IZLOZBA U IME NARODA!!!

IZLOZBA U IME NARODA!!! 

Izložba o političkoj represiji u Srbiji 1944-1953. 

Istorijski muzej Srbije 16. april do 31 avgust 2014. 

Izložba inovativno i smelo, na savremen način, pretstavlja rezultate decenijskih istorijskih istraživanja autora i drugih pojedinaca i institucija o svim oblicima političke represije, njihovim direktnim i indirektnim posledicama na pojedince i društvo. Interaktivnim pristupom (filmske projekcije, tribine, predavanja, promocije, diskusije) postavka afirmiše demokratsku političku kulturu i suočavanje sa zločinima iz naše skorije prošlosti koji su činjeni u ime idologije.

Osnovni cilj izložbe U IME NARODA!, je da doprinese daljoj demokratizaciji društva u Srbiji kroz objektivno suočavanje sa represijom, totalitarnim i nedemokratskim nasleđem iz vremena revolucionarnih previranja, nametanja staljinističkog modela društva i političke kulture koja je govorila da je svaki neistomišljenik ujedno i državni neprijatelj kojeg treba na svaki način eliminisati. Kolektivizovanje krivice je vršeno prema političkioj, klasnoj i nacionalnoj pripadnosti a mnogi pojdinci su se na taj način našli u žrvnjima ideologije...

Sadržaj izložbe koncipiran je hronološko-tematski s ciljem da posetioca provede kroz vreme i prostor u kome se represija dešavala podražavajući scenario progona i tehnologiju represije. Ideja je da se usmerenim kretanjem od hapšenja i saslušavanja do egzekucije ili osude i prevaspitavanja prati sudbina progonjenih. Eksponati će biti postavljeni u klasičnom muzejskom formatu, demo-nišama, projekcionim salama; scensko-dramaturškim postavkama itd...eblokovi:

1. ,,Divlja čišćenja“- revolucionarni teror u Srbiji 1944-1946.

2. Politička suđenja, zatvorski i logorski život 1946-1953.

3. Kolektivizacija i otkup i Goli otok 1948-1953.

Na otvaranju će govoriti:
Dragoslav Mihajlović, Dušan Kovačević, Jelisaveta Karađorđević, Aleksandra Pekić, Miroslav Živković i Srđan Cvetković.

GOVOR ALEKSANDRE PEKIĆ 
NA OTVARANJU IZLOŽBE „U IME NARODA“ 16. 4. 2014. 

Zahvaljujem se Srđanu Cvetkoviću i njegovim saradnicima u ime svih onih koji su stradali i koji nažalost nisu dočekali da vide i prisustvuju današnjem događaju.

Moj deda je ubijen u Beogradu bez suđenja, bez odbrane, bez ikakvih dokaza krivice. Stradao je u prvim danima divljeg terora revolucije zajedno sa desetinama hiljada ljudi koji su na pravdi boga ubijeni. Izbrisani iz spiska živih i mrtvih, nestali u masovnim grobnicama širom Srbije, kao da nikada nisu postojali. Ne postoje ni obeležja gde su likvidirani, nema mesta na koje bismo mogli da položimo cvetić, da upalimo sveću, da se pomolimo.
Mač revolucije je pogodio ne samo njih nego i njihove porodice koje su sistematski uništavane, ostavljene bez sredstava za život, bez krova nad glavom.

Borislav Pekić, moj otac, koji je kao mladić od 18 godina sa svojim drugovima proživeo mučenje u istražnom zatvoru, u tamnjači, a kasnije i u raznim zatvorima širom Srbije, samo zato što su želeli slobodu, demokratiju i pravo da javno izraze svoje mišljenje. Proveo je 5 dugih godina zatočen, izgubio je i zdravlje i oči, zaradio tuberkulozu i jedva preživeo to vreme kazni i gladovanja. To je bila uobičajena odmazda vlasti nad tadašnjim političkim suparnicima. Koliko suza i gladovanja, mučenja, ostracizma i progona koji su im zagorčale život.


Kako nekome objasniti da se za politički vic kažnjavalo robijom, da ste bili prebijani zato što ste prodavali list Demokratija, da su ljudi išli krišom u crkvu da bi se pomolili, krštavali ili venčavali, da su deca morala da uče lažne istorije, da su se pozorišne predstave zabranjivale a nepoželjne knjige sklanjale sa polica ili nisu bile štampane, da su decu silili da potkazuju roditelje i školske drugove.

 To je bilo vreme kada se reklo: „Uhapšeni ste u ime naroda!“. Pekić kaže: „Ljudi se hapse i u ime naroda i u ime kralja. Zatim u ime zakona i u ime pravde. Ponegde u ime Republike ili u ime Revolucije. Trebalo bi da se hapse i u ime đavola. Tako bi lista naredbodavaca bila iscrpljena. Doznajem da me je narod lišio slobode i to me čudi, jer narod ne vidim.“

A narod se stvarno nije pitao, iako se sve radilo - u ime naroda. Robijalo se, divljalo se, mučilo i ubijalo se – sve u ime naroda.