Dnevnik Borislava Pekića 27. juli 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

27. juli 1955. (nastavak) 

Niko ne bi imao razloga da indijsku vladu optuži za ono od čega je brani Hindustanski Times, i da objektivno značenje jednog političkog preduzeća ne bi moglo da bude nezavisno u posledicama od poštenih namera njegovih krmara.

„(...) U današnjem uvodniku vladi blizak Hindustan tajms podvlači da konferencija nema cilj da zemlje Azije i Afrike svrsta protiv Zapada. Konferencija takođe nije uperena ni protiv Australije, a ne radi se ni o stvaranju trećeg bloka, niti o povlačenju u izolacionizam.

Postavljajući pitanje šta je pozitivni cilj konferencije, list kaže da bi na ovo pitanje bilo teško odgovoriti preciznom formulacijom, ali se ipak može reći da se uglavnom radi o afirmaciji prava aziskih i afričkih naroda na slobodu i na nesmetan politički i ekonomski razvoj. (...)“ Tačno je da brod grade ljudi, ali je ne manje tačno da oni n e m a j u vlast nad vetrovima. Subjektivno Bandung je Velika revija azisko-afričkog nacionalizma.

Objektivno to je Loptačnica u kojoj je treći stalež pokazao plemićima vrata. Šta znači umirujući uvodnik lista koji je „blizak vladi“ prema moralnom efektu Bandunga koji je blizak srcima miliona nespokojnih ljudi. List ne nalazi preciznu formulaciju, kada je u pitanju „pozitivni cilj konferencije“ i smatra da će se on kretati oko prava azisko-afričkih naroda „na slobodu“.

Od koga? Obzirom da su sve kolonijalne sile istovremeno i kapitalističko-antikomunističke, potrebno je izvojevati pravo na „slobodu“ od njih. Potrebno je vaskrsnuti prepotopsku Monroovu doktrinu o Americi - Amerikancima. Ova doktrina uostalom odgovara svakom nacionalnom preporodu i ona se nemože napadati sa stajališta prava na „samoopredeljenje“.

 „(...) Kolonijalizam i rasizam svih oblika, biće jedno od pitanja koje će naići na jednodušnu osudu konferencije u Bandungu. Upotreba nuklearne energije i pitanje koegzistencije takođe će biti pitanja kojima će se baviti konferencija. Verovatno je da će konferencija zahtevati i prijem u OUN onih država ’koje već duže vremena čekaju pred vratima ove organizacije’. Neki učesnici zahtevaće isto (...)“.
Evo kako Politika ocenjuje eventualni dnevni red konferencije: kolonijalizam, razoružanje, koegzistencija! Mi ćemo subjektivno zahtevati svoju slobodu, na koju imamo neosporno - istorijsko i moralno pravo. Mi ćemo zahtevati da se svet razoruža i sarađuje na temelju mira, pomoći nerazvijenim zemljama i socijalne pravde, mi ćemo najzad zahtevati da Evropljani odu sa kontinenta i prepuste nas svojoj sudbini.


Objektivno mi ćemo predati Aziju Kini - što znači da ćemo je predati opet Aziji i princip neće biti povređen, mi ćemo razoružavati buržujske demokratije, dok će Kina ostati naoružana, jer ona nema „stajaću vojsku“ nego „revolucionarni naoružani narod“, najzad mi ćemo uspavati, slatkom uspavankom koegzistencije zamoreni svet, da bi ga sutra probudila međunarodna revolucija! Ja sam čvrsto uveren da Ču En Laj neće imati prigovora na ovakav dnevni red.

Da li je neko pokrenuo pitanje Tibeta koga je Kina na osnovu prava na samoopredeljenje jednostavno progutala? Zar se „Istorijski marš na Seul“ zaboravio? Da li je neko pokušao da podvrgne ispitivanju „legitimaciju nezavisnosti“ koju sa sobom nosi Ho Ši Min. (Naravno niko ne uobražava da je Pakistan nezavistan, ili Filipini, ili Turska, no reč je o recipročnom nastavljanju problema.) Gospodin Nehru kaže: Bankok muti mir. Bandung želi da ga razbistri.

