Dnevnik Borislava Pekića 30. april 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

30. april 1955. 

Dijalog o sudbini Evrope.
Prisutni:

Evropa, dama u godinama koja pošto ne može da sakrije godine krije njihovo dejstvo.

Naseobina, anfan teribl ove peripatetičke grupe, dvospolni vetropir, koji pogrešno uobražava da je time što se o njemu raspravlja dobio pravo da sudi o ljudima.

Vanevropejac, neprijatan uljez čije se rasno poreklo može staviti pod sumnju i da polemika nije tako angažovala duhove, neko bi od prisutnih to sa najvećim zadovoljstvom učinio.

Skeptik, vrlo star i vrlo neodređen gospodin koji uviđa da je cela prepirka izlišna, ali pošto voli izlišne zabave predaje joj se sa merom i ukusom.

Doktriner, zadrt pedant sa dijalektičkim terazijama u ruci i zavezanim očima, te liči na malo prerušenu Pravdu.

Plemeniti anarhist, koji time što proklamuje bezuslovnu tiraniju slobode, dovodi do besnila one koji joj pretpostavljaju slobodu tiranije.

Hrišćanin, neka vrsta simbioze kaluđera, vojnika i pesnika.

Građanin demokrat, prijatno odeven gospodin sa lepšim idealima nego manirima.

Aristokrat, sanjivi grandsenjer koji drema, te se budi samo s vremena na vreme i to samo zato da bi se narugao „suverenosti naroda“ i „Deklaraciji“.

Ja, mizerni preostatak duha posle konfrontacije ličnosti.

I čin: U Kompjenjskom vagonu koga su pre nepun čas napustile mirovne delegacije Saveznika i Centralnih sila.
II čin: U protivavionskom skloništu jednog industrijskog centra.
III čin: U „šumici kraj bistrog potočića“ (iz koga još uvek viri podrugljiva Panova glava.
x
Evropa: Jako je ljubazno što se brinete o meni, ali dozvolite mi da izjavim koliko se malo osećam ugrožena promenama od kojih neki od vas strahuju, zar ne moj Grade?

Naseobina (ponizno poput Figara): Tvoje je telo isuviše veliko, da bi ti bio saopšten bol koga oseća jedan njegov deo!


Vanevropejac: Pazite mladiću! To uopšte nije njeno telo. To je organizam Azije.

 Ja: Ali i njena glava, takoreći njen Cns.

Vanevropejac: Mudraci su rekli da se misli rađaju u glavi a ne u petama, a ja sam slobodan da vas podsetim na Ganges i Jangce - reke koje su uživale u rađanju prve ljudske misli.

Skeptik : Vi se prepirete oko sporednih pojedinosti, što je uostalom prijatno, jer ne obavezuje.

Ja: Svi se mi slažemo u tome da je naša prijateljica bolesna u poslednje vreme. To je činjenica od koje treba poći.

Vanevropejac: O, oduvek, od samog početka. Mudri vele da se griža savesti ispoljava i u bolesti tela.

Evropa (ljutito): Ko ste vi uopšte gospodine, vi koji niste našli za potrebno ni da mi se predstavite, ali dozvoljavate sebi da upadate u reč gospodinu u čiju dobru volju ne sumnjam?

Naseobina: I ako ikako možete prestanite sa tim vašim mudracima. To uznemiruje moje varenje.

Vanevropejac: Dvadeset vekova ja sam ćutao, pa i kad sam se odlučio da govorim vetrovi nisu bili skloni da moj glas donesu na vaše poluostrvo te ćete shvatiti da moja brutalnost - ukoliko je ima - ne potiče od moje prirode koja je fina i povučena, nego od prinudne ćutljivosti u koju sam stavljen.

Doktriner (slatko): Vrlo dobro, čoveče! Ne dajte da vas zbune manirima, uostalom ako se ne varam mi se poznajemo. Mi smo se već sreli negde.

Vanevropejac (indignirano): Vi ste se prevarili vrlo poštovani gospodine, jako mi je žao ali ......

Doktriner: O nemoguće. Savršeno neverovatno. Tako izražajno lice, takva oštrovidnost, a uprkos tih napadačkih osobina tako spokojan nastup.

Građanin (Hrišćaninu): Kakav hipokritski podlac!

Skeptik: Metod kojim se naš prijatelj služi je dijalektički, a on je isto toliko pogodan da ispolji velike ideje koliko da sakrije sumnjive ciljeve.

Vanevropejac: Ja vam opet skromno tvrdim, kraj sve časti koju bih imao od poznanstva sa vama da, ako smo se i sreli negde, to je moglo biti jedino u prolazu. Uostalom vaše lice mi je poznato sa Port Artura.

Doktriner (zbunjeno): Oh to je bio samo moj očuh.

Skeptik: A vi tako upadljivo ličite da se površan čovek lako prevari u pogledu identiteta.

Naseobina (nestrpljivo): Ja sam bolestan i meni se žuri, a vi tu meljete koješta!

Aristokrat: Iz njega govori ulica. Ne znam jezik koji bi bio neprijatniji od onog koji se ne upotrebljava sam.

Skeptik: Da gospođo, ja dajem za pravo njegovom Gospodstvu - vi ste radije čitali Kanta , slušali Mozarta i osvajali polove nego vaspitavali svoju decu.