Dnevnik Borislava Pekića 1 juli 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. juli 1955. 

 "Hunde! Wollt ihr ewig leben?" 
 (Friedrich der Grosse) 

1. juli 1955. 

Ako politički napredak može biti doveden u sumnju, moralni je nesumnjiv: dok je Sveta Alijansa održavala tiraniju načelom recipročnog mešanja, danas se ona održava načelom recipročnog nemešanja. Koegzistencija je reč koje se ne bi postideo ni knez Metternich . Traži se lična senka Revolucionarni direktorijum države - Teritorije, donosi Ustav, u čijem VIII poglavlju čitamo:

„(...) Svaki građanin Teritorije dužan je da o svom trošku izdržava osobu koja će voditi nadzor nad njegovom lojalnošću i vernosti tekovinama 675. revolucije. (...)“

Po ugledu na nekadanje paževe građani su sada plaćali svoje lične konfidente. Usled velike potražnje konfidenata i nemogućnosti Nacionalne berze senki da snabde težište, one su prodavane na crnoj, po preterano visokim cenama. Svesna demokratskog načela jednakosti, vlada nije mogla dopustiti da njeni siromašni građani ostanu bez privilegija koje im zakon garantuje, pa je dotirala specijalna preduzeća koja su prodavala senke na mesečnu otplatu.

Redovi pred registraturama, nedvosmisleno su pokazivali da je zakonodavac vispreno formulisao narodnu želju. Senke su ponekad uzimane na par dana, pa im je u zakonskom roku otkazivano, ako bi se pokazalo da su nevične u poslu ili zaražene starim načelima časti. Senke su imale svoje radničke knjižice u koje su vlasnici upisivali svoje primedbe, opaske i ocene.

Senke su imale svoj sindikat koji je ne jednom proglasio generalni štrajk za poboljšanje uslova špijuniranja. Nažalost kasnije je došlo do izvesnih nesuglasnica u Upravi, te se iz „Nacionalne unije špijuna i konfidenata“ izdvojila i otcepila grupa koja se prozvala „Konfederacijom strukovnih saveza senki“.

Nekoliko preduzetnih poslovnih ljudi osnovalo je privatne škole za „usavršavanje konfidenata“, ali kako je vladala demokratija sa poznatim načelima opštenarodne prosvete, ove su škole stavljene pod državnu kontrolu i u kratkom vremenu podignute na rang Akademija. Promovisanja su na ovim Akademijama vršena prema specijalnim protokolima, za koje se tvrdilo da ih je odredio sam diktator Hoze, Marija del Teror.

Čini se da je ovaj ceremonijal potakao nekoliko profesora univerziteta da se zainteresuju za starojevrejski mit o izvesnom Judi, koji je navodno izdao Hrista, te zaslužio večito prokletstvo u zubima Lucifera. No ovaj akademski traktat nije mogao imati uticaja na prosti puk, kome je nedostajao smisao za istorijske analogije.

Trebalo je da se pojavi jedan prorok koji će uspostaviti neposredan kontakt sa rečenim Judom iz Cariota. Taj se prorok najzad i pojavi i objavljivaše da je Hristos uzurpator, da je Juda pravi sin božji i onaj za čiji se doček čovečanstvo treba da pripravi. Njegovi se razlozi, jer ih nije bilo, duboko dojmiše ljudi. Oni su shvatili da razlozi, koji se ne vide, moraju biti naročito jaki i veliki, što je istina.  
Prorok osniva sektu. Ubrzo vlada bude primorana da sa sektom potpiše konkordat, po kome je judeizam proglašen državnom religijom, a svaka druga vera zabranjena kao protivprirodna i nenaučna. Za uzvrat su judeisti priznali Hoze Marija del Teror za vrhovnog povlavara svoje crkve. Učeni Terorci imali su puno posla da državni kalendar preurede prema duhovnoj revoluciji koju su izvršili judeisti.

Naročito ugledni građani Teritorije imali su čast da država preuzme na sebe izdržavanje njihovih konfidenata. Nekoliko nacionalnih veličina imalo je prema odobrenju „Ureda za raspodelu narodnih dobara“ po nekoliko ličnih senki. Na Akademijama se sticahu razne titule od Doktora celokupne konfidenterije do Majstora denuncijacije, već prema empirijskoj ili umetničkoj orijentaciji u tom pozivu.


Pojaviše se znatne studije od kojih navodim samo one eminentne, koje je otkrivao vrlo živ duh nacije: „K pitanjima uloge osećanja u konfidenteriji“, „Tipologija zamke senki“, „Teorija denuncijacije sa naročitim obzirom na istorijske uslove“, „Priručnik za svakog konfidenta“, „Istorijska neminovnost judeizma“, „Taktika pristupa“, „Specijalna teorija denuncijacije sa skicama u boji“, „Nacionalna istorija špijuna od V do XX veka posle Jude“, „Monografija o Judi iz Cariota“, i tako dalje.

Razviše se oprečne škole i pravci pa se, kako to obično biva, konzervativci zalagahu za konfidenteriju na nacionalnim osnovama, a moderni smatrahu da je u Teritoriji kraj sveg napretka, kultura denuncijacije ipak još uvek nerazvijena, te da je neophodno učiti na tuđim uzorima, čuvajući pri tome, po sebi se razume, svoj narodni koren.

Da bi smirila duhove, koji se naročito isticahu nepomirljivošću na redovitim Kongresima „Radnika na polju izdavanja“, vlada je osnovala „Nacionalnu komisiju za planiranje denuncijacije“ i vrlo izdašno dotirala institute koji su se bavili postavljanjem špijunaže na empirijsku osnovu. U parlamentu je takođe vladala divna demokratska podvojenost.

Vladina „Partija sreće i poverenja“ (zvanični glasnik „Duša na jeziku“) pledirala je za apsolutnu državnu kontrolu denuncijacije i imperijalizam na spoljnopolitičkom planu koji bi se očitovao u osnivanju Prve konfidentske internacionale. Opoziciona partija je bila za liberalnu, dinamičnu konfidenteriju i Monroeovu doktrinu , Terorija - Terorcima.

Obe su se partije međutim slagale na ekonomskom planu, što se osetilo u naglom razvoju industrije aparata za prisluškivanje i sličnih naprava za podizanje standarda. Takođe je primećeno orijentisanje poljoprivrede na proizvodnju artikala koji su pogodni da ljude dovedu u stanje potpune iskrenosti.