Očigledno je da u rešavanju jednog tehničkog problema dva stručnjaka imaju dva puta više izgleda da postignu cilj nego jedan, ali je sa gledišta uspeha potpuno jednako, dakle bezuspešno, da li ga rešavaju hiljadu ili samo dva laika.
x
Pravo na štrajk nije sadržano ni u jednom elementarnom individualnom pravu. Ono mu se po svojoj organizaciji, u stvari po organizaciji revolta protivi, jer pošto pretpostavlja zajednicu interesa i njegove zaštite, prestaje da bude lično pravo i postaje javno nasilje.
Štrajkački odbori su u načelu antidržavne organizacije, koje imaju za cilj da ucenom ili nasiljem odbijanja, pribave za manjinu prava koja ruše ekonomsku i političku ravnotežu države. Država, rekao je Platon, ne živi od čovečijih prava, nego od njegovih dužnosti. Od čovečijih prava ona samo umire.
x
„Cilj je svake političke organizacije očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka!“
(Deklaracija prava čoveka i građanina.)
Ova izvorna formulacija dužnosti države koja je bila uzrok tolikim iluzijama u državnopravnoj literaturi - od čega je praktična politika u izvesnoj meri bila pošteđena - osniva se na tri pođednako neodržive pretpostavke. Cilj države ne može biti statičan, pa prema tome ni imati za cilj očuvanje prava nego njihovo razvijanje - time se ne misli na umnožavanje nego na saglašavanje.
Prirodna prava ne postoje nego se dobijaju kao deo opštih društvenih prava, a prema obimu svesti o njima. Bilo bi nemoguće navesti ijedno pravo koje neposredno izvire iz same činjenice što je neko živ, kao što bi bilo krajnje apsurdno implicirati ta prava u čin rođenja. Najzad proglašavati neka od tih prava nezastarivim znači neverovati u napredak, koji čini besmislenim jedna a obrazuje na njihovo mesto druga (sa tendencijom u smislu njihovog potpunog ukidanja).
x
24. aprila 1955. godine objavljena je u Bandungu Deklaracija Azisko-Afričke konferencije. Sada kad postoji jedan zvaničan dokumenat o radu ove Konferencije ocenjivanje njenog značaja i posledica može da izađe iz okvira prognoza i pretpostavki. (Deklaraciju navodim u nužnim izvodima, a na osnovu isečka iz Politike):
„(...) Osim zemalja-sazivača Konferencije, na Konfereciji su učestvovale sledeće 24 zemlje: Avganistan, Kambodža, Narodna Republika Kina, Egipat, Etiopija, Zlatna Obala, Iran, Irak, Japan, Jordan, Laos, Liberija, Libija, Nepal, Filipini, Saudiska Arabija, Sudan, Sirija, Sijam, Turska, Demokratska Republika Vijetnam, Država Vijetnam i Jemen. (...)“.
Nije bez interesa utvrditi nekoje od specifičnih svojstava pobrojanih učesnica: Avganistan - Avganistansko Pakistanski spor, blizina SSSR. Kambodža - Anglo-američki uticaj. Nr Kina - Komunistička revolucija, dominacija Sovjetskog Saveza. Egipat ....
Friday, February 07, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 27. april 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
27. april 1955. (nastavak)
Juče me je posetio Z. D. rođak i jedan od retkih komunista koji ostajući u okvirima partiske discipline nalazi podneblje za svoju vrlo živu i vrlo uznemirenu misao. Naravno ta misao još uvek podseća na delimično okovanog Prometeja, ali je i takav Prometej bolji od onog koji je sasvim sputan na političkom Atlasu.
Pošto smo pretresli dnevnu situaciju o kojoj je on - čini mi se - govorio sa više rutine nego osećanja, sa više znanja nego samostalnosti, što je razumljivo, složili smo se u tome da su naše generacije u ljudskom smislu žalosne degradacije onog višeg osećanja koje je pokretalo naše očeve, a sa njima i život uopšte. Mladost, danas, nije sinonim nikakvog dinamizma, ona je pre odvratno inertna bara u kojoj su sitne ambicije trenutka odnele pobedu nad trajnim ambicijama vremena.
Pa iako smo obojica dolazili na taj zaključak sa različitih strana i iz različitih motiva, on u podsvesnom strahu za državotvornu ideju, a ja za čovekotvornu, bilo je upravo frapantno koliko se korelacije moglo naći u naporu za zaštitu individualizma i kolektivizma, istovremeno na istom predmetu. To možda potiče od mog shvatanja individualizma i njegovog shvatanja državotvorstva.
