Pages

Thursday, March 13, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 4. juli 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4. juli 1955. (nastavak) 

Juče sam pročitao Camusevog Stranca. I kad sam odložio tu knjižicu, zapitao sam se da li je taj čovek odista stranac? Ovo je moralno, a ne literarno pitanje. Nije stvar u tome da li je on bio jednom stranac, nego da li je to bio do kraja. Svakako, on je išao prema stratištu tako mirno, neutralno kao da se sve što se dogodilo nije dalo izbeći sve i da je učinio neki napor u tom smislu.

I ta vrućina, i hici, i presuda, i šlag! Vrućina se nije dala izbeći, a pošto je bila vrućina koja se nije dala izbeći, on je pucao i pošto je pucao bio je osuđen na smrt. Savršeno logično! Upravo grozno logično. Njegovo objašnjenje nije bilo primljeno na sudu. Bilo je prilično neuverljivo okriviti sunce za Arapinovu smrt, iako, ako se stvar nepristrasno prosudi, ono jeste bilo krivo.

Smeh u sudnici je to prilično jasno dokazao. Uostalom, da li je on bio samo zato stranac, i ti ljudi samo zato meštani, što su se smejali i što ih je sablaznila okrutnost prema njegovoj majci. Do vraga, piti belu kafu sa šlagom, nad odrom svoje majke! Ono što je naročito neoprostivo bio je taj šlag. To zvuči nametljivo neutralno, nametljivo stranački. Porotnici koji su još poodavno na sve moguće načine umorili svoje roditelje, nisu mogli oprostiti svirepost, koja ih je podsećala na njihovu vlastitu.

Ako bi svi ljudi pili belu kafu sa šlagom nad svojim mrtvim materama, kuda bi otišao ovaj svet? Izvestan društveni takt mora biti zaštićen giljotinom. Arapin ne. Arapin ne implicira nijednu bitnu ideju. Ni osećanje dužnosti ni osećanje zahvalnosti. Ubiti čoveka se može. Ali se ne može nad njim piti bela kafa sa šlagom.

Stranac, obzirom da je inteligentan, pokazuje izvesnu naučnu radoznalost prema mehanizmu i ne može da ne prozre smisao točkića koji prete da ga smrve. Ali on ih prozire sa isto toliko malo odgovornosti sa koliko jedan astrofizičar utvrđuje atmosferu Venere. On taj smisao ne prima. On ga ni ne odbacuje. On je jednostavno neutralan spram njega. To je ono što zaslužuje da bude umoreno u njemu!


On je izigrao gostoprimstvo sveta, time što ga nije shvatio ozbiljno. Sve dok se ne boji, stranac je izvorno odsutan. Ima nečeg somnanbulog u njemu i njegovoj sudbini. Međutim strah ga vraća među ljude! On je prestao da bude stranac onoga momenta kada je osetio strah pred željeznom životinjom, koja se kao tajanstvena neman šeta sa kraja na kraj Francuske, i dolazi ujutro. („Giljotina je juče bila u Avru“, „Giljotina je zauzeta za gospodina I, u petak“, „Giljotina će možda doći sutra“.)

Camus me ne može ubediti u njegovu stvarnu unutrašnju odsutnost dok se nada, osluškuje, i dok računa. Dozvoljavam da je bio stranac dok je pio kafu sa šlagom nad svojom mrtvom majkom, i kad je pucao na Arapina, i u sudnici dok se branio suncem! Ali kad mu je molba za pomilovanje odbijena i pred ispovednikom koji je došao da ga predstavi smrti, malom senkom jedne velike senke?

Dok se radilo o tuđim sudbinama, oh, on je bio stranac sa prilično rutine. Ali neka me đavo odnese, ako na poslednjim stranicama knjižice u ponovnom vraćanju razlozima sunca i slanog znoja, nema jedan žilavi optimizam, jedno zversko nehumano pouzdanje u večnost.

No comments:

Post a Comment