Dnevnik Borislava Pekića 9. avgust 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

 9. avgust 1955. (nastavak) 

Pristadoh. Pristadoh sa svesnom namerom da prekoračim ovlašćenja GO i da prejudiciram njegov stav (ne izričit stav Statuta, koji je predviđao obaveštajnu internu službu) kategoričkim odbijanjem saradnje, ako ona bude ponuđena na bazi špijunaže u korist bilo koje strane sile. Bio sam siguran da predlozi emigranata obuhvataju uglavnom tu vrstu saradnje, i da te ljude više zanima otpor van zemlje nego u zemlji.

Ne sporim oportunost takvog procenjivanja međunarodne situacije, ali oportunost nije uvek i pravičnost. Najzad, ako govorimo o oportunosti, zar nije najoportunije bilo raspustiti ćelije još 1946, a ne nastaviti sa radom, koga bi i najskromnija pamet morala da oceni kao nekoristan i pogibeljan.

(Težak moralno politički paradoks, koji je osujetio našu odbranu na sudu, ležao je u disproporciji između naše stvarne namere da organizujemo isključivo idejno-politički otpor, i neosporne činjenice da je oružana borba bila kao stvar daleke budućnosti obuhvaćena posebnim članom Statuta. Ovaj paradoks, doduše, nije bio primećen i nije sam po sebi nimalo uticao na visinu kazne ili dubinu moralnog uticaja, koga smo „navodno“ izvršili na zlatnu omladinu glavnog grada.

Jer i sud i publika imali su svoje mišljenje o čitavoj stvari, davno pre nego što je ijedna reč na procesu bila izgovorena.) Podvlačim odmah da tada nisam nimalo sumnjao u autentičnost poslanika iz Salcburga. (Uzgred - kako to romantično zvuči - Poslanik Vojnog Komiteta iz Salcburga. Prokleto romantično.) Sastanak se imao održati u stanu pokojnog Ran. Ml. izbor koji je bio nepromišljen, ako se ima u vidu da je u međuprostorima njegove kabinetske garniture bila sakrivena naša štamparija. Tačno u 24 časa ušao sam u kuću. Sa mnom su bili D. Z. u svojstvu Organizacionog sekretara GO i Đ. M. kao veza sa Komitetom. U kabinetu su čekali B. Ml. kao domaćin i Đ. Ol. . kod koga je taj čovek proveo noć.

Sam on sedeo je u fotelji sakriven polusenom jedne stolne lampe, koju je držala naga i vitka devojka od bronze. Ol. je osim toga imao biti tumač, što se pokazalo sasvim nepotrebno, jer je Šimenc - tako nam se bio predstavio - sasvim korektno govorio srpski. Bio sam neraspoložen prisustvom Ml., Ol. i Đ. - jer sam hteo da dođem u izravan i tajan kontakt sa Šimencom.


Nisam video nikakvu preku potrebu da se sastanak proširi na irelevantne osobe, koje i onako nisu imale da uzmu učešća u pregovorima. Pa čak i da je došlo do saradnje, Đ koji je to živo želeo - i trebalo da bude veza između Komiteta i GO - mogao bi kasnije dobiti instrukcije. Izrazio sam tiho D. Z.-u svoje negodovanje. Nažalost tek tokom istrage se pokazalo, da je njihovo prisustvo bilo korisno, iz razloga koji su bili sasvim suprotni od zamišljenih.

Ne poričem da je moje držanje odmah od početka bilo nadmeno. Ono je poticalo iz čvrste namere da i tim fizičkim stavom onemogućim saradnju koja je, moram priznati, imala nekoliko uticajnih zagovornika. Čovek iz Salcburga je bio upadljivo mlad. (Kruže dve verzije o identitetu njegove ličnosti. Prva koju lansira zvanično organizacija, govori o njemu kao o stvarnom oficiru Jugoslovenske kraljevske vojske van otadžbine, koji je upućen u zemlju da poveže i ujedini, po oblastima i lokalno razmeštene, grupacije u zajednički antikomunistički otpor.