Zašto Australija nije pozvata na konferenciju? Zašto se ne misli na obe „subverzivne delatnosti“, a ne samo na jednu? Na to je međutim „teško odgovoriti preciznom formulacijom“ izvinjava se Hindustan tajms koji je blizak vladi. A sama vlada u licu g. Nehrua nalazi tu formulaciju: „Manilski pakt i nedavna konferencija u Bankoku mute mir u Aziji“.

Objektivno, Bandung predstavlja poraz zapadno-evropske koncepcije. Moralni efekat konferencije biće verovatno jako veliki. Ona pred sobom nosi Abrakadabru XX veka: Mir! S druge strane on znači prvu „paradnu afirmaciju“ NR Kine u međunarodnoj politici. Od najvećeg je interesa držanje japanske delegacije. Očekujem da će ona nastojati da svojim umerenim stavom povrati izgubljeno poverenje Azije.

„(...) Konferencija pozdravlja inicijativu prvenstveno zainteresovanih sila za stavljanje na raspolaganje informacija o iskorišćavanju atomske energije u mirnodopske svrhe, traži brzo osnivanje međunarodne agencije za atomsku energiju u kojoj azisko-afričke zemlje treba da budu na odgovarajući način zastupljene u upravnom odboru agencije (...).“

 Činjenica je da najveći deo sredstava koje spomenute agencije i međunarodne institucije poseduju potiče od uloga finansiskog kapitala kolonijalnih ili imperijalističkih sila.

Te sile treba da pomognu zaostale azijske i afričke oblasti (jer pretpostavlja se da su baš te sile i njihova politika eksploatacije uzrokom zaostalosti). Sve pobrojane ekonomske tačke imaju jednu zajedničku crtu: impliciraju finansijsku i tehničku pomoć kapitalizma . (Uostalom i Lenjin se u svoje vreme zalagao za strane investicije.) Za tu pomoć Zapad bi dobio sledeće lepe naknade:

 a) Osudu francuske uprave u severnoj Africi - osudu koja će neizbežno i u vrlo kratkom roku morati da se smatra jednim od inspiratora nemira u ovom delu sveta.
 b) Aluzije na diskriminaciju u Južnoafričkoj Uniji.
 c) Podržavanje arapskih revendikacija protiv Izraela - koji je diskriminatorski bio izuzet iz liste učesnika.

d) Prvu, drugu, treću, četvrtu izjavu iz rezimea - koji su neposredno uperene na klasični vid ugnjetavanja, i osim izraza „u svim svojim formama“ ne garantuje da će se zahtev odnositi i na Istočne zemlje, koje, zapravo čiji narodi, prema g. Nehruu nemaju pravnih dokaza da su ugnjetavani. I najzad: e) Šesta tačka rezimea koja je direktno uperena protiv kolektivne bezbednosti članica Manilskog i Atlanskog Pakta, a samim tim i protiv SAD, kao aranžera tih odbrambenih saveza. Poseban interes zaslužuje iscrpan zahtev za potpunim razoružanjem.

Pada u oči insistiranje na nuklearnim oružjima, kao i na perspektivi apsolutnog razoružanja. Kome je danas u interesu da se raspuste stajaće vojske, smanji vojni rok, izvrši obezoružavanje, i prestane sa svakom ratnom proizvodnjom? Očevidno onima, koji mu imaju bolju zamenu, čije glavno oružje i nije u materijalnom oružju, nije u klasičnim puškama, nego u mnogo rafiniranijim postupcima međunarodne subverzivne propagande.

