Dnevnik Borislava Pekića 4. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4. avgust 1955. 

U Musa Dagu Jermenski patrijarh poziva nemačkog pastora da na Mladoturke Envera i Talata ne utiče moralnim gnušanjem nego ekonomskom ucenom. „Oni“ - kaže otprilike patrijarh – „ne razumevaju jezik kojim nikad nisu govorili. Uostalom da su znali ma i jednu reč tog politički opasnog jezika nikad ne bi ugrabili vlast“.
x
Guljelmo Ferero smatra za „tri najčudesnije svetske društvene tvorevine: engleski parlament, prusku birokraciju i nemački socijalizam“. Bez dvoumljenja ja bih im dodao i četvrtu: emancipaciju žene! Prva je skrivila iluziju da narod upravlja, druga da upravljaju državnici, treća da upravljaju ljudi, a četvrta da se veća polovina biračkog tela priklanja čas jednoj, čas drugoj, čas trećoj obmani.
x
Danas popodne šetao sam se sa Leonidom Njegovanom po opkopima tvrđave. On je u ruci držao prvi svezak Gibonovog The Decline and Fall of the Roman Empire , pa mi je pala na pamet hrišćanska verzija Rimskog požara u koji sam sumnjao. Rekoh mu to, znajući njegovu versku osetljivost. Ne zato da bih iznosio svoje razloge nego da bih čuo njegove.

„Ne izgleda mi verovatno“ - kazah – „čak mi se čini protivno pravnom duhu u kome su Julovi sinovi bili gajeni, da pale svoju prestolnicu, da bi učinili krivcima par hiljada prljavih i neotesanih hrišćana, koji su svoje obrede držali duboko pod zemljom, i pretpostavljali da umru nego da ubijaju. Doduše ova prednost koju su hrišćani davali pokornosti nije bila preterano dugog veka, ali tada tvrdim nije postojao nikakav državni razlog za to klasično paljenje Rajhstaga.


Optuživati Nerona , jednog pesnika i učenika Senekinog za taj zločin, znači pomanjkanje svakog istoriografskog smisla ili podlu izmišljotinu crkvenih otaca“. Leonid zatrese glavom i uzvrati pitanjem koje sam očekivao: „Ako nije bio Neron tada, ko je zapalio Rim?“ „Naravno hrišćani. Ko bi drugi imao od toga koristi?“ „Kakve su neposredne koristi imali od toga oni koji su zbog tog požara imali tako gorko da ispaštaju?“

„Ti zaboravljaš“ - rekoh – „da ispaštanje ulazi u hrišćanski program. Onaj koji pati biće pomilovan. Kako bi drukčije jedan bedni ribar ili rob, koji se odao toj varvarskoj sekti obožavanja duhova, koji nemaju čak ni divnu liniju grčkih bogova, kakvih su nam ostavili Fidija , Skopas i Lizip - kako bi taj ubogi zanesenjak inače došao do svog nebesnog pomilovanja? Ti takođe zaboravljaš da je za revnosne hrišćane Rim bio Sodoma kojoj preti Božja kazna.

Nije nemoguće da je jedna zavera tih ljudi uzela na sebe lik tog Boga da kazni Rim, zato što nije mogao da prihvati jednu veru koja je sve ljude činila jednakim. Jednu veru koja nije obećavala da će služiti umetnost, ni da će čuvati telo u rimskim kupatilima pola dana prano i masirano. Uostalom pokazalo se da su obe stvari i ljudsko telo i njegovi simboli u mermeru loše prošli pod rukama te neobrazovane rulje.

Zar to i tvoj Gibon ne priznaje? Šta kažem - loše? Sramno! Pa kad se imaju u vidu obe činjenice Božje ovlašćenje i Božje obećanje, nije čudo što su rimski hrišćani postali palikuće. Oni koji su bili mučeni za tuđu korist - međutim i to je stvar koju treba raspraviti - imali su pravo da se jednom muče i za sopstvenu“. Leonid je gledao preko reke, nastojeći da uhvati mesto na kome bi me prekinuo.

„Izvori govore drukčije“ - reče. „Koji izvori? Patristički? Hteti se preko njih upoznati sa Neronovim dobom, isto je kao što bi maloumno bilo od naše dece, da se sa istorijom komunističkog prevrata upoznaju preko članaka Kardelja ili Đilasa“. „Ipak, opšte je priznato da je Neron bio sumanut i neobično ćudljiv čovek. Njegov postupak prema materi i učitelju, svedoči o njegovoj neuračunljivosti.

Osim toga bio je pesnik i glumac. Baš tvoj navod plemenitih zanimanja kojima se bavio - jer vladati nije znao - dokazuje da je on spalio Rim, ne tvrdim baš da bi nad njim udarao u strune, nego možda u nastupu histerije koja ga je spopadala s vremena na vreme“. „Hoćeš da kažeš da se od pesnika čovek svačemu može nadati. To je sasvim tačno.

Ali Neron je bio loš pesnik. Čak se može smatrati da je bio bolji vladalac nego pesnik, što uostalom s obzirom na njegov talent nije bilo teško“. „Tacit “ - reče Leonid“ - „Tacit nije prisustvovao požaru Rima i ono što on o njemu zna jednako je znanju što ga ima neki nikaragvanski profesor istorije o osvajanju Smedereva“. „Pa ipak na koliko mesta je požar ođednom izbio?“ „Ne znam“ - rekoh – „ali mi se čini na više“.

