Dnevnik Borislava Pekića 2. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2. avgust 1955. 

Prolazim pored tamno obojenih stubova. Sa leve strane seku nebo ukočene kamene munje. Sa desne, pustinja prašine koja se kovitla kao nečujna elisa ukopana u beton. Njegove ivice imaju boju svežeg gara. On je mekan i ugiba se pod petama. Valovito zaokružuje trg i odlazi u nekoliko pravaca u zelen zagrljaj platana, u modri bljesak reke i u svečanu mudrost zidova koji rastu na obzorju.

Sa željeznih prsiju Konjanika curi pena. On motri na dolazak neprijatelja. Ali njega nema. Samo nekoliko derana češu svoje šiljaste nokte o ivicu bazena, u kome se pere mršava devojčica. Crkveni toranj drhti iznad grada. Prelazim preko trga i još jednom se okrećem, ne znajući ni sam zašto. Jednostavno osećam da se moram okrenuti. Da ću toliko toga izgubiti ako se ne okrenem.

Ali ništa se ne događa iza mene. Mršava se devojčica još uvek kupa i derani trljaju nokte o ivicu bazena. Ulice beže zrakasto. Ulazim u drogeriju. Treba mi bočica šipra za brijanje i toaletni sapun. Stvarno, kod kuće imam i jedno i drugo, ali n e m o g u da ne uđem. Devojka me prska parfemom, da bih mogao izabrati koji želim. Ali ja hoću samo šipr, koga ona nema.

U stvari, mogao bih uzeti koji bilo, no pravim se da sam navikao na šipr. Izlazim kao oblak mirisa koji se stinuo, i moram ići neprometnim ulicama, da bih izvetrio miris iz odela.
Prokleta devojka, mislim! No nije trebalo ulaziti. Tako je to uvek. Čovek želi kupiti iglu, a izlazi iz radnje sa šivaćom mašinom. Opet sam na domaku Konjaniku na kome se ništa nije promenilo. I uopšte ništa se na ovom svetu ne menja. Hvatam sebe u bezizglednom iščekivanju da se nešto značajno dogodi, ali sve je tako rezignirano isto, čak i devojčica i derani koji joj se smeju.

I vazduh koji se tegli kao želatin. Znam šta bi trebalo da činim, ali sam nemoćan da to sebi priznam. Uostalom, tešim se da sam tek jutros doputovao. Ali znam da je sve to samo loš izgovor za moj kukavičluk. Pa ipak strašno želim da je vidim! Umesto toga odlazim kući da ostavim toaletni sapun. Zatim izlazim ponovo i idem da pijem. Vraćam se kući užasno prazan i malaksao. Ništa, ništa!