Dnevnik Borislava Pekića 8. juli 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. juli 1955. 

Bilo je napušteno jedno predanje da se izgradilo novo, i u knjigama debelim bilo zapisano i od ukroćene dečice poštovano. I da bi bilo napušteno, kao što ga i mi napustismo. Ljubav je postojala i pre Novog zaveta, ali nije bila dužnost. Bila je u vazduhu koga su disali mladi ratnici na Palatinu, a taj vazduh bio je i u Genzemanskom vrtu. Vazduh se nije promenio, ali je ljubav zapoveđena.

Pošto je prestala da bude ljudska, ona je još manje uspela da postane božanska. Došli su ribari da je ukrase lošim razlozima. I oteli su joj jedini koga je imala: neposrednost koja je bezrazložnost. Ljubav je saglasnost stvarima. Ona je sastavljena iz divljenja i predavanja. Oduzmimo joj predavanje - ostaje jalova, lišimo je divljenja - postaće dužnost. Eto hrišćanske zablude. Harmonija je, međutim, stapanje.

Ona ne trpi delove koji bi hteli da se istaknu. Ona niveliše. Ljubav takođe niveliše, jer je harmonija. Čovek od duha oseti ponekad čežnju da se spoji sa suncem koje pada u reku, ili sa kamenim vrhom koji je strašno usamljen. On želi da uđe kao ton u simfoniju koja ga ispunjava divljenjem. On želi da bude akord Beethovenove Apasionate.

Ili urođeničkih doboša. Ili da kao ispucala kora obavija drveće, da niče sa travom iz zemlje, da pada na nju kao kiša. Ponekad, i ne uvek, on za tim čezne. Ljubav nije odnos, nije žica koja je razapeta između dve stvari da bi se ispunilo proročanstvo. Ona nije nešto između. Jer nema ništa između čega bi ona imala da bude. Kada bi bila između bila bi izvan. Ništa izvan ne postoji.

Eto hrišćanske zablude. Dobronamerni ribari behu ponosni što su otkrili nešto što je bilo otkriveno još od kopitara. Nešto što je estetski uzvisivalo peranospore nad čovekom. Ukoliko ima više spajanja, ima i više ljubavi. Ljubav je najveća onda kad ono prestane. Jer ona onda ispunjava svoj cilj koji je u harmoniji.

„(...) Excudent alii spirancia mollius aera, Credo equidem, vivos ducent de marmore vultus Orabunt cauzas melius, caelique meatus Describent radio et surgentia sidera dicent: Tu regere imperio populos, Romane, memento, Hae tibi erunt artes, pacique imponere morem, Parcere subiectis et debellare superbos. (...)“ 
(Virgil, Aen VI ) 

(„Drugi će tuč umekšati da diše životom, Verujem - i živa u mramoru vajati lica, Umeće zboriti bolje i puteve nebeskih tela, Crtati znaće i javljati izlaske zvezda, A ti, o čoveče rimski, nauči da narodima vladaš Umetnost to će ti biti - u miru zakone dati Pobeđene da štediš, prkosne da krotiš“.) 
x
Pročitao sam mnogo glupih knjiga koje su bile pisane lepim stilom, i mnogo dubokih koje su bile rđavo pisane. Znam za ideje koje su plemenite ali nerazumljive, i za one koje su niske i jasne, učio sam o primamljivim i opasnim doktrinama, kao i o onim koje su odbijale iako su bile naivne.

Ali nikad i nigde nisam uspeo da u jednoj knjizi od 200 stranica, kao kod Tolstoja u Šta je Umetnost nađem na jednom mestu toliko imbecilnosti, nedotupavnosti, prostote, primitivizma, varvarstva, hipokrizije, lošeg ukusa, sujete, rogobatnosti, bigoterije, neshvatanja, niskosti, zavisti, literarnog i ljudskog kriminala.

Uostalom još je Seneka dozvoljavao mudracima da imaju slabosti, kad već toliko znaju o vrlinama. Čitajući tu nehumanu paškvilu, čovek ima utisak da jede plesnive gljive.
x
Povisiti cene hlebu da bi se podigao životni standard - to je sasvim dijalektički.