Dnevnik Borislava Pekića 29. april 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

29. april 1955. 

Građanin koji zahteva da se država ne meša u njegove privatne poslove, ima pre svega na umu sopstvenu spremnost da se i on sam ne meša u privatne poslove države, u ratove koje ona vodi ili pobune koje ugušuje.
x
D. Z. tvrdi da je hiljadu prosečnih mozgova identično sa jednim velikim. Međutim stvar stoji sasvim drukčije, te se demokratska matematika i ovde pokazuje pogrešnom. 1 mediokritet + 1 mediokritet = 1/2 mediokriteta (što je po realnoj vrednosti u stvari degradacija prvobitne inteligentne količine, jer umnožena glupost može da umnoži samo svoje nedostatke, dakle ono što ima, te imati posla sa jednom budalom ipak je lakše nego se naći pred hiljadu).

Međutim: 1 genije + 1 genije = 2 genija. Očigledno je da u rešavanju jednog tehničkog problema dva stručnjaka imaju dva puta više izgleda da postignu cilj nego jedan, ali je sa gledišta uspeha potpuno jednako, dakle bezuspešno, da li ga rešavaju hiljadu ili samo dva laika.
x
Pravo na štrajk nije sadržano ni u jednom elementarnom individualnom pravu. Ono mu se po svojoj organizaciji, u stvari po organizaciji revolta protivi, jer pošto pretpostavlja zajednicu interesa i njegove zaštite, prestaje da bude lično pravo i postaje javno nasilje.

Štrajkački odbori su u načelu antidržavne organizacije, koje imaju za cilj da ucenom ili nasiljem odbijanja, pribave za manjinu prava koja ruše ekonomsku i političku ravnotežu države. Država, rekao je Platon, ne živi od čovečijih prava, nego od njegovih dužnosti. Od čovečijih prava ona samo umire.
x
„Cilj je svake političke organizacije očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka!“ 
 (Deklaracija prava čoveka i građanina.) 

Ova izvorna formulacija dužnosti države koja je bila uzrok tolikim iluzijama u državnopravnoj literaturi - od čega je praktična politika u izvesnoj meri bila pošteđena - osniva se na tri pođednako neodržive pretpostavke. Cilj države ne može biti statičan, pa prema tome ni imati za cilj očuvanje prava nego njihovo razvijanje - time se ne misli na umnožavanje nego na saglašavanje.

Prirodna prava ne postoje nego se dobijaju kao deo opštih društvenih prava, a prema obimu svesti o njima. Bilo bi nemoguće navesti ijedno pravo koje neposredno izvire iz same činjenice što je neko živ, kao što bi bilo krajnje apsurdno implicirati ta prava u čin rođenja. Najzad proglašavati neka od tih prava nezastarivim znači neverovati u napredak, koji čini besmislenim jedna a obrazuje na njihovo mesto druga (sa tendencijom u smislu njihovog potpunog ukidanja).
x
24. aprila 1955. godine objavljena je u Bandungu Deklaracija Azisko-Afričke konferencije. Sada kad postoji jedan zvaničan dokumenat o radu ove Konferencije ocenjivanje njenog značaja i posledica može da izađe iz okvira prognoza i pretpostavki. (Deklaraciju navodim u nužnim izvodima, a na osnovu isečka iz Politike):

„(...) Osim zemalja-sazivača Konferencije, na Konfereciji su učestvovale sledeće 24 zemlje: Avganistan, Kambodža, Narodna Republika Kina, Egipat, Etiopija, Zlatna Obala, Iran, Irak, Japan, Jordan, Laos, Liberija, Libija, Nepal, Filipini, Saudiska Arabija, Sudan, Sirija, Sijam, Turska, Demokratska Republika Vijetnam, Država Vijetnam i Jemen. (...)“.

 Nije bez interesa utvrditi nekoje od specifičnih svojstava pobrojanih učesnica: Avganistan - Avganistansko Pakistanski spor, blizina SSSR. Kambodža - Anglo-američki uticaj. Nr Kina - Komunistička revolucija, dominacija Sovjetskog Saveza. Egipat ....