Ova sasvim proizvoljna verzija, koju je izmislio Predsednik GO i u tome ga potpomogao Akcioni sekretar , ima za cilj da spase renome jednom skroz naivnom i neinteligentnom poduhvatu, koji je imao tako nesrećne posledice. Naravno da je sud prihvatio takvo tumačenje. On, kao ni major S, nisu imali nimalo muke da dokažu važnost tog bednika, kada im je sam GO u tome revnosno pomagao. Druga teza koju sam ja zastupao, sastojala se u identifikovanju agenta kao oficira UDBE.

Na ovu pomisao navelo me je brzo hapšenje koje je usledilo po drugom sastanku sa njim, nezainteresovanost suda za Šimencovu sudbinu, i preteranu blagost istrage kad god je reč dolazila na njega. Indicije dovoljne da ubede i slona u ispravnost ovakvog tumačenja. (...). Prema mom mišljenju ta stvar sa Simencom išla je otprilike ovako: po prilici početkom avgusta Uprava otkriva i hapsi članove ilegalne organizacije NKJ (grupa oko Hajdina, Vranjkovića, Petrovića).

 Iz priznanja ili spiskova ove grupe - u to sada nije vredno ulaziti - konstatuje se da je organizaciji pripadao i Mil., ali istovremeno i ono što je za naš slučaj bitno, da je Mil. funkcioner Univerzitetskog odbora jedne druge organizacije koju kontroliše GO Saveza demokratske omladine. Njega ne hapse, jer sa njime očevidno imaju daljih namera.

Kako znaju da Mil. često putuje u Ljubljanu, oni mu tamo šalju jednog provokatora, koji se entuzijasti Mil. predstavlja kao oficir Kraljevske vojske van otadžbine, koji ima zadatak da koordinira rad svih antikomunističkih struja, a posebno već oblikovanih grupacija, u jedinstven pokret otpora - namera je bila da se preko Mil. domognu ne samo nas, nego i svih organizacija sa kojima bi mi stajali u vezi.

Mil. naseda ovoj provokaciji, koja mu je međutim morala biti sumnjiva u najmanju ruku, jer je već bio obavešten o hapšenju Hajdina i njegovih ljudi. Mil. prihvata poruku navodnog oficira Sdoj, i obećava da će ga dovesti u vezu sa nama, i ne samo to, nego da će se zalagati da GO prihvati saradnju u obaveštajnoj službi. Da će najzad podupreti njegove ideje o oružanim akcijama. Nas stavlja pred svršen čin.

Kako je Mil. iz razloga, u koje neću da ulazim, krio svoje članstvo i u Nkj, mi nismo mogli očekivati da je on već kompromitovan, niti da je ova veza sa Salcburgom inscenirana. Ja kao predstavnik GO Sdoj imam dva sastanka sa Šimencom. Kad policija, obaveštena od njega, saznaje da mi ne pristajemo na špijunažu, nego samo na internu razmenu između dve organizacije, obaveštenja od obostrane koristi,

i da ili ne znamo ili da nećemo da otkrijemo postojanje i drugih grupacija osim naše, 3. novembra hapsi Mil., a da se obmana ne bi otkrila, mi se hapsimo tek noću 7. istog meseca, i time se kod nas stvara uverenje da je organizaciju provalio Mil. - ideja koja je naišla na plodno tlo, i nije ni do danas mogla biti dezavujisana. Sasvim je posebno pitanje - zašto su ovu moju verziju prihvatili tako oberučke naši prijatelji izvan organizacije?

Čoveku je vazda milo da vidi svoje bližnje, pa makar i jednomišljenike, u položaju nasamarenih magaraca. Griža savesti i povređenost, što nisu bili pozvani da učestvuju u jednom preduzeću, kome su pripadale sve njihove simpatije, nalazila je u našoj naivnosti svoju neophodnu utehu. („Stvar je bila neozbiljna“ - eto čvora.)