Dnevnik Borislava Pekića 16. maj 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

16. maj 1955. 

Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi. Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti mi?

Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, u čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti. Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o „našem slučaju“ tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje.

Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja - moram priznati vrlo jakog - da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica. Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta stvarno mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“. Važno je da ja budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.

Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadeset ljudi tek izašlih iz gimnazije. „Prema vani?“- zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni moralni efekat prema vani, ja sam uvek sporio. Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju. Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.

Zašto sam zajedno sa J. osnovao Sdoj? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristoktarskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa. U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio.

Treba biti iskren u toj prokletoj stvari. Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi - sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.


I strah, i on spada u pravila svake igre. Da njega nema, pomešanog sa nadom, rulet bi bio zabava kukavica. Riziko. Pustolovina, ne u banalnom, bulevarskom smislu, nego nešto što u silnoj meri angažuje duh. Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života. Ili su to osećanja kockara. Ako jesu, ona su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista.
x
Mislim da sada napokon znam odakle odakle treba u Dnevniku jednog konfidenta započeti. Početni akordi prividnog mira i završni akordi stvarnog pomirenja. Između toga hlađenje, u smislu sve izraženije rezignacije. Evo jednog odlomka: