Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
3. septembar 1955.(nastavak)
Svaka filosofija je pre svega moralni problem; zato je svaka podela mislilaca na etičare i metafizičare, pri čemu bi Nietzsche, Hristos ili Platon dolazili u prvu, a Hegel, Bergson ili Kant u drugu grupu, više pedagoškog nego faktičkog značaja. Ovaj problem nije čak ni samo lični. On nije posledica isključivo jedne moralne dispozicije, nego je moralno odgovoran i po svojim sopstvenim posledicama. U svom minijaturnom proznom dragulju Priorat France citira Hiljadu i jednu noć:
„To je priča o onom arabljanskom trgovcu, koji na povratku iz hadžiluka u Meku, seda kraj studenca da jede urme, čije koštice baca u zrak. Jedna od tih koštica ubija nevidljivog sina jednog Genija. Siromah čovek nije mislio toliko učiniti jednom košticom, i kad ga obavestiše o njegovom zločinu, on ostade zabezeknut“.
Svaka filosofija pomalo liči na košticu nesrećnog hadžije. Nijedna ne pruža svojom čistom spekulativnošću dovoljno jemstva da neće ubiti sina kakvog Genija. Šta više, Genije koga kadkad ubija ta devičanski nevina, čista misao, voli da bude predstavljen milionima ljudi. Poslepodnevna zabava jednog učenog profesora ne mora pod izvesnim uslovima da bude bezazlenija od truda koga jedan dr Veksler ulaže u otkrivanje obrasca za novu Y-bombu.
U stvari ono i nikad nije bezazlenije. Jer ono što pronalaske dr Vekslera ili Einsteina čini opasnim jesu upravo razne filosofije prerušene u politička uverenja, koje čekaju da ih upotrebe umesto argumenata. Da li je Hristos mislio da svojom smrću sugerira Apostolskoj crkvi autodafe? Da li je Hegel činio tako mekom i savitljivom svoju misao, da bi se njome iskopala jama za 20.000 poljskih ofizira u Katinama?
Da li je Nietzsche zamišljao svog nadčoveka po liku kasapina koji se upisao u Jurišne odrede? I kad Žan očajnički pita ne bi li onda trebalo umreti, pa da čovek bude nevin i miran, France ga opominje na opreznost, jer umreti, ko zna, nije li to čin, čije se posledice ne daju predvideti? Jer odista, zar je ubijajući Sebe, u neznanju o pravom stanju Filipske bitke, Brut ubio samo sebe ili zajedno sa sobom i pobedu republikanske ideje koja se još uvek mogla izvojevati?
Zar se Otto Weininger ubio bez posledica kada je u 23. godini izbegao da u 50. napiše novi Pol i karakter i time umanji još uticaj prvog? Šta treba više oplakivati: čas Aleksandrovog rođenja ili njegove prerane smrti? U odgovoru na ovo pitanje leži ne samo stav prema mogućnostima istorije koje nisu bile iskorišćene, nego i prema onim čeličnim koncima koji nas vezuju za stvari i čine saučesnicima ili krivcima, ali nikad nevinim, ma šta radili i ma kako postupili.
x
Danas mi je ( ) predložila jedan odnos, koji zahteva više svojstva i više rafiniranosti nego ljubav. Ljubav zahteva jedino samu sebe i u tom zahtevu ume da zaboravi sve ostale, koji život čine prijatnim. „Druženje“ naime ono što je ona podrazumevala pod tim, zahteva sve osim ljubavi, dakle čitavo mnoštvo neobično finih pojedinosti, koje ljubav spaja u jedan jedini monolitni komad međusobnog predavanja.
Ljubav zahteva čoveka. „Druženje“ u gornjem smislu čoveka i gospodina. (Danas je uostalom lakše biti čovek nego gospodin.) Voleti se mogu i hijene. Biti nekome žena koju on voli, može da postigne svaka vučica. Biti nekom ljubavnica može samo poneka od žena čovekovih. Biti predmet ljubavi može svaka žena. Biti ljubavni prijatelj može samo prva u svojoj vrsti. To je možda dosada bila za mene ( ).
x
Kada bi ovaj dnevnik bio objavljen, prijatelji bi me omrzli, roditelji prezreli, žene ostavile, policija uhapsila, sud osudio, pa ipak ne bih mogao da budem više sam nego što jesam.
x
Šta je politička istina? Ovako postavljeno pitanje daje malo izgleda na tačan odgovor. Pošto je ona samo deo opšte istine izmiče kao i ova - odluci. Pilat bi i pred njom mogao da opere ruke. Pitanje bi se dalo razbiti da glasi:
Pages
▼
Friday, May 30, 2014
Thursday, May 29, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 3. septembar 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
3. septembar 1955.
Činovnička i stajaća vojska nije parazit koji buržoasko telo pretpostavlja proleterskom. Šta više iskustvo (čiji su najodaniji poklonici komunisti, naravno jedino onda kada im ono pruža izvesne koristi ili dokaze; uostalom, koja doktrina ne postupa sa istorijom tako kao da ona jedino postoji kao potvrda profesorsko-proročkih teza utopista, reformatora ili revolucionara) tridesetgodišnjeg marksističkog eksperimenta u SSSR dokazuje neumoljivo, i pred tom činjenicom mogu da zatvaraju oči jedino budale, neznalice i nitkovi, da nikad u istoriji države ovaj birokratsko-militaristički aparat, parazit, nije bio tako moćan, sveobuhvatan i brojan, kao u toj „prvoj zemlji socijalizma“.
Lenjin je pretpostavio da će „relativno lak i jednostavan posao“ ugnjetavanja eksploatatorske manjine moći da obavlja „naoružan narod“. Lenjin je bez sumnje precenjivao ulogu koju ovaj narod ima u mirnoj izgradnji, sa onom koju uzima sama revolucija.
Lenjin je bio lider jedne revolucije koja je permanentno trajala, ne simvolične kao rat između pojedinih eksploatatora i organizovanih proletera, nego stvarno, krvavo trajala za čitavo vreme njegovog života.
(Primedba: postojanje SSSR u ogromnoj je meri olakšalo posao i našim i istočnoevropskim komunistima da u kratkom i munjevitom roku, doduše opet više uz pomoc Crvene armije nego naoruzanog naroda - izuzev u većoj meri baš kod nas - uguše otpor buržoazije i organizuju svoju diktaturu proleterijata.)
On je dakle praktično mogao da vidi naoružani narod u dejstvu, ali nije mogao da bude svedokom njegovog razoružavanja u smislu obrazovanja jedne ogromne totalitarističke oružane sile, narodne samo utoliko ukoliko u njemu služe građani, oružane samo utoliko ukoliko dobija oružje od države.
Lenjin je u svoje vreme optužio Ceretelija , da je, u govoru na zajedničkoj sednici Izvršnog komiteta petrovgradskog sovjeta i prezidijuma I kongresa sovjeta, odao zaveru menševika i esera za oduzimanje oružja naoružanome narodu koji je sproveo revoluciju. No Cereteli je znao ono što Lenjin nije mogao da razume: da revolucija zahteva naoružani narod, ali da ga država ne podnosi.
(Naravno ja neću da ulazim u to da li je Cereteli zahtevao razoružanje radnika radi kontrarevolucionarnih ciljeva, ili je to stvar dubljeg shvatanja budućnosti jedne socijalističke države.)
Nama daju formalno ispravne razloge. Ono što je za Sovjete sedamnaeste bilo imperijalističko „zaokruženje“, za nas je najpre to bilo takođe imperijalističko, pa onda „kominformističko“ zaokruženje i najzad hladni rat. Tu nema ništa da se prigovori. Samo idioti bi se mogli lišiti stajaće vojske u eri u kojoj je opšti rat latentan.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
3. septembar 1955.
Činovnička i stajaća vojska nije parazit koji buržoasko telo pretpostavlja proleterskom. Šta više iskustvo (čiji su najodaniji poklonici komunisti, naravno jedino onda kada im ono pruža izvesne koristi ili dokaze; uostalom, koja doktrina ne postupa sa istorijom tako kao da ona jedino postoji kao potvrda profesorsko-proročkih teza utopista, reformatora ili revolucionara) tridesetgodišnjeg marksističkog eksperimenta u SSSR dokazuje neumoljivo, i pred tom činjenicom mogu da zatvaraju oči jedino budale, neznalice i nitkovi, da nikad u istoriji države ovaj birokratsko-militaristički aparat, parazit, nije bio tako moćan, sveobuhvatan i brojan, kao u toj „prvoj zemlji socijalizma“.
Lenjin je pretpostavio da će „relativno lak i jednostavan posao“ ugnjetavanja eksploatatorske manjine moći da obavlja „naoružan narod“. Lenjin je bez sumnje precenjivao ulogu koju ovaj narod ima u mirnoj izgradnji, sa onom koju uzima sama revolucija.
Lenjin je bio lider jedne revolucije koja je permanentno trajala, ne simvolične kao rat između pojedinih eksploatatora i organizovanih proletera, nego stvarno, krvavo trajala za čitavo vreme njegovog života.
(Primedba: postojanje SSSR u ogromnoj je meri olakšalo posao i našim i istočnoevropskim komunistima da u kratkom i munjevitom roku, doduše opet više uz pomoc Crvene armije nego naoruzanog naroda - izuzev u većoj meri baš kod nas - uguše otpor buržoazije i organizuju svoju diktaturu proleterijata.)
On je dakle praktično mogao da vidi naoružani narod u dejstvu, ali nije mogao da bude svedokom njegovog razoružavanja u smislu obrazovanja jedne ogromne totalitarističke oružane sile, narodne samo utoliko ukoliko u njemu služe građani, oružane samo utoliko ukoliko dobija oružje od države.
Lenjin je u svoje vreme optužio Ceretelija , da je, u govoru na zajedničkoj sednici Izvršnog komiteta petrovgradskog sovjeta i prezidijuma I kongresa sovjeta, odao zaveru menševika i esera za oduzimanje oružja naoružanome narodu koji je sproveo revoluciju. No Cereteli je znao ono što Lenjin nije mogao da razume: da revolucija zahteva naoružani narod, ali da ga država ne podnosi.
(Naravno ja neću da ulazim u to da li je Cereteli zahtevao razoružanje radnika radi kontrarevolucionarnih ciljeva, ili je to stvar dubljeg shvatanja budućnosti jedne socijalističke države.)
Nama daju formalno ispravne razloge. Ono što je za Sovjete sedamnaeste bilo imperijalističko „zaokruženje“, za nas je najpre to bilo takođe imperijalističko, pa onda „kominformističko“ zaokruženje i najzad hladni rat. Tu nema ništa da se prigovori. Samo idioti bi se mogli lišiti stajaće vojske u eri u kojoj je opšti rat latentan.
Wednesday, May 28, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 1. septembar 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. septembar 1955. (nastavak)
„(...) Mi smo za demokratsku republiku kao za proleterijat nabolju formu države u kapitalizmu, ali mi ne smemo zaboraviti da je najamno ropstvo udes naroda i u najdemokratskijoj republici buržoazije. (...)“
(Lenjin, Drzava i Revolucija, str. 20)
U svetlosti ovog nazora bila je izgrađivana manje više sva taktika Komunističkih partija Evrope između dva rata, sve do danas. Naravno misli se na one koje su radile u zemljama „nedemokratske“ forme uređenja. Čak i koketiranje Nennijevih socijalista sa levim hrižćanskim demokratima rezultat je ovog nazora. Komunisti su naravno svoje glasove dali Gronchiju .
Vetar u rezidenciji predsednika Italijanske republike dobio je umereno levi smer. Možda postoji želja da Italija revidira svoj stav prema NATO. U Francuskoj komunisti su sa priliično pokornosti sledili politiku Mendès Francea u eri Indokineskog sporazuma, premda je ovaj radikal jednako njihov neprijatelj kao i maršal Juin „siva eminencija Marokanskog puča“.
Preko Elbe stižu danomice predlozi g. Picka socijaldemokratima Zapadne Nemačke za zajedničku akciju. (Kako praktično završavaju ovi savezi pokazuje Februarski puč u Pragu, sudbina jugoslovenskih klauzula Jaltskog ugovora, situacija u kojoj se nalaze sitnoburžoaske partije kao „saputnici“ komunističke revolucije u Kini, itd.)
Kada je u svoje vreme g. Valas osnivao stranku, komunisti su bili prvi koji su, na njegov veliki strah, pružili ruku tom buržoaskom socijalisti. Demokratska republika je obzirom na blagost svojih pravnih propisa, socijalni smer kojim ide, parlamentarni sistem i česte krize političke prirode, zaista „najbolja forma države u kapitalizmu“ za proletarijat.
Analogo ustavnoj monarhiji, obliku koji je najviše odgovarao mladom Trećem staležu u pozno doba feudalizma. Ali je 10. avgust 1792. bio prirodan nastavak 14. jula 1789.! Deklaracija prava čoveka i građanina i Ustav od 1791. u tim okvirima kretale su se skromne političke nade buržoazije. Kralj se zakleo na ustav. Da li je to isto učinila buržoazija? Suvereni narod ima uvek prava da opozove svoju zakletvu.
On to i čini 10. avgusta 1793. Jakobinci šalju Capeta na giljotinu. Ovde se ne radi o nekakvom buržoaskom licemerstvu. Niko 1778. nije sa naročitom ozbiljnošću mislio na republiku osim, filosofijom i antičkom istorijom, zanesenih intelektualaca. Sporazum između naroda i kralja izražen prvim ustavom bio je iskren, barem sa strane naroda.
Međutim se pokazalo da se Revolucija ne može zauzdati pre nego što iscrpi svoje nužne forme. To nije u prirodi Vođa nego u prirodi revolucije. Ono što je u buržoaskoj revoluciji bilo spontano, u proleterskoj se već sprovodi sa naročitim planom. Taj „savez sa najnaprednijim krilom starog društva“ da bi se ono umorilo, i da bi se onda savez raskinuo i sva vlast došla u ruke organizovanog u klasu proleterijata - taj savez je planski izraz one neminovnosti koja je buržoaziju spontano vodila od kraljevsko-plemićskih prerogativa do nihovih glava. Istorija političkih odnosa u Rusiji od 1905. do 1917. to dokazuje.
„(...) Koju klasu treba da ugnjetava proleterijat?“ - pita Lenjin i odmah zatim odgovara: „Naravno samo eksploatatorsku klasu, buržoaziju! (...)“
No oduzimanjem sredstava za proizvodnju iz ruku buržoazije i njihovim nasilnim prelaskom u ruke proleterske države, dakle proleterijata (nasilje ovde ima oblik legalnih zakona) buržoazija prestaje da bude eksploatatorska klasa, pa nasilje više nije upravljeno na „nju kao na organizovanu celinu“ nego na gušenje njenog neorganizovanog otpora (misli se integralno organizovanog) koji će se manifestovati kako u oružanim zaverama, privrednoj sabotaži, propagandi, tako i u pojedinačnoj eksploataciji najrazličitijih formi.
Očevidno je da Sdoj predstavlja dosada najvišu formu tog otpora, što ne znači i najefikasniju. Ali kada jedan ćifta potkrada blagajnu narodnog dobra koja mu je poverena, iako on to ne čini politički svesno, nego egoistički svesno - to je takođe znatno opasnija forma otpora. Studentski pokušaj marša na Beograd je taj otpor. Slučaj Borić i stav Srpske akademije nauka prema Milanu Bogdanoviću je takođe taj otpor. Poznata sednica Advokatske komore - takođe.
Podrška, propagandna podrška Đilasu od strane buržoazije, panika stvorena nestašicom šećera, nezadovoljstvo sa stanjem električne energije, famozno pismo Antonija Todorovića Krleži (
Reč je o pismu pod nazivom „Pismo austrijskom feldvebelu Miroslavu Krleži”, objavljenom u časopisu Republika, aprila 1954. u kojem Todorović kritikuje napise Krležine iz 1919, 1920, 1921. i 1933, u kojima dosta ružno piše o Srbima.)
