Dnevnik Borislava Pekića 9. avgust 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

9. avgust 1955. (nastavak) 

U posmatranju divljih zveri ima kod čoveka surovosti, ali samo kod žene sladostrašća.
 x
Danas sam izvukao sa nekom vrstom pobožnog pijeteta rukopise iz 1946-1947, da ih pregledam . To odmara više nego čitanje nekih humorističkih ilustracija. Prva pripovetka, doduše nedovršena, na koju nailazim, zove se Kobra.

Ona počinje jednom eksplikacijom, koja vrvi epitetima sumnjive vrednosti kao bujon crvima: „Ona je nemirnim korakom prišla mreži (!) ispod koje se odmaralo snažno i gipko telo otrovnice. Blaga drhtavica dotakla joj se vrata i prožela kičmu (!). Kobra se sunčala na kamenju čije je bledilo krasno isticalo njenu mrku i pegavu put. (Hriste! Mrka i pegava put, pa još k tome bledo kamenje, koje tu put ističe spram sunca.)

Bila je lepa. Kao neka tamna traka bačena na stenu posutu iverjem svetlosti“.
(Kakav majestetičan stil! )
Nešto niže, u dnu stranice jedan opis unutarnje situacije: „Između braće je postojala ona mirna, postojana ravnodušnost iz navike koja će, pošto je rođena u suparništvu umreti u mržnji. Oni su bili potpuno jednaki u svojim naklonostima i u svojim porocima. Nisu bili dva sveta, nego jedan. Zato su bili ravnodušni!“

(Bogamu, ova poslednja rečenica nije jako loša.) A onda je opet sledilo razočarenje. Na trećoj stranici čitam: „On je opažao granje paučinasto (dubrovački stil) i kroz njega modru kaljugu neba“. Pa dalje jedna nejasna misao: „ .... a da on ne vidi u životu vrednost koju mi u njega unosimo, nego onu koju nam on daje“. Ovde je pripovetka prekinuta, jer očevidno nisam znao da raspetljam čvor koga sam kroz tri stranice pošteno zapetljao.
Na drugom listu otkrivam nekoliko refleksija: „Pokvarenost je uzdigla čoveka nad životinjom, ona će ga odvesti Bogu“. (Stotinu mu muka!) „Ne postoji žena koja je dovoljno ružna, da je niko ne bi mogao poželeti“. „Predrasude ne umiru kad ih ismejemo. One se samo preruše da nas ismeju“.

„Dobro je poznavati hrišćanske pisce. Oni nam opisuju bol da bismo zavoleli radost. Hrišćanska filosofija uostalom i nije filosofija, jer nas vežba u ispaštanju umesto da nas navikne na sreću“. (Tu ima izvesne, mada nejasno formulisane, doslednosti mom kasnijem stavu.) „Izvan nas je nebo. Zašto nam onda savetuju da ga tražimo u sebi?“ (Pitanje koje nije sasvim neumesno.) A sada nešto jako ponosito, poput Stendhala , koji se pozivao na one koji će ga otkriti posle sto godina:


„Najlepša pohvala piscu je nerazumevanje čitalaca“. Istina ja ne dajem nikakve razloge ovoj osudi, ali obzirom na isključivost kojom je izrečena, može mi se pokloniti poverenje. Dalje nalazim misao koju bih i danas potpisao: „Ženama najružnije pristaje nevinost, a umetnicima naivnost.“ Zatim još nešto bolje: „Verujem u ono što je nemoguće - iz čiste lenjosti“. Zatim opet napad optimizma: „Nema života koji je dovoljno nesrećan, da bi bio besmislen“.

Sledi jedan izlet u polne odnose. (Ako ovi spisi datiraju iz početka 1946, kao što pretpostavljam, onda izjava koju prepisujem doslovno ima samo teorijski karakter.) „Čovek je začuđen kad mu preotmu ženu, uvređen kad mu oduzmu milosnicu, ali pati kad drugi osvoji ženu koju je tek želeo". Na jednom poluiscepanom listu nalazim impresiju posle čitanja Crvenog Krina. : „Crveni krin umara kao vrt pun ruža. Čovek bi mogao zaspati u tom vrtu, a da nikad ne poželi buđenje“.

