Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
17. juli 1955.
My silence is my castle.
18. juli 1955.
Predgovor izdavača mora obuhvatiti jednu činjenicu i jedno obećanje. Ne treba kriti da je onaj koji objavljuje Dnevnik jednog konfidenta više držao do osećanja nego do činjenice. On je bio prijatelj J. I., ali to bio, mora da znači samo smrt J. I, a ne prestanak njihovog prijateljstva. Ma šta da je ostalo iza tog omraženog imena, izdavač ne misli da ima pravo da ga se stidi.
Izdavač, takođe, mora biti svestan da će se ta privrženost, koja će biti van sumnje zapamćena od onih čija je dužnost da pamte, da će ta privrženost biti naopako protumačena. Možda će mu se prebaciti saučesništvo. Ako to bude rečeno, on će odgovoriti: „Ko to nije?“
Uostalom, iako je znao sve o J. I. bio je toliko ponosan, da ne nudi svoje usluge tamo gde one nisu tražene. A sam Bog zna da bi ih dao. Ako mu budu prebacili da unovčava smrt prijatelja, on će odgovoriti: „Zar se ona ne ceni?“ Najzad biće ljudi koji će reći da nihovo prijateljstvo nije ništa drugo do prerušena ljubav. On će odgovoriti: „Koje prijateljstvo nije ljubav?“
Evo tona, osnovnog tona:
„Ja i Ju. Is. bili smo prijatelji. Potrebno je da se ova izjava prihvati onako kako je dana. Pošteno je tako postupiti. Smisao ovog prijateljstva leži u onim rukama i u onoj savesti, koja ga danas otkriva. Nema odgovornosti izvan osećanja ni iznad ljubavi. Iznad to dvoje ne usuđuje se da bude ni pisac ovih komentara. Mogao bih ih da izbrišem tekstove
Monday, March 31, 2014
Friday, March 28, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 15. juli 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. juli 1955.
Ponoćni ekspres (drama u četiri čina - nastavak)
On odlučuje da pitanje o njegovom pravu na izvršenje kazne postavi svakom putniku u vagonu, i da njihovu odluku primi bez rezerve. Zar tih trinaest ljudi nisu u neku ruku porota, emanacija savesti čovečanstva. (Naravno da se ovo mora izvesti na jedan pomalo mističan način. Putnici ođednom postaju svesni situacije, a da ih sa njom niko nije upoznao.)
Ovo jednostavno pitanje koga postaju svesni u II činu, do sada zatvoreni u svoje male intimne drame, da budu saučesnici jedne koliko opšte toliko i opasne. I dok se prvi odigrava u okvirima jedne trivijalne konverzacije, drugi koji počinje potpunom tišinom postaje arena niza ličnih drama provociranih pitanjem, otkrivenih zabluda, razočarenja i sukoba.
Jedno banalno pitanje o pravu na kaznu izazvalo je iz tih ljudi njihovu pravu prirodu. Problem ubistva postaje za mnoge od njih sada sporedan. On je samo doveo na scenu njihove prave živote, koji nestavljani u iskušenja nikada se nisu mogli tačno otkriti. Te scene objašnjenja uzimaju katkad karakter violencije, te vagon liči na neki minijaturni pakao, koji na točkovima juri preko ravnodušne zemlje.
Sličan gigantskoj vrteški u Prateru . Neki od njih definitivno se rastaju, silazeći na usputnim stanicama, kao stranci koje je slučaj doveo u isti voz. No o tome kasnije. U svojim odgovorima na pitanje: Ima li neko pravo na izvršenje jedne pravedne kazne kada od nje ima lične koristi, polaze putnici vagona 1/17 sa protivrečnih stanovišta.
Evo tih stanovišta:
Šampion džudoa: NE! On ne misli da neko radi sasvim problematičnih opštih razloga ima prava da njega šampiona džudoa tako iskompromituje i dovede u pitanje njegovu sportsku karijeru i u to u času međunarodne afirmacije. On sutra mora nastupiti pred gospodom nemačkim oficirima. Sam Bog zna koliko ih on mrzi, ali kakve veze imaju njegova osećanja sa poslom. Nemci se neće mnogo mučiti oko njih. Izvešće ih iz voza i streljati kraj puta. Pre godinu dana jedan je besomučnik ubio nemačkog podoficira u kavani. Nemci nisu ni tražili ubicu. Pokupili su sve goste, među njima i šampionovog dedu, koji je igrao domina u kutu i streljali ih za odmazdu. Osim toga, mislio je šampion, zar i ja ne kolaboriram sa Nemcima kad im angažujem misli, koje bi inače bile zabavljene predstojećim porazom.
Šampionova verenica: DA! Ona ima jednu romantičnu predstavu o tim ljudima, kao o herojima i taj ilegalac koji ne pripada samo pokretu otpora nego i njenoj mašti, mora tu predstavu da potvrdi, a ne dezavujiše. Ima li neko pravo da radi svoje bezbednosti, mira ili savesti deziluzionira jedno nevino biće?
Stari lekar: (Zajedno sa svojom ženom prenosi telo sina koji je poginuo, izdat, nakon što je izvršio zadatak sličan ovome koga ima Rodoljub.) NE! On vidi u tome entuzijazisti svoga sina, koji je samo zato što nije pravovremeno našao odgovor na pitanje, ima li neko prava da bude u isto vreme i sudija i krvnik, morao da umre.
Lekareva supruga: DA! Neka ga ubije, a onda će ga ona izdati. Kao što su izdali njenog sina. Neka i majka ovog čoveka, ako je ima, prenosi njegovo telo u kovčegu i neka to čine kroz prljavo provincijsko blato milioni majki, sve majke.
Nemački oficir: NE! Sa nemačkom metodičnošću on misli - ovo nije front da se puca. Njemu je dosta pucnjave. On ide kući bez desne ruke. Njega se ne tiču računi ovih ljudi. Neka izađu na prvoj stanici i neka se ubijaju napolju do mile volje, ali ovde preda mnom, ne.
Policijski agent: DA! Neka pokuša, a onda ću se ja umešati da spasem gospodina načelnika. Meni, misli, treba povišica. Možda ću idućeg leta moći poslati malu na visinsko lečenje. Lekar je rekao da njenim kostima bezuslovno treba visinsko sunce. Taj će ilegalac ionako završiti u nekoj rupi. Zašto svojim životom da ne otkupi jedan drugi? Ideja iznad svega čovečna.
Ukrotiteljka lavova: NE! Ona je uverena da je šarmirala načelnika, i da će se ovaj zauzeti kod nadležnih vlasti da joj se u Beogradu dozvoli javni nastup. Osim toga njen nesrećni muž ne sme videti ovakvu scenu. Lekar je naložio potpuni mir, inače će se napadi povratiti. (Kasnije, možda, kad uvidi da je umesto pesnika volela zapravo jednog neurotičara, njen će se stav promeniti, jer se nada da će se osloboditi muža, time što će ga vratiti u nervnu kliniku na lečenje.)
Pesnik: DA! Kakva bi se značajna knjiga dala izvući iz svega toga! Kakva šekspirovska tema. Kolizija savesti i ljubavi. Najzad je i on u samom centru stvari. Dobiće nagradu za iduću godinu. Knjiga će imati najmanje 1000 stranica. Ili dve knjige po pet stotina. Naravno stvari se moraju malo retuširati. Izbaciti ovog hohštaplera koji ne spada u literaturu i ovog divljeg grubijana ne znam tačno čega. On, on ima već ceo roman u glavi! Daće mu naslov: Ponoćni ekspres. Zaneseni pesnik već gradi fabulu, saopštava je svojoj ženi (ovde je uzrok njenom otrežnjenu), pa Rodoljubu, koga moli da izvesne postupke podredi njegovoj pesničkoj zamisli.
Odbegli logoraš: NE! On ga ne sme ubiti. Nemci će onda izvršiti pregled dokumenata i njega će vratiti u logor. A to znači biti umoren na vrlo lagan i stupnjevit način. Kad pomisli da bi ga jedna ovako blesava stvar mogla vratiti natrag, on je u stanju da ubija, mrvi. Na kraju krajeva kaže sebi - i ti si pripadao tome pokretu. Zar je tvoj život manje vredan od života onih koje on štiti? Oni barem mogu da se uklone. A šta ja da činim? Ako ga zamolim, on neće moći odbiti svom drugu, da odustane od likvidacije dok sam ja u vozu.
Žena kolaboracioniste: DA! Ubij ga radi nas. Radi naše sreće. Da bih tebi pripala.
Fratar: NE! Ko je toliko nevin da sudi krivima? Oni koji vide dlaku u oku brata svojega, a ne vide brvno u svojem! Ako ga ubije, ubiće i nas. Ubiće pored jednog krivog četrnaest nevinih ljudi. A onda će taj heroj iskočiti iz voza. On će se spasti. Takvi se uvek spasu. A šta ću činiti ja sa svojim gihtom?
Međunarodni hohštaplet: DA! Ako ga ubije u vozu načiniće se haos i ja ću nesmetano obaviti svoj posao. Na mene niko ionako neće posumnjati. Svi znaju da se ne bavim politikom. Zato samo napred čoveče!
x
Da li je J. I. stvarno prerušeni Lafkadio . Nema sumnje da između njegove denuncijacije i Lafkadija, Gideovog, postoji izvesno srodstvo. Po duhu pre nego po krvi. Da bi se jedan čin mogao označiti kao bezrazložan u usvojenom „moralno-pravnom“ smislu neophodna je totalna nezavisnost zločinca od žrtve i obratno. Potrebno je da njihov slučaj podseća na elementarni sudar planetoida u svemiru.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. juli 1955.
Ponoćni ekspres (drama u četiri čina - nastavak)
On odlučuje da pitanje o njegovom pravu na izvršenje kazne postavi svakom putniku u vagonu, i da njihovu odluku primi bez rezerve. Zar tih trinaest ljudi nisu u neku ruku porota, emanacija savesti čovečanstva. (Naravno da se ovo mora izvesti na jedan pomalo mističan način. Putnici ođednom postaju svesni situacije, a da ih sa njom niko nije upoznao.)
Ovo jednostavno pitanje koga postaju svesni u II činu, do sada zatvoreni u svoje male intimne drame, da budu saučesnici jedne koliko opšte toliko i opasne. I dok se prvi odigrava u okvirima jedne trivijalne konverzacije, drugi koji počinje potpunom tišinom postaje arena niza ličnih drama provociranih pitanjem, otkrivenih zabluda, razočarenja i sukoba.
Jedno banalno pitanje o pravu na kaznu izazvalo je iz tih ljudi njihovu pravu prirodu. Problem ubistva postaje za mnoge od njih sada sporedan. On je samo doveo na scenu njihove prave živote, koji nestavljani u iskušenja nikada se nisu mogli tačno otkriti. Te scene objašnjenja uzimaju katkad karakter violencije, te vagon liči na neki minijaturni pakao, koji na točkovima juri preko ravnodušne zemlje.
Sličan gigantskoj vrteški u Prateru . Neki od njih definitivno se rastaju, silazeći na usputnim stanicama, kao stranci koje je slučaj doveo u isti voz. No o tome kasnije. U svojim odgovorima na pitanje: Ima li neko pravo na izvršenje jedne pravedne kazne kada od nje ima lične koristi, polaze putnici vagona 1/17 sa protivrečnih stanovišta.
Evo tih stanovišta:
Šampion džudoa: NE! On ne misli da neko radi sasvim problematičnih opštih razloga ima prava da njega šampiona džudoa tako iskompromituje i dovede u pitanje njegovu sportsku karijeru i u to u času međunarodne afirmacije. On sutra mora nastupiti pred gospodom nemačkim oficirima. Sam Bog zna koliko ih on mrzi, ali kakve veze imaju njegova osećanja sa poslom. Nemci se neće mnogo mučiti oko njih. Izvešće ih iz voza i streljati kraj puta. Pre godinu dana jedan je besomučnik ubio nemačkog podoficira u kavani. Nemci nisu ni tražili ubicu. Pokupili su sve goste, među njima i šampionovog dedu, koji je igrao domina u kutu i streljali ih za odmazdu. Osim toga, mislio je šampion, zar i ja ne kolaboriram sa Nemcima kad im angažujem misli, koje bi inače bile zabavljene predstojećim porazom.
Šampionova verenica: DA! Ona ima jednu romantičnu predstavu o tim ljudima, kao o herojima i taj ilegalac koji ne pripada samo pokretu otpora nego i njenoj mašti, mora tu predstavu da potvrdi, a ne dezavujiše. Ima li neko pravo da radi svoje bezbednosti, mira ili savesti deziluzionira jedno nevino biće?
Stari lekar: (Zajedno sa svojom ženom prenosi telo sina koji je poginuo, izdat, nakon što je izvršio zadatak sličan ovome koga ima Rodoljub.) NE! On vidi u tome entuzijazisti svoga sina, koji je samo zato što nije pravovremeno našao odgovor na pitanje, ima li neko prava da bude u isto vreme i sudija i krvnik, morao da umre.
Lekareva supruga: DA! Neka ga ubije, a onda će ga ona izdati. Kao što su izdali njenog sina. Neka i majka ovog čoveka, ako je ima, prenosi njegovo telo u kovčegu i neka to čine kroz prljavo provincijsko blato milioni majki, sve majke.
Nemački oficir: NE! Sa nemačkom metodičnošću on misli - ovo nije front da se puca. Njemu je dosta pucnjave. On ide kući bez desne ruke. Njega se ne tiču računi ovih ljudi. Neka izađu na prvoj stanici i neka se ubijaju napolju do mile volje, ali ovde preda mnom, ne.
