Dnevnik Borislava Pekića 4. juli 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4. juli 1955. 

 Izabrati - to zvuči smrtnički. Možda je zato ljudski.

5. juli 1955. 

 Sedim u naslonjači pored baštenskog prozora. Iza stakla natiče moluskno-žuto more. Njegovi rukavci prodiru u nameštaj, koji pucketa pritisnut između ledenog sunca i senke. Drvara zuji poput tvrdokrilca. Klavirski koncert Čajkovskog - lica mekana od muzike! Hlad postaje tvrd na zidu preko puta. Nikakav se miris ne diže sa parketa koji je uglačan voskom, ni sa zemlje, ni sa prašnjavih goblena na kojima zmajevi okreću stomake razmaženim prinčevima.

Kakav mitski ratnik stoji na toj mrtvoj straži između sunca i noći? Na šta se poziva noć koja dolazi? Na astronomske principe, iradijaciju inhibicije po kori velikog mozga, na šta? Na pesnike, lopove, begunce? Na sitne čiode strasti zaboravljene u pasažima? Na slobodu koja nam je izrečena, sa najvišeg mesta?

Na zaveru protiv pravca krvotoka, na ustanak senki koje će se otkinuti sa naših peta da nas nauče lojalnosti? Je li to noć, u kojoj će Jozefa K. između dva noža nadživeti samo stid, i smaknuće? Noć prostitucije sa drvećem u dečijim vrtićima, noć u kojoj nalazimo ujutru svoju savest tamo gde smo ostavili papuče?

Noć gospođe Emilije i njene ruže, Korejskih zarobljenika koji trunu na rukama drugova? Noć Leonida Njegovana koji puca ne da bi se odbranio nego da bi pravio buku, noć La Gena koji se brani od giljotine učeći pravopis?

Redovi drvenih skamija leže na deltama reka i gigantske table vise između oblaka gde su nam pokazivali kako se Bog krije u ružičastim haljinama! Evo prave propovedi koja se zove naukom provlačenja: učite svoje mladunce kako će sačuvati u danu gnjeva svoje glave i svoje stražnjice, jer je to cilj svake utopije....
x
Obratiti se svojoj unutrašnjosti za pomoć, znači suočiti se sa zabludama, koje bi htele da se ponove. Memorija liči na voćku s jeseni: umesto da dâ jedan, daje ona sto plodova. Rizik od iskustva ne sastoji se u primeni koja će slediti, nego u promeni koja je prethodila. Iskustvo je štivo koga nam preporučuje samoljublje. Izopačeno, neverno, sujetno, pošto nas je načinilo nesrećnicima, kad hoće da se ponovi, i pravi nas budalama.


Jedna od najsvirepijih posledica poraza je migracija shvatanja. U njoj otkrivamo naknadne i nehotimične udare koje pobednik upućuje pobeđenom. Braneći se sa opkopa koje su utvrdili još naši vrlo poštovani praoci, mi imamo prilike da uvidimo da smo ih prerili po uzoru na naše neprijatelje. Evo u čemu je politička pogreška: mi ne biramo oklop ekvivalentan neprijateljskom zrnu nego njegovom vlastitom oklopu.

Primenjeno na istoriju to znači da se neprijatelj uselio u nas, pre nego što nas je osvojio. Daleko pre nego što nas je napao. Pre nego što je bio dat znak za uzbunu; 1945. na 1946. bilo je lako ustanoviti do koje smo mere preuzeli veltanšaung pobednika koji ga je napustio. (Podesan da se čupa njime, on je bio sasvim nepodesan da se njime seje.)

Promiskuitet i nihilzam bili su dva stuba na kojima smo razapeli naše mizerabilne iluzije o otporu. Pravili smo od sebe budale da bi srušili režim. Oblačili smo se kao strašila za ptice da bi sablaznili komunističke puritance. Migriraju uvek preteranosti! Revolucija postaje patron porodice i crvčka na ognjištu koga simvolizira nameštaj marke „Todor Dukin“ i radioaparata tipa „Kozara“ - a građanska klasa traži utehu u postelji prostitutke.

Revolucija pledira za red, građani koji su ga pronašli da bi stavili u prilog svoje žene i svoj novac, postaju bukači po kavanama i ulicama. Revolucija krade nacionalni mitos, šoveni ih izlažu preziru. Revolucija sedi za kancelarijskim stolom i izmišlja zakone koji će joj obezbediti besmrtnost, pasionirani ljubitelji zakona kuju planove kako da ih izigraju.

Revolucija , pošto je pobedila koketuje sa nepromenljivošću stvari, a oni koji su do pre par godina mislili da je svet napravljen po meri čizmara, koji je proglašen za predsednika republike, uviđaju požudu stvari za promenom. Revolucija je natakla bakine naočare na oči, koje su počele da slabe, i greje se kraj kamina, oni koji su naslonjač smatrali jednom činjenicom kojom se čovek razlikuje od životinje, otkrivaju prirodu.

Revolucija čita vrlo, vrlo starog Balzaca, sluša Rameaua i gleda jednog Ingres. Mi uživamo u Caldwellu, Hindemithu i Braqueu. Revolucija igra tango iz devetsto treće, mi smatramo da je samba jako monotona i spora. Kao Théophile Gotie na premijeri Hugovih „Ernanija“ - građanska klasa oblači crven prsluk da sablazni revoluciju, koja hoda u salonskom kaputu sa orhidejom u zapučku!