, Pijanci udu dijagonalno Slobodana Markovića i hiljade „sitnica“ te vrste, sve to nije ništa drugo nego stihijski otpor koji je od 1945. pokazivao jednu neravnomernu krivulju: opadao do 1948., rastao od 1948. do 1955. i sada kako se čini iznova počinje da opada.
„(...) Ona svoj posao radi metodično“ Marx misli na revoluciju. „Do 2. decembra 1815. - dana izvršenja državnog udara Luja Bonaparte, ona je izvršila polovinu svog pripremnog rada, sada ona završava drugu polovinu. U početku ona usavršava parlamentarnu vlast da bi je mogla oboriti. Sada kada je to postigla, ona usavršava izvršnu vlast, svodi je na njen najčistiji izraz, izoluje je, suprotstavlja je sebi kao jedini objekat da bi protiv nje koncentrisala sve snage razaranja. (...)“
Usavršavanje parlamentarnog režima nije, prema tome ništa drugo, nego proširenje baze suverenosti. Ništa parlament kao društvenu instituciju nije tako usavršilo „u granicama njegovih mogućnosti“ kao opšte, jednako i tajno pravo glasa. Usavršavanje parlamenta je zapravo pojačanje uticaja suverenog naroda, u obliku izbornog tela na odluke koje ovaj donosi.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. septembar 1955. (nastavak)
„(...) Mi smo za demokratsku republiku kao za proleterijat nabolju formu države u kapitalizmu, ali mi ne smemo zaboraviti da je najamno ropstvo udes naroda i u najdemokratskijoj republici buržoazije. (...)“
(Lenjin, Drzava i Revolucija, str. 20)
U svetlosti ovog nazora bila je izgrađivana manje više sva taktika Komunističkih partija Evrope između dva rata, sve do danas. Naravno misli se na one koje su radile u zemljama „nedemokratske“ forme uređenja. Čak i koketiranje Nennijevih socijalista sa levim hrižćanskim demokratima rezultat je ovog nazora. Komunisti su naravno svoje glasove dali Gronchiju .
Vetar u rezidenciji predsednika Italijanske republike dobio je umereno levi smer. Možda postoji želja da Italija revidira svoj stav prema NATO. U Francuskoj komunisti su sa priliično pokornosti sledili politiku Mendès Francea u eri Indokineskog sporazuma, premda je ovaj radikal jednako njihov neprijatelj kao i maršal Juin „siva eminencija Marokanskog puča“.
Preko Elbe stižu danomice predlozi g. Picka socijaldemokratima Zapadne Nemačke za zajedničku akciju. (Kako praktično završavaju ovi savezi pokazuje Februarski puč u Pragu, sudbina jugoslovenskih klauzula Jaltskog ugovora, situacija u kojoj se nalaze sitnoburžoaske partije kao „saputnici“ komunističke revolucije u Kini, itd.)
Kada je u svoje vreme g. Valas osnivao stranku, komunisti su bili prvi koji su, na njegov veliki strah, pružili ruku tom buržoaskom socijalisti. Demokratska republika je obzirom na blagost svojih pravnih propisa, socijalni smer kojim ide, parlamentarni sistem i česte krize političke prirode, zaista „najbolja forma države u kapitalizmu“ za proletarijat.
Analogo ustavnoj monarhiji, obliku koji je najviše odgovarao mladom Trećem staležu u pozno doba feudalizma. Ali je 10. avgust 1792. bio prirodan nastavak 14. jula 1789.! Deklaracija prava čoveka i građanina i Ustav od 1791. u tim okvirima kretale su se skromne političke nade buržoazije. Kralj se zakleo na ustav. Da li je to isto učinila buržoazija? Suvereni narod ima uvek prava da opozove svoju zakletvu.
On to i čini 10. avgusta 1793. Jakobinci šalju Capeta na giljotinu. Ovde se ne radi o nekakvom buržoaskom licemerstvu. Niko 1778. nije sa naročitom ozbiljnošću mislio na republiku osim, filosofijom i antičkom istorijom, zanesenih intelektualaca. Sporazum između naroda i kralja izražen prvim ustavom bio je iskren, barem sa strane naroda.
Međutim se pokazalo da se Revolucija ne može zauzdati pre nego što iscrpi svoje nužne forme. To nije u prirodi Vođa nego u prirodi revolucije. Ono što je u buržoaskoj revoluciji bilo spontano, u proleterskoj se već sprovodi sa naročitim planom. Taj „savez sa najnaprednijim krilom starog društva“ da bi se ono umorilo, i da bi se onda savez raskinuo i sva vlast došla u ruke organizovanog u klasu proleterijata - taj savez je planski izraz one neminovnosti koja je buržoaziju spontano vodila od kraljevsko-plemićskih prerogativa do nihovih glava. Istorija političkih odnosa u Rusiji od 1905. do 1917. to dokazuje.
„(...) Koju klasu treba da ugnjetava proleterijat?“ - pita Lenjin i odmah zatim odgovara: „Naravno samo eksploatatorsku klasu, buržoaziju! (...)“
No oduzimanjem sredstava za proizvodnju iz ruku buržoazije i njihovim nasilnim prelaskom u ruke proleterske države, dakle proleterijata (nasilje ovde ima oblik legalnih zakona) buržoazija prestaje da bude eksploatatorska klasa, pa nasilje više nije upravljeno na „nju kao na organizovanu celinu“ nego na gušenje njenog neorganizovanog otpora (misli se integralno organizovanog) koji će se manifestovati kako u oružanim zaverama, privrednoj sabotaži, propagandi, tako i u pojedinačnoj eksploataciji najrazličitijih formi.