(Uostalom zar slaba vojska i slaba državna mašina - ne u smislu njene uprošćenosti, nego u smislu dezorganizacije - nije bio uslov svake proleterske revolucije. Teorija tihog urastanja kapitalizma u socijalizam komunističkog tipa je apsurd. To znaju i komunisti. Ali oni takođe znaju da sadašnja situacija zahteva baš tu i nikakvu drugu teoriju. Uostalom „marksizam nije doktrina nego rukovodstvo za akciju“ kaže Lenjin.

Staljin je to shvatio kao nalog da se sporazume sa Adolfom Hitlerom u interesnoj podeli sveta, da izda republikansku vladu Španije, da izda Markosov pokret, da koketira sa Čang Kaj Šekom u vreme „Velikog marša“, da najzad dijalektički taktizira prema prilikama, a ne prema doktrinama. (Zar vrli Vidali nije dobio sunčanicu na mitingu na kome je imao da objasni nov zaokret sovjetske politike u Jugoslovenskom pitanju?)

Mir je silna čežnja ljudska. Mir je karta koja bez rezerve dobija za Svetskim kartaško-kockarskim stolom. Igrajmo na mir. Egipat - Demokratska revolucija, Naserova izjava o izgradnji socijalističkog društva, spor sa Britanijom oko Sueca i Sudana. Etiopija - Carstvo, uspomene na italijansku agresiju. Zlatna obala - bez ikakvog osim ekonomskog značaja.

Iran - Mosadikov poduhvat i Zahedijeva kontrarevolucija, ulazi u plan Stejt departmana o južnom antisovjetskom lancu u vezi Tursko-Iračkog pakta. Irak - Tursko-Irački pakt, spor sa Arapskom ligom, engleska škola. Japan - Liberalni konzervativci, revanšizam u odnosu prema Sovjetima (pitanje zarobljenika i Kurilskih ostrva), snažno vojnopolitičko uporište Sjedinjenih Država. Jordan - Arapska liga, spor sa Izraelom. Laos - nedonošče kolonijalizma prinuđenog na povlačenje.

Liban - Engleska Arapske lige, anđeo mira između Iraka i Egipta. Liberija - crnačka beznačajna republika pod američkom krunom. Libija - nezavisnost bez izgleda. NEPAL - državica između Kine i Indije. Filipini - Sjedinjene Države preko Tihog okeana. Saudijska Arabija - neposlušno kopile u braku pukovnika Lorensa i turskog ugnjetavanja, nafta.

Sudan - zemlja koja svoju nezavisnost može da bira između protektorata Engleske i prisajedinjenja Egiptu, semitsko-crnačka netrpeljivost. Sirija - članica Lige koja koketira sa Tursko-Iračkim paktom. Sijam - sijamski blizanci. Turska - članica Nato pakta, članica Balkanskog saveza, članica Tursko-Iračkog pakta, finansiska pomoć Sjedinjenih Država. Demokratska Republika Vijetnam - komunistička revolucija, uticaj Kine, Ženevsko primirje u Indokini.

Država Vijetnam - francusko-američke nesuglasice, subverzivna aktivnost komunista. Jemen - robovlasnička zemlja sa antikolonijalističkim principima. Indija - 300 miliona aktivnih neutralaca, Nehru. Burma - zemlja koja ide u socijalizam, a komunisti su u šumama. Pakistan - spor oko Kašmira, uticaj Sjedinjenih Država, ulazi u strategijski lanac zajedno sa Turskom i Irakom. Cejlon - član Seato.

Indonezija - zemlja permanentnih socijalnih i plemenskih nemira. Među učesnicima nema: Izraela (zbog „tolerancije“ valjda i borbe protiv rasne diskriminacije), Južnoafričke Unije (da bi se zadovoljila osećanja Indusa), SSSR ( da se ne bi pomislilo da je problem „Istočnih zemalja“ u domašaju konferencije),

Severna i Južna Koreja (koje se zvanično ne smatraju nezavisnim kao da su manje nezavisne od Filipina, Demokratskog Vijetnama, Iraka ili Japana). Politički uzev Konferencija je imala pet stožera: Komunističku grupu oko Kine, antizapadnjačku grupu oko Egipta, neutralističku grupu oko Indije, proameričku oko Turske, i jednu sasvim beznačajnu u kojoj su figurirale zemlje tipa Liberije i Nepala.