Zatim jedna nedovršena rečenica koja je dosta obećavala: „Umreti između Sirijusa i Aldebarana ...“ (Šteta, strašno sam radoznao kakvu sam korist video od te smrti između zvezda!) Na drugom su čitko ispisane ocene koje se nadam dobiti na polugodištu, što svedoči da sam se bavio osim Aldebarana i praktičnim stvarima. Preovlađuju petice. Međutim sudbina je bila okrutna prema meni. Koliko se sećam upravo te godine imao sam dve dvojke, ako ne računam „rđavo“ iz vladanja.

No i sama moja namera da budem odličan učenik, nije bez svojih vrlina. Na petnaest sitno ispisanih listova jedva uspevam da pročitam priču Naslednici snova. (Naslov nije loš i to je čini mi se sve što vredi na ovoj razvučenoj, ogromno teškoj i bezmalo dosadnoj priči, o svađi oko nasledstva. Doduše u tim jadnim naslednicima, koji i nemaju ništa da naslede osim snova, nema prave svađe, tek u duhu.

Radi se naime o jednoj uspomeni, koja je zajednička njoj i njemu, i o koju se oni, iako je od tada prošlo preko trideset godina, još uvek žilavo bore. Ideja sama po sebi nije loša. Dobijam želju da još jednom pokušam sa njom. Na listu sveske za matematske zadatke - koje hvala bogovima nikad nisam radio - nalazim odlomak neke pesme koja se zove Čovek peva u mraku.

Pesma, čak i u tim odlomcima duboko me se dojmila, osobito stih kojim su se sve strofe završavale: „Očiju tvojih beskonačno veče „. Očiju tvojih beskonačno veče! Na drugom listu početak i kraj pesme Saloma (sredina je iščupana kako mi se čini u velikoj žurbi): „U zlatnoj školjki Irodovog doma, Gola, u peni kao Amfitrita Sa cvetom na usni i s dva tučna štita, Igraše carska bludnica Saloma!“

A onda očevidno kraj pri dnu: „Pozva tri roba sa trim štitovima Ko život što davi Sa istinama trima!“ Na tom istom listu nekoliko primedaba na margini koje nemaju nikakve veze ni sa pesmom ni sa literaturom: „Gomila se igra države. U stvari njom se vlada isto tako nezavisno kao i u doba Ramzesa III“. Tri su misli dominantne u refleksijama koje slede na izdvojenim komadićima hartije: netrpeljivost prema narodu, hrišćanstvu i profesorima.

Prve dve imaju nesumnjivo filosofski karakter, dok je poslednja pretežno ličnog karaktera. Uostalom tu netrpeljivost zadržao sam sve do današnjeg dana, kako u pogledu hrišćanstva i naroda tako i u pogledu profesorskog staleža. Kratka novela Don Kihot od Mačve sa instrukcijom - doslovno: vivacissimo ! Jako nečitko. Ostavljam je na stranu. Radoznao sam da je pročitam, jer miriše na satiru. Idem dalje.

Nekoliko skica za pripovetke: Obroci gnjeva (sasvim nerazumljiva skica - krv, jako mnogo krvi, svačije, bez naročitog izbora. Liči na nastavak Starog zaveta.); Balavac (jedna herojska pustolovina ismejanog deteta, koja se naravno loše završava, ali se dete smeši, iako umire, i svi su zbog toga očajni okrivljujući sebe i tako dalje); Daj nam za uvek (najpre sam se prestrašio nije li to neka moja rana socijalna pripovetka, pa sam već hteo da je bacim u peć kad mi pogled pade na podnaslov Vrt u Veroni.

Radilo se naime o jednoj ljubavnoj tragediji sa humorističkim finalom.) Ova poslednja već je bila pomalo razvijena, te sam je pročitao. Jedna rečenica mi je pokvarila sve raspoloženje, jer je skica bila lepo razvijena, sa prilično duha obrađena, nažalost: „On je bio tužan (Romeo), jer je lepota kao i sve na svetu mogla da umre!“