Dnevnik Borislava Pekića 13. juli 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

13. juli 1955. 

Dobio pismo od Myrona. To me je podsetilo na ideju o pisanju Papira Kluba po ugledu na Pikvikovce . Oni bi imali isključivo interni karakter i razdelili bi se članovima „Kluba“ sa ilustracijama I. K.
x
Ponoćni ekspres (drama u IV čina) 

Godina 1943. Tačno u 12,25 polazi sa zagrebačke stanice ponoćni ekspres da bi pred samu zoru, na peronu beogradske iz željeznih kaveza sa državnim oznakama, u jutro plavo od zime, sa gemama čađi spram neba, istovario nekoliko stotina krmeljavih i sanjivih putnika u putnim rukavicama ili bez njih, sa koferima od svinjske kože ili smotuljcima prljavog rublja, tek otkupljenog iz zalagaonice - dešperatere i crnoberzijance, heroje pokreta otpora i kurve, fratre, agente i pesnike, makroe, trgovce i kolaborante, neurotičare, seljake i hohštaplere, sadiste, kukavice, lojalne penzionere, špijune, ljubavnike, posednike, ukrotitelje, begunce i cirkuske jahače.

Ti ljudi koji silaze na peron kao epileptičari i nestaju u avetinjsko-smrzloj svetlosti električnih sijalica, ušli su u svoje kupee prilično mirno, tradicionalno uvereni u svoju nedužnost u opšte svetskom klanju i pravno zagarantovanu moralnu izolaciju u okvirima Nove Evrope.

Zagrebačka stanica. Ekspres je upravo stigao iz Ljubljane. Mašina miruje. Strojari udaraju čekićima po osovinama i mašu lampama. Svet se tiska na peronu. Jedan se vagon priključuje kompoziciji. Celi kupe tog vagona sa sedištima u polutami, tako da se vide tek kad na njih padne svetlost sa staničnih svetiljki. Ispod jednog oprezno se izvlači čovek, pošto par trenutaka posmatra četu SA koja maršira peronom, povlači se u najmračniji kut kupea.

Specijalni službenik pred vagonom kontroliše da li su putnici zaista iz Zagreba ili možda menjaju vagon iz komoditeta. U kupe ulazi krupan gospodin sa suprugom i dečačićem. Nosači smeštaju prtljag. On ima siguran nastup čoveka od ugleda i na rukama putne rukavice boje jorgovana. U ruci ima torbu sa aktima.

Spolja se čuje prepirka između kontrolora i osobe koja za sebe tvrdi da je šampion džudoa, teške kategorije i „da sutra nastupa pred gospodom nemačkim oficirima“ te da bezuslovno mora preći u ovaj vagon. Zar gospodin službenik ne može to da razume? On valjda ne može stajati čitave noći, a sutra nastupati?


Izgleda da je kontrolor impresioniran, pre izgledom šampiona nego njegovim razlozima, i ovaj slavodobitno ulazi u kupe, u pratnji svoje verenice, eterične, mlade novinarke sa naočarima u obliku leptira raširenih krila. Uskoro se galama opet čuje, no ovoga puta to je odlučni ženski glas koji se poziva na muževljevu bolest. Evo, ako je potrebno ona će pokazati otpusni list iz bolnice!

Kontrolor može imati izrične naloge, ali on ne može dozvoliti da jedan epileptičar stoji šest sati u hodniku! Slušajući prepirku šampion izražava svoje negodovanje na način te žene, jer ako je ovo priključeni vagon onda bi valjalo biti principijelan i puštati samo meštane. Kontrolor najzad popušta i dama sa bolesnim suprugom ulazi u kupe.

Međunarodni hohštapler, jedan sredovečni gospodin sa licem skandinavskog diplomate i manirima člana Pen kluba ulazi bez smetnje. Zatim ulaze još nekoliko osoba: vrlo potišteni stari lekar sa ženom, jedan nemački oficir iz Rommelovog korpusa, jedan agent Specijalne policije, jedan fratar franjevac, jedan odbegli logoraš, najzad krupni gospodin interveniše u korist jednog mladog čoveka koga kontrolor pušta u vagon pri polasku voza.

Legitimacija koju je krupni gospodin pokazao ostavila je dubok utisak na službenika. Jedva je primetno da žena gospodina načelnika II odseka Specijalne policije tek sa velikim naporom uspeva da sačuva svoj mir kad čuje glas mladića. Ona čak zahteva da muž ne interveniše u njegovu korist. No ovaj ne ulazi u kupe nego ostaje u hodniku sve do II čina.