Pa ipak je rezultat, izražen u deklaraciji bio posredno antiamerički i antikolonijalistički. Ovaj drugi momenat bio je za očekivanje. Prvi je uprkos izrazito nekolonijalističkom statusu SAD bio neizbežno podrazumevan. Pokušaću ovu tvrdnju da dokažem. Prvi deo deklaracije odnosi se na ekonomske probleme dva kontinenta. Bitne crte :

a) poželjnost i potreba saradnje - ekonomske - sa zemljama izvan ove oblasti;
b) uspostavljanje specijalnog fonda Ujedinjenih Nacija;
 c) Međunarodna banka treba da veći deo svojih sredstava doznači azisko-afričkim zemljama;
 d) uspostavljanje međunarodne korporacije za finansiranje nedovoljno rentabilnih projekata i za nerentabilne investicije; e) međunarodno raspolaganje informacijama o atomskoj energiji. Rezime koji sledi na levoj margini , potpuno je u duhu ovakvih nastojanja.

 a)Otvoreni pozivi na pobunu protiv kolonijalnih vlasti.
b) Osuđivanje aranžmana kolektivne bezbednosti pre svega SEATO i NATO.
Članice oba pakta su upravo one zemlje na čija se sredstva računa u ekonomskom razvoju Afrike i Azije. Zar to nije paradoksalno?! Oba pakta o kojima je reč izrazito su odbrambena. Ni jedan član SEATO, svakako nema namere da napadne bilo koju zemlju u oblasti Azije. Oni koji napadaju jesu komunisti, iako formalno nisu vezani nikakvim paktom.

Kina i Demokratski Vijetnam nisu vezani nikakvim paktom, pa ipak samo kinesko-vijetnamska granica zna koliko je taj formalni nedostatak ništavan pred gigantskom materijalnom i duhovnom pomoći koju je Kina pružala svom južnom satelitu. Unatoč svega tačka šest izričito napada SEATO kao „kolektivnu odbranu koja služi interesima jedne od velikih sila“. (U datom slučaju SAD.) Sama formulacija je apsurdna u sklopu svetske političke situacije.

Onaj ko stvarno dobija tim paktom jesu pre ostale članice nego Sjedinjene Države, koje svojim preuzetim obavezama pomiču svoje odgovorne granice na hiljadu milja daleko od Pacifičke obale. (Slično tome: ugovor o savezu i pomoći Poljskoj mogao je u vremenu Hitlerovih revendikacija na koridor i Dancig da koristi isključivo Poljacima neposredno.) Pa ipak ova se tačka odnosi upravo na Manilski pakt i njegov stožer SAD.

Nehru je nedavno optužio konferenciju u Bankoku da je pomutila mir u Aziji! Azisko-afričke zemlje smatraju da imaju moralno pravo na punu pomoć kapitalističko-imperijalistički svet. U zamenu te iste zemlje objavljuju: (sa svetske tribine) Kolinijalizmu treba stati na put. Celu ovu Bandušku aferu nemoguće je prosuđivati prema na izgled potpuno opravdanim i politički potpuno moralnim intencijama. Trenutna moralna oportunost je nešto sasvim drugo od trajne.


(Kada je bilo reči o tome da li da se žrtvuje pravda u vidu komada ruske zemlje ili revolucija u ime celog čovečanstva - Lenjin je naložio Trockom da potpiše Brest-Litovsk. S druge strane Komuna je htela biti moralna, pa se zaustavila ispred „nacionalnog blaga Francuske“ i njen je delegat Breslai ponizno dozvolio da Komuna stvarno bude potučena ne na Belvilu ili Per Lašezu nego pred kasom buržoazije.)