Očevidno je da Sdoj predstavlja dosada najvišu formu tog otpora, što ne znači i najefikasniju. Ali kada jedan ćifta potkrada blagajnu narodnog dobra koja mu je poverena, iako on to ne čini politički svesno, nego egoistički svesno - to je takođe znatno opasnija forma otpora. Studentski pokušaj marša na Beograd je taj otpor. Slučaj Borić i stav Srpske akademije nauka prema Milanu Bogdanoviću je takođe taj otpor. Poznata sednica Advokatske komore - takođe.
Podrška, propagandna podrška Đilasu od strane buržoazije, panika stvorena nestašicom šećera, nezadovoljstvo sa stanjem električne energije, famozno pismo Antonija Todorovića Krleži (
Reč je o pismu pod nazivom „Pismo austrijskom feldvebelu Miroslavu Krleži”, objavljenom u časopisu Republika, aprila 1954. u kojem Todorović kritikuje napise Krležine iz 1919, 1920, 1921. i 1933, u kojima dosta ružno piše o Srbima.)
, Pijanci udu dijagonalno Slobodana Markovića i hiljade „sitnica“ te vrste, sve to nije ništa drugo nego stihijski otpor koji je od 1945. pokazivao jednu neravnomernu krivulju: opadao do 1948., rastao od 1948. do 1955. i sada kako se čini iznova počinje da opada.
„(...) Ona svoj posao radi metodično“ Marx misli na revoluciju. „Do 2. decembra 1815. - dana izvršenja državnog udara Luja Bonaparte, ona je izvršila polovinu svog pripremnog rada, sada ona završava drugu polovinu. U početku ona usavršava parlamentarnu vlast da bi je mogla oboriti. Sada kada je to postigla, ona usavršava izvršnu vlast, svodi je na njen najčistiji izraz, izoluje je, suprotstavlja je sebi kao jedini objekat da bi protiv nje koncentrisala sve snage razaranja. (...)“
Usavršavanje parlamentarnog režima nije, prema tome ništa drugo, nego proširenje baze suverenosti. Ništa parlament kao društvenu instituciju nije tako usavršilo „u granicama njegovih mogućnosti“ kao opšte, jednako i tajno pravo glasa. Usavršavanje parlamenta je zapravo pojačanje uticaja suverenog naroda, u obliku izbornog tela na odluke koje ovaj donosi.
Tuesday, May 27, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 1. septembar 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. septembar 1955.
Politika je javni moral.
Moral je privatna politika.
+
Put istini je biti svedok.
Put lepote vodi samo kroz saučesništvo.
+
Moj put vodi između Scile i Haribde između Marxa i Nietzsche.
1. septembar 1955.
„(...) Javna vlast pojačava se srazmerno zaoštravanju klasnih suprotnosti unutar države. (...)“
To je očigledno. Iskustvo prvih deset godina kod nas to pokazuje, doduše samo na prvi pogled, da su klasne suprotnosti lagano, ali svakako opadale od 1945. do 1955. Prividno izgleda da je otpor eksproprisane klase opao, da se njen oportunistički deo prilagodio, a revolucionarni iscrpao u neuspešnim zaverama i emigrantskim logorima.
Izgledalo bi dakle da izvesno slabljenje javne proleterske vlasti - iako je izraz oligarhijske vlasti u interesu proleterijata pogodniji da dočara potpunu birokratsku kontrolu privrednog i uopšte društvenog života od strane neobično male grupe komunista - dakle izvesno slabljenje te kontrole, zapaženo od 1948. pa naovamo, nastupilo je kao posledica, i to srazmerna posledica, otupljavanja klasnih suprotnosti.
Međutim, stvar je nešto drukčija, iako je nemoguće sporiti da buržoazija ne daje više nikakav otpor u organizovanom smislu, i da se njen otpor sastoji u krilatici „Provodi se!“ u kojoj nema ni trunke klasne svesti.
(Uopšte uzev buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterke revolucije, nego je to, da se on kao i ustanove njegove države treba od te revolucije braniti svaki buržuj ponaosob saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa.
U navedenom pogledu proleterijat raspolaže još jednim oružjem više, ekonomski obrazloženim jedinstvom interesa u koje svaki radnik-komunist veruje jednako fanatično kao i rani hrišćani u iskupljenje.
Buržoaskim profesorima sociologije izgledalo je varvarski, pozivati na jedinstvo u ime jednog prilično razbojničkog cilja: održanja najamnog rada. U školama deca nisu vaspitavana u duhu klasnog, nego nacionalnog jedinstva i nisu se simvolički rečeno divili Društvenom Ugovoru nego Narodnim epovima.
Ono što su papučari, advokati, pamfletisti, kasapi, čizmari, lekari, itd. podrazumevali 1798. i ne samo podrazumevali nego i osećali pod pojmom trećeg staleža, bilo je pre svega znanje da sačinjavaju jedan ekonomsko-društveni blok, koji se na čitavoj liniji razlikovao i borio protiv feudalne aristokratije. Individualizam, taj prokleti grobar građanske ere, mogao je u tako rušilačkoj meri da izgrize temelje demokratije, samo zbog zapuštenosti tog osećanja jedinstva.
Moglo bi se doduše prigovoriti da je nemoguće postići to jedinstvo tamo gde vlada privredna konkurencija, i da je prema tome klasna svest buržuja kontradikcio in adjekto. Međutim ovaj prigovor ne može da obesnaži činjenicu da se jedna klasna svest pre svega izražava u borbi protiv antagonističke klase, a tek zatim, i samo iz tog razloga, u saradnji pripadnika iste.)
