Dnevnik Borislava Pekića 15. juli 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

15. juli 1955. 

Ponoćni ekspres (drama u četiri čina - nastavak) 

 On odlučuje da pitanje o njegovom pravu na izvršenje kazne postavi svakom putniku u vagonu, i da njihovu odluku primi bez rezerve. Zar tih trinaest ljudi nisu u neku ruku porota, emanacija savesti čovečanstva. (Naravno da se ovo mora izvesti na jedan pomalo mističan način. Putnici ođednom postaju svesni situacije, a da ih sa njom niko nije upoznao.)

Ovo jednostavno pitanje koga postaju svesni u II činu, do sada zatvoreni u svoje male intimne drame, da budu saučesnici jedne koliko opšte toliko i opasne. I dok se prvi odigrava u okvirima jedne trivijalne konverzacije, drugi koji počinje potpunom tišinom postaje arena niza ličnih drama provociranih pitanjem, otkrivenih zabluda, razočarenja i sukoba.

Jedno banalno pitanje o pravu na kaznu izazvalo je iz tih ljudi njihovu pravu prirodu. Problem ubistva postaje za mnoge od njih sada sporedan. On je samo doveo na scenu njihove prave živote, koji nestavljani u iskušenja nikada se nisu mogli tačno otkriti. Te scene objašnjenja uzimaju katkad karakter violencije, te vagon liči na neki minijaturni pakao, koji na točkovima juri preko ravnodušne zemlje.

Sličan gigantskoj vrteški u Prateru . Neki od njih definitivno se rastaju, silazeći na usputnim stanicama, kao stranci koje je slučaj doveo u isti voz. No o tome kasnije. U svojim odgovorima na pitanje: Ima li neko pravo na izvršenje jedne pravedne kazne kada od nje ima lične koristi, polaze putnici vagona 1/17 sa protivrečnih stanovišta.

Evo tih stanovišta:

 Šampion džudoa: NE! On ne misli da neko radi sasvim problematičnih opštih razloga ima prava da njega šampiona džudoa tako iskompromituje i dovede u pitanje njegovu sportsku karijeru i u to u času međunarodne afirmacije. On sutra mora nastupiti pred gospodom nemačkim oficirima. Sam Bog zna koliko ih on mrzi, ali kakve veze imaju njegova osećanja sa poslom. Nemci se neće mnogo mučiti oko njih. Izvešće ih iz voza i streljati kraj puta. Pre godinu dana jedan je besomučnik ubio nemačkog podoficira u kavani. Nemci nisu ni tražili ubicu. Pokupili su sve goste, među njima i šampionovog dedu, koji je igrao domina u kutu i streljali ih za odmazdu. Osim toga, mislio je šampion, zar i ja ne kolaboriram sa Nemcima kad im angažujem misli, koje bi inače bile zabavljene predstojećim porazom.

 Šampionova verenica: DA! Ona ima jednu romantičnu predstavu o tim ljudima, kao o herojima i taj ilegalac koji ne pripada samo pokretu otpora nego i njenoj mašti, mora tu predstavu da potvrdi, a ne dezavujiše. Ima li neko pravo da radi svoje bezbednosti, mira ili savesti deziluzionira jedno nevino biće?

Stari lekar: (Zajedno sa svojom ženom prenosi telo sina koji je poginuo, izdat, nakon što je izvršio zadatak sličan ovome koga ima Rodoljub.) NE! On vidi u tome entuzijazisti svoga sina, koji je samo zato što nije pravovremeno našao odgovor na pitanje, ima li neko prava da bude u isto vreme i sudija i krvnik, morao da umre.

Lekareva supruga: DA! Neka ga ubije, a onda će ga ona izdati. Kao što su izdali njenog sina. Neka i majka ovog čoveka, ako je ima, prenosi njegovo telo u kovčegu i neka to čine kroz prljavo provincijsko blato milioni majki, sve majke.

Nemački oficir: NE! Sa nemačkom metodičnošću on misli - ovo nije front da se puca. Njemu je dosta pucnjave. On ide kući bez desne ruke. Njega se ne tiču računi ovih ljudi. Neka izađu na prvoj stanici i neka se ubijaju napolju do mile volje, ali ovde preda mnom, ne.

Policijski agent: DA! Neka pokuša, a onda ću se ja umešati da spasem gospodina načelnika. Meni, misli, treba povišica. Možda ću idućeg leta moći poslati malu na visinsko lečenje. Lekar je rekao da njenim kostima bezuslovno treba visinsko sunce. Taj će ilegalac ionako završiti u nekoj rupi. Zašto svojim životom da ne otkupi jedan drugi? Ideja iznad svega čovečna.

 Ukrotiteljka lavova: NE! Ona je uverena da je šarmirala načelnika, i da će se ovaj zauzeti kod nadležnih vlasti da joj se u Beogradu dozvoli javni nastup. Osim toga njen nesrećni muž ne sme videti ovakvu scenu. Lekar je naložio potpuni mir, inače će se napadi povratiti. (Kasnije, možda, kad uvidi da je umesto pesnika volela zapravo jednog neurotičara, njen će se stav promeniti, jer se nada da će se osloboditi muža, time što će ga vratiti u nervnu kliniku na lečenje.)  