Policijski agent: DA! Neka pokuša, a onda ću se ja umešati da spasem gospodina načelnika. Meni, misli, treba povišica. Možda ću idućeg leta moći poslati malu na visinsko lečenje. Lekar je rekao da njenim kostima bezuslovno treba visinsko sunce. Taj će ilegalac ionako završiti u nekoj rupi. Zašto svojim životom da ne otkupi jedan drugi? Ideja iznad svega čovečna.
Ukrotiteljka lavova: NE! Ona je uverena da je šarmirala načelnika, i da će se ovaj zauzeti kod nadležnih vlasti da joj se u Beogradu dozvoli javni nastup. Osim toga njen nesrećni muž ne sme videti ovakvu scenu. Lekar je naložio potpuni mir, inače će se napadi povratiti. (Kasnije, možda, kad uvidi da je umesto pesnika volela zapravo jednog neurotičara, njen će se stav promeniti, jer se nada da će se osloboditi muža, time što će ga vratiti u nervnu kliniku na lečenje.)
Pesnik: DA! Kakva bi se značajna knjiga dala izvući iz svega toga! Kakva šekspirovska tema. Kolizija savesti i ljubavi. Najzad je i on u samom centru stvari. Dobiće nagradu za iduću godinu. Knjiga će imati najmanje 1000 stranica. Ili dve knjige po pet stotina. Naravno stvari se moraju malo retuširati. Izbaciti ovog hohštaplera koji ne spada u literaturu i ovog divljeg grubijana ne znam tačno čega. On, on ima već ceo roman u glavi! Daće mu naslov: Ponoćni ekspres. Zaneseni pesnik već gradi fabulu, saopštava je svojoj ženi (ovde je uzrok njenom otrežnjenu), pa Rodoljubu, koga moli da izvesne postupke podredi njegovoj pesničkoj zamisli.
Odbegli logoraš: NE! On ga ne sme ubiti. Nemci će onda izvršiti pregled dokumenata i njega će vratiti u logor. A to znači biti umoren na vrlo lagan i stupnjevit način. Kad pomisli da bi ga jedna ovako blesava stvar mogla vratiti natrag, on je u stanju da ubija, mrvi. Na kraju krajeva kaže sebi - i ti si pripadao tome pokretu. Zar je tvoj život manje vredan od života onih koje on štiti? Oni barem mogu da se uklone. A šta ja da činim? Ako ga zamolim, on neće moći odbiti svom drugu, da odustane od likvidacije dok sam ja u vozu.
Žena kolaboracioniste: DA! Ubij ga radi nas. Radi naše sreće. Da bih tebi pripala.
Fratar: NE! Ko je toliko nevin da sudi krivima? Oni koji vide dlaku u oku brata svojega, a ne vide brvno u svojem! Ako ga ubije, ubiće i nas. Ubiće pored jednog krivog četrnaest nevinih ljudi. A onda će taj heroj iskočiti iz voza. On će se spasti. Takvi se uvek spasu. A šta ću činiti ja sa svojim gihtom?
Međunarodni hohštaplet: DA! Ako ga ubije u vozu načiniće se haos i ja ću nesmetano obaviti svoj posao. Na mene niko ionako neće posumnjati. Svi znaju da se ne bavim politikom. Zato samo napred čoveče!
x
Da li je J. I. stvarno prerušeni Lafkadio . Nema sumnje da između njegove denuncijacije i Lafkadija, Gideovog, postoji izvesno srodstvo. Po duhu pre nego po krvi. Da bi se jedan čin mogao označiti kao bezrazložan u usvojenom „moralno-pravnom“ smislu neophodna je totalna nezavisnost zločinca od žrtve i obratno. Potrebno je da njihov slučaj podseća na elementarni sudar planetoida u svemiru.
Thursday, March 27, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 14. juli 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. juli 1955. (nastavak)
Ponoćni ekspres (drama u četiri čina)
Voz je pošao i ubrzo on juri kroz noć izrešetanu plavičastim hicima svetlosti. Putnici konverziraju plitko i žovijalno, kako se to obično radi po vlakovima. Invalid, oficir Romelovog ekspedicionog korpusa, koji se vraća kući, igra šah sa agentom Specijalne policije. Stari lekar i njegova žena jedva da kažu koju reč. Kolaboracionist je stupio u razgovor sa ukrotitelkom lavova u cirkusu „Medrano“, koja nastoji da od njega izmoli obećanje da će joj pribaviti dozvolu za nastup u Beogradu.
Hohštapler pokazuje nekoliko mađioničarskih trikova, koji razveseliše putnike. Mršavi fratar se upustio u učenu debatu sa neurotičnim piscem (koji je muž ukrotiteljke lavova) o stvarima po sebi, uzalud nastojeći da za svoje komplikovano mišljenje zainteresuje mladića, koji sedi u kutu i ne pokazuje želju da učestvuje u razgovoru.
Sredovečni čovek, koji je pušten u vagon zahvaljujući ljubaznoj intervenciji gospodina načelnika II odeljenja, stoji još uvek u hodniku, i promatra kako se dim prevlači preko zamračenih predela. On razmišlja. Kao pripadnik Pokreta otpora preuzeo je on obavezu da će likvidirati načelnika II odeljenja. U tom cilju pratio ga je i seo u ovaj vagon.
Pogubljenje se mora izvršiti pre nego što voz stigne u Beograd, da bi se on mogao dokopati tašne u kojoj kolaboracionist nosi kompromitujuće dokaze protiv izvesnih još neotkrivenih rodoljuba. No, on u supruzi kolaboracioniste prepoznaje ženu koju je voleo pre nego što je pobegao u šumu i za koju još uvek vrlo intenzivno oseća. Dilema je jako neprijatna. Ova slučajnost može da ga od sudije načini krvnikom. Jer ima li on prava da ubije čoveka čiju ženu želi?
Kako ćeš, pita se on, jednom sebi dokazati da si ga ubio zato što je izdajnik i da bi spasao drugove, a ne samo zato što je muž žene koju voliš? Samo tako ako je više nikad ne vidiš! A ti znaš da je to nemoguće! Ti se ne možeš lišiti nje ni po koju cenu. Ni po cenu odanosti stvari.
Ali, kako ćeš jednom živeti kraj nje, a da ne pomisliš u svakom trenutku u kome ti pripada, da si njenog muža ubio ne iz nekih patriotskih razloga, nego zbog tih trenutaka, ne zato što je bio kolaboracionist nego zato što je bio njen muž. A ako ga ne ubiješ on će svoje spiskove predati policiji i tvoji će drugovi biti postreljani. On više nije imao vremena da odbije zadatak.
Oni to ne bi razumeli, i da imaš vremena Y. bi rekao: - „Likvidiraj ga, pa ćemo posle razgovarati!“ kao da se posle toga ima o čemu govoriti. Zar sudijom može da bude onaj koji lično zavisi od sudbine što je izriče okrivljenom? Da je znao da je ona njegova žena on ne bi prihvatio ovaj zadatak. On je već toliko toga uradio, da niko ne bi mogao da posumnja u njegovu ispravnost.
x
Zid i s one strane zida tri drveta. Ponekad čovek pati zbog večitog obnavljanja bilja. Zbog sve novog i novog lišća koje postaje sočno, i požuti, i biva otkinuto vetrom. Danas sam posmatrao jednog čistača u K. parku. Kakva grozna simbolika! Stvari zru da bi bile uzbrane i da bi bile pometene. Sa neumoljivom strpljivošću jurio je taj čovečuljak jedan list koji je uz pomoć vetra nastojao da izbegne njegovu palicu sa ekserom na vrhu.
Bila je to naporna i značajna trka. Bio sam sav na strani lista. Želeo sam da izbegne uništenju. Trebalo je da se u tome uspehu, pokaže neka nada. No ona je izostala. List je udario nesmotreno o kamenu ogradu, i bio naboden. Sada je sa ostalim lišćem u starim kolicima koja su obojena crveno kao taljige osuđenika na smrt na Grevskom trgu .
x
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. juli 1955. (nastavak)
Ponoćni ekspres (drama u četiri čina)
Voz je pošao i ubrzo on juri kroz noć izrešetanu plavičastim hicima svetlosti. Putnici konverziraju plitko i žovijalno, kako se to obično radi po vlakovima. Invalid, oficir Romelovog ekspedicionog korpusa, koji se vraća kući, igra šah sa agentom Specijalne policije. Stari lekar i njegova žena jedva da kažu koju reč. Kolaboracionist je stupio u razgovor sa ukrotitelkom lavova u cirkusu „Medrano“, koja nastoji da od njega izmoli obećanje da će joj pribaviti dozvolu za nastup u Beogradu.
Hohštapler pokazuje nekoliko mađioničarskih trikova, koji razveseliše putnike. Mršavi fratar se upustio u učenu debatu sa neurotičnim piscem (koji je muž ukrotiteljke lavova) o stvarima po sebi, uzalud nastojeći da za svoje komplikovano mišljenje zainteresuje mladića, koji sedi u kutu i ne pokazuje želju da učestvuje u razgovoru.
Sredovečni čovek, koji je pušten u vagon zahvaljujući ljubaznoj intervenciji gospodina načelnika II odeljenja, stoji još uvek u hodniku, i promatra kako se dim prevlači preko zamračenih predela. On razmišlja. Kao pripadnik Pokreta otpora preuzeo je on obavezu da će likvidirati načelnika II odeljenja. U tom cilju pratio ga je i seo u ovaj vagon.
Pogubljenje se mora izvršiti pre nego što voz stigne u Beograd, da bi se on mogao dokopati tašne u kojoj kolaboracionist nosi kompromitujuće dokaze protiv izvesnih još neotkrivenih rodoljuba. No, on u supruzi kolaboracioniste prepoznaje ženu koju je voleo pre nego što je pobegao u šumu i za koju još uvek vrlo intenzivno oseća. Dilema je jako neprijatna. Ova slučajnost može da ga od sudije načini krvnikom. Jer ima li on prava da ubije čoveka čiju ženu želi?
Kako ćeš, pita se on, jednom sebi dokazati da si ga ubio zato što je izdajnik i da bi spasao drugove, a ne samo zato što je muž žene koju voliš? Samo tako ako je više nikad ne vidiš! A ti znaš da je to nemoguće! Ti se ne možeš lišiti nje ni po koju cenu. Ni po cenu odanosti stvari.
Ali, kako ćeš jednom živeti kraj nje, a da ne pomisliš u svakom trenutku u kome ti pripada, da si njenog muža ubio ne iz nekih patriotskih razloga, nego zbog tih trenutaka, ne zato što je bio kolaboracionist nego zato što je bio njen muž. A ako ga ne ubiješ on će svoje spiskove predati policiji i tvoji će drugovi biti postreljani. On više nije imao vremena da odbije zadatak.
Oni to ne bi razumeli, i da imaš vremena Y. bi rekao: - „Likvidiraj ga, pa ćemo posle razgovarati!“ kao da se posle toga ima o čemu govoriti. Zar sudijom može da bude onaj koji lično zavisi od sudbine što je izriče okrivljenom? Da je znao da je ona njegova žena on ne bi prihvatio ovaj zadatak. On je već toliko toga uradio, da niko ne bi mogao da posumnja u njegovu ispravnost.
x
Zid i s one strane zida tri drveta. Ponekad čovek pati zbog večitog obnavljanja bilja. Zbog sve novog i novog lišća koje postaje sočno, i požuti, i biva otkinuto vetrom. Danas sam posmatrao jednog čistača u K. parku. Kakva grozna simbolika! Stvari zru da bi bile uzbrane i da bi bile pometene. Sa neumoljivom strpljivošću jurio je taj čovečuljak jedan list koji je uz pomoć vetra nastojao da izbegne njegovu palicu sa ekserom na vrhu.
Bila je to naporna i značajna trka. Bio sam sav na strani lista. Želeo sam da izbegne uništenju. Trebalo je da se u tome uspehu, pokaže neka nada. No ona je izostala. List je udario nesmotreno o kamenu ogradu, i bio naboden. Sada je sa ostalim lišćem u starim kolicima koja su obojena crveno kao taljige osuđenika na smrt na Grevskom trgu .
x
Wednesday, March 26, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 14. juli 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. juli 1955.
U svakom ciniku sahranjen je po jedan idealist. Pesimizam nije svojstven čoveku, ne, kao ni životinji. On je stečeni organ zaštite. On je više metod u svetu nego ideja o svetu - moralan po poreklu, i kada nije moralan po posledicama, on nije nikada spontano nitkovski. Pesimizam je onaj minimalni teg koga inteligencija stavlja na stranu egoizma, da bi ovaj održavao ravnotežu sa našom ropskom prirodom.
Ne priznavati da stvari imaju i svoju dobru stranu, znači samo odricati im uticaj na svet. Ne poricati je nego omalovažavati. Ne prevideti je, nego ne uzimati je ozbiljno. Diveći se nekoj statui, čovek će sačuvati samo nejasan i amorfan utisak njegove lepote, ali će tačno zapamtiti da li tome kipu nedostaje ruka ili nos. x
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. juli 1955.
U svakom ciniku sahranjen je po jedan idealist. Pesimizam nije svojstven čoveku, ne, kao ni životinji. On je stečeni organ zaštite. On je više metod u svetu nego ideja o svetu - moralan po poreklu, i kada nije moralan po posledicama, on nije nikada spontano nitkovski. Pesimizam je onaj minimalni teg koga inteligencija stavlja na stranu egoizma, da bi ovaj održavao ravnotežu sa našom ropskom prirodom.