U stvari prave uzroke „slabljenja javne vlasti“ posle 1948. tražiti treba u događajima koji su na političkom planu odnosa sa Sovjetskim Savezom usledili, posle izmene pisama između dva CK i „Rezolucije Komunističkog Informacionog Biroa“.
„(...) Proleterijat uzima državnu vlast i pretvara sredstva za proizvodnju pre svega u državnu svojinu. Ali samim tim on uništava samog sebe kao proleterijat, samim tim on uništava sve klasne razlike i klasne suprotnosti, a time i državu. (...)“
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. septembar 1955.
Politika je javni moral.
Moral je privatna politika.
+
Put istini je biti svedok.
Put lepote vodi samo kroz saučesništvo.
+
Moj put vodi između Scile i Haribde između Marxa i Nietzsche.
1. septembar 1955.
„(...) Javna vlast pojačava se srazmerno zaoštravanju klasnih suprotnosti unutar države. (...)“
To je očigledno. Iskustvo prvih deset godina kod nas to pokazuje, doduše samo na prvi pogled, da su klasne suprotnosti lagano, ali svakako opadale od 1945. do 1955. Prividno izgleda da je otpor eksproprisane klase opao, da se njen oportunistički deo prilagodio, a revolucionarni iscrpao u neuspešnim zaverama i emigrantskim logorima.
Izgledalo bi dakle da izvesno slabljenje javne proleterske vlasti - iako je izraz oligarhijske vlasti u interesu proleterijata pogodniji da dočara potpunu birokratsku kontrolu privrednog i uopšte društvenog života od strane neobično male grupe komunista - dakle izvesno slabljenje te kontrole, zapaženo od 1948. pa naovamo, nastupilo je kao posledica, i to srazmerna posledica, otupljavanja klasnih suprotnosti.
Međutim, stvar je nešto drukčija, iako je nemoguće sporiti da buržoazija ne daje više nikakav otpor u organizovanom smislu, i da se njen otpor sastoji u krilatici „Provodi se!“ u kojoj nema ni trunke klasne svesti.
(Uopšte uzev buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterke revolucije, nego je to, da se on kao i ustanove njegove države treba od te revolucije braniti svaki buržuj ponaosob saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa.
U navedenom pogledu proleterijat raspolaže još jednim oružjem više, ekonomski obrazloženim jedinstvom interesa u koje svaki radnik-komunist veruje jednako fanatično kao i rani hrišćani u iskupljenje.
Buržoaskim profesorima sociologije izgledalo je varvarski, pozivati na jedinstvo u ime jednog prilično razbojničkog cilja: održanja najamnog rada. U školama deca nisu vaspitavana u duhu klasnog, nego nacionalnog jedinstva i nisu se simvolički rečeno divili Društvenom Ugovoru nego Narodnim epovima.
Ono što su papučari, advokati, pamfletisti, kasapi, čizmari, lekari, itd. podrazumevali 1798. i ne samo podrazumevali nego i osećali pod pojmom trećeg staleža, bilo je pre svega znanje da sačinjavaju jedan ekonomsko-društveni blok, koji se na čitavoj liniji razlikovao i borio protiv feudalne aristokratije. Individualizam, taj prokleti grobar građanske ere, mogao je u tako rušilačkoj meri da izgrize temelje demokratije, samo zbog zapuštenosti tog osećanja jedinstva.
Moglo bi se doduše prigovoriti da je nemoguće postići to jedinstvo tamo gde vlada privredna konkurencija, i da je prema tome klasna svest buržuja kontradikcio in adjekto. Međutim ovaj prigovor ne može da obesnaži činjenicu da se jedna klasna svest pre svega izražava u borbi protiv antagonističke klase, a tek zatim, i samo iz tog razloga, u saradnji pripadnika iste.)
U stvari prave uzroke „slabljenja javne vlasti“ posle 1948. tražiti treba u događajima koji su na političkom planu odnosa sa Sovjetskim Savezom usledili, posle izmene pisama između dva CK i „Rezolucije Komunističkog Informacionog Biroa“.
„(...) Proleterijat uzima državnu vlast i pretvara sredstva za proizvodnju pre svega u državnu svojinu. Ali samim tim on uništava samog sebe kao proleterijat, samim tim on uništava sve klasne razlike i klasne suprotnosti, a time i državu. (...)“
Monday, May 26, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 21. avgust 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
21. avgust 1955.
Pripovetku Dom iz zbirke Povratak napisao sam u martu i sada sam je iznova pregledao. Njena tema je manje više obična i verovatno korišćena u literaturi. On se vraća, svejedno odakle, posle dugog odsustva u svoj Dom. I to što ga ne nalazi nije ničija krivica, ni Anina, jer se ona odista trudi sa svoje strane, ni Tomina, („On mora dobiti vremena da se navikne na tebe“) ni psećih nepoverljivih očiju koje ga nikad nisu videle (pas je ovde uzet od dede posle njegovog odlaska).
To nije krivica ni devojčice, koja mora postupiti „kako joj kažu“, ni ravnodušnih školjki iz Karlovih Vari, ni kamenog dvorišta koje je svakog poslepodneva prazno, ne rpotiv njega, nego zato što je inače prazno svako posle podene od jedan do četiri. Krivice nema ni do koga, pa ipak nemoguće je naći svoj Dom, dok se on ponovo ne podigne iz blata na dečijem igralištu: potrebna je savršena nevinost.
