Dnevnik Borislava Pekića 3. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

3. avgust 1955. 

„Zaborav je mirno umiranje srca, (...) 
 Zaborav to znači mreti na trenutke.“ 

Kako su umirali? Kako su nas ostavljali? Eto teme. Osamdesetogodišnji Marko Georgije gasi se nečujno u svojoj naslonjači koju je tetka Hristina primakla prozoru, što gleda na Spomenik, dok palata Reunione gori i duga kolona naljućenih mrava penje se Poenkarevom ulicom, a on, gde je? U Napulju, sasvim duboko u najlepšem satu svog života. Georgija Golovana ubija njegov vlastiti sin nad otvorenim koferima, koje je spremio za bekstvo.

Teodor Njegovan (Kleontov) brani se u svojoj kući do zadnjeg metka. Četrnaestogodišnji Toma (Georgijevih), koji je potajno simpatisao rodoljube, nesmotreno pokušavajući da prebegne prema njihovim barikadama, gine od njihovih metaka. Danilo Golovan rezignirano pušta da ga u prvom jutarnjem valu streljaju. Jakov Golovan, nakon četvorogodišnje borbe bude ubijen na skveru pred svojom kućom. I sve to u jednom jutarnjem satu.
 x
U stvari to je počelo sa pitanjem ko je kriv? Dok nisam zadao sebi (da li zapravo ja sam?) da prosudim dug i krvav spor između onoga šta značim svojim prijateljima i onoga što jesam odista, mogao sam se pohvaliti izvesnim spokojnim otaljavanjem svojih osećanja, poput čoveka koji obavlja ne naročito zanimljiv, ali ne ni izuzetno opak posao. Bez velikih pustolovina, ali i bez velikih padova.

Uzbuđenja, ukoliko ih je uopšte bilo, mogu se saopštiti rečima koje neće povrediti krepost ni najstrožijeg puritanca. Dođavola, ponekad me je uzbuđivao prorez na pamučnoj čarapi neke devojčice koja se penje u trolejbus, ponekad nagli prekid elektične struje ili zujanje motorne pile u susednoj drvari. Strasti, prilično nevine i neopasne. Jednom, nedeljom ili sredom, sa germanskom urednošću poseta ( ).


Svakog petka odlazak na Avalski put. Promiskuitet dva razumna bića koja vole svoju naviku da budu zajedno. Ničeg dramatski napetog, ali i ničeg neprijatnog. Čovek mora biti zahvalan ženi za smisao koji im obično nedostaje: ćutati ponekad. ( ) ga je imala, što je pored ostalog bilo prijatno iznenađenje kojim je ukrasila našu vezu.

Siguran sam da je ni u početku nisam voleo. Nikad nisam bio uznemiren prolazeći ulicama u kojima sam mogao očekivati da je sretnem. Nikad nisam noću dolazio pred njen stan da je zamišljam u stanjima, koja su mi mesecima pričinjavala rafinirano zadovoljstvo.

Fina i bezmalo neprimetna napetost, koja se više osećala u stegnima nego u mislima, svega sat pre nego što ću je videti nije poticala od ljubavi, nego od postupka, koji, osim što je bio prijatan imao je prednost ravnomernog i periodičnog ponavljanja. Sa svoje strane, ( ) je osećala prema meni otprilike to isto.

To prijateljstvo, kod koga je postelja bilo nešto što se podrazumeva i ne zaslužuje posebnu pažnju, osim u danim momentima, to prijateljstvo koje se otvorilo tako tiho i neminovno da mu je uzajamno poštovanje i širokogrudost bila podignuta kao najsigurnija brana - dalo mi je već nekoliko nezaboravnih trenutaka sreće o kojoj se ne misli.

Oboje nismo imali ni volje ni vremena za uzbudljiva osećanja, ali smo uvek stajali jedno drugom na raspolaganju kad je trebalo pobeći iz prostačke buke kojom se okružuju gluvi i jarkog svetla koje traže slepi. Njena je garsonjera bila kut u kome sam mogao ćutati, a da se to ne shvati kao glupost. Inače čovek je morao govoriti, govoriti i samo govoriti.

Govoriti da bi se nešto reklo, govoriti da bi se objasnilo ono što se reklo, govoriti da bi se branilo objašnjenje koje je dato, govoriti, govoriti i samo govoriti. Kada mi je bilo teško i kad sam bio nesrećan, ona je umela da me uteši, kad mi je bilo dosadno da me razonodi, bes da mi stiša, i radost da dovede do saznanja o sebi. Zar je moguće biti nezahvalan?

Ponekad sam pisao na njenom stolu, a ona tiha i nečujna prelistavala žurnale koje bih joj doneo. Te sam stranice retko kad ispravljao. Zar to nije dokaz?

Koješta, govoriš sve to sebi, da bi se uverio kako ( ) još uvek postoji, kako možeš kad god želiš otići k njoj, i ona tebi, da zatekneš sve isto, sofu sa plišanim presvlakama, sto po kome su razbacane njene knjige, onu beskonačno finu i mirišljavu žensku neurednost, koja čini čoveka sanjivim, plave pamučne zastore na balkonskom prozoru, nekoliko slabih futurističkih slika, blag otpor zvona na vratima, sve to isto, nepromenjeno, odano, prijateljski raspoloženo, spremno da razume, eto zašto ti to govoriš!

Doduše sve to još uvek postoji i sve je isto. Sve osim tebe! Sve osim mene. Da, danas si umesto da ideš njoj, kako si obećao, tri puta prolazio preko Slavije u glupoj i sramnoj nadi da vidiš jednu drugu. Pravo je što je nisi video. Iznenađuje te ta napast. Nisi mislio da si tako ranjiv. Uobražavao si da vladaš sobom. Idiote! Blesane! Konju!