Ne priznavati da stvari imaju i svoju dobru stranu, znači samo odricati im uticaj na svet. Ne poricati je nego omalovažavati. Ne prevideti je, nego ne uzimati je ozbiljno. Diveći se nekoj statui, čovek će sačuvati samo nejasan i amorfan utisak njegove lepote, ali će tačno zapamtiti da li tome kipu nedostaje ruka ili nos. x
Tuesday, March 25, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 13. juli 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. juli 1955. (nastavak)
Sreo sam svog prijatelja B. u redu za šećer. Bio je valjda dvestoti. Strpljiv iako nije bilo gotovo nikakvih izgleda da i za njega preostane nešto. Levo i desno od reda ćutke stajahu ljudi spremni da se uguraju u red. Njihovi bezazleni pokušaji bivali su međutim uvek iznova osujećeni. Pri tome im rekoše mnoge gadne reči i jedan bi čak i munut u rebra. Svaki treći od tih koji stajahu, ponosni na svoju dovitljivost, svađaše se sa svakim drugim, tako da je bilo nemoguće razabrati i jednu reč od tih prepirki.
Prizor poučan za demokrate. Uostalom, isto koliko i za njihove protivnike. Baš sam razmišljao, vrlo potišten, o ulozi koju bi narod mogao da ima u nekom pravednom sistemu, kad me moj kum B. prekide kod sledeće misli: „Kad bi se puk uznemirio, Avgust bi otvorio svoje vrtove i priređivao igre u cirkovima. Osim toga bilo bi zapoveđeno da se gomila nahrani za taj dan besplatno.
Rimljani su bili mudri. Oni su znali da je punome stomaku teže da se kreće, i da se krvožednost može utoliti očima isto tako dobro kao i rukama“. To sam mislio i saopštih svoje misli prijatelju. On reče: „Narod se tako navikavao na nerad i postajao osvedočen da će svaki njegov nemir biti plaćen zabavama i hlebom. Nije bilo većih lenjivaca od rimskog plebsa. Ali, time jedna vlada ne sprečava svoj pad. Ona ga samo odlaže“.
– „Pa zar se glavni posao“ - primetih – „jedne demokratske vlade ne sastoji samo u tome da odloži svoj pad“. „Donekle, ali samo donekle“ - reče moj prijatelj koji je bio demokrat po navici, a možda i zato što je bio naivan i čestit. – „Prave demokratske vlade rade kao da nikad neće pasti“. – „A padaju kao da ništa ne rade! Već duže vremena pratim francuski parlamentarni život i morao sam da konstatujem da razlozi koji obaraju jednog premijera i razlozi koji drugome daju investituru, toliko su slični da se nameće ideja njihove istovetnosti.
Hoću da kažem da francuski poslanici glasaju protiv poverenja iz istih razloga kao za investituru. To je u najmanju ruku glupo, premda ne tvrdim da nije demokratski. Naprotiv čini se da je taj postupak izvorno demokratski. Suverenost jednog naroda nigde se tako dobro ne snalazi kao u destrukciji. Narod je suveren samo dok ruši. Zato obaranje vlada ima jednu čar za sve iskrene demokrate. Oni na taj način s vremena na vreme, mere svoju moć. Razlozi su ovde sporedni. Njih često i nema.
Vlada kojoj se ne prebacuju pogreške, čak i kada ih nema sklona je da sebe smatra dobrom i stalnom. To je opasno za demokratiju. Ona živi od loših i nestalnih vlada“. Moj prijatelj se ne složi sa mnom. On reče sa žarom da su kratke vlade bolje od dugovečnih, jer trudeći se da pokažu što pre svoje vrline, nemaju vremena, naime ne daje im se vreme da ih iscrpu, „što bi“ - reče, „nažalost bilo dosta brzo da pokažu svoje mane“. –
„Smešno“ - kazah – „složićeš se sa mnom, da je to samo prividno. Pošto svaka demokratska vlada mora da računa na dane i svesna je svoje prolaznosti, ona se pre trudi da iskoristi svoje mane, nego da se šepuri svojim vrlinama, koje joj ionako neće biti priznate. Jedan više puta uhvaćeni kradljivac neće se libiti da ponovno krade, jer zna da će se to ionako podrazumevati.
Ali to nije ono što me je navelo na razmišljanje“ - rekoh. –„Dolazim do uverenja da se vaspitanje naroda sastoji u tome da se odvikne od potrebe da se oseća siguran. Osećanje sigurnosti je prokleto osećanje. Potreba za njim, kada ga nema još je opasnija. Ljudi koji juče nisu imali da plate kilogram hleba, danas kupuju na desetine kila šećera. Kupuju više nego što je potrebno. Kupuju da bi bili sigurni.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. juli 1955. (nastavak)
Sreo sam svog prijatelja B. u redu za šećer. Bio je valjda dvestoti. Strpljiv iako nije bilo gotovo nikakvih izgleda da i za njega preostane nešto. Levo i desno od reda ćutke stajahu ljudi spremni da se uguraju u red. Njihovi bezazleni pokušaji bivali su međutim uvek iznova osujećeni. Pri tome im rekoše mnoge gadne reči i jedan bi čak i munut u rebra. Svaki treći od tih koji stajahu, ponosni na svoju dovitljivost, svađaše se sa svakim drugim, tako da je bilo nemoguće razabrati i jednu reč od tih prepirki.
Prizor poučan za demokrate. Uostalom, isto koliko i za njihove protivnike. Baš sam razmišljao, vrlo potišten, o ulozi koju bi narod mogao da ima u nekom pravednom sistemu, kad me moj kum B. prekide kod sledeće misli: „Kad bi se puk uznemirio, Avgust bi otvorio svoje vrtove i priređivao igre u cirkovima. Osim toga bilo bi zapoveđeno da se gomila nahrani za taj dan besplatno.
Rimljani su bili mudri. Oni su znali da je punome stomaku teže da se kreće, i da se krvožednost može utoliti očima isto tako dobro kao i rukama“. To sam mislio i saopštih svoje misli prijatelju. On reče: „Narod se tako navikavao na nerad i postajao osvedočen da će svaki njegov nemir biti plaćen zabavama i hlebom. Nije bilo većih lenjivaca od rimskog plebsa. Ali, time jedna vlada ne sprečava svoj pad. Ona ga samo odlaže“.
– „Pa zar se glavni posao“ - primetih – „jedne demokratske vlade ne sastoji samo u tome da odloži svoj pad“. „Donekle, ali samo donekle“ - reče moj prijatelj koji je bio demokrat po navici, a možda i zato što je bio naivan i čestit. – „Prave demokratske vlade rade kao da nikad neće pasti“. – „A padaju kao da ništa ne rade! Već duže vremena pratim francuski parlamentarni život i morao sam da konstatujem da razlozi koji obaraju jednog premijera i razlozi koji drugome daju investituru, toliko su slični da se nameće ideja njihove istovetnosti.
Hoću da kažem da francuski poslanici glasaju protiv poverenja iz istih razloga kao za investituru. To je u najmanju ruku glupo, premda ne tvrdim da nije demokratski. Naprotiv čini se da je taj postupak izvorno demokratski. Suverenost jednog naroda nigde se tako dobro ne snalazi kao u destrukciji. Narod je suveren samo dok ruši. Zato obaranje vlada ima jednu čar za sve iskrene demokrate. Oni na taj način s vremena na vreme, mere svoju moć. Razlozi su ovde sporedni. Njih često i nema.
Vlada kojoj se ne prebacuju pogreške, čak i kada ih nema sklona je da sebe smatra dobrom i stalnom. To je opasno za demokratiju. Ona živi od loših i nestalnih vlada“. Moj prijatelj se ne složi sa mnom. On reče sa žarom da su kratke vlade bolje od dugovečnih, jer trudeći se da pokažu što pre svoje vrline, nemaju vremena, naime ne daje im se vreme da ih iscrpu, „što bi“ - reče, „nažalost bilo dosta brzo da pokažu svoje mane“. –
„Smešno“ - kazah – „složićeš se sa mnom, da je to samo prividno. Pošto svaka demokratska vlada mora da računa na dane i svesna je svoje prolaznosti, ona se pre trudi da iskoristi svoje mane, nego da se šepuri svojim vrlinama, koje joj ionako neće biti priznate. Jedan više puta uhvaćeni kradljivac neće se libiti da ponovno krade, jer zna da će se to ionako podrazumevati.
Ali to nije ono što me je navelo na razmišljanje“ - rekoh. –„Dolazim do uverenja da se vaspitanje naroda sastoji u tome da se odvikne od potrebe da se oseća siguran. Osećanje sigurnosti je prokleto osećanje. Potreba za njim, kada ga nema još je opasnija. Ljudi koji juče nisu imali da plate kilogram hleba, danas kupuju na desetine kila šećera. Kupuju više nego što je potrebno. Kupuju da bi bili sigurni.
Monday, March 24, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 13. juli 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. juli 1955.
Dobio pismo od Myrona. To me je podsetilo na ideju o pisanju Papira Kluba po ugledu na Pikvikovce . Oni bi imali isključivo interni karakter i razdelili bi se članovima „Kluba“ sa ilustracijama I. K.
x
Ponoćni ekspres (drama u IV čina)
Godina 1943. Tačno u 12,25 polazi sa zagrebačke stanice ponoćni ekspres da bi pred samu zoru, na peronu beogradske iz željeznih kaveza sa državnim oznakama, u jutro plavo od zime, sa gemama čađi spram neba, istovario nekoliko stotina krmeljavih i sanjivih putnika u putnim rukavicama ili bez njih, sa koferima od svinjske kože ili smotuljcima prljavog rublja, tek otkupljenog iz zalagaonice - dešperatere i crnoberzijance, heroje pokreta otpora i kurve, fratre, agente i pesnike, makroe, trgovce i kolaborante, neurotičare, seljake i hohštaplere, sadiste, kukavice, lojalne penzionere, špijune, ljubavnike, posednike, ukrotitelje, begunce i cirkuske jahače.
Ti ljudi koji silaze na peron kao epileptičari i nestaju u avetinjsko-smrzloj svetlosti električnih sijalica, ušli su u svoje kupee prilično mirno, tradicionalno uvereni u svoju nedužnost u opšte svetskom klanju i pravno zagarantovanu moralnu izolaciju u okvirima Nove Evrope.
Zagrebačka stanica. Ekspres je upravo stigao iz Ljubljane. Mašina miruje. Strojari udaraju čekićima po osovinama i mašu lampama. Svet se tiska na peronu. Jedan se vagon priključuje kompoziciji. Celi kupe tog vagona sa sedištima u polutami, tako da se vide tek kad na njih padne svetlost sa staničnih svetiljki. Ispod jednog oprezno se izvlači čovek, pošto par trenutaka posmatra četu SA koja maršira peronom, povlači se u najmračniji kut kupea.
Specijalni službenik pred vagonom kontroliše da li su putnici zaista iz Zagreba ili možda menjaju vagon iz komoditeta. U kupe ulazi krupan gospodin sa suprugom i dečačićem. Nosači smeštaju prtljag. On ima siguran nastup čoveka od ugleda i na rukama putne rukavice boje jorgovana. U ruci ima torbu sa aktima.
Spolja se čuje prepirka između kontrolora i osobe koja za sebe tvrdi da je šampion džudoa, teške kategorije i „da sutra nastupa pred gospodom nemačkim oficirima“ te da bezuslovno mora preći u ovaj vagon. Zar gospodin službenik ne može to da razume? On valjda ne može stajati čitave noći, a sutra nastupati?
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. juli 1955.
Dobio pismo od Myrona. To me je podsetilo na ideju o pisanju Papira Kluba po ugledu na Pikvikovce . Oni bi imali isključivo interni karakter i razdelili bi se članovima „Kluba“ sa ilustracijama I. K.
x
Ponoćni ekspres (drama u IV čina)
Godina 1943. Tačno u 12,25 polazi sa zagrebačke stanice ponoćni ekspres da bi pred samu zoru, na peronu beogradske iz željeznih kaveza sa državnim oznakama, u jutro plavo od zime, sa gemama čađi spram neba, istovario nekoliko stotina krmeljavih i sanjivih putnika u putnim rukavicama ili bez njih, sa koferima od svinjske kože ili smotuljcima prljavog rublja, tek otkupljenog iz zalagaonice - dešperatere i crnoberzijance, heroje pokreta otpora i kurve, fratre, agente i pesnike, makroe, trgovce i kolaborante, neurotičare, seljake i hohštaplere, sadiste, kukavice, lojalne penzionere, špijune, ljubavnike, posednike, ukrotitelje, begunce i cirkuske jahače.
Ti ljudi koji silaze na peron kao epileptičari i nestaju u avetinjsko-smrzloj svetlosti električnih sijalica, ušli su u svoje kupee prilično mirno, tradicionalno uvereni u svoju nedužnost u opšte svetskom klanju i pravno zagarantovanu moralnu izolaciju u okvirima Nove Evrope.
Zagrebačka stanica. Ekspres je upravo stigao iz Ljubljane. Mašina miruje. Strojari udaraju čekićima po osovinama i mašu lampama. Svet se tiska na peronu. Jedan se vagon priključuje kompoziciji. Celi kupe tog vagona sa sedištima u polutami, tako da se vide tek kad na njih padne svetlost sa staničnih svetiljki. Ispod jednog oprezno se izvlači čovek, pošto par trenutaka posmatra četu SA koja maršira peronom, povlači se u najmračniji kut kupea.
Specijalni službenik pred vagonom kontroliše da li su putnici zaista iz Zagreba ili možda menjaju vagon iz komoditeta. U kupe ulazi krupan gospodin sa suprugom i dečačićem. Nosači smeštaju prtljag. On ima siguran nastup čoveka od ugleda i na rukama putne rukavice boje jorgovana. U ruci ima torbu sa aktima.
Spolja se čuje prepirka između kontrolora i osobe koja za sebe tvrdi da je šampion džudoa, teške kategorije i „da sutra nastupa pred gospodom nemačkim oficirima“ te da bezuslovno mora preći u ovaj vagon. Zar gospodin službenik ne može to da razume? On valjda ne može stajati čitave noći, a sutra nastupati?
Friday, March 21, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 12. juli 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
12. juli 1955.
„(...)Jedan mužjak je u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran . (..)“
(Navod iz posmatranja De Grera u Introduction to Entomology Kirby and Spence.)