„Zar to ne dokazuje da su palikuće bile pod zaštitom noćne straže. Zar misliš, ako već priznamo pravni smisao Rimljanima, da je svako mogao pozno u noć lutati kvartovima, a da to ne bude primećeno?“ „Požar je najpre izbio u siromašnoj četvrti nastanjanoj varvarima i ološem svake vrste, gde nadzor nije mogao biti tako strog. Osim toga ove su četvrti jedine i bile pristupačne hrišćanima“. „Ali i jedine koje su mogle biti upaljene“.

„Ne treba zaboraviti“ - rekoh – „da su Rimljani bili tolerantni u verskim stvarima, što se za hrišćane ne bi moglo reći. Oni nisu dirali u verske institucije naroda čiju su zemlju osvojili. Zar je Pilat imao razumevanja za učene raspre judejskih prvosveštenika? Hrista im je on predao u ruke, jer nije više mogao slušati taj ružni jezik, koga su unakazila osvetnička osećanja.

Hrist je umro na krstu, ne da bi se ispunilo proročanstvo, nego da bi se spasao Pilat dosadnih Jevreja. Inače šta se promenilo pod rimskim prokonzulima u Judeji? Šta u Galiji? Šta u Egiptu? O, bili su oni isuviše mudri da ne diraju u beskorisna verovanja, na koja prost svet polaže. Budući filosofi bili su često bezbožnici, a čini se da su na svojim boginjama više voleli njihove skladne linije, nego što su poštovali njihovu moć“.

„Tolerancija rimskih prokonzula i činovnika“ - dokazivao je Leonid – „prema verama pokorenih naroda od kojih mnogi imađahu slavniju tradiciju od italskih osvajača, ali slabiji organizaciju, i koji su pisali duboke knjige, onda kada su Rimljani napasali svoja stada u dolinama Laciuma, ta je tolerancija bila upravljena isključivo na one mitose koji nisu škodili rimskoj prevlasti.

Šta je štetilo Rimu, ako kartaginske majke bacaju svoju vlastitu decu u Balovu plamenu utrobu? Naprotiv! Manje će vojnika sutra imati Punci da ugroze rimsku prevlast na Sredozemlju. Međutim, hrišćanstvo je bilo nešto sasvim drugo. Ti Rimljanima odričeš politički smisao, ako im ne priznaješ da su na vreme uočili opasnost, i pokušali da je otklone. Međutim sredstva nisu bila pogođena.

Verujem da bi se Grci bolje snašli u situaciji, u kojoj je rimski genije pronašao za svoju odbranu samo jednu naivnu i providnu prevaru. Ovde nisu koristile nepobedive legije. Bolest nije dolazila spolja. Ona je bila u srcu. Protiv Parćana se rimski ratnik znao boriti da pobedi, protiv hrišćana nije. Oružje je bilo pogrešno izabrano, vremenom ono je postalo još gore, čas nije bio pogođen, vremenom on se beskorisno protegao.

Najzad Rim je bio na umoru. Ljudi kao i države na umoru čine čudne stvari. Ne može se uvek shvatiti um koji očajava. Požar je takav jedan promašen gest. Zašto ga onda pripisivati jednom mladom, zdravom umu, a ne jednom čiji su dani odbrojani“. „Mlad um je isto tako neshvatljiv kao i star. Njega zanosi ono što ima da dobije, kao što ovog drugog plaši ono što treba da izgubi. Pođednako su oba gotova na bezumlja!“

„Pazi,“ - reče Leonid – „hrišćanske opštine još nisu evropska crkva. Još one nemaju razloga da se bave državnim poslovima, koji će poznije imati za posledicu izvesna nesrećna dela, na zadovoljstvo vas ateista. One su duhovna zajednica, a ne organizacija. One su slobodna asocijacija ljudi istih uverenja a ne, kako ti zamišljaš, zavera ljudi istih antidržavnih namera!“

Priznadoh mu da hrišćanske opštine, u vremenu o kome govorimo, zbilja nemaju onaj karakter, koji im je dala ratnička i pobednička crkva, ali istrajah na stanovištu da zajednica uverenja, osobito ako su ona mistične naravi, znači više za uspeh jednog preduzeća od ma kako snažne, ali prisilne discipline. „Dovoljno je bilo“ - rekoh – „da na to plodno zemljište kolektivne psihoze, padne ideja paljevine i već bi se stotine rimskih hrišćana rastrčalo da u ime svog Boga kazne Sodomu i zasluže raj“.

Leonid priznade da su te kolektivne psihoze postojale, ali ukaza na mirni ton Novog zaveta, i zapita me da li ne mislim da je duh, koji je pisao onakve reši opraštanja i milosrđa, mogao istovremeno u drugoj ruci nositi luč da zapali domove svojih sunarodnika. Ja ga podsetih na Stari zavet. To je takođe jedan deo, jedna polovina hrišćanskog duha i to ona koja je u istoriji ostavila isto toliko dubok trag, koliko je plitak ostavila ona prva.

Leonid uze dozvolu da nazove taj deo Biblije divnom, ali svirepom pesmom, koja nema nikakve veze sa hrišćanstvom. To je predistorija milosrđa koje ono proklamuje. „Uostalom, bez sumnje, da se u takvom sklopu Biblije radi pre svega o jednoj čisto tehničkoj nameri koju vi pisci retko koristite. Zar antiteza nije zgodna stilska figura da se njome istakne razlika koju donosi Mesija.

Stari zavet ne treba uzeti ozbiljno. On je tu kao noć da uči ljude poštovanju dana koji dolazi“. „Govoriš kao kakav kardinal“ - rekoh – „ali me nisi ubedio“. „To nisam ni hteo“ - odvrati on smejući se. - „O čemu bi onda razgovarali?“