Pages

Thursday, March 20, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 11. juli 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

11. juli 1955. (nastavak) 

Ideja o slomu Evrope više je stvar naših osećanja nego činjenica. (Možda su osećanja jedine stvarne činjenice.) Ja sumnjam da jedan sovjetski funkcioner ili komunistički doktriner misli o njoj sa zabrinutošću gospodina Edena ili Faurea . Poteškoća je u tome što ima više Evropa. Ima onoliko Evropa koliko ima ideja o njenoj budućnosti. Ako jedna Evropa umire, izraz više patetičan nego tačan, ostaje ih još uvek dovoljno da je naslede.

Čitava jedna klasa nalazi se u položaju siromašnog ali drskog rođaka, koji stalno iznova podnosi nekakva dokumenta, kojim dokazuje svoja prava. Lažni testament nije plod nitkovluka nego iskrenog ubeđenja. Građani sasvim pouzdano jako greše, što sudbinu Evrope sujetno vezuju za svoju kratku prošlost. Evropa - kažemo mi - to je liberalizam XIX stoleća u kome je gospodin Zweig mogao da pređe hiljade milja od Petrovgrada do Lisabona, a da ga niko ne upita za pasoš. (Danas, nemati ga spada u sedam smrtnih grehova.)

Prosperitet kome je podloga bilo zlato a ne rad, hrišćanska crkva, toliko širokogruda da je u sebe uključivala i Slobodno zidarstvo, nekoliko lepih slika malanih u njenim ateljeima. Nekoliko korisnih eksploziva mešanih u njenim laboratorijama, nekoliko dosadnih i dubokih knjižurina ispisanih po njenim mansardama, nekoliko slavnih zločinaca udavljenih na njenim trgovima, nekoliko zanimljivih civilizacija podignutih na njenim obalama i iznad svega njeni bedekeri i udžbenici njene istorije.

U stvari, nepristrasno sudeći ništa, što ne bi bilo dostojno smrti. Jer uvek će se namalati čudnije slike, napisati i gluplje knjige, izmešati strašniji eksplozivi, sastaviti iscrpniji bedekeri, a hrišćanstvo je odavno prestalo da bude vera i postalo neka vrsta galanterije koju zahteva dobar ukus. Samo su tevtonski magarci mogli biti zločinci u načelu, što potiče od njihove nacionalne slabosti prema generalizacijama i sistemima.

Evo jedne tipične tevtonske generalizacije: ako mi jedan Židov stane na žulj u tramvaju, ja kažem - treba potamaniti sve Židove. Naklonost prema sistemu sastoji se u tome da se tačno registruje kako u baraci pet, nedostaju posle bombardovanja tri četvrtine jednog Rusa i gornja polovina zatvorenika Sibolskog, koju je polovinu upotrebila druga baraka da njome nadoknadi gubitak jednog dela Jevrejina Bisevengera. Ali uprkos svemu mi smo sujetni na tu Evropu, iako joj spore da diktira ideje i pravi najbolje mašine, mi lamentiramo: Ona umire.

Za aristokrate Evropa nije umirala kada je Sulejman Veličanstveni razapeo svoj šator pred vratima carskog i Habzburškog Beča, nego kad je opat Sieyès predložio u loptačnici Njegovog Veličanstva najhrišćanskijeg kralja, da se staleži konstituišu u Narodnu skupštinu, i kad umesto da se na njih puca, sa njima je raspravljano. Za Rimljane Evropa, dakle Rim, nije umirao na varvarskim ratištima Dakije i u baruštinama Galije nego, tiho, neprimetno u kolonatima balkanskih provincija.

Građanska Evropa nije umirala u bici kod Tanenberga, nego za stolom u Brest-Litovsku. Evropa je rad varvara i vlada Rimljana - tvrdili su senatori sa Tibra. Ne - ona je feudalna hijerarhija, odgovarali su kondotjeri. Evropa je njena crkva, tvrdili su sveštenici. Ona je duh analite, osporavali su mislioci. Koješta - govorili su buržuji:

Evropa je njena industrija i pravo neograničenog privatnog vlasništva. Proleterijat stoji na stanovištu da je prava Evropa časna i čovečna i jednaka razdeoba siromaštva. Ko zna nije li ona sve to, i još ponešto drugo? Ko zna? Evropa je pretovarila svoj stomak i ono što joj je potrebno nisu nove ideje nego purgativna sredstva, koja će je osloboditi starih.
x
Kao Gregor Somsa mi u stidu pamtimo svoju ljudsku prošlost. Stid to je „dama sa krznom“ na koju polažemo svoj mekani trbuh. A događaji u radnim keceljama iznose pokućatvo iz nas. Stolicu na kojoj je sedela moja majka, mažući prilično loše impresionističke slike (Potok koji krivuda). Fotelju moje bake - džinovski krvavo crveni bidermajer. Čizme ulanerovskog potpukovnika i sa njima njegovu masku, hladnu kao vodeni stub.

Gadni kukac koji je zaboravio da govori, i koji nema sreću da zaboravi da misli. Gadni kukac sa jabukom koja truli u hitinu. U stvari mi se stidimo da ozakonimo svoju inferiornost prema našim sanjarskim očevima (koji su strašni sanjari uprkos toga što se muče da budu racionalni) inferiornost prema zverima koje se grebu, prema nebu koje seva, i drveću koje strpljivo raste, i vetru koji prolazi, dotičući inferiornost prema materiji, koja ima svoja intimna molekularna uzbuđenja prema mrtvima, koji se raspadaju.

Dakle ipak nešto čine. Iza svakog rata dolazi po jedna izgubljena generacija i jedina razlika između njih je graduelne prirode. Ona koja sledi izgubljenija je od one iza koje sledi. Ko ima uho neka čuje šta govore mrtvi ružama, i kako se oluja ulaguje gamadima, i kako na magarcima zagarantovane nevinosti činjenice ulaze u naš grad.

A Hamlet za to vreme razmišlja, on melje, melje, melje misli kao neki provincijski mlin. U svom šlafroku, sasvim schlafsüchtig on recituje pesme, leže maksime i izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom i čitavim Elsinorom kao neki penzionisani nemački profesor lepe književnosti. Zatim ćaska sa svojim otrovanim ocem i opet razmišlja. Zatim pobije njih nekoliko. I pre nego što izdahne, stigne još uvek da razmišlja. Kao da je svet rebus iz Zabavnika.
 x
„(...) Delirija čijeg ti si slepi miš 
Čijeg orgazma ti sluzava kap, 
Kakvog incesta ti si dubok mrak, 
I čijih čeljusti dah što, 
Smradom svojim aveti stvaraš 
Na nebu kao koban znak! 
I mora kojih histerični val, 
U čijem lešu ti si odan crv 
Kroz čije vene tečeš kao krv? (...)“
 x
A svet međutim nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi, mi smo odgovor na ko zna čije i koje pitanje.

No comments:

Post a Comment