Ženke pauka Nephila, imaju sasvim savremnu predstavu o ulozi majušnih i slabačkih stvorova, koji im se udvaraju. Moderne žene jedva da ustupaju ovom mišljenju. Mužjak pauk zna da su leđa ženke jedino mesto na kome može da uživa plodove svog razvrata. Darvin nalazi da je stoga potrebno da bude mali, mnogo manji od svoje kanibalske supruge.
Postoji stalna opasnost da naše žene ne otkriju koliko možemo biti korisni i u drugom smislu, a ne samo za ljubav. One bi svakako trebalo da se bave entomologijom. To bi im dalo ideja.
x
Evo humaniste: kada je poslao sluge da izmlate Voltairea , pričaju da im je kardinal od Rohana rekao: „Ne tucite ga po glavi. Možda će iz nje ipak nešto dobro izići“. Time je pokazao koliko poštuje mudrost, čak i kada se ona usuđuje da ga ponizi.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
12. juli 1955.
„(...)Jedan mužjak je u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran . (..)“
(Navod iz posmatranja De Grera u Introduction to Entomology Kirby and Spence.)
Ženke pauka Nephila, imaju sasvim savremnu predstavu o ulozi majušnih i slabačkih stvorova, koji im se udvaraju. Moderne žene jedva da ustupaju ovom mišljenju. Mužjak pauk zna da su leđa ženke jedino mesto na kome može da uživa plodove svog razvrata. Darvin nalazi da je stoga potrebno da bude mali, mnogo manji od svoje kanibalske supruge.
Postoji stalna opasnost da naše žene ne otkriju koliko možemo biti korisni i u drugom smislu, a ne samo za ljubav. One bi svakako trebalo da se bave entomologijom. To bi im dalo ideja.
x
Evo humaniste: kada je poslao sluge da izmlate Voltairea , pričaju da im je kardinal od Rohana rekao: „Ne tucite ga po glavi. Možda će iz nje ipak nešto dobro izići“. Time je pokazao koliko poštuje mudrost, čak i kada se ona usuđuje da ga ponizi.
Thursday, March 20, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 11. juli 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. juli 1955. (nastavak)
Ideja o slomu Evrope više je stvar naših osećanja nego činjenica. (Možda su osećanja jedine stvarne činjenice.) Ja sumnjam da jedan sovjetski funkcioner ili komunistički doktriner misli o njoj sa zabrinutošću gospodina Edena ili Faurea . Poteškoća je u tome što ima više Evropa. Ima onoliko Evropa koliko ima ideja o njenoj budućnosti. Ako jedna Evropa umire, izraz više patetičan nego tačan, ostaje ih još uvek dovoljno da je naslede.
Čitava jedna klasa nalazi se u položaju siromašnog ali drskog rođaka, koji stalno iznova podnosi nekakva dokumenta, kojim dokazuje svoja prava. Lažni testament nije plod nitkovluka nego iskrenog ubeđenja. Građani sasvim pouzdano jako greše, što sudbinu Evrope sujetno vezuju za svoju kratku prošlost. Evropa - kažemo mi - to je liberalizam XIX stoleća u kome je gospodin Zweig mogao da pređe hiljade milja od Petrovgrada do Lisabona, a da ga niko ne upita za pasoš. (Danas, nemati ga spada u sedam smrtnih grehova.)
Prosperitet kome je podloga bilo zlato a ne rad, hrišćanska crkva, toliko širokogruda da je u sebe uključivala i Slobodno zidarstvo, nekoliko lepih slika malanih u njenim ateljeima. Nekoliko korisnih eksploziva mešanih u njenim laboratorijama, nekoliko dosadnih i dubokih knjižurina ispisanih po njenim mansardama, nekoliko slavnih zločinaca udavljenih na njenim trgovima, nekoliko zanimljivih civilizacija podignutih na njenim obalama i iznad svega njeni bedekeri i udžbenici njene istorije.
U stvari, nepristrasno sudeći ništa, što ne bi bilo dostojno smrti. Jer uvek će se namalati čudnije slike, napisati i gluplje knjige, izmešati strašniji eksplozivi, sastaviti iscrpniji bedekeri, a hrišćanstvo je odavno prestalo da bude vera i postalo neka vrsta galanterije koju zahteva dobar ukus. Samo su tevtonski magarci mogli biti zločinci u načelu, što potiče od njihove nacionalne slabosti prema generalizacijama i sistemima.
Evo jedne tipične tevtonske generalizacije: ako mi jedan Židov stane na žulj u tramvaju, ja kažem - treba potamaniti sve Židove. Naklonost prema sistemu sastoji se u tome da se tačno registruje kako u baraci pet, nedostaju posle bombardovanja tri četvrtine jednog Rusa i gornja polovina zatvorenika Sibolskog, koju je polovinu upotrebila druga baraka da njome nadoknadi gubitak jednog dela Jevrejina Bisevengera. Ali uprkos svemu mi smo sujetni na tu Evropu, iako joj spore da diktira ideje i pravi najbolje mašine, mi lamentiramo: Ona umire.
Za aristokrate Evropa nije umirala kada je Sulejman Veličanstveni razapeo svoj šator pred vratima carskog i Habzburškog Beča, nego kad je opat Sieyès predložio u loptačnici Njegovog Veličanstva najhrišćanskijeg kralja, da se staleži konstituišu u Narodnu skupštinu, i kad umesto da se na njih puca, sa njima je raspravljano. Za Rimljane Evropa, dakle Rim, nije umirao na varvarskim ratištima Dakije i u baruštinama Galije nego, tiho, neprimetno u kolonatima balkanskih provincija.
Građanska Evropa nije umirala u bici kod Tanenberga, nego za stolom u Brest-Litovsku. Evropa je rad varvara i vlada Rimljana - tvrdili su senatori sa Tibra. Ne - ona je feudalna hijerarhija, odgovarali su kondotjeri. Evropa je njena crkva, tvrdili su sveštenici. Ona je duh analite, osporavali su mislioci. Koješta - govorili su buržuji:
Evropa je njena industrija i pravo neograničenog privatnog vlasništva. Proleterijat stoji na stanovištu da je prava Evropa časna i čovečna i jednaka razdeoba siromaštva. Ko zna nije li ona sve to, i još ponešto drugo? Ko zna? Evropa je pretovarila svoj stomak i ono što joj je potrebno nisu nove ideje nego purgativna sredstva, koja će je osloboditi starih.
x
Kao Gregor Somsa mi u stidu pamtimo svoju ljudsku prošlost. Stid to je „dama sa krznom“ na koju polažemo svoj mekani trbuh. A događaji u radnim keceljama iznose pokućatvo iz nas. Stolicu na kojoj je sedela moja majka, mažući prilično loše impresionističke slike (Potok koji krivuda). Fotelju moje bake - džinovski krvavo crveni bidermajer. Čizme ulanerovskog potpukovnika i sa njima njegovu masku, hladnu kao vodeni stub.
Gadni kukac koji je zaboravio da govori, i koji nema sreću da zaboravi da misli. Gadni kukac sa jabukom koja truli u hitinu. U stvari mi se stidimo da ozakonimo svoju inferiornost prema našim sanjarskim očevima (koji su strašni sanjari uprkos toga što se muče da budu racionalni) inferiornost prema zverima koje se grebu, prema nebu koje seva, i drveću koje strpljivo raste, i vetru koji prolazi, dotičući inferiornost prema materiji, koja ima svoja intimna molekularna uzbuđenja prema mrtvima, koji se raspadaju.
Dakle ipak nešto čine. Iza svakog rata dolazi po jedna izgubljena generacija i jedina razlika između njih je graduelne prirode. Ona koja sledi izgubljenija je od one iza koje sledi. Ko ima uho neka čuje šta govore mrtvi ružama, i kako se oluja ulaguje gamadima, i kako na magarcima zagarantovane nevinosti činjenice ulaze u naš grad.
A Hamlet za to vreme razmišlja, on melje, melje, melje misli kao neki provincijski mlin. U svom šlafroku, sasvim schlafsüchtig on recituje pesme, leže maksime i izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom i čitavim Elsinorom kao neki penzionisani nemački profesor lepe književnosti. Zatim ćaska sa svojim otrovanim ocem i opet razmišlja. Zatim pobije njih nekoliko. I pre nego što izdahne, stigne još uvek da razmišlja. Kao da je svet rebus iz Zabavnika.
x
„(...) Delirija čijeg ti si slepi miš
Čijeg orgazma ti sluzava kap,
Kakvog incesta ti si dubok mrak,
I čijih čeljusti dah što,
Smradom svojim aveti stvaraš
Na nebu kao koban znak!
I mora kojih histerični val,
U čijem lešu ti si odan crv
Kroz čije vene tečeš kao krv? (...)“
x
A svet međutim nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi, mi smo odgovor na ko zna čije i koje pitanje.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. juli 1955. (nastavak)
Ideja o slomu Evrope više je stvar naših osećanja nego činjenica. (Možda su osećanja jedine stvarne činjenice.) Ja sumnjam da jedan sovjetski funkcioner ili komunistički doktriner misli o njoj sa zabrinutošću gospodina Edena ili Faurea . Poteškoća je u tome što ima više Evropa. Ima onoliko Evropa koliko ima ideja o njenoj budućnosti. Ako jedna Evropa umire, izraz više patetičan nego tačan, ostaje ih još uvek dovoljno da je naslede.
Čitava jedna klasa nalazi se u položaju siromašnog ali drskog rođaka, koji stalno iznova podnosi nekakva dokumenta, kojim dokazuje svoja prava. Lažni testament nije plod nitkovluka nego iskrenog ubeđenja. Građani sasvim pouzdano jako greše, što sudbinu Evrope sujetno vezuju za svoju kratku prošlost. Evropa - kažemo mi - to je liberalizam XIX stoleća u kome je gospodin Zweig mogao da pređe hiljade milja od Petrovgrada do Lisabona, a da ga niko ne upita za pasoš. (Danas, nemati ga spada u sedam smrtnih grehova.)
Prosperitet kome je podloga bilo zlato a ne rad, hrišćanska crkva, toliko širokogruda da je u sebe uključivala i Slobodno zidarstvo, nekoliko lepih slika malanih u njenim ateljeima. Nekoliko korisnih eksploziva mešanih u njenim laboratorijama, nekoliko dosadnih i dubokih knjižurina ispisanih po njenim mansardama, nekoliko slavnih zločinaca udavljenih na njenim trgovima, nekoliko zanimljivih civilizacija podignutih na njenim obalama i iznad svega njeni bedekeri i udžbenici njene istorije.
U stvari, nepristrasno sudeći ništa, što ne bi bilo dostojno smrti. Jer uvek će se namalati čudnije slike, napisati i gluplje knjige, izmešati strašniji eksplozivi, sastaviti iscrpniji bedekeri, a hrišćanstvo je odavno prestalo da bude vera i postalo neka vrsta galanterije koju zahteva dobar ukus. Samo su tevtonski magarci mogli biti zločinci u načelu, što potiče od njihove nacionalne slabosti prema generalizacijama i sistemima.
Evo jedne tipične tevtonske generalizacije: ako mi jedan Židov stane na žulj u tramvaju, ja kažem - treba potamaniti sve Židove. Naklonost prema sistemu sastoji se u tome da se tačno registruje kako u baraci pet, nedostaju posle bombardovanja tri četvrtine jednog Rusa i gornja polovina zatvorenika Sibolskog, koju je polovinu upotrebila druga baraka da njome nadoknadi gubitak jednog dela Jevrejina Bisevengera. Ali uprkos svemu mi smo sujetni na tu Evropu, iako joj spore da diktira ideje i pravi najbolje mašine, mi lamentiramo: Ona umire.
Za aristokrate Evropa nije umirala kada je Sulejman Veličanstveni razapeo svoj šator pred vratima carskog i Habzburškog Beča, nego kad je opat Sieyès predložio u loptačnici Njegovog Veličanstva najhrišćanskijeg kralja, da se staleži konstituišu u Narodnu skupštinu, i kad umesto da se na njih puca, sa njima je raspravljano. Za Rimljane Evropa, dakle Rim, nije umirao na varvarskim ratištima Dakije i u baruštinama Galije nego, tiho, neprimetno u kolonatima balkanskih provincija.
Građanska Evropa nije umirala u bici kod Tanenberga, nego za stolom u Brest-Litovsku. Evropa je rad varvara i vlada Rimljana - tvrdili su senatori sa Tibra. Ne - ona je feudalna hijerarhija, odgovarali su kondotjeri. Evropa je njena crkva, tvrdili su sveštenici. Ona je duh analite, osporavali su mislioci. Koješta - govorili su buržuji:
Evropa je njena industrija i pravo neograničenog privatnog vlasništva. Proleterijat stoji na stanovištu da je prava Evropa časna i čovečna i jednaka razdeoba siromaštva. Ko zna nije li ona sve to, i još ponešto drugo? Ko zna? Evropa je pretovarila svoj stomak i ono što joj je potrebno nisu nove ideje nego purgativna sredstva, koja će je osloboditi starih.
x
Kao Gregor Somsa mi u stidu pamtimo svoju ljudsku prošlost. Stid to je „dama sa krznom“ na koju polažemo svoj mekani trbuh. A događaji u radnim keceljama iznose pokućatvo iz nas. Stolicu na kojoj je sedela moja majka, mažući prilično loše impresionističke slike (Potok koji krivuda). Fotelju moje bake - džinovski krvavo crveni bidermajer. Čizme ulanerovskog potpukovnika i sa njima njegovu masku, hladnu kao vodeni stub.
