Dnevnik Borislava Pekića 6. maj 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

6. maj 1955. (nastavak) 

Sinopsis za dramu Obucite se u haljine bele i sačekajte 
 iz dramatskog ciklusa Plime i oseke 

Prljava, apsurdna jesen jedne okupacijske godine u Beogradu. Na četvrtom spratu najamne kućerine Maksimilijana Njegovana - Cvetni trg 11 - stanuje šesdeset petogodišnji Ivan Njegovan Turjaški, razbaštinjeni stariji sin veleindustrijalca boja Teodora Njegovana.

U toj polupraznoj mansardi koja liči zatvorskim samicama ili iskušeničkim ćelijama svetaca, živi sa njim njegov dvadeset dvogodišnji unuk Martin Glovacki-Njegovan, koji svira u barskom džezu, te na ovaj način izdržava sebe i svoga deda. Gažu koju mu je u nastupu velikodušnosti - manir ne izuzetno neočekivan, jer Njegovani nisu bili lišeni jedne umerene solidarnosti, koja premda se nalazi u izvesnoj reversiji, oprezno primenjena predstavlja odbrambenu moć svake porodice na usponu - milostivo podelio njegov stric, a Teodorov isključivi naslednik Simeon Njegovan, mladić je superiorno odbio.

(Crta takođe svojstvena Njegovanima. Bilo bi banalno pomisliti da je temelj njihove rasne prirode ležao u posedu, doslovno shvaćenom, ili da je to bilo krležijansko organizovano kretanje volje za moć. Ne, ono što je mene impresioniralo kod tih ljudi, bilo je nešto duboko tamno u njima, nomadski nagon ili pustolovna inspiracija koja je zatvorena u sefovima tvrđim nego što su oni Jadransko-podunavske banke Avrama i Kleonta, razbijala svoje fine i nežne glavice ko zna zašto i u čije ime.)

Potajno Martin je simpatisao Pokret otpora upotrebljavajući za to ne manje entuzijazma od svog dede koji je čitav svoj život posvetio Svetskoj revoluciji, kao njen prorok i njen vojnik. Lupao je u džez bubanj, i u međuvremenu učestvovao u poduhvatima rodoljuba, nastojeći da mu uvek ostane vremena i za dedu, koga je neka vrsta opake fizičko-psihičke depresije prikovala za stolicu.

(Ne znam nije li bolje ovu sentimentalno šiparičku nežnost mladog čoveka spram jednog paraliziranog starca koji mokri u stolici, zameniti intimnom željom da ga se otarasi?) Neće biti na odmet pročeprkati ovlaš po biografiji Ivana Njegovan-Turjaškog.

Prvorođeni sin posedničkog doma Teodora Njegovana (onog koji je „smotao“ Turjaške i njihovu latifundiju) bio je normalan mlad blesan sa „višim perspektivama“ i tradicionalno romantičnim intencijama rasnog Njegovana - opet naravno u okviru normalnih poslovnih uspeha - i to je tako normalno u Njegovanskom smislu išlo sve do devetsto četrnaeste kada je Ivan IV imao gotovo trideset godina, vicedirektorsko mesto u industriji boja, glas mladog i šarmantnog bonvivana i za ženu jednu plemenitu Belijanski.

Premda su tete iz „malog salona“ i pre njegovog skandaloznog gesta prema ocu, i pre nego što je taj infamni gest postao predmetom uživanja socijalnih sladokusaca iz levo orijentiranih listova, premda su te tete, koje su apsolutno sve znale, i u svojim kamforom istrljanim prstima sa kojih su kao krepali miševi visili lornjoni, držale konce porodičnog klupčeta Njegovana, koga je još oko 1721. spretno zakotrljao prvi Njago u nekom moskopoljskom bazaru, pa se ono kotrlja čitavih trista godina po inerciji, najpre jedne novčane, pa onda erotske i najzad intelektualne požude -

premda su sve te Katarine, Anastazije, Kristine, Teodore, i pre debakla sa Ivanom, uporno šaputale da „u Ivanovoj glavi nije sve sasvim čisto ispisano“, da je on, naime, tako ćudljiv, tako neočekivan i da time diskretno, ali sa najvišeg i najodgovornijeg Porodičnog stanovišta - u obliku mršavog anđela sa trnovom šibom u ruci - osuđivale vezu, koja je u kuću osim prezaduženog imanja i kompromitovanog imena Turjaških, unela i nešto gušću krv Dolskih plemića.

Svakako, razne bubice – gamad, kako bi rekao čika Antonije - letele su po Ivanovoj glavi i pre četrnaeste, ali su one još tada bile iz jednog zajedničkog Njegovanovskog legla, te ih je imao u većoj ili manjoj meri svaki čisti Njegovan. One su bile obuzdavane!

Sa dosta uspeha. Jer da nije toga, kuća bi se raspala, pre nego što bi dala povoda da se o njoj napiše jedna jedina reč, a Njegovani bi se pod pritiskom svoje uvek prisutne i mistične požude za pustolovinama i nomadskim životom rasuli po svetu, da pomru kao heroji ili zločinci, ali nikad kao pisci, akademici, bankari i senatori, na tako nejasnoj sredini između valjanosti i nitkovluka.

