Dnevnik Borislava Pekića 1. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. avgust 1955. 

Večnost prođe dok se nešto ne dogodi. 
A kad se dogodi prođe čas. 

„(...) U mnogim delovima Evrope patriotizam je bio gotovo sasvim ugašen. Sve stare ideje spoljne politike bile su izmenjene. Fizičke granice su bile zamenjene moralnim. (...) Evropa je bila podeljena kao Grčka u doba koje je Tukidid opisao. Sukob nije bio kao u običnim vremenim između države i države nego između tabora rasutih svuda i svako je bio nadmoćniji u jednom mestu a ugnjetavan u drugom, ali koji su javno ili tajno vodili borbu u srcu svakog društva. 

Izgleda da je partijski duh pravdao i posvećivao dela koja bi se u svako drugo vreme smatrala za najpodliju izdaju. Francuski izbeglica nije video ničeg sramnog u dovođenju u Pariz austrijskih i pruskih husara. (...)“ 
(Critical and Historical Essays – Burleigh i njegovo doba - Thomas Macaulay) 

Kad čovek pročita gornji tekst ne može se oteti utisku da drži u ruci tom istorije Evrope za vreme III svetskog rata, koja je izdata za potrebe škola deci iz 2500. godine. Pada mi na pamet da sam pod datumom 15. maja zabeležio gotovo identične misli inspirisane aferama dr Krausa, majora Guzenka, Guy Burgessa i komesara Dida.

Onda sam rekao da jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa neuporedivo većim divljenjem i poverenjem u južnokorejsku armiju diktatora Sing-Man-Ria, nego u svoju vlastitu vojsku, i da od vremena verskih ratova Evropa nije bila isključivije podeljena. Makoli govori o Velikoj Revoluciji 1789. Da li bi to iko mogao da primeti bez navoda godine kada je delo štampano?
x
U poslednje vreme razmišljam o jednoj muzičkoj drami u stihu. Nazvao bih je Prometej u paklu - misterija o povratku Zaštitnika! Vatra, koju je zaštitnik ljudi Prometej Vatronosac ukrao od bogova, da bi je poklonio svojim ubogim štićenicima i time utemeljio civilizaciju, umesto da postane izvor saznanja (svetlosti) preobrazila se u izvor muka. Umesto da postane priroda raja, vatra je postala priroda pakla.

Dar koji je imao da usreći ljude bio je izvrgnut u razlog njihovog mučenja. Na kraju krajeva kakvo dobro može proizići iz jednog ordinarnog lopovluka. Obogaćeno krađom, čovečanstvo ima da ispašta svoje saučesništvo. Ono podleže kazni kao i ma koji kupac ukradenog predmeta. Takva je neopoziva odluka bogova (koji neka žive večno, kako veli Boleslav Prus ). Vatra je suština pakla.

Sama iz sebe ona je proizvela vrlo precizan mehanizam mučenja, u kome su se sa vremenom menjale jedino tehničke metode i sve revolucije podizane, samo u cilju zamene zastarelih i reakcionarnih metoda mučenja onim, koje su obzirom na opšti napredak duha, smatrane progresivnim. Naravno kao i u svakom paklu postoje đavoli i postoje grešnici, ali ova podela nije tako isključiva kao što je opisuje hrišćanska crkva.

Upravo na toj neisključivosti osniva se neuništivost i postojanost pakla koji jeste i biće prirodno stanje egzistencije, jer je proizišlo iz vatre. Jer, grešnici imaju ispod sebe još veće grešnike kojima se iskazuju kao đavoli, a iznad sebe još moćnije đavole prema kojima su samo grešnici. Tako je stvoren vrlo rafiniran sistem transmisije Bola, koji ga prenosi od vrha vraške hijerarhije do njenog dna.

Svako je mučen i svako muči, te su jedine nade i jedini napori uloženi u pokušaje da se ljudi popnu za koji stepen više u paklenoj hijerarhiji. Osnovni smisao života je više mučiti i manje biti mučen. Nemogavši da više podnosi dosadnog orla koji, poslan od bogova kljuje mu džigericu, Prometej beži sa Atlasa među ljude, od kojih očekuje zahvalnost. Tokom svog boravka na zemlji, gde mu kao vodič služi đubretar David Uš,

Prometej gubi svoja božanska svojstva i kada pokuša da ih upotrebi u odbranu od pobesnelih štićenika, ona sasvim otkažu te se božanski Prometej mora poslužiti jednim ljudskim svojstvom lukavstvom, koje ga sasvim isključuje iz besmrtnosti. On postaje čovek kroz zlo. Svi njegovi postupci posle ovog preobražaja samo su posledica promene u njegovim svojstvima. U toku velike revolucije,

Prometej umesto da izvrši obećanje dato ljudima da će stvoriti raj, ulazi u đavolji direktorijum i rasteruje buntovnike vatrom. Da bi konačno dokazao da je čovek, on se pokazuje nezahvalan prema svom prijatelju i vodiču kroz pakao đubretaru Davidu Ušu i naređuje da se ovaj umesto njega prikuje za Atlas, kako bogovi ne bi primetili Prometejevu odsutnost, kada jednom u hiljadu godina bace pogled na svog sužnja.