Dnevnik Borislava Pekića 17. juli 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

17. juli 1955. 

My silence is my castle.

18. juli 1955. 

Predgovor izdavača mora obuhvatiti jednu činjenicu i jedno obećanje. Ne treba kriti da je onaj koji objavljuje Dnevnik jednog konfidenta više držao do osećanja nego do činjenice. On je bio prijatelj J. I., ali to bio, mora da znači samo smrt J. I, a ne prestanak njihovog prijateljstva. Ma šta da je ostalo iza tog omraženog imena, izdavač ne misli da ima pravo da ga se stidi.

Izdavač, takođe, mora biti svestan da će se ta privrženost, koja će biti van sumnje zapamćena od onih čija je dužnost da pamte, da će ta privrženost biti naopako protumačena. Možda će mu se prebaciti saučesništvo. Ako to bude rečeno, on će odgovoriti: „Ko to nije?“

Uostalom, iako je znao sve o J. I. bio je toliko ponosan, da ne nudi svoje usluge tamo gde one nisu tražene. A sam Bog zna da bi ih dao. Ako mu budu prebacili da unovčava smrt prijatelja, on će odgovoriti: „Zar se ona ne ceni?“ Najzad biće ljudi koji će reći da nihovo prijateljstvo nije ništa drugo do prerušena ljubav. On će odgovoriti: „Koje prijateljstvo nije ljubav?“
Evo tona, osnovnog tona: „Ja i Ju. Is. bili smo prijatelji. Potrebno je da se ova izjava prihvati onako kako je dana. Pošteno je tako postupiti. Smisao ovog prijateljstva leži u onim rukama i u onoj savesti, koja ga danas otkriva. Nema odgovornosti izvan osećanja ni iznad ljubavi. Iznad to dvoje ne usuđuje se da bude ni pisac ovih komentara. Mogao bih ih da izbrišem tekstove


Dnevnika koji se odnose na beskonačne razgovore koje smo vodili, u njegovoj prijatnoj kući na Bulevaru, ili na platou gradske tvrđave, ili ispred Ambasade, čije je pilone, bele kao stubove zapenušane vode, voleo da gleda - da spalim pisma koja sam mu pisao i njegove odgovore na ta pisma, kada nismo bili zajedno, pa ipak strašno zajedno ma gde bili, mogao bih da pred svetom sakrijem to prijateljstvo,

kao što sam ga krio pred Emom, pa iako je bilo, da ga zaboravim sasvim ili još izvesnije rasparčam na hiljadu nedužnih sličica, na kojima su ophrvani maglom osim nas dvojice stajali i drugi u dobronamernoj žudnji da nas razdvoje sada posle smrti dakle pre svega, jer sama stvar, što se tiče mene izgleda da počinje posle te smrti, kada smo navikli da prisustvujemo najsvečanijem završavanju svega što je ma gde i u ma koju svrhu započeto.

Jesi li ga ti poznavao stvarno, čoveče, mogao bih da se zapitam i da li si ga nepoznavajući ga stvarno voleo, i da li si stvarno nevoleći ga sada iskren sa njegovom uspomenom ili postupaš kao s čovekom kome su pri prodaji podmetnuli krivotvorenu sliku, pa sada uprkos činjenicama želi dokazati da je prava? Dokazati! Dođavola i to je reč. Oporeći, dokazati. Oporeći, oporeći, oporeći - kako to prazno, ćudljivo, podlo zvuči. Dokazati - kako to zvuči osiono, profesorski, cepidlački i opet prazno.

Trebalo je reći: - Da, bio sam prijatelj njegovoj mirnoj uspavanoj polovini koja se na glomaznim, pa ipak vojnički snažnim stegnima ljuljala kroz aulu XXI muške gimnazije, ali o onoj nemirnoj, opasnoj polovini koja bi se odšunjala noću u Upravu grada da izdaje svoje sugrađane neprijatelju, ne o njoj ništa nisam znao. Ema je smatrala da baš to moram uraditi. Moram se pozvati na svoje nerazumevanje.

„Zar hoćeš da te izbace iz gimnazije“ - rekla je – „i da crkavamo od gladi?“ Ema je imala snažnu logiku i umela je da je upotrebi na najefikasniji način za nas oboje. Ona nije želela da bude žena kolaboranta. Naročito kada on to i nije bio. „Ti to nisi nikad bio!“ Ko zna, mislim da nisam, ali opet ko to može da zna? Na jednom mestu pod datumom od dvadeset sedmog decembra 1943. stoji:

„Nisi sam i otvoreno srce ti preti. Taj velikodušni duh, taj grozno rastvoreni duh preti da upropasti sve napore. Jer I. shvata“. Pod tridesetim istog meseca: „Danas sam se uverio da I. zna“. Iza toga sledi događaj u ulici Ledi Kaudri. Doduše ja sam znao još mnogo ranije, ali izgleda da je njemu taj beznačajni događaj pokazao koliko sam dopro u tom saznanju. Međutim razumevanje je nešto posve drugo.

Odricati nerazumevanje znači odricati čovečnost.......“
x
25 udaraca u željezo povezanim Jevanđeljem - uterivanje hrišćanskog milosrđa.
 x
Ženeva - Minhen III svetskog rata. Mamica Johns doživeće još toliko da vidi svoga Tomyja Johnsa kako se davi na Rajni. Biće to veseli doživljaj kako za majku Johns tako i za sina Tomya Johnsa. U svakom slučaju izvrsna konjička divizija neće morati putovati čak u Koreju da dočeka Kineze. Oni će se već potruditi da mladim basketbol momcima, dočekujući ih na La Manšu, skrate put.