Polazeći od pretpostavke da je najviši izraz individualne slobode volja usmerena idealnom cilju, dakle jedna svrsishodna volja - jer bi svaka druga bila protivrečna svojoj sadržini - ja pod individualnom slobodom razumem idealno ropstvo ili bar težnj što potpunijoj zavisnosti od cilja. On pak polazeći od pretpostavke da je najviši izraz društvene slobode državna volja usmerena realnom cilju (čoveku) pod državnim ropstvom podrazumeva idealnu slobodu.
Kako obe ideje imaju i ropstvo i slobodu kao zajednički imenitelj mogućno je logičkim operacijama postaviti jednačinu koja bi pod idealnim okolnostima imala dve veličine jednake međusobno: Idealna sloboda = realno ropstvo! Idealno ropstvo = realna sloboda! Otuda potiče i identičnost naših zaključaka.
(Kad pri tome čovek pomisli da bi ipak stajali sa raznih strana barikada, dolazi se do uverenja da u obojici postoji jedan suficit koji ne može biti podveden ni pod kakav znak jednakosti.)
x
Mladost je danas ćiftinska u najgorem smislu te reči. Biti malograđanin znači stavljati svoju mediokritetsku ličnost iznad svega, proglašavati sebe običnom sumom sigurnosti plus uživanja. Zar naša generacija koja suvereno pljuje idole - ali nema srčanosti, sposobnosti ni volje da ih obori i smrvi - ne podseća na ćiftu koji ne govori o novcu, misleći na njega.
Ćiftu i malograđanina koji bi pod uslovom potpune diskrecije (po mogućnosti da ni on sam ne zna šta čini) bio - ako bi ga snabdeli sa dovoljno hrabrosti i sigurnosti - darovit lopov, tiranin, krvnik ili ubica.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
27. april 1955. (nastavak)
Juče me je posetio Z. D. rođak i jedan od retkih komunista koji ostajući u okvirima partiske discipline nalazi podneblje za svoju vrlo živu i vrlo uznemirenu misao. Naravno ta misao još uvek podseća na delimično okovanog Prometeja, ali je i takav Prometej bolji od onog koji je sasvim sputan na političkom Atlasu.
Pošto smo pretresli dnevnu situaciju o kojoj je on - čini mi se - govorio sa više rutine nego osećanja, sa više znanja nego samostalnosti, što je razumljivo, složili smo se u tome da su naše generacije u ljudskom smislu žalosne degradacije onog višeg osećanja koje je pokretalo naše očeve, a sa njima i život uopšte. Mladost, danas, nije sinonim nikakvog dinamizma, ona je pre odvratno inertna bara u kojoj su sitne ambicije trenutka odnele pobedu nad trajnim ambicijama vremena.
Pa iako smo obojica dolazili na taj zaključak sa različitih strana i iz različitih motiva, on u podsvesnom strahu za državotvornu ideju, a ja za čovekotvornu, bilo je upravo frapantno koliko se korelacije moglo naći u naporu za zaštitu individualizma i kolektivizma, istovremeno na istom predmetu. To možda potiče od mog shvatanja individualizma i njegovog shvatanja državotvorstva.
Polazeći od pretpostavke da je najviši izraz individualne slobode volja usmerena idealnom cilju, dakle jedna svrsishodna volja - jer bi svaka druga bila protivrečna svojoj sadržini - ja pod individualnom slobodom razumem idealno ropstvo ili bar težnj što potpunijoj zavisnosti od cilja. On pak polazeći od pretpostavke da je najviši izraz društvene slobode državna volja usmerena realnom cilju (čoveku) pod državnim ropstvom podrazumeva idealnu slobodu.
Kako obe ideje imaju i ropstvo i slobodu kao zajednički imenitelj mogućno je logičkim operacijama postaviti jednačinu koja bi pod idealnim okolnostima imala dve veličine jednake međusobno: Idealna sloboda = realno ropstvo! Idealno ropstvo = realna sloboda! Otuda potiče i identičnost naših zaključaka.
(Kad pri tome čovek pomisli da bi ipak stajali sa raznih strana barikada, dolazi se do uverenja da u obojici postoji jedan suficit koji ne može biti podveden ni pod kakav znak jednakosti.)
x
Mladost je danas ćiftinska u najgorem smislu te reči. Biti malograđanin znači stavljati svoju mediokritetsku ličnost iznad svega, proglašavati sebe običnom sumom sigurnosti plus uživanja. Zar naša generacija koja suvereno pljuje idole - ali nema srčanosti, sposobnosti ni volje da ih obori i smrvi - ne podseća na ćiftu koji ne govori o novcu, misleći na njega.