Samo besprekorna nevinost može podići taj Dom. Tr . misli da je priča isuviše napeta. U stvari, ja sam i hteo da bude napeta, dakle neprirodna u tonu. Svaka rečenica mora da bude struna, koja svakog časa preti da prsne. Izvesno olakšanje dozvoljeno je tek u poslednjoj rečenici, ali ono se i ne oseća, jer priča prestaje tamo gde počinje razrešenje.
x
„Francuski generalni rezident Žilber Granval izjavio je danas da će se prema demonstrantima ’najenergičnije primenjivati represivne mere’. Predsednik francuske vlade For takođe je izjavio da će ’vlada kazniti sve krivce u Maroku i Alžiru’. (...)“
Posmatrajući prvi navod iz Politike od 20. avgusta, bez obzira na vest isečenu iz kratkih vesti Borbe od istog datuma (vest se odnosi na nemire u Laosu) dobija se utisak jednog internog problema Francuske, koji je nastao kao posledica nesrećno vođene kolonijalne politike. Teritorijalna bliskost severnoafričkih poseda metropoli, udvostručava značaj problema.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
21. avgust 1955.
Pripovetku Dom iz zbirke Povratak napisao sam u martu i sada sam je iznova pregledao. Njena tema je manje više obična i verovatno korišćena u literaturi. On se vraća, svejedno odakle, posle dugog odsustva u svoj Dom. I to što ga ne nalazi nije ničija krivica, ni Anina, jer se ona odista trudi sa svoje strane, ni Tomina, („On mora dobiti vremena da se navikne na tebe“) ni psećih nepoverljivih očiju koje ga nikad nisu videle (pas je ovde uzet od dede posle njegovog odlaska).
To nije krivica ni devojčice, koja mora postupiti „kako joj kažu“, ni ravnodušnih školjki iz Karlovih Vari, ni kamenog dvorišta koje je svakog poslepodneva prazno, ne rpotiv njega, nego zato što je inače prazno svako posle podene od jedan do četiri. Krivice nema ni do koga, pa ipak nemoguće je naći svoj Dom, dok se on ponovo ne podigne iz blata na dečijem igralištu: potrebna je savršena nevinost.
Samo besprekorna nevinost može podići taj Dom. Tr . misli da je priča isuviše napeta. U stvari, ja sam i hteo da bude napeta, dakle neprirodna u tonu. Svaka rečenica mora da bude struna, koja svakog časa preti da prsne. Izvesno olakšanje dozvoljeno je tek u poslednjoj rečenici, ali ono se i ne oseća, jer priča prestaje tamo gde počinje razrešenje.
x
„Francuski generalni rezident Žilber Granval izjavio je danas da će se prema demonstrantima ’najenergičnije primenjivati represivne mere’. Predsednik francuske vlade For takođe je izjavio da će ’vlada kazniti sve krivce u Maroku i Alžiru’. (...)“
Posmatrajući prvi navod iz Politike od 20. avgusta, bez obzira na vest isečenu iz kratkih vesti Borbe od istog datuma (vest se odnosi na nemire u Laosu) dobija se utisak jednog internog problema Francuske, koji je nastao kao posledica nesrećno vođene kolonijalne politike. Teritorijalna bliskost severnoafričkih poseda metropoli, udvostručava značaj problema.
Friday, May 23, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 20. avgust 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
20. avgust 1955. (nastavak)
Najpre mora se u korenu satrti svaka ideja restauracije. Osnovne zadaće prvog perioda:
a) Agrarno pitanje:
1) Status kvo u pogledu zakona o Agrarnoj reformi iz 1945. godine. Dozvoljene su jedino korekcije u pogledu ponovne raspodele izvesnih zemljišnih poseda.
2) Osetne investicije u poljoprivredi i prehrambenoj industriji koja sa poljoprivredom čini jedan ekonomski aktiv.
3) Zadružni sistem po tipu Danske pre svega u oblasti plasmana poljoprivrednih dobara.
4) Progresivni porez.
5) Poljoprivredničke Savetodavne skupštine na bazi opšteg savetodavnog korporativnog sistema.
b) Trgovina:
1) Denacionalizacija trgovinske mreže na malo.
c) Bankarstvo:
1) Status kvo principa državne banke.
d) Industrija:
1) Denacionalizacija samo onih industrijskih preduzeća koja ne ulaze u ključnu društvenu privredu, i to samo do ograničenog broja radnika.
e) Kapitalna izgradnja:
1) Dovršenje nasleđenih objekata u umerenom roku.
2) Stambena politika: izgradnja novih stanova i prisilno, ali privremeno rasterećenje gradova.
f) Državna uprava:
1) Postepeno uvođenje savetodavnog korporativnog sistema.
2) Odumiranje starog izbornog prava.
3) Oduzimanje za određeni period prava glasa, ne uključujući ostala građanska prava, svim članovima SK, u načelu, a sudskom presudom Specijalnih sudova, istaknutim saradnicima na upravnom i propagandnom polju.
4) Selekcioni izborni sistem.
5) Ukidanje svih beneficija vladinim činovnicima, osim onih koji nužno i u najskromnijoj meri proističu iz prirode dužnosti. Propisi o ograničenju imovine članovima uprave.
6) Proporcionalne plate.
7) Određivanje minimuma radničke nadnice.
8) Reforme pravosuđa.
9) Drakonski zakoni protiv privrednog kriminala.
