ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. juli 1955. (nastavak)
Ponoćni ekspres (drama u četiri čina)
Voz je pošao i ubrzo on juri kroz noć izrešetanu plavičastim hicima svetlosti. Putnici konverziraju plitko i žovijalno, kako se to obično radi po vlakovima. Invalid, oficir Romelovog ekspedicionog korpusa, koji se vraća kući, igra šah sa agentom Specijalne policije. Stari lekar i njegova žena jedva da kažu koju reč. Kolaboracionist je stupio u razgovor sa ukrotitelkom lavova u cirkusu „Medrano“, koja nastoji da od njega izmoli obećanje da će joj pribaviti dozvolu za nastup u Beogradu.
Hohštapler pokazuje nekoliko mađioničarskih trikova, koji razveseliše putnike. Mršavi fratar se upustio u učenu debatu sa neurotičnim piscem (koji je muž ukrotiteljke lavova) o stvarima po sebi, uzalud nastojeći da za svoje komplikovano mišljenje zainteresuje mladića, koji sedi u kutu i ne pokazuje želju da učestvuje u razgovoru.
Sredovečni čovek, koji je pušten u vagon zahvaljujući ljubaznoj intervenciji gospodina načelnika II odeljenja, stoji još uvek u hodniku, i promatra kako se dim prevlači preko zamračenih predela. On razmišlja. Kao pripadnik Pokreta otpora preuzeo je on obavezu da će likvidirati načelnika II odeljenja. U tom cilju pratio ga je i seo u ovaj vagon.
Pogubljenje se mora izvršiti pre nego što voz stigne u Beograd, da bi se on mogao dokopati tašne u kojoj kolaboracionist nosi kompromitujuće dokaze protiv izvesnih još neotkrivenih rodoljuba. No, on u supruzi kolaboracioniste prepoznaje ženu koju je voleo pre nego što je pobegao u šumu i za koju još uvek vrlo intenzivno oseća. Dilema je jako neprijatna. Ova slučajnost može da ga od sudije načini krvnikom. Jer ima li on prava da ubije čoveka čiju ženu želi?
Kako ćeš, pita se on, jednom sebi dokazati da si ga ubio zato što je izdajnik i da bi spasao drugove, a ne samo zato što je muž žene koju voliš? Samo tako ako je više nikad ne vidiš! A ti znaš da je to nemoguće! Ti se ne možeš lišiti nje ni po koju cenu. Ni po cenu odanosti stvari.
Ali, kako ćeš jednom živeti kraj nje, a da ne pomisliš u svakom trenutku u kome ti pripada, da si njenog muža ubio ne iz nekih patriotskih razloga, nego zbog tih trenutaka, ne zato što je bio kolaboracionist nego zato što je bio njen muž. A ako ga ne ubiješ on će svoje spiskove predati policiji i tvoji će drugovi biti postreljani. On više nije imao vremena da odbije zadatak.
Oni to ne bi razumeli, i da imaš vremena Y. bi rekao: - „Likvidiraj ga, pa ćemo posle razgovarati!“ kao da se posle toga ima o čemu govoriti. Zar sudijom može da bude onaj koji lično zavisi od sudbine što je izriče okrivljenom? Da je znao da je ona njegova žena on ne bi prihvatio ovaj zadatak. On je već toliko toga uradio, da niko ne bi mogao da posumnja u njegovu ispravnost.
x
Zid i s one strane zida tri drveta. Ponekad čovek pati zbog večitog obnavljanja bilja. Zbog sve novog i novog lišća koje postaje sočno, i požuti, i biva otkinuto vetrom. Danas sam posmatrao jednog čistača u K. parku. Kakva grozna simbolika! Stvari zru da bi bile uzbrane i da bi bile pometene. Sa neumoljivom strpljivošću jurio je taj čovečuljak jedan list koji je uz pomoć vetra nastojao da izbegne njegovu palicu sa ekserom na vrhu.
Bila je to naporna i značajna trka. Bio sam sav na strani lista. Želeo sam da izbegne uništenju. Trebalo je da se u tome uspehu, pokaže neka nada. No ona je izostala. List je udario nesmotreno o kamenu ogradu, i bio naboden. Sada je sa ostalim lišćem u starim kolicima koja su obojena crveno kao taljige osuđenika na smrt na Grevskom trgu .
x
Sastao sam se sa ( ). Kad čovek vidi ženu koju je davno voleo, oseća se kao pomokren. I uvek iznova ne uspeva da nađe dovoljno razumne razloge za svoju ljubav. Međutim sigurno je da su postojali, iako je manje sigurno da su bili razumni.
x
Problemski žar kako veli James postoji u svima nama. Nije potrebno zapodenuti samo jednu filosofsku prepirku, pa da bi se on uočio. Dovoljno je otići na tržnicu rano ujutro, pa ga naći, premda nešto osakaćenog i prerušenog, u pregovaranju kupaca i prodavaca. On živi u dečijim igrama isto kao i u igri uglednih članova Akademije. Njemu podležu profesori i pralje sa jednakom revnošću i možda drukčijom namerom.