Gadni kukac koji je zaboravio da govori, i koji nema sreću da zaboravi da misli. Gadni kukac sa jabukom koja truli u hitinu. U stvari mi se stidimo da ozakonimo svoju inferiornost prema našim sanjarskim očevima (koji su strašni sanjari uprkos toga što se muče da budu racionalni) inferiornost prema zverima koje se grebu, prema nebu koje seva, i drveću koje strpljivo raste, i vetru koji prolazi, dotičući inferiornost prema materiji, koja ima svoja intimna molekularna uzbuđenja prema mrtvima, koji se raspadaju.
Dakle ipak nešto čine. Iza svakog rata dolazi po jedna izgubljena generacija i jedina razlika između njih je graduelne prirode. Ona koja sledi izgubljenija je od one iza koje sledi. Ko ima uho neka čuje šta govore mrtvi ružama, i kako se oluja ulaguje gamadima, i kako na magarcima zagarantovane nevinosti činjenice ulaze u naš grad.
A Hamlet za to vreme razmišlja, on melje, melje, melje misli kao neki provincijski mlin. U svom šlafroku, sasvim schlafsüchtig on recituje pesme, leže maksime i izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom i čitavim Elsinorom kao neki penzionisani nemački profesor lepe književnosti. Zatim ćaska sa svojim otrovanim ocem i opet razmišlja. Zatim pobije njih nekoliko. I pre nego što izdahne, stigne još uvek da razmišlja. Kao da je svet rebus iz Zabavnika.
x
„(...) Delirija čijeg ti si slepi miš
Čijeg orgazma ti sluzava kap,
Kakvog incesta ti si dubok mrak,
I čijih čeljusti dah što,
Smradom svojim aveti stvaraš
Na nebu kao koban znak!
I mora kojih histerični val,
U čijem lešu ti si odan crv
Kroz čije vene tečeš kao krv? (...)“
x
A svet međutim nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi, mi smo odgovor na ko zna čije i koje pitanje.
Wednesday, March 19, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 11. juli 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. juli 1955.
„(...) narod (je) omlitaveo. Mi republikanci, mi socijalisti i slobodari, mi od toga patimo danas. Vi, gospodo monarhisti i cezarevci, vi ćete od toga patiti sutra. I vi sami iskusićete kako nije lako napojiti magarca kad nije žedan. Zatvaraju republikance, a niko da se makne. Kad dođe red da hapse rojaliste, ni tada se niko neće maknuti. (...)
Konj je tu, monsenjeru: imate samo da uzjašete. Ali kada budete na njemu, on će mirno leći kraj puta, a vi ćete ljosnuti. Gore kljusine nema od njega, (...). Kome od njegovih jahača, (...) omiljenost nije polomila rebra? (...)“
(Gospodin Beržere u Parizu iz Savremene istorije )
Treba se čuvati preterane omiljenosti. Ona daje pravo na nadu, a kako nijedna nada nije bila ispunjena, ona razočaranima daje dvostruko pravo na neprijateljstvo. Jedan izgubljeni pristalica je neuporedivo opasniji od prirodnog protivnika. Samim tim što je neprirodan. Bisolo na uglu ulice Drue je pametan čovek. Umesto u narod, on se pouzdava u svoje ceduljice.
On zna da je proleterska kao nijedna druga revolucija ne potiče iz naroda, niti je njemu namenjena. I on kaže: „Nije narod suveren. Suverena je nauka“. A nauka su ceduljice. Pogreška socijanih revolucionara je u tome što smatraju da revolucija mora prethoditi vaspitanju naroda.
Trebalo bi da je obrnuto. Jer kljuse „koje čim ga uzjašete legne kraj puta“ učiniće da njegov jahač „ljosne“ samo zato što se konj kroti pre nego što ga uzjašete. Još u štali. Kad ste u sedlu onda je već kasno. No istorija ne dozvoljava odugovlačenja. Ona je sklona da prezre blage učitelje i da se divi onima koji su svirepi i snažni.
x
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. juli 1955.
„(...) narod (je) omlitaveo. Mi republikanci, mi socijalisti i slobodari, mi od toga patimo danas. Vi, gospodo monarhisti i cezarevci, vi ćete od toga patiti sutra. I vi sami iskusićete kako nije lako napojiti magarca kad nije žedan. Zatvaraju republikance, a niko da se makne. Kad dođe red da hapse rojaliste, ni tada se niko neće maknuti. (...)
Konj je tu, monsenjeru: imate samo da uzjašete. Ali kada budete na njemu, on će mirno leći kraj puta, a vi ćete ljosnuti. Gore kljusine nema od njega, (...). Kome od njegovih jahača, (...) omiljenost nije polomila rebra? (...)“
(Gospodin Beržere u Parizu iz Savremene istorije )
Treba se čuvati preterane omiljenosti. Ona daje pravo na nadu, a kako nijedna nada nije bila ispunjena, ona razočaranima daje dvostruko pravo na neprijateljstvo. Jedan izgubljeni pristalica je neuporedivo opasniji od prirodnog protivnika. Samim tim što je neprirodan. Bisolo na uglu ulice Drue je pametan čovek. Umesto u narod, on se pouzdava u svoje ceduljice.
On zna da je proleterska kao nijedna druga revolucija ne potiče iz naroda, niti je njemu namenjena. I on kaže: „Nije narod suveren. Suverena je nauka“. A nauka su ceduljice. Pogreška socijanih revolucionara je u tome što smatraju da revolucija mora prethoditi vaspitanju naroda.
Trebalo bi da je obrnuto. Jer kljuse „koje čim ga uzjašete legne kraj puta“ učiniće da njegov jahač „ljosne“ samo zato što se konj kroti pre nego što ga uzjašete. Još u štali. Kad ste u sedlu onda je već kasno. No istorija ne dozvoljava odugovlačenja. Ona je sklona da prezre blage učitelje i da se divi onima koji su svirepi i snažni.
x
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
Monday, March 17, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 8. juli 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. juli 1955.
Bilo je napušteno jedno predanje da se izgradilo novo, i u knjigama debelim bilo zapisano i od ukroćene dečice poštovano. I da bi bilo napušteno, kao što ga i mi napustismo. Ljubav je postojala i pre Novog zaveta, ali nije bila dužnost. Bila je u vazduhu koga su disali mladi ratnici na Palatinu, a taj vazduh bio je i u Genzemanskom vrtu. Vazduh se nije promenio, ali je ljubav zapoveđena.
Pošto je prestala da bude ljudska, ona je još manje uspela da postane božanska. Došli su ribari da je ukrase lošim razlozima. I oteli su joj jedini koga je imala: neposrednost koja je bezrazložnost. Ljubav je saglasnost stvarima. Ona je sastavljena iz divljenja i predavanja. Oduzmimo joj predavanje - ostaje jalova, lišimo je divljenja - postaće dužnost. Eto hrišćanske zablude. Harmonija je, međutim, stapanje.
Ona ne trpi delove koji bi hteli da se istaknu. Ona niveliše. Ljubav takođe niveliše, jer je harmonija. Čovek od duha oseti ponekad čežnju da se spoji sa suncem koje pada u reku, ili sa kamenim vrhom koji je strašno usamljen. On želi da uđe kao ton u simfoniju koja ga ispunjava divljenjem. On želi da bude akord Beethovenove Apasionate.
Ili urođeničkih doboša. Ili da kao ispucala kora obavija drveće, da niče sa travom iz zemlje, da pada na nju kao kiša. Ponekad, i ne uvek, on za tim čezne. Ljubav nije odnos, nije žica koja je razapeta između dve stvari da bi se ispunilo proročanstvo. Ona nije nešto između. Jer nema ništa između čega bi ona imala da bude. Kada bi bila između bila bi izvan. Ništa izvan ne postoji.
Eto hrišćanske zablude. Dobronamerni ribari behu ponosni što su otkrili nešto što je bilo otkriveno još od kopitara. Nešto što je estetski uzvisivalo peranospore nad čovekom. Ukoliko ima više spajanja, ima i više ljubavi. Ljubav je najveća onda kad ono prestane. Jer ona onda ispunjava svoj cilj koji je u harmoniji.
„(...) Excudent alii spirancia mollius aera, Credo equidem, vivos ducent de marmore vultus Orabunt cauzas melius, caelique meatus Describent radio et surgentia sidera dicent: Tu regere imperio populos, Romane, memento, Hae tibi erunt artes, pacique imponere morem, Parcere subiectis et debellare superbos. (...)“
(Virgil, Aen VI )
(„Drugi će tuč umekšati da diše životom, Verujem - i živa u mramoru vajati lica, Umeće zboriti bolje i puteve nebeskih tela, Crtati znaće i javljati izlaske zvezda, A ti, o čoveče rimski, nauči da narodima vladaš Umetnost to će ti biti - u miru zakone dati Pobeđene da štediš, prkosne da krotiš“.)
x
Pročitao sam mnogo glupih knjiga koje su bile pisane lepim stilom, i mnogo dubokih koje su bile rđavo pisane. Znam za ideje koje su plemenite ali nerazumljive, i za one koje su niske i jasne, učio sam o primamljivim i opasnim doktrinama, kao i o onim koje su odbijale iako su bile naivne.
Ali nikad i nigde nisam uspeo da u jednoj knjizi od 200 stranica, kao kod Tolstoja u Šta je Umetnost nađem na jednom mestu toliko imbecilnosti, nedotupavnosti, prostote, primitivizma, varvarstva, hipokrizije, lošeg ukusa, sujete, rogobatnosti, bigoterije, neshvatanja, niskosti, zavisti, literarnog i ljudskog kriminala.
Uostalom još je Seneka dozvoljavao mudracima da imaju slabosti, kad već toliko znaju o vrlinama. Čitajući tu nehumanu paškvilu, čovek ima utisak da jede plesnive gljive.
x
Povisiti cene hlebu da bi se podigao životni standard - to je sasvim dijalektički.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. juli 1955.
Bilo je napušteno jedno predanje da se izgradilo novo, i u knjigama debelim bilo zapisano i od ukroćene dečice poštovano. I da bi bilo napušteno, kao što ga i mi napustismo. Ljubav je postojala i pre Novog zaveta, ali nije bila dužnost. Bila je u vazduhu koga su disali mladi ratnici na Palatinu, a taj vazduh bio je i u Genzemanskom vrtu. Vazduh se nije promenio, ali je ljubav zapoveđena.
Pošto je prestala da bude ljudska, ona je još manje uspela da postane božanska. Došli su ribari da je ukrase lošim razlozima. I oteli su joj jedini koga je imala: neposrednost koja je bezrazložnost. Ljubav je saglasnost stvarima. Ona je sastavljena iz divljenja i predavanja. Oduzmimo joj predavanje - ostaje jalova, lišimo je divljenja - postaće dužnost. Eto hrišćanske zablude. Harmonija je, međutim, stapanje.
Ona ne trpi delove koji bi hteli da se istaknu. Ona niveliše. Ljubav takođe niveliše, jer je harmonija. Čovek od duha oseti ponekad čežnju da se spoji sa suncem koje pada u reku, ili sa kamenim vrhom koji je strašno usamljen. On želi da uđe kao ton u simfoniju koja ga ispunjava divljenjem. On želi da bude akord Beethovenove Apasionate.
Ili urođeničkih doboša. Ili da kao ispucala kora obavija drveće, da niče sa travom iz zemlje, da pada na nju kao kiša. Ponekad, i ne uvek, on za tim čezne. Ljubav nije odnos, nije žica koja je razapeta između dve stvari da bi se ispunilo proročanstvo. Ona nije nešto između. Jer nema ništa između čega bi ona imala da bude. Kada bi bila između bila bi izvan. Ništa izvan ne postoji.
Eto hrišćanske zablude. Dobronamerni ribari behu ponosni što su otkrili nešto što je bilo otkriveno još od kopitara. Nešto što je estetski uzvisivalo peranospore nad čovekom. Ukoliko ima više spajanja, ima i više ljubavi. Ljubav je najveća onda kad ono prestane. Jer ona onda ispunjava svoj cilj koji je u harmoniji.
„(...) Excudent alii spirancia mollius aera, Credo equidem, vivos ducent de marmore vultus Orabunt cauzas melius, caelique meatus Describent radio et surgentia sidera dicent: Tu regere imperio populos, Romane, memento, Hae tibi erunt artes, pacique imponere morem, Parcere subiectis et debellare superbos. (...)“
(Virgil, Aen VI )
(„Drugi će tuč umekšati da diše životom, Verujem - i živa u mramoru vajati lica, Umeće zboriti bolje i puteve nebeskih tela, Crtati znaće i javljati izlaske zvezda, A ti, o čoveče rimski, nauči da narodima vladaš Umetnost to će ti biti - u miru zakone dati Pobeđene da štediš, prkosne da krotiš“.)
x
Pročitao sam mnogo glupih knjiga koje su bile pisane lepim stilom, i mnogo dubokih koje su bile rđavo pisane. Znam za ideje koje su plemenite ali nerazumljive, i za one koje su niske i jasne, učio sam o primamljivim i opasnim doktrinama, kao i o onim koje su odbijale iako su bile naivne.
Ali nikad i nigde nisam uspeo da u jednoj knjizi od 200 stranica, kao kod Tolstoja u Šta je Umetnost nađem na jednom mestu toliko imbecilnosti, nedotupavnosti, prostote, primitivizma, varvarstva, hipokrizije, lošeg ukusa, sujete, rogobatnosti, bigoterije, neshvatanja, niskosti, zavisti, literarnog i ljudskog kriminala.
Uostalom još je Seneka dozvoljavao mudracima da imaju slabosti, kad već toliko znaju o vrlinama. Čitajući tu nehumanu paškvilu, čovek ima utisak da jede plesnive gljive.
x
Povisiti cene hlebu da bi se podigao životni standard - to je sasvim dijalektički.
Friday, March 14, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 7. juli 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. juli 1955.
