Dnevnik Borislava Pekića 27. juli 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

27. juli 1955. 

 „(...) da na ovom mestu dodam da mi nismo skloni da delimo režime, a još manje zemlje na, na primer, kapitalističke i komunističke zemlje. Takva uprošćena klasifikacija po etikatama kojoj, uzgred budi rečeno, razni ljudi pridaju razna značenja, ne omogućuje pravilno tumačenje ili opisivanje svih složenosti i raznovrsnosti u postojećim socijalnim sistemima u svetu. 

Mi naročito nismo naklonjeni nekom sličnom prilaženju ako bi tu trebalo podrazumevati da nije bilo mogućnosti za trajnu miroljubivu koegzistenciju i saradnju među njima (...)“ 

Zar ova izjava ministra spoljnih poslova i člana Ck skj nije jedan čisti socijal šovinizam! „Kapitalizam“ i „komunizam“ su uprošćene klasifikacije, te kao pojmovi ne mogu implicirati „složenosti i raznovrsnosti u postojećim socijalnim sistemima u svetu“? Sa marksističkog stanovišta trebalo bi gospodinu K. P. postaviti jedno prosto pitanje:

- Nemaju li svi kapitalistički sistemi pored različitih formi (buržoaska republika, ustavna monarhija, diktatura) jednu istu političku sadržinu: diktaturu buržoazije i jednu istu ekonomsku sadržinu - eksploataciju rada od strane kapitalista? 

S druge strane nemaju li svi socijalistički sistemi, barem teorijski, uprkos jugoslovenske, sovjetske, narodnodemokratske ili kineske forme, jednu istu političku sadržinu - diktaturu proleterijata, i jednu istu ekonomsku sadržinu: oslobođeni rad ispod eksploatacije kapitala? Otupljivanje klasne oštrice u spoljnoj politici socijalkomunista je čist oportunizam. Neposredno iz njega izviru ovakvi .....
x
Dogodilo se ono što sam očekivao. Ono što je logično i neizbežno sledilo iz koncepcija sazivača Banduške konferencije. Uzaludni napori izvesnih delegata - pre svega Cejlona, Pakistana i Turske - da se izvesnim osudama da univerzalniji, pa prema tome i ispravniji karakter ostali su ugušeni više u Nehruovom „neutralizmu“ nego u direktnom protivljenju komunističkog premijera.


(Neutralizam postaje sve više dušegupka u kojoj umire svaki napori da se obezbedi odista jedan trajan mir.)

22. aprila Ču En Laj u ime Kine : traži da Konferencija uputi apel kolonijalnim silama da u određenom roku napuste svoje teritorije u Aziji i Africi!! Potrebno je naglasiti da postoji ogromna i pravno-suštinska razlika između jedne eventualne deklaracije protiv kolonijalizma, kakva će svakako biti doneta u završnim zasedanjima, i apela više od milijardu ljudi direktno upućenog zainteresovanim vladama.

Ovakav apel neizbežno predstavlja zahtev. Rok je u izvesnom smislu ultimativna stvar. Ču En Laj želi da Banduška konferencija postane ne samo propagandna nego i radna, efikasna mašina komunističke politike. Ja ne ulazim ovde u to da li je ta politika generalno ispravna i da li je ona moralna, nego želim da utvrdim metodu kojom se „neutralizam“ i „načela slobode“ mogu upotrebiti u konkretno politička oruđa.

Ne verujem da će Bandung prihvatiti ove sugestije. Ali ostaje da su one u pravom času i na pravom mestu došle od pravog čoveka.

SSSR je li azijska zemlja? Da li apel treba da znači da i SSSR u roku od 15 godina ima da napusti Spoljnu Mongoliju? Naravno ne. Spoljna Mongolija je nezavisna i narodna republika. Istina tu su stacionirane sovjetske trupe, ali to nije kolonijalizam nego bratska pomoć.

Stav Ču En Laja i Nehrua prema Kotelavalinom predlogu o osudi sovjetskog kolonijalizma, označava istovremeno i onu stalno prisutnu razliku između buržoaskog formalizma i proleterske dijalektike. Ču En Laj ne vidi smisla da se debata izgubi u ideološkim raspravama. (On, naime, želi Apele.) On smatra da to područje - zemlje istočne Evrope - izlazi iz okvira i domašaja Konferencije.

(Čovek mora da se zapita ne leži li baš u ovome razlog nepozivanja jedne azijske zemlje na konferenciju - SSSR-a? Ali zar svet nije nedeljiv gospodine predsedniče, zar je nešto kolonijalizam u Aziji a „slobodno opredeljenje“ u Evropi?)

Ideološka pitanja čije je izbegavanje od marksizma oduvek smatrano najgorim oportunizmom - setimo se samo borbi oko Druge internacionale - najednom su postala „besmislena“ i „van domašaja“. Porobljavanje Poljske, Mađarske, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije, Albanije, Litve, Letonije, Estonije, Mongolije, Istočne Nemačke - to su čisto ideološka pitanja „van domašaja“, a porobljavanje Kenije, Konga ili minijaturne Goe to su „politička i moralna pitanja u domašaju Konferencije“. Eto dijalektike.