Ćiftu i malograđanina koji bi pod uslovom potpune diskrecije (po mogućnosti da ni on sam ne zna šta čini) bio - ako bi ga snabdeli sa dovoljno hrabrosti i sigurnosti - darovit lopov, tiranin, krvnik ili ubica.
Thursday, February 06, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 27. april 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
27. april 1955. (nastavak)
Pošto U. U. odaje iz straha od fizičke torture, on je u stanju da vremenom ubedi sebe da je do takve torture stvarno i došlo. No ovo ne umanjuje njegovu indignaciju nad sobom i sebi sličnim - premda istini za volju svoje razloge smatra opravdanijim nego razloge na primer onog „kanibala i lovca na ljudske glave“ C. F. Njegov pokušaj rehabilitacije je logična posledica tog gađenja, bez obzira što do nje realno nije došlo, naime bez obzira na to što ona nije prihvaćena nego je on umesto toga obešen.
O. H. (sa B. primedbama) nije nezadovoljan stanjem stvari, jer uobražava da izigrava svoje naredbodavce. Tek kad ga baš zbog toga upropasti C. F. on se intimno može osetiti kao heroj, ali samo može, jer on je kukavica te nastoji da se opravda provalom priznanja, koja su do sada stajala s one strane nužne granice između morala i lične sigurnosti.
M. R. otaljava posao kao pristojan, ali ne revnostan službenik neke državne ustanove. Radi do mere koja je dovoljna da mu obezbedi minimalan standard. Tačno do te mere, ni više nimanje. On nije nikakav entuzijazist, niti je prisiljen na ovaj posao. Ljudi su zapravo neke vrste kovčežića sa novcem.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
27. april 1955. (nastavak)
Pošto U. U. odaje iz straha od fizičke torture, on je u stanju da vremenom ubedi sebe da je do takve torture stvarno i došlo. No ovo ne umanjuje njegovu indignaciju nad sobom i sebi sličnim - premda istini za volju svoje razloge smatra opravdanijim nego razloge na primer onog „kanibala i lovca na ljudske glave“ C. F. Njegov pokušaj rehabilitacije je logična posledica tog gađenja, bez obzira što do nje realno nije došlo, naime bez obzira na to što ona nije prihvaćena nego je on umesto toga obešen.
O. H. (sa B. primedbama) nije nezadovoljan stanjem stvari, jer uobražava da izigrava svoje naredbodavce. Tek kad ga baš zbog toga upropasti C. F. on se intimno može osetiti kao heroj, ali samo može, jer on je kukavica te nastoji da se opravda provalom priznanja, koja su do sada stajala s one strane nužne granice između morala i lične sigurnosti.
M. R. otaljava posao kao pristojan, ali ne revnostan službenik neke državne ustanove. Radi do mere koja je dovoljna da mu obezbedi minimalan standard. Tačno do te mere, ni više nimanje. On nije nikakav entuzijazist, niti je prisiljen na ovaj posao. Ljudi su zapravo neke vrste kovčežića sa novcem.
Wednesday, February 05, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 27. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
27. april 1955.
„(...) Taj princip možda je i štetan Ali kad me mrze, tek onda sam srećan. (...)“
(Sirano de Beržerak - Rostand )
28. april 1955.
J. I. frapantno liči na V. P. Umanjeno lice i telesina Charles Laughton sa zlatnim cvikerima i izrazom dobrodušne sabranosti. Bože moj, apstraktna algebra zahteva celu ličnost.
Suprotno ostalima C. F. je neka vrsta moralnog Kalibana , čije zadovoljstvo nema ničeg sportskog u sebi, nego je posledica intimne, bezmalo duševne potrebe za zlom. Svojom ciničnom iskrenošću C. F. je stalno i živo iskušenje za svoje kolege, jer ismeva i podvrgava ozbiljnoj kritici njihovu infantilnu sklonost da svojim gestovima daju objašnjenja koja su, prema rečima C. F. gora od onih koja se poriču, jer imaju sve njihove nedostatke i nijednu njihovu vrlinu.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
27. april 1955.
„(...) Taj princip možda je i štetan Ali kad me mrze, tek onda sam srećan. (...)“
(Sirano de Beržerak - Rostand )
28. april 1955.
J. I. frapantno liči na V. P. Umanjeno lice i telesina Charles Laughton sa zlatnim cvikerima i izrazom dobrodušne sabranosti. Bože moj, apstraktna algebra zahteva celu ličnost.