Zabluda filosofskih sistema je u metodološkoj potrebi (imanentna metoda svake filosofije) da se poslednja istina do koje valja doći uzima kao nužna pretpostavka od koje se polazi. x Spermatozoidi u hermetički zatvorenim staklencima koji se čuvaju u frižideru. Donatori su predstavljeni etiketama sa iscrpno upisanim osobinama sa kojima se može računati.
„Gospođa ima samo da izrazi svoju previšnju želju. Želi li možda jednog - plahog, smeđeg, sa sklonostima prema muzici, posebno klasičnoj i sa jako razvijenim osećanjem dužnosti?“ Ne, gospođi to zvuči ponešto staromodno. Ona bi rađe nešto sportski. Nešto što deluje sveže. (Uzgred, mi se nalazimo u dobu kad biološki sveže deluju krapinski ljudi.)
„Gospođa treba samo da kaže. Imamo ovde na lageru jednog koji je naročito tražen. On je - riđ, ženskar, ponešto violentan, baviće se sasvim sigurno podvodnim ribolovom. Jedine su mu mane verovatno idiosinkrazija prema jagodama i mogućan visok krvni pritisak“.
No gospođa je rekla da ona hoće sportaša, shvata li gospodin službenik to, sportaša i ništa drugo. Nešto kao Trabert, ili bar jedan korektan centarfor u prvoligaškom timu. „Ah tako, svakako, mi imamo i toga. Ja sam mislio, međutim, da vam preporučim jednog - crnog, koji će svakako dobro pevati šansone, i biti kozer.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. juli 1955.
Zabluda filosofskih sistema je u metodološkoj potrebi (imanentna metoda svake filosofije) da se poslednja istina do koje valja doći uzima kao nužna pretpostavka od koje se polazi. x Spermatozoidi u hermetički zatvorenim staklencima koji se čuvaju u frižideru. Donatori su predstavljeni etiketama sa iscrpno upisanim osobinama sa kojima se može računati.
„Gospođa ima samo da izrazi svoju previšnju želju. Želi li možda jednog - plahog, smeđeg, sa sklonostima prema muzici, posebno klasičnoj i sa jako razvijenim osećanjem dužnosti?“ Ne, gospođi to zvuči ponešto staromodno. Ona bi rađe nešto sportski. Nešto što deluje sveže. (Uzgred, mi se nalazimo u dobu kad biološki sveže deluju krapinski ljudi.)
„Gospođa treba samo da kaže. Imamo ovde na lageru jednog koji je naročito tražen. On je - riđ, ženskar, ponešto violentan, baviće se sasvim sigurno podvodnim ribolovom. Jedine su mu mane verovatno idiosinkrazija prema jagodama i mogućan visok krvni pritisak“.
No gospođa je rekla da ona hoće sportaša, shvata li gospodin službenik to, sportaša i ništa drugo. Nešto kao Trabert, ili bar jedan korektan centarfor u prvoligaškom timu. „Ah tako, svakako, mi imamo i toga. Ja sam mislio, međutim, da vam preporučim jednog - crnog, koji će svakako dobro pevati šansone, i biti kozer.
Thursday, March 13, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 4. juli 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. juli 1955. (nastavak)
Juče sam pročitao Camusevog Stranca. I kad sam odložio tu knjižicu, zapitao sam se da li je taj čovek odista stranac? Ovo je moralno, a ne literarno pitanje. Nije stvar u tome da li je on bio jednom stranac, nego da li je to bio do kraja. Svakako, on je išao prema stratištu tako mirno, neutralno kao da se sve što se dogodilo nije dalo izbeći sve i da je učinio neki napor u tom smislu.
I ta vrućina, i hici, i presuda, i šlag! Vrućina se nije dala izbeći, a pošto je bila vrućina koja se nije dala izbeći, on je pucao i pošto je pucao bio je osuđen na smrt. Savršeno logično! Upravo grozno logično. Njegovo objašnjenje nije bilo primljeno na sudu. Bilo je prilično neuverljivo okriviti sunce za Arapinovu smrt, iako, ako se stvar nepristrasno prosudi, ono jeste bilo krivo.
Smeh u sudnici je to prilično jasno dokazao. Uostalom, da li je on bio samo zato stranac, i ti ljudi samo zato meštani, što su se smejali i što ih je sablaznila okrutnost prema njegovoj majci. Do vraga, piti belu kafu sa šlagom, nad odrom svoje majke! Ono što je naročito neoprostivo bio je taj šlag. To zvuči nametljivo neutralno, nametljivo stranački. Porotnici koji su još poodavno na sve moguće načine umorili svoje roditelje, nisu mogli oprostiti svirepost, koja ih je podsećala na njihovu vlastitu.
Ako bi svi ljudi pili belu kafu sa šlagom nad svojim mrtvim materama, kuda bi otišao ovaj svet? Izvestan društveni takt mora biti zaštićen giljotinom. Arapin ne. Arapin ne implicira nijednu bitnu ideju. Ni osećanje dužnosti ni osećanje zahvalnosti. Ubiti čoveka se može. Ali se ne može nad njim piti bela kafa sa šlagom.
Stranac, obzirom da je inteligentan, pokazuje izvesnu naučnu radoznalost prema mehanizmu i ne može da ne prozre smisao točkića koji prete da ga smrve. Ali on ih prozire sa isto toliko malo odgovornosti sa koliko jedan astrofizičar utvrđuje atmosferu Venere. On taj smisao ne prima. On ga ni ne odbacuje. On je jednostavno neutralan spram njega. To je ono što zaslužuje da bude umoreno u njemu!
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. juli 1955. (nastavak)
Juče sam pročitao Camusevog Stranca. I kad sam odložio tu knjižicu, zapitao sam se da li je taj čovek odista stranac? Ovo je moralno, a ne literarno pitanje. Nije stvar u tome da li je on bio jednom stranac, nego da li je to bio do kraja. Svakako, on je išao prema stratištu tako mirno, neutralno kao da se sve što se dogodilo nije dalo izbeći sve i da je učinio neki napor u tom smislu.
I ta vrućina, i hici, i presuda, i šlag! Vrućina se nije dala izbeći, a pošto je bila vrućina koja se nije dala izbeći, on je pucao i pošto je pucao bio je osuđen na smrt. Savršeno logično! Upravo grozno logično. Njegovo objašnjenje nije bilo primljeno na sudu. Bilo je prilično neuverljivo okriviti sunce za Arapinovu smrt, iako, ako se stvar nepristrasno prosudi, ono jeste bilo krivo.
Smeh u sudnici je to prilično jasno dokazao. Uostalom, da li je on bio samo zato stranac, i ti ljudi samo zato meštani, što su se smejali i što ih je sablaznila okrutnost prema njegovoj majci. Do vraga, piti belu kafu sa šlagom, nad odrom svoje majke! Ono što je naročito neoprostivo bio je taj šlag. To zvuči nametljivo neutralno, nametljivo stranački. Porotnici koji su još poodavno na sve moguće načine umorili svoje roditelje, nisu mogli oprostiti svirepost, koja ih je podsećala na njihovu vlastitu.
Ako bi svi ljudi pili belu kafu sa šlagom nad svojim mrtvim materama, kuda bi otišao ovaj svet? Izvestan društveni takt mora biti zaštićen giljotinom. Arapin ne. Arapin ne implicira nijednu bitnu ideju. Ni osećanje dužnosti ni osećanje zahvalnosti. Ubiti čoveka se može. Ali se ne može nad njim piti bela kafa sa šlagom.
Stranac, obzirom da je inteligentan, pokazuje izvesnu naučnu radoznalost prema mehanizmu i ne može da ne prozre smisao točkića koji prete da ga smrve. Ali on ih prozire sa isto toliko malo odgovornosti sa koliko jedan astrofizičar utvrđuje atmosferu Venere. On taj smisao ne prima. On ga ni ne odbacuje. On je jednostavno neutralan spram njega. To je ono što zaslužuje da bude umoreno u njemu!
Wednesday, March 12, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 4. juli 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. juli 1955.
Izabrati - to zvuči smrtnički. Možda je zato ljudski.
5. juli 1955.
Sedim u naslonjači pored baštenskog prozora. Iza stakla natiče moluskno-žuto more. Njegovi rukavci prodiru u nameštaj, koji pucketa pritisnut između ledenog sunca i senke. Drvara zuji poput tvrdokrilca. Klavirski koncert Čajkovskog - lica mekana od muzike! Hlad postaje tvrd na zidu preko puta. Nikakav se miris ne diže sa parketa koji je uglačan voskom, ni sa zemlje, ni sa prašnjavih goblena na kojima zmajevi okreću stomake razmaženim prinčevima.
Kakav mitski ratnik stoji na toj mrtvoj straži između sunca i noći? Na šta se poziva noć koja dolazi? Na astronomske principe, iradijaciju inhibicije po kori velikog mozga, na šta? Na pesnike, lopove, begunce? Na sitne čiode strasti zaboravljene u pasažima? Na slobodu koja nam je izrečena, sa najvišeg mesta?
Na zaveru protiv pravca krvotoka, na ustanak senki koje će se otkinuti sa naših peta da nas nauče lojalnosti? Je li to noć, u kojoj će Jozefa K. između dva noža nadživeti samo stid, i smaknuće? Noć prostitucije sa drvećem u dečijim vrtićima, noć u kojoj nalazimo ujutru svoju savest tamo gde smo ostavili papuče?
Noć gospođe Emilije i njene ruže, Korejskih zarobljenika koji trunu na rukama drugova? Noć Leonida Njegovana koji puca ne da bi se odbranio nego da bi pravio buku, noć La Gena koji se brani od giljotine učeći pravopis?
Redovi drvenih skamija leže na deltama reka i gigantske table vise između oblaka gde su nam pokazivali kako se Bog krije u ružičastim haljinama! Evo prave propovedi koja se zove naukom provlačenja: učite svoje mladunce kako će sačuvati u danu gnjeva svoje glave i svoje stražnjice, jer je to cilj svake utopije....
x
Obratiti se svojoj unutrašnjosti za pomoć, znači suočiti se sa zabludama, koje bi htele da se ponove. Memorija liči na voćku s jeseni: umesto da dâ jedan, daje ona sto plodova. Rizik od iskustva ne sastoji se u primeni koja će slediti, nego u promeni koja je prethodila. Iskustvo je štivo koga nam preporučuje samoljublje. Izopačeno, neverno, sujetno, pošto nas je načinilo nesrećnicima, kad hoće da se ponovi, i pravi nas budalama.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. juli 1955.
Izabrati - to zvuči smrtnički. Možda je zato ljudski.
5. juli 1955.
Sedim u naslonjači pored baštenskog prozora. Iza stakla natiče moluskno-žuto more. Njegovi rukavci prodiru u nameštaj, koji pucketa pritisnut između ledenog sunca i senke. Drvara zuji poput tvrdokrilca. Klavirski koncert Čajkovskog - lica mekana od muzike! Hlad postaje tvrd na zidu preko puta. Nikakav se miris ne diže sa parketa koji je uglačan voskom, ni sa zemlje, ni sa prašnjavih goblena na kojima zmajevi okreću stomake razmaženim prinčevima.
Kakav mitski ratnik stoji na toj mrtvoj straži između sunca i noći? Na šta se poziva noć koja dolazi? Na astronomske principe, iradijaciju inhibicije po kori velikog mozga, na šta? Na pesnike, lopove, begunce? Na sitne čiode strasti zaboravljene u pasažima? Na slobodu koja nam je izrečena, sa najvišeg mesta?
Na zaveru protiv pravca krvotoka, na ustanak senki koje će se otkinuti sa naših peta da nas nauče lojalnosti? Je li to noć, u kojoj će Jozefa K. između dva noža nadživeti samo stid, i smaknuće? Noć prostitucije sa drvećem u dečijim vrtićima, noć u kojoj nalazimo ujutru svoju savest tamo gde smo ostavili papuče?
Noć gospođe Emilije i njene ruže, Korejskih zarobljenika koji trunu na rukama drugova? Noć Leonida Njegovana koji puca ne da bi se odbranio nego da bi pravio buku, noć La Gena koji se brani od giljotine učeći pravopis?
Redovi drvenih skamija leže na deltama reka i gigantske table vise između oblaka gde su nam pokazivali kako se Bog krije u ružičastim haljinama! Evo prave propovedi koja se zove naukom provlačenja: učite svoje mladunce kako će sačuvati u danu gnjeva svoje glave i svoje stražnjice, jer je to cilj svake utopije....
x
Obratiti se svojoj unutrašnjosti za pomoć, znači suočiti se sa zabludama, koje bi htele da se ponove. Memorija liči na voćku s jeseni: umesto da dâ jedan, daje ona sto plodova. Rizik od iskustva ne sastoji se u primeni koja će slediti, nego u promeni koja je prethodila. Iskustvo je štivo koga nam preporučuje samoljublje. Izopačeno, neverno, sujetno, pošto nas je načinilo nesrećnicima, kad hoće da se ponovi, i pravi nas budalama.
Tuesday, March 11, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 2 juli 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2. juli 1955.
Prva protivrečnost savesti je u njenom poreklu. Bez ove protivrečnosti mogli bi se pouzdati u mišljenje spiritualista da je, bar što se tiče čoveka, geneza završena. Sa njom naziremo u onome što imamo kao saznanje po sebi, tek ličinku iz koje će izleteti jedna nova forma kretanja energije. Nije pitanje kakva će ona biti, nego kuda će voditi. Uopšte, čini se, da tendencije nisu rado raspravljane od filosofa.
x
Istorizam ne treba odbaciti. Dijalektičko tretiranje istorije takođe. Ono što je neodrživo jeste isključivo materijalistička dijalektika u posmatranju prošlosti. Da li marksistički racionalizirani Hegel konačno stoji na glavi ili na nogama? Sa gledišta jedne čisto spekulativne misli, to možda ima nekog značaja, ako ne samo za sticanje visokih titula na univerzitetima i akademijama.
