Dnevnik Borislava Pekića 6. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

6. avgust 1955. 

Započinjem sa studijama „porodičnog“ romana. Za sada sa olovkom u ruci čitam Karamazove . Zatim na red dolaze Forsajtovi , Budenbrokovi, Glembajevi , Rugon-Makarovi . Ne verujem da ću skicu za „Njegovane“ početi pre Nove Godine. Čak ni u prvoj polovini iduće, koju sam rezervisao za drugu egzistencijalističku monografiju Pustolovine Davida Gnjide III pisara gradskog suda u B.
 x
Ne zaboraviti moto: „Klip-klap, klipete-klap, klip-klap“ , ako me sećanje ne vara.
x
„(...) Nijednog trenutka nisam pretpostavljao da za sebe obezbedim ulogu svedoka u tom procesu koga zajedno sa istorijom vodim protiv sebe, svojih nada i svojih zabluda. On toliko liči na moj intiman slučaj da neću i ne mogu osigurati nikakvo rastojanje - nisam istoričar, i od mene se ne može očekivati nikakva neutralnost. Ja sam saučesnik vremena! (...)“ 
(Dnevnik o Njegovanima str. 6.) 


Možda taj Dnevnik o Njegovanima i pišem samo zato da bih, pre nego što počnem sa romanom, bio potpuno načisto sa svojom pripadnosti. Ovde se, nažalost, ne radi ni o kakvom izboru. Alternative ne postoje za čoveka čije je samo srce zaraženo. Ja nisam Njegovan, ali stvarno ja jesam Njegovan.

To što Njegovan-Turjaške ima da piše Isidor Njegovan samo je formalni pečat udaren na jednu sudbinsku vezu. Duboko dole u temeljima Domova leže slepljene gromade njihovih i mojih sanja. Jer Njegovani su sanjali. I suviše. Protiv sebe ne manje nego protiv drugih. Na strani 52 u primedbi broj 12 Dnevnika o Njegovanima zabeležio sam:

„(...) Svi Njegovani (...) su ostali u najdubljim zonama Velika deca, Odiseji, koji bi da ima dovoljno upornosti kod sudbine ostavili svoje kuće, fabrike, svoje akcije, umetničke zbirke, bezbednost, porodicu i ime, da pođu u maglu, u nepoznate pustolovine naoružani samo čežnjom kao Don Kihoti. (...)“

Ova, pomalo romantična oreola ne sme im biti uskraćena, iako je bila jednim od uzroka njihove propasti. Ko je rekao da je svaka propast poezija? Ako su Rugon-Makari poduzetni, Glembajevi napeti, takoreći überspannt, Budenbrokovi umorni, Karamazovi sumanuti, Artamonovi postojani, Forsajtovi rafinirani,

Njegovani su začarani. Začarani - eto to je pravi izraz za čitavu porodicu, pa bez obzira da li se radilo o Leonidu koji je ubio svoju vlastitu ženu, ili Ulis koji luta kao kakav Ahasfer, ili samome Teodoru koji je patio od hronične tajne čežnje da potone nekud iz svoje stroge direktorske kancelarije. Začarani da to je ono pravo!