Suprotno ostalima C. F. je neka vrsta moralnog Kalibana , čije zadovoljstvo nema ničeg sportskog u sebi, nego je posledica intimne, bezmalo duševne potrebe za zlom. Svojom ciničnom iskrenošću C. F. je stalno i živo iskušenje za svoje kolege, jer ismeva i podvrgava ozbiljnoj kritici njihovu infantilnu sklonost da svojim gestovima daju objašnjenja koja su, prema rečima C. F. gora od onih koja se poriču, jer imaju sve njihove nedostatke i nijednu njihovu vrlinu.
Tuesday, February 04, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 25. april 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
25. april 1955.
Iz B. letimične podele prihvatio sam nekoliko novih i u izvesnom smislu korigiranih starih tipova za Dnevnik jednog konfidenta, iako držim da je ključ B. klasifikacije pre balzakovski realističan (osnovan na naravima, baza uostalom prilično sporna) nego logično realističan.
On se poziva na ono što je posebno u ljudima, dakle rigorozno u naravi, umesto da se poziva na ono što je zajedničko ljudima, dakle rigorozno u opšte-čovečanskom statusu. Pravac nesumnjivo pogodan da se opiše društvo u dode - balzakovskom smislu, ali nesumnjivo nedovoljan da se opiše čovek.
(Uostalom B. mi prebacuje sklonost matematičkom postuliranju te tvrdi da su stvarno i logički moguće nužno protivurečni, jer drugo isčezava kad nastane prvo, a dok je aktuelno drugo neverovatno je prvo.
Odgovorih mu da ovo naivno razlikovanje mogućeg i stvarnog dolazi od previđanja jedinstva sadržine ili mogućeg i forme ili stvarnog, pri čemu on odbija da stvarno implicira moguće bez obzira na njegov model koga odabere, dok sa svoje strane moguće nije ništa drugo nego beskonačno mnogo modela stvarnog, što znači istovremeno da je moguće kao sadržina bitni deo stvarnog jer ga garantuje, ispunjava, takoreći rađa iz svoje logične placente.
Stvarno je definitivno aktuelizirano moguće jer jeste, dok je moguće to isto samo potencijalno jeste, prvo mrtvo i inertno, drugo u večnom strujanju, promeni, neredu i samorazviću.)
B. se složio sa mojom klasifikacijom konfidenta ukoliko se radi o manje ili više inteligentnim, izuzev u slučaju J. I. za koga misli da je nejasan, nepotpun, uopšte neobjašnjiv - stvar koju uostalom i želim da postignem - jer kao intelektualac, a posebno matematičar koji se bavi apstraktnom algebrom (!) ne može biti u neznanju razloga za ovaj ili onaj svoj postupak, a naročito ne može biti moralno neangažovan u svom životu.
Međutim B. smatra da sam izostavio nekoliko konfidentskih modela društvene prirode za račun onih koji su pretežno filosofske. Neinteligentne, imbecilne, uopšte stupidne i primitivne osobe umeju biti i te kako literarno zahvalne (sa čime se u potpunosti složih pozivajući se na Caldwell , Saroyana i sve one pisce koji se trude da proniknu u oblike primitivnog mišljenja u te izvore logike i gnoseologije ).
Sećam se jedne konverzacije sa Myronom koji je tvrdio da su gnoseološka pitanja, a naročito ona koja se odnose na hronologiju oblika mišljenja pre svega stvar filologije, jer je misao bez jezika mentalna nemogućnost. Misao je samo pogodan simbol, tu ja rekoh osećanja - ali on odbi ovakvu tezu nego predloži reč: uviđanje, te bi dakle misao bila samo konvencionalan simbol izvesnih pre svega čulnih senzacija - iako, rekoh, reč Bog na primer ili Ideja ne slede iza čulne senzacije nego im pre na neki način prethode.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
25. april 1955.
Iz B. letimične podele prihvatio sam nekoliko novih i u izvesnom smislu korigiranih starih tipova za Dnevnik jednog konfidenta, iako držim da je ključ B. klasifikacije pre balzakovski realističan (osnovan na naravima, baza uostalom prilično sporna) nego logično realističan.
On se poziva na ono što je posebno u ljudima, dakle rigorozno u naravi, umesto da se poziva na ono što je zajedničko ljudima, dakle rigorozno u opšte-čovečanskom statusu. Pravac nesumnjivo pogodan da se opiše društvo u dode - balzakovskom smislu, ali nesumnjivo nedovoljan da se opiše čovek.
(Uostalom B. mi prebacuje sklonost matematičkom postuliranju te tvrdi da su stvarno i logički moguće nužno protivurečni, jer drugo isčezava kad nastane prvo, a dok je aktuelno drugo neverovatno je prvo.