Ono što mene zanima je praktična, politička, ekonomska i moralna posledica ovog „marksističkog postavljanja Hegela na noge“. Valja uočiti „smrtonosnost sistema“ koji se prihvata kao veltanšaung! Jedna ideja bez „elana“ to je ideja koja ne može imati glave. Jedna ideja bez posledica je nešto što treba bez milosti odbaciti. Ja sam sklon da se divim Marksu i Lenjinu koji su shvatili da ako društveni problem nije jedini koji postoji, onda je jedini koji ne može da čeka!
x
Materijalizam je skolastička doktrina, bolje rečeno to je prividno uspeo spoj između dijalektike sofista, skolastike Svetih otaca i niskog standarda.
x
Zlatne maske iz Mikene. Maske Inka. Krznene maske Eskima. Javanske maske od drveta. Poučna je prvobitna demonska uloga maske. Od erotične pantomine tetreba do budističkod Gi-Ga-Kua, od nervozne igre delfina do rituala maskiranih pratioca boga Ko-va-vea iz plemena Elema (Nova Gvineja) meni se čini da se otkriva ljudska orijentacija jasnije nego između „noge“ višeg primata i Engelsove „oslobođene ruke“.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2. juli 1955.
Prva protivrečnost savesti je u njenom poreklu. Bez ove protivrečnosti mogli bi se pouzdati u mišljenje spiritualista da je, bar što se tiče čoveka, geneza završena. Sa njom naziremo u onome što imamo kao saznanje po sebi, tek ličinku iz koje će izleteti jedna nova forma kretanja energije. Nije pitanje kakva će ona biti, nego kuda će voditi. Uopšte, čini se, da tendencije nisu rado raspravljane od filosofa.
x
Istorizam ne treba odbaciti. Dijalektičko tretiranje istorije takođe. Ono što je neodrživo jeste isključivo materijalistička dijalektika u posmatranju prošlosti. Da li marksistički racionalizirani Hegel konačno stoji na glavi ili na nogama? Sa gledišta jedne čisto spekulativne misli, to možda ima nekog značaja, ako ne samo za sticanje visokih titula na univerzitetima i akademijama.
Ono što mene zanima je praktična, politička, ekonomska i moralna posledica ovog „marksističkog postavljanja Hegela na noge“. Valja uočiti „smrtonosnost sistema“ koji se prihvata kao veltanšaung! Jedna ideja bez „elana“ to je ideja koja ne može imati glave. Jedna ideja bez posledica je nešto što treba bez milosti odbaciti. Ja sam sklon da se divim Marksu i Lenjinu koji su shvatili da ako društveni problem nije jedini koji postoji, onda je jedini koji ne može da čeka!
x
Materijalizam je skolastička doktrina, bolje rečeno to je prividno uspeo spoj između dijalektike sofista, skolastike Svetih otaca i niskog standarda.
x
Zlatne maske iz Mikene. Maske Inka. Krznene maske Eskima. Javanske maske od drveta. Poučna je prvobitna demonska uloga maske. Od erotične pantomine tetreba do budističkod Gi-Ga-Kua, od nervozne igre delfina do rituala maskiranih pratioca boga Ko-va-vea iz plemena Elema (Nova Gvineja) meni se čini da se otkriva ljudska orijentacija jasnije nego između „noge“ višeg primata i Engelsove „oslobođene ruke“.
Monday, March 10, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 1 juli 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. juli 1955.
"Hunde! Wollt ihr ewig leben?"
(Friedrich der Grosse)
1. juli 1955.
Ako politički napredak može biti doveden u sumnju, moralni je nesumnjiv: dok je Sveta Alijansa održavala tiraniju načelom recipročnog mešanja, danas se ona održava načelom recipročnog nemešanja. Koegzistencija je reč koje se ne bi postideo ni knez Metternich . Traži se lična senka Revolucionarni direktorijum države - Teritorije, donosi Ustav, u čijem VIII poglavlju čitamo:
„(...) Svaki građanin Teritorije dužan je da o svom trošku izdržava osobu koja će voditi nadzor nad njegovom lojalnošću i vernosti tekovinama 675. revolucije. (...)“
Po ugledu na nekadanje paževe građani su sada plaćali svoje lične konfidente. Usled velike potražnje konfidenata i nemogućnosti Nacionalne berze senki da snabde težište, one su prodavane na crnoj, po preterano visokim cenama. Svesna demokratskog načela jednakosti, vlada nije mogla dopustiti da njeni siromašni građani ostanu bez privilegija koje im zakon garantuje, pa je dotirala specijalna preduzeća koja su prodavala senke na mesečnu otplatu.
Redovi pred registraturama, nedvosmisleno su pokazivali da je zakonodavac vispreno formulisao narodnu želju. Senke su ponekad uzimane na par dana, pa im je u zakonskom roku otkazivano, ako bi se pokazalo da su nevične u poslu ili zaražene starim načelima časti. Senke su imale svoje radničke knjižice u koje su vlasnici upisivali svoje primedbe, opaske i ocene.
Senke su imale svoj sindikat koji je ne jednom proglasio generalni štrajk za poboljšanje uslova špijuniranja. Nažalost kasnije je došlo do izvesnih nesuglasnica u Upravi, te se iz „Nacionalne unije špijuna i konfidenata“ izdvojila i otcepila grupa koja se prozvala „Konfederacijom strukovnih saveza senki“.
Nekoliko preduzetnih poslovnih ljudi osnovalo je privatne škole za „usavršavanje konfidenata“, ali kako je vladala demokratija sa poznatim načelima opštenarodne prosvete, ove su škole stavljene pod državnu kontrolu i u kratkom vremenu podignute na rang Akademija. Promovisanja su na ovim Akademijama vršena prema specijalnim protokolima, za koje se tvrdilo da ih je odredio sam diktator Hoze, Marija del Teror.
Čini se da je ovaj ceremonijal potakao nekoliko profesora univerziteta da se zainteresuju za starojevrejski mit o izvesnom Judi, koji je navodno izdao Hrista, te zaslužio večito prokletstvo u zubima Lucifera. No ovaj akademski traktat nije mogao imati uticaja na prosti puk, kome je nedostajao smisao za istorijske analogije.
Trebalo je da se pojavi jedan prorok koji će uspostaviti neposredan kontakt sa rečenim Judom iz Cariota. Taj se prorok najzad i pojavi i objavljivaše da je Hristos uzurpator, da je Juda pravi sin božji i onaj za čiji se doček čovečanstvo treba da pripravi. Njegovi se razlozi, jer ih nije bilo, duboko dojmiše ljudi. Oni su shvatili da razlozi, koji se ne vide, moraju biti naročito jaki i veliki, što je istina.
Prorok osniva sektu. Ubrzo vlada bude primorana da sa sektom potpiše konkordat, po kome je judeizam proglašen državnom religijom, a svaka druga vera zabranjena kao protivprirodna i nenaučna. Za uzvrat su judeisti priznali Hoze Marija del Teror za vrhovnog povlavara svoje crkve. Učeni Terorci imali su puno posla da državni kalendar preurede prema duhovnoj revoluciji koju su izvršili judeisti.
Naročito ugledni građani Teritorije imali su čast da država preuzme na sebe izdržavanje njihovih konfidenata. Nekoliko nacionalnih veličina imalo je prema odobrenju „Ureda za raspodelu narodnih dobara“ po nekoliko ličnih senki. Na Akademijama se sticahu razne titule od Doktora celokupne konfidenterije do Majstora denuncijacije, već prema empirijskoj ili umetničkoj orijentaciji u tom pozivu.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. juli 1955.
"Hunde! Wollt ihr ewig leben?"
(Friedrich der Grosse)
1. juli 1955.
Ako politički napredak može biti doveden u sumnju, moralni je nesumnjiv: dok je Sveta Alijansa održavala tiraniju načelom recipročnog mešanja, danas se ona održava načelom recipročnog nemešanja. Koegzistencija je reč koje se ne bi postideo ni knez Metternich . Traži se lična senka Revolucionarni direktorijum države - Teritorije, donosi Ustav, u čijem VIII poglavlju čitamo:
„(...) Svaki građanin Teritorije dužan je da o svom trošku izdržava osobu koja će voditi nadzor nad njegovom lojalnošću i vernosti tekovinama 675. revolucije. (...)“
Po ugledu na nekadanje paževe građani su sada plaćali svoje lične konfidente. Usled velike potražnje konfidenata i nemogućnosti Nacionalne berze senki da snabde težište, one su prodavane na crnoj, po preterano visokim cenama. Svesna demokratskog načela jednakosti, vlada nije mogla dopustiti da njeni siromašni građani ostanu bez privilegija koje im zakon garantuje, pa je dotirala specijalna preduzeća koja su prodavala senke na mesečnu otplatu.
Redovi pred registraturama, nedvosmisleno su pokazivali da je zakonodavac vispreno formulisao narodnu želju. Senke su ponekad uzimane na par dana, pa im je u zakonskom roku otkazivano, ako bi se pokazalo da su nevične u poslu ili zaražene starim načelima časti. Senke su imale svoje radničke knjižice u koje su vlasnici upisivali svoje primedbe, opaske i ocene.
Senke su imale svoj sindikat koji je ne jednom proglasio generalni štrajk za poboljšanje uslova špijuniranja. Nažalost kasnije je došlo do izvesnih nesuglasnica u Upravi, te se iz „Nacionalne unije špijuna i konfidenata“ izdvojila i otcepila grupa koja se prozvala „Konfederacijom strukovnih saveza senki“.
Nekoliko preduzetnih poslovnih ljudi osnovalo je privatne škole za „usavršavanje konfidenata“, ali kako je vladala demokratija sa poznatim načelima opštenarodne prosvete, ove su škole stavljene pod državnu kontrolu i u kratkom vremenu podignute na rang Akademija. Promovisanja su na ovim Akademijama vršena prema specijalnim protokolima, za koje se tvrdilo da ih je odredio sam diktator Hoze, Marija del Teror.
Čini se da je ovaj ceremonijal potakao nekoliko profesora univerziteta da se zainteresuju za starojevrejski mit o izvesnom Judi, koji je navodno izdao Hrista, te zaslužio večito prokletstvo u zubima Lucifera. No ovaj akademski traktat nije mogao imati uticaja na prosti puk, kome je nedostajao smisao za istorijske analogije.
Trebalo je da se pojavi jedan prorok koji će uspostaviti neposredan kontakt sa rečenim Judom iz Cariota. Taj se prorok najzad i pojavi i objavljivaše da je Hristos uzurpator, da je Juda pravi sin božji i onaj za čiji se doček čovečanstvo treba da pripravi. Njegovi se razlozi, jer ih nije bilo, duboko dojmiše ljudi. Oni su shvatili da razlozi, koji se ne vide, moraju biti naročito jaki i veliki, što je istina.
Prorok osniva sektu. Ubrzo vlada bude primorana da sa sektom potpiše konkordat, po kome je judeizam proglašen državnom religijom, a svaka druga vera zabranjena kao protivprirodna i nenaučna. Za uzvrat su judeisti priznali Hoze Marija del Teror za vrhovnog povlavara svoje crkve. Učeni Terorci imali su puno posla da državni kalendar preurede prema duhovnoj revoluciji koju su izvršili judeisti.
Naročito ugledni građani Teritorije imali su čast da država preuzme na sebe izdržavanje njihovih konfidenata. Nekoliko nacionalnih veličina imalo je prema odobrenju „Ureda za raspodelu narodnih dobara“ po nekoliko ličnih senki. Na Akademijama se sticahu razne titule od Doktora celokupne konfidenterije do Majstora denuncijacije, već prema empirijskoj ili umetničkoj orijentaciji u tom pozivu.
Friday, March 07, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 16. maj 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. maj 1955. (nastavak)
Mislim da sada napokon znam odakle odakle treba u Dnevniku jednog konfidenta započeti. Početni akordi prividnog mira i završni akordi stvarnog pomirenja. Između toga hlađenje, u smislu sve izraženije rezignacije. Evo jednog odlomka:
Sedmi septembar 1942.
Posle ručka šetao sam se Južnim bulevarom i razgledao trščane korpe sa zimskim cvećem, koje su visile na prozorima. Poneki je još uvek bio rastvoren i vazduh u kutovima modar kao duvanski dim. Bulevar nije bio sasvim pust. Na deset koraka ispred mene bodro skakuće đubretar Z. i nabada lišće na ušiljenu palicu. Moj prijatelj, izgleda, mrmlja nekakvu pesmicu. Škripa crvenih kolica smeta da je dobro čujem. Zašto ljudi nisu dovoljno razgovetni. Najzad mu se približim i ubrzo ja razumem njene reči:
Kolo, kolo naokolo
Vilovito, plahovito
Nakićeno, navezeno ...
Pretpostavljam da je to seljačka doskočica, koju je Z. čuo u Josifovom bifeu. Odlučujem da ga o tome pitam, ali ... Šta? Da li sam dobro video? Šteta. Z. me ne pozdravlja, jer me nije prepoznao. Doznajem da je magla nelogična, jer oduzima tačan izgled stvari. Čini se da je Z. potpuno okupljen listom koji mu trepčući beži preko trotoara. Hop! Hoće li se baciti u trku za malim drznikom? Bogami hoće! Vukući svoja kolica natovarena suvim lišćem, on nestaje za ugao.
Osmi septembar
Ne uviđam da je jedan suvi list toliko značajan za gradsku opštinu, da plaća čoveka koji će ga hvatati. Ima osim toga još nekorisnih službi u našem gradu. A što se tiče činjenice da me Z. nije primetio, to je sasvim prirodno. Ne, on zaista nema vremena da zeva unaokolo. Lišće mu zadaje vraški mnogo posla. Inače bi me srdačno pozdravio. Uostalom kao i uvek. Dobri, stari delija!
Dvanaesti septembar
Da li bi?