No kod Ivana se one nisu mogle obuzdavati. Ko zna koliko ga je muka stalo da se do svoje trideset pete godine zadrži u pozlaćenim okvirima Njegovanovskih salona i polumračnim zidovima kontoara? Ko može znati puteve koje odabira strast da nas udavi u đubretu, ako joj se samo prohte? Ko može predvideti smer krvi ako istekne iz starih vena u čežnji za novim?
Na zaprepašćenje svih Ivan se prijavi prvom uredu za registraciju dobrovoljaca. Nažalost nijedan zakon nije izričito zabranjivao vojnim komandama da ne primaju Njegovane u vojsku, i ta sramna pukotina u zakonodavstvu zemlje primi Ivana i on iščeze, da se nikad ne vrati u grad, ne bar kao Njegovan. Sada je i sama forma bila ugrožena.

Nešto što je imalo da bude privatnom bolešću postalo je predmet javnih konzilijuma. Ivan je ratovao na Kaporetu, u Ukrajini i verovatno je da mu se ceo taj besmisleni masakr smučio kada je ulučio zgodnu priliku da prebegne Rusima. To je bio napor da reši svoj lični slučaj. Momenat se pokazao pogodan. Na plodno tlo njegove privatne depresije kao čoveka i kao Njegovana, padoše proglasi vojnorevolucionarnih komiteta, koji su devesto sedamnaeste kao pečurke nicali na neuzoranoj ledini carske i spahijske indolencije.


Njegovanovske bube koje su ranije dobile krila sada dobiše žalce. Čini se da je radio u ČEKI, i da je dobro radio, što znači da je bio asketski neumoljiv, uostalom kao i veliki učitelj Feliks . Zanesen, on se baci u taj azijsko-fanatični mutljag i plovio je boljševičkom rekom sve dok ga trockistički talas nije izbacio na obalu, gde umalo ne umre usled nedostatka okretnosti.

Preko dalekog istoka, on se vrati u zemlju zajedno sa nekom sumnjivom Ruskinjom za koju se tvrdilo da pripada plemenitim anarhistima - spoj koji je bio nejasan i opasan u svojoj nejasnoći. Njegovo prezrivo odbijanje da učestvuje u deobi imovine svog oca, preteče stari Teodor koji ga jednom lakonskom stavkom sasvim isključi iz nasledstva u korist mlađeg Simeona. Ivan pokuša da živi kao profesionalni revolucionar. Bilo je to jako loše - ta ideja.

U tom smislu mnogi se pisci nadaju da će živeti od prodaje svojih knjiga. Marfa Fjodorovna je otkrila da zna svirati Chopina i Griega, iskustvo koje više odgovara ruskim plemkinjama nego svetskim probisvetima. I Marfa je davala časove klavira. Ivan je pripremao svetsku revoluciju.

Policija, kao i obično, nije imala razumevanja za lične probleme kao što su diktatura proleterijata ili svetska revolucija i ove su plemenite pripreme po premisama policijske uprošćene logike, uvek bile protumačene kao strahovlada ološa i opšti haos. Ivan je naravno često išao u zatvor. (Simeon mu ponudi da uz pristojnu naknadu promeni ime, što ovaj iz inata odbi.)

Za čitavo to vreme maltretiranja Ivan je ostajao moralno čist, kao neki rani hrišćanski mučenik koji peva zahvalnice Bogu, dok ga u areni komadaju lavovi. Bio je to svetac. Svetac i revolucionar. Tip ljudi koji se može naći samo na početku jedne revolucije i koji njenim tokom izumre kao retka egzotična biljka ili se preobrati u modernog revolucionera koji jeste revolucioner, ali više nije svetac.

Sve njegove misli, volja, energija, sve želje i sva aktivnost, čini se čak i najdublji nagoni, bili su upravljeni na opšti prevrat, koji bi imao da proglasi zemaljski raj. Ali Prevrat nije nikako dolazio. Šta je vredelo Ivanu što je postao pojam u revolucionarnom pokretu, kada ta revolucija, na kojoj je podigao čitavu svoju moralnu egzistenciju nikako ne dolazi.

„Isposnik“ je kraj svega ostajao uporan i nije „otišao u Aleksandriju“ ali kao što ćemo imati priliku da doznamo „Aleksandrija je došla k njemu“; 1936. on i Marfa Fjodorovna pokušavaju da se prebace u Španiju. Pokazalo se da u tome ona više sreće ima od njega. Ivana uhvate i osude na dve godine robije. Anarhistična Marfa Fjodorovna, koju je Ivan, na svoj, pomalo odsutni način svakako voleo, ta nemoguća simbioza ruske bojarke i pariskog gamena, zauvek nestaje iz njegovog života ostavljajući mu za uspomenu sina Ivana-juniora (Fedora - Feđu - Fećku - Feđinku) koji je već stigao da ima svoje dete.

To dete koje se zvalo Martin, predmet je ove drame. Ivan-Fedor Njegovan, junior bio je namešten u lučkoj kapetaniji i ma koliko je njegov fanatični otac nastojao da ga zainteresuje za pobedonosnu stvar, i nadasve pravednu borbu radničke klase, on je svoju minimalnu inteligenciju rađe upravljao, po njegovom mišljenju daleko pravednijoj stvari, revizije testamenta svoga dede Teodora. On je permanentno petljao sa advokatima, koji su mu permanentno nešto stavljali u izgled, i sve je to opet permanentno odlagano iz ko zna kakvih juridičkih razloga.

U stvari njegova potraživanja prema Firmi Njegovan i Simeonu posebno, nisu imala nikakvih izgleda na uspeh. Ako se ne varam Simeon je preko Antonijeve kancelarije, koja je zastupala interese banke Njegovan ponudio Ivanu junioru neku naknadu, samo da bi konačno likvidirao ovaj spor, koji je štetio njegovom ponosu, ne manje nego njegovom poslovnom ugledu.