Pesnik: DA! Kakva bi se značajna knjiga dala izvući iz svega toga! Kakva šekspirovska tema. Kolizija savesti i ljubavi. Najzad je i on u samom centru stvari. Dobiće nagradu za iduću godinu. Knjiga će imati najmanje 1000 stranica. Ili dve knjige po pet stotina. Naravno stvari se moraju malo retuširati. Izbaciti ovog hohštaplera koji ne spada u literaturu i ovog divljeg grubijana ne znam tačno čega. On, on ima već ceo roman u glavi! Daće mu naslov: Ponoćni ekspres. Zaneseni pesnik već gradi fabulu, saopštava je svojoj ženi (ovde je uzrok njenom otrežnjenu), pa Rodoljubu, koga moli da izvesne postupke podredi njegovoj pesničkoj zamisli.  

Odbegli logoraš: NE! On ga ne sme ubiti. Nemci će onda izvršiti pregled dokumenata i njega će vratiti u logor. A to znači biti umoren na vrlo lagan i stupnjevit način. Kad pomisli da bi ga jedna ovako blesava stvar mogla vratiti natrag, on je u stanju da ubija, mrvi. Na kraju krajeva kaže sebi - i ti si pripadao tome pokretu. Zar je tvoj život manje vredan od života onih koje on štiti? Oni barem mogu da se uklone. A šta ja da činim? Ako ga zamolim, on neće moći odbiti svom drugu, da odustane od likvidacije dok sam ja u vozu.

Žena kolaboracioniste: DA! Ubij ga radi nas. Radi naše sreće. Da bih tebi pripala.

Fratar: NE! Ko je toliko nevin da sudi krivima? Oni koji vide dlaku u oku brata svojega, a ne vide brvno u svojem! Ako ga ubije, ubiće i nas. Ubiće pored jednog krivog četrnaest nevinih ljudi. A onda će taj heroj iskočiti iz voza. On će se spasti. Takvi se uvek spasu. A šta ću činiti ja sa svojim gihtom?

Međunarodni hohštaplet: DA! Ako ga ubije u vozu načiniće se haos i ja ću nesmetano obaviti svoj posao. Na mene niko ionako neće posumnjati. Svi znaju da se ne bavim politikom. Zato samo napred čoveče!
x
Da li je J. I. stvarno prerušeni Lafkadio . Nema sumnje da između njegove denuncijacije i Lafkadija, Gideovog, postoji izvesno srodstvo. Po duhu pre nego po krvi. Da bi se jedan čin mogao označiti kao bezrazložan u usvojenom „moralno-pravnom“ smislu neophodna je totalna nezavisnost zločinca od žrtve i obratno. Potrebno je da njihov slučaj podseća na elementarni sudar planetoida u svemiru.


Potrebno je da se uništi, pažljivo izbriše svaki trag kontinuiteta. Potrebno je da se dezintegrira situacija u kojoj se čin vrši. On jeste. On ne postaje. On se ne rađa. Svako rađanje ima razloga. Samo nešto što je večito nema smisla ni svrhe. Potrebno je da se svaki utisak namere ukloni, da se ubistvo dogodi isto onako neočekivano i spontano kao što se događaju elementarne nepogode. Brzo i okretno. Bez osećanja i mišljenja. Naročito bez ličnog duhovnog učešća.

(Pri tome mislim na unutrašnji komentar.) Lafkadio nije čist tip. On ne ubija bez razloga, iako njegovi razlozi nisu zapisani u analima krivične policije. Naprotiv, čini se da su ti razlozi isuviše jaki, isuviše probrani, isuviše neodoljivi. Lafkadio hoće da bude slobodan u sebi. On, dakle, želi da ode iz seve. Zato je potrebno isprobati svoju moć. Pokazuje se da je ona dovoljna da se počini zločin, ali preslaba za podlost.

Zar se Gide vraća Dostojevskom? Rešenje Zločina i kazne još jednom biva ponuđeno onima koji su želeli da se odmetnu. Zar je mogućno da Lafkadio ne smatra da bi po unutarnjoj logici „bez razloga“ morao pustiti Protosa da odgovara za zločin koga nije učinio. Očevidno ne. Ako je ubio bez razloga, oterao bi Protosa sa dobrim razlogom u smrt.

(Taj bi razlog imao onda i svog juridičkog smisla. Lafkadijeva ćud nije pravne nego lične prirode. Upadljiv je utisak nemoći. Riznica mogućih motiva za zločin je obogaćena.) Gide je ostavio Kadia na milost i nemilost onim istim silama protiv kojih ga je cinički istavio. Svom junaku postavio je on stupicu u obzirima, koji su izgledali napušteni čim je ubistvo jednom završeno.

Lafkadio se, doduše, ne brani ni onda kada postaje svestan Protosove klopke koja se oko njega steže, ali on razmišlja i to je dovoljna indikacija. I kada mu Protos nudi svoju diskreciju u zamenu za „ucenjivanje“ njegovog protežea Juliusa , on se preobražava u ovejanog čistunca. Policiju i kaznu pretpostavlja on Protosovoj ponudi. On morališe kao kakav kveker.

Naravno, ovde nije reč o tome da li je ovaj neuspeh Lafkadijev bio potajni piščev cilj - što, obzirom na Gideov smisao za sotije ne bi bilo neverovatno - nego da li se taj poraz pred savešću može odista smatrati Lafkadijevim neuspehom. Neuspehom njegovog poduhvata. Biram reč poduhvat, sa namerom da podvučem razložnost, dakle nećudljivost čina, koji nijednog trenutka nije bio u diskontinuitetu sa Lafkadijevim duhom.

Lafkadije je duhovni otac Stranca. Samo su akordi jedne iste buntovne, demonske melodije ispreturani, kao kada bi čovek slušao dobro poznatu simfoniju sviranu odostrag. Od rezignacije do bunta i obratno. Sasvim je, čini se, svejedno odakle počeli, a gde završili, Talmud veli da nama ionako nije dano ništa drugo nego uvek iznova da počinjemo.