Osamnaesti septembar
Naravno da bi, jer se odavno poznajemo. Otprilike u jedno vreme ja sam premešten u XII mušku, a on počeo da skuplja suvo lišće sa Bulevara.
Dvadeset peti septembar
Ipak čovek ne sme da bude previše siguran. Izgleda prilično nemoguće viđati jednu osobu deset puta na dan, piti na njen račun u bifeu, a onda je ne prepoznati kad se o tebe očeše!
Drugi oktobar
Neverovatno.
Treći oktobar
Sasvim neverovatno. Dolazim do uverenja da me Z. namerno nije pozdravio.
Peti oktobar
Pogani gad! A umeo je piti na moj račun u Josifovom bifeu. Kako se samo pravi ljubazan i uslužan. I kako pokoran. Da, to je najbolji izraz za to što je pritvorna starkelja činila.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. maj 1955. (nastavak)
Mislim da sada napokon znam odakle odakle treba u Dnevniku jednog konfidenta započeti. Početni akordi prividnog mira i završni akordi stvarnog pomirenja. Između toga hlađenje, u smislu sve izraženije rezignacije. Evo jednog odlomka:
Sedmi septembar 1942.
Posle ručka šetao sam se Južnim bulevarom i razgledao trščane korpe sa zimskim cvećem, koje su visile na prozorima. Poneki je još uvek bio rastvoren i vazduh u kutovima modar kao duvanski dim. Bulevar nije bio sasvim pust. Na deset koraka ispred mene bodro skakuće đubretar Z. i nabada lišće na ušiljenu palicu. Moj prijatelj, izgleda, mrmlja nekakvu pesmicu. Škripa crvenih kolica smeta da je dobro čujem. Zašto ljudi nisu dovoljno razgovetni. Najzad mu se približim i ubrzo ja razumem njene reči:
Kolo, kolo naokolo
Vilovito, plahovito
Nakićeno, navezeno ...
Pretpostavljam da je to seljačka doskočica, koju je Z. čuo u Josifovom bifeu. Odlučujem da ga o tome pitam, ali ... Šta? Da li sam dobro video? Šteta. Z. me ne pozdravlja, jer me nije prepoznao. Doznajem da je magla nelogična, jer oduzima tačan izgled stvari. Čini se da je Z. potpuno okupljen listom koji mu trepčući beži preko trotoara. Hop! Hoće li se baciti u trku za malim drznikom? Bogami hoće! Vukući svoja kolica natovarena suvim lišćem, on nestaje za ugao.
Osmi septembar
Ne uviđam da je jedan suvi list toliko značajan za gradsku opštinu, da plaća čoveka koji će ga hvatati. Ima osim toga još nekorisnih službi u našem gradu. A što se tiče činjenice da me Z. nije primetio, to je sasvim prirodno. Ne, on zaista nema vremena da zeva unaokolo. Lišće mu zadaje vraški mnogo posla. Inače bi me srdačno pozdravio. Uostalom kao i uvek. Dobri, stari delija!
Dvanaesti septembar
Da li bi?
Osamnaesti septembar
Naravno da bi, jer se odavno poznajemo. Otprilike u jedno vreme ja sam premešten u XII mušku, a on počeo da skuplja suvo lišće sa Bulevara.
Dvadeset peti septembar
Ipak čovek ne sme da bude previše siguran. Izgleda prilično nemoguće viđati jednu osobu deset puta na dan, piti na njen račun u bifeu, a onda je ne prepoznati kad se o tebe očeše!
Drugi oktobar
Neverovatno.
Treći oktobar
Sasvim neverovatno. Dolazim do uverenja da me Z. namerno nije pozdravio.
Peti oktobar
Pogani gad! A umeo je piti na moj račun u Josifovom bifeu. Kako se samo pravi ljubazan i uslužan. I kako pokoran. Da, to je najbolji izraz za to što je pritvorna starkelja činila.
Thursday, March 06, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 16. maj 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. maj 1955.
Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi. Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti mi?
Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, u čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti. Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o „našem slučaju“ tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje.
Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja - moram priznati vrlo jakog - da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica. Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta stvarno mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“. Važno je da ja budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.
Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadeset ljudi tek izašlih iz gimnazije. „Prema vani?“- zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni moralni efekat prema vani, ja sam uvek sporio. Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju. Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.
Zašto sam zajedno sa J. osnovao Sdoj? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristoktarskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa. U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio.
Treba biti iskren u toj prokletoj stvari. Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi - sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. maj 1955.
Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi. Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti mi?
Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, u čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti. Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o „našem slučaju“ tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje.
Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja - moram priznati vrlo jakog - da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica. Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta stvarno mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“. Važno je da ja budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.
Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadeset ljudi tek izašlih iz gimnazije. „Prema vani?“- zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni moralni efekat prema vani, ja sam uvek sporio. Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju. Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.
Zašto sam zajedno sa J. osnovao Sdoj? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristoktarskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa. U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio.
Treba biti iskren u toj prokletoj stvari. Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi - sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.
Wednesday, March 05, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 15. maj 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. maj 1955.
„(...) - Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran! - Pripazite se opet! Umreti, to je izvršiti čin, čija se zamašnost ne da izračunati! (...)“
(A. France: Epikurov vrt - Priorat.)
Afera dr Krausa , majora Guzenka , Guy Burgessa , ministra Jona ili komesara Dida, migracije na magistrali Istok-Zapad, procesi za veleizdaju, petokolonaška delatnost komunističkih partija u Francuskoj ili Italiji, načelo dobrovoljne repatrijacije definitivno primenjeno u klauzulama Korejskog primirja - sve to zajedno otkriva simptomatično slabljenje uloge nacije u ljudskoj opredeljenosti. Ideja postaje prava domovina.
Od vremena verskih ratova Evropa nije bila pogođena podelom koja bi bila isključivija. Nacionalna Evropa ustupa mesto nadnacionalnoj, ali ne po planu koga su pripremili politički utopisti, objasnili profesori međunarodnog prava, i najavili folosofi, naprotiv: internacionalizam se ušunjao u Evropu na zadnja vrata. (Lako se može dogoditi da bude izbačen kroz glavna!)
U strogo građanskom smislu njegova ispoljavanja su nemoralna. Francuski komunist je bliži kineskom kuliju nego svom buržuju. Distanca koju on sebi dozvoljava je upravo tolika da ga u pogodnom trenutku može mlatnuti po glavi. Jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa divljenjem u oružanu silu Južne Koreje, dok mu vlastita armija pričinjava neuporedivo manje zadovoljstvo, ako se o zadovoljstvu uopšte može govoriti. Isto kao što su francuski hugenoti bili bliži nemačkim protestantima nego svojim katolicima, koji su prijateljstvo Španaca pretpostavljali jeretičkom Jugu.
Nesumnjivo ova podela je uslovno prirodnija nego ma koja druga. Prema tome ona je moralnija. Vrednost jedne klasifikacije ceni se prema kriteriju. Nacija je slučajnost rođenja. Tek je ideja neminovnost izbora. Moralna odgovornost raste sa opadanjem socijalnog tropizma. Patriotizam nije ništa drugo nego jedan veštački refleks, u čijem građenju nismo učestvovali, i koga čiste savesti možemo potpuno odbaciti kao naturen i neprirodan.
x
Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recituju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. maj 1955.
„(...) - Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran! - Pripazite se opet! Umreti, to je izvršiti čin, čija se zamašnost ne da izračunati! (...)“
(A. France: Epikurov vrt - Priorat.)
Afera dr Krausa , majora Guzenka , Guy Burgessa , ministra Jona ili komesara Dida, migracije na magistrali Istok-Zapad, procesi za veleizdaju, petokolonaška delatnost komunističkih partija u Francuskoj ili Italiji, načelo dobrovoljne repatrijacije definitivno primenjeno u klauzulama Korejskog primirja - sve to zajedno otkriva simptomatično slabljenje uloge nacije u ljudskoj opredeljenosti. Ideja postaje prava domovina.
Od vremena verskih ratova Evropa nije bila pogođena podelom koja bi bila isključivija. Nacionalna Evropa ustupa mesto nadnacionalnoj, ali ne po planu koga su pripremili politički utopisti, objasnili profesori međunarodnog prava, i najavili folosofi, naprotiv: internacionalizam se ušunjao u Evropu na zadnja vrata. (Lako se može dogoditi da bude izbačen kroz glavna!)
U strogo građanskom smislu njegova ispoljavanja su nemoralna. Francuski komunist je bliži kineskom kuliju nego svom buržuju. Distanca koju on sebi dozvoljava je upravo tolika da ga u pogodnom trenutku može mlatnuti po glavi. Jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa divljenjem u oružanu silu Južne Koreje, dok mu vlastita armija pričinjava neuporedivo manje zadovoljstvo, ako se o zadovoljstvu uopšte može govoriti. Isto kao što su francuski hugenoti bili bliži nemačkim protestantima nego svojim katolicima, koji su prijateljstvo Španaca pretpostavljali jeretičkom Jugu.
Nesumnjivo ova podela je uslovno prirodnija nego ma koja druga. Prema tome ona je moralnija. Vrednost jedne klasifikacije ceni se prema kriteriju. Nacija je slučajnost rođenja. Tek je ideja neminovnost izbora. Moralna odgovornost raste sa opadanjem socijalnog tropizma. Patriotizam nije ništa drugo nego jedan veštački refleks, u čijem građenju nismo učestvovali, i koga čiste savesti možemo potpuno odbaciti kao naturen i neprirodan.
x
Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recituju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
Tuesday, March 04, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 13. maj 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. maj 1955.
Bitka se još uvek nastavlja žestinom koja raste. Osećam se kao eksperimentalni obekt u koncentracionim logorima, nad kojim se naizmenično vrše probe hlađenja i zagrevanja. Počinjem da pretresam njene najbanalnije pokrete, da rasklapam njene misli kao časovničar skupoceni mehanizam koji mu je donet na opravku. (Da bi pokrao rubine!)
Padam kao što nikad nisam padao, i srećan sam zbog toga, iako bih mogao da u sebi prezrem slabića, sve ono što sam čitavog života prezirao u drugim ljudima. Zar je bilo potrebno da se pojavi jedna žena, pa da uništi građevinu koja je odolevala lukavstvu i svireposti sveta? Zar je bilo potrebno da me jedna žena nauči sebi. Nevolja, nažalost, nije više u tome, da li će me ona voleti ili neće, nego u tome:
„Šta započeti sa sobom?“
Čovek zida svet samo zato da on bude srušen. Čovek veruje u svoju kreatorsku i nesavladivu volju, kuša je pred smrću, strahom, poniženjem, bedom, prkosi joj tamo gde podlaci i kukavice uvlače glavu u ramena i pune oči peskom lične neodgovornosti, izaziva je pred nemogućim, vežba je na mogućem, bori se i pati da bi je dokazao sebi, a ne svetu, stavlja joj u službu ljubav,
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. maj 1955.
Bitka se još uvek nastavlja žestinom koja raste. Osećam se kao eksperimentalni obekt u koncentracionim logorima, nad kojim se naizmenično vrše probe hlađenja i zagrevanja. Počinjem da pretresam njene najbanalnije pokrete, da rasklapam njene misli kao časovničar skupoceni mehanizam koji mu je donet na opravku. (Da bi pokrao rubine!)
Padam kao što nikad nisam padao, i srećan sam zbog toga, iako bih mogao da u sebi prezrem slabića, sve ono što sam čitavog života prezirao u drugim ljudima. Zar je bilo potrebno da se pojavi jedna žena, pa da uništi građevinu koja je odolevala lukavstvu i svireposti sveta? Zar je bilo potrebno da me jedna žena nauči sebi. Nevolja, nažalost, nije više u tome, da li će me ona voleti ili neće, nego u tome:
„Šta započeti sa sobom?“
Čovek zida svet samo zato da on bude srušen. Čovek veruje u svoju kreatorsku i nesavladivu volju, kuša je pred smrću, strahom, poniženjem, bedom, prkosi joj tamo gde podlaci i kukavice uvlače glavu u ramena i pune oči peskom lične neodgovornosti, izaziva je pred nemogućim, vežba je na mogućem, bori se i pati da bi je dokazao sebi, a ne svetu, stavlja joj u službu ljubav,
Monday, March 03, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 11. maj 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. maj 1955.
Govore da je maj mesec dobrog raspoloženja i srećnih trenutaka. Ja bih rekao da je to mesec naših slabosti. Mesec poraza.
12. maj 1955.
Pada mi na pamet da je hrišćanstvo u preziranju žena izgubilo najefikasnije sredstvo obraćenja. Pravno obrazovani Rimljani posedovali su znatno profinjeniju indukciju, što potvrđuje izgled vestalinki. Da bismo poštovali bogove, potrebno je da volimo svet koga su nam stvorili. Da bismo taj svet voleli, neophodno je da on bude lep. Da nam je vrlina umesto u obliku isušenih starica predstavljana u obliku filmskih diva, ljudi bi izgubili volju da budu poročni.
Krepost nikad neće razumeti porok, zato što je ovaj došao posle nje da joj bude razlog.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. maj 1955.
Govore da je maj mesec dobrog raspoloženja i srećnih trenutaka. Ja bih rekao da je to mesec naših slabosti. Mesec poraza.
12. maj 1955.
Pada mi na pamet da je hrišćanstvo u preziranju žena izgubilo najefikasnije sredstvo obraćenja. Pravno obrazovani Rimljani posedovali su znatno profinjeniju indukciju, što potvrđuje izgled vestalinki. Da bismo poštovali bogove, potrebno je da volimo svet koga su nam stvorili. Da bismo taj svet voleli, neophodno je da on bude lep. Da nam je vrlina umesto u obliku isušenih starica predstavljana u obliku filmskih diva, ljudi bi izgubili volju da budu poročni.
Krepost nikad neće razumeti porok, zato što je ovaj došao posle nje da joj bude razlog.