Odgovorih mu da ovo naivno razlikovanje mogućeg i stvarnog dolazi od previđanja jedinstva sadržine ili mogućeg i forme ili stvarnog, pri čemu on odbija da stvarno implicira moguće bez obzira na njegov model koga odabere, dok sa svoje strane moguće nije ništa drugo nego beskonačno mnogo modela stvarnog, što znači istovremeno da je moguće kao sadržina bitni deo stvarnog jer ga garantuje, ispunjava, takoreći rađa iz svoje logične placente.
Stvarno je definitivno aktuelizirano moguće jer jeste, dok je moguće to isto samo potencijalno jeste, prvo mrtvo i inertno, drugo u večnom strujanju, promeni, neredu i samorazviću.)
B. se složio sa mojom klasifikacijom konfidenta ukoliko se radi o manje ili više inteligentnim, izuzev u slučaju J. I. za koga misli da je nejasan, nepotpun, uopšte neobjašnjiv - stvar koju uostalom i želim da postignem - jer kao intelektualac, a posebno matematičar koji se bavi apstraktnom algebrom (!) ne može biti u neznanju razloga za ovaj ili onaj svoj postupak, a naročito ne može biti moralno neangažovan u svom životu.
Međutim B. smatra da sam izostavio nekoliko konfidentskih modela društvene prirode za račun onih koji su pretežno filosofske. Neinteligentne, imbecilne, uopšte stupidne i primitivne osobe umeju biti i te kako literarno zahvalne (sa čime se u potpunosti složih pozivajući se na Caldwell , Saroyana i sve one pisce koji se trude da proniknu u oblike primitivnog mišljenja u te izvore logike i gnoseologije ).
Sećam se jedne konverzacije sa Myronom koji je tvrdio da su gnoseološka pitanja, a naročito ona koja se odnose na hronologiju oblika mišljenja pre svega stvar filologije, jer je misao bez jezika mentalna nemogućnost. Misao je samo pogodan simbol, tu ja rekoh osećanja - ali on odbi ovakvu tezu nego predloži reč: uviđanje, te bi dakle misao bila samo konvencionalan simbol izvesnih pre svega čulnih senzacija - iako, rekoh, reč Bog na primer ili Ideja ne slede iza čulne senzacije nego im pre na neki način prethode.
Monday, February 03, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 24. april 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
24. april 1955.(nastavak)
Razlika između sredstava koje je Monsieur de Launay dobio za izdržavanje jednog princa po krvi u Bastilji i koja su iznosila oko 50 livara i onih što ih je imao za izdržavanje jednog pamfletiste - oko 5 franaka (pod pamfletistom se očevidno misli na intelektualce volterijanskog tipa) bila je toliko velika koliko je bila velika razlika između nasleđene gluposti i stečene pameti.
x
( ) mi ide na nerve sa svojom „izgubljenošću“, nameštenim cinizmom, koketnom teskobom i svim ostalim rekvizitima jednog modernog Ahasfera. No čim se osiguran na Univerzitetu, njegova mu izgubljenost nije nimalo smetala da legne na knjigu kao običan gimnazijalac.
Ono što ga sprečava u potpunom predavanju glumi, jeste ogromna ambicija koja ga razdire. Žudnja za vlašću, ne da bi je upotrebio za sprovođenje ideja, koje smatra pravednim, nego da bi je osetio, nije kod njega ništa manja nego kod ( ) samo je manje metodična.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
24. april 1955.(nastavak)
Razlika između sredstava koje je Monsieur de Launay dobio za izdržavanje jednog princa po krvi u Bastilji i koja su iznosila oko 50 livara i onih što ih je imao za izdržavanje jednog pamfletiste - oko 5 franaka (pod pamfletistom se očevidno misli na intelektualce volterijanskog tipa) bila je toliko velika koliko je bila velika razlika između nasleđene gluposti i stečene pameti.
x
( ) mi ide na nerve sa svojom „izgubljenošću“, nameštenim cinizmom, koketnom teskobom i svim ostalim rekvizitima jednog modernog Ahasfera. No čim se osiguran na Univerzitetu, njegova mu izgubljenost nije nimalo smetala da legne na knjigu kao običan gimnazijalac.
Ono što ga sprečava u potpunom predavanju glumi, jeste ogromna ambicija koja ga razdire. Žudnja za vlašću, ne da bi je upotrebio za sprovođenje ideja, koje smatra pravednim, nego da bi je osetio, nije kod njega ništa manja nego kod ( ) samo je manje metodična.