Ali zar je važna namera kad ih posledice približuju jednu drugoj. Slušao sam svoga prijatelja da o jednom egzemplaru - raritetu u svojoj vrsti, marke Kraljevine SHS - govori sa ozbiljnošću koja je i Hegelu izgledala preterana dok je dokazivao rađanje svojih Pojmova.
Bio sam svedok veće nepomirljivosti, između dva strasna nogometna navijača, nego što je ona nužna kad se govori o prednosti dve tako oprečne stvari kao što su duh i materija. Žar tinja. Pitanje je samo šta će ga razbuktati: Sloboda volje ili ukrštene reči, polemika između dijalektičara i logističara ili skok cena, razmirice između doktrina ili ljubavnički sporovi.
Voleo bih da je interesovanje ljudi manje svestrano a više trajno, da njihov duh umesto što uživa u prostranstvu površine roni u beskonačne slojeve dubine. Dotičući se više predmeta odjednom ili jedne za drugima, duh se opija snagom koju mu daje moć analogija. Njemu se čini da razume ujedinjujući, iako je ova asocijacija više u nama nego u stvarima koje teže osamljeništvu. Mi volimo celine ma koliko bile minijaturne. Mi ih pronalazimo. Ako ih nema, stvaramo ih.
Celine smanjuju raznovrsnost i zavode svojom prividnom uprošćenošću. Svaki broj uzet za sebe već čini jednu celinu. Ova celina je definitivnija nego mnoge za koje znam. Pa ipak se čovek oseća srećnim kada takvu jednu celinu uključi u drugu koja je po sebi obuhvata. Broj 21 je impresivniji od broja 7. To potiče od toga što se drugo u prvome ima tri puta. Zar u ovoj bezazlenoj težnji nema nešto od težnje krugu koji je simvol apsolutnog? On može da se širi, ali ne menja svoj oblik i uvek ostaje krug.
Valja priznati ovu potrebu celine ne kao antinomiju uma koji kao deo obuhvata u sebi celinu, nego kao antinomiju svekolike energije. Da nema te protivrečnosti, ne bi bilo ni kretanja.
Deo uvek obuhvata celinu. Samo tako je moguć jedan monizam.Ono što empiričari nikad neće razumeti jeste da beskonačnost implicira u sebi svaku moguću konačnost. I da je svaka od tih konačnosti jedna latentna beskonačnost. Limes je odrednica svega što postoji. Tako prestaje opasnost da beskraj ostane neobjašnjen samo zato što ne može biti efikasno zamišljen.
Priznajem da su me uvek privlačile celine. To je zato što u nagonu za njima, vidim jednu sponu između uma i sveta.
Smrt je takođe jedna celina. Ona je lepa zato što je harmonična i zato što iz te celine ne strše delovi ni u kom smislu.
Moć celine nije u tome što vlada delovima od kojih je sastavljena, nego u tome što se podređuje kao deo višim celinama. Reč „sastavljena“ ne sme biti shvaćena u običnom smislu, naime u smislu slaganja tonova u orkestraciju, pri čemu uvek, pod uslovom da imamo rafiniran sluh, možemo otkriti sastavne delove jedne melodije. Naprotiv ova reč ima biti shvaćena u smislu mešavine više boja koje ipak daju samo jednu novu.
Šta je bilo pre: celina ili delovi. Ja kažem celina, premda se sa isto toliko prava može tvrditi i obrnuto. Jer ako postoji celina morali su joj prethoditi delovi, i ako je postojao nedeljivi deo on je već bio svojerodna čista celina.
Pluralizam je neodrživ iz više razloga. Jedan ne najmanji je u tome što on stvarno odriče svaki kontinuum između stvari, premda to ne želi. Ako kokoš sledi jajetu, a jaje kokoši, onda svako prekidanje ovog kontinuiteta dezintegrira biološku celinu, koja je ovim sleđenjem predstavljena.
No comments:
Post a Comment