10) Odstranjenje pojma „političkog krivca“ iz Krivičnog zakonika. Uvođenje pojma „politički nepoželjnog“. U tom cilju uvesti sudsku deportaciju.
11) Ukidanje svih novčanih i ostalih beneficija, osim sasvim počasnih koje su proistekle iz bilo kakvih „zasluga“ izuzev invalidnine i onih novčanih naknada koje proističu iz socijalnog i penzionog sistema. 12) Revizija socijalnog sistema sa većim obzirom na rentabilitet.
13) Dejstvo Krivičnog zakonika od 1948. za određene krivice.
14) Reforme školskog sistema na bazi selekcione politike i ograničenja hiperprodukcije intelektualaca. 15) Plansko uništenje svake dekorativnosti u sistemu državne uprave. „Jeftina vlada“.
g) Vojska:
1) Smanjenje vojnog roka.
2) Smanjenje stajaće vojske na nužni minimum.
3) Uvođenje dobrovoljačkih „oligarhiskih“ odreda (...).
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
20. avgust 1955. (nastavak)
Najpre mora se u korenu satrti svaka ideja restauracije. Osnovne zadaće prvog perioda:
a) Agrarno pitanje:
1) Status kvo u pogledu zakona o Agrarnoj reformi iz 1945. godine. Dozvoljene su jedino korekcije u pogledu ponovne raspodele izvesnih zemljišnih poseda.
2) Osetne investicije u poljoprivredi i prehrambenoj industriji koja sa poljoprivredom čini jedan ekonomski aktiv.
3) Zadružni sistem po tipu Danske pre svega u oblasti plasmana poljoprivrednih dobara.
4) Progresivni porez.
5) Poljoprivredničke Savetodavne skupštine na bazi opšteg savetodavnog korporativnog sistema.
b) Trgovina:
1) Denacionalizacija trgovinske mreže na malo.
c) Bankarstvo:
1) Status kvo principa državne banke.
d) Industrija:
1) Denacionalizacija samo onih industrijskih preduzeća koja ne ulaze u ključnu društvenu privredu, i to samo do ograničenog broja radnika.
e) Kapitalna izgradnja:
1) Dovršenje nasleđenih objekata u umerenom roku.
2) Stambena politika: izgradnja novih stanova i prisilno, ali privremeno rasterećenje gradova.
f) Državna uprava:
1) Postepeno uvođenje savetodavnog korporativnog sistema.
2) Odumiranje starog izbornog prava.
3) Oduzimanje za određeni period prava glasa, ne uključujući ostala građanska prava, svim članovima SK, u načelu, a sudskom presudom Specijalnih sudova, istaknutim saradnicima na upravnom i propagandnom polju.
4) Selekcioni izborni sistem.
5) Ukidanje svih beneficija vladinim činovnicima, osim onih koji nužno i u najskromnijoj meri proističu iz prirode dužnosti. Propisi o ograničenju imovine članovima uprave.
6) Proporcionalne plate.
7) Određivanje minimuma radničke nadnice.
8) Reforme pravosuđa.
9) Drakonski zakoni protiv privrednog kriminala.
10) Odstranjenje pojma „političkog krivca“ iz Krivičnog zakonika. Uvođenje pojma „politički nepoželjnog“. U tom cilju uvesti sudsku deportaciju.
11) Ukidanje svih novčanih i ostalih beneficija, osim sasvim počasnih koje su proistekle iz bilo kakvih „zasluga“ izuzev invalidnine i onih novčanih naknada koje proističu iz socijalnog i penzionog sistema. 12) Revizija socijalnog sistema sa većim obzirom na rentabilitet.
13) Dejstvo Krivičnog zakonika od 1948. za određene krivice.
14) Reforme školskog sistema na bazi selekcione politike i ograničenja hiperprodukcije intelektualaca. 15) Plansko uništenje svake dekorativnosti u sistemu državne uprave. „Jeftina vlada“.
g) Vojska:
1) Smanjenje vojnog roka.
2) Smanjenje stajaće vojske na nužni minimum.
3) Uvođenje dobrovoljačkih „oligarhiskih“ odreda (...).
Thursday, May 22, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 20. avgust 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
20. avgust 1955.
Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu sticanja obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.
Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučan utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice. Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno - ali se nimalo ne uči na istoriji.
Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija međutim nije poznavanje prošlosti, nego pre svega u budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina „politike” (u grčkom smislu) i slikovnica etike. Što se tiče maternjeg jezika, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu.
Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prologomene morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači semantike, vežbanja u logici, dijalektici (u pozitivnom smislu) i vaspitanja umetničkog ukusa. Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni srpski pisci tipa Janka Veselinovića , Bogoboja Atanackovića , Joakima Vujića , izvesne hagiografije ili žitija?
(Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala - u sklopu čitave umetnosti čovečanstva - jedan umetnički osećaj, a ne bibliografsku enciklopedičnost. U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.
Jedan Balzac se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića ! Potrebno je uzimati najbolje,a ne naša. Potrebno je jednom za svagda - a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjašili Šarca, da objavljuju jugosloveski rizorđimento u vreme stasburške Evropske skupštine -
potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost - koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva - i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.
Najzad, da razlika između Beethovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha .... Postoji samo jedan predmet, a to je zanatstvo. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (dođavola vrlo važno, da se zna da se Shakespeare rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu.
Slušajte Wagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrot , gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje! Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj osećaj će dobiti svoj sopstveni red.)
Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine i sve to u okviru politike, sve umetnosti ušle u zanatstvo, maternji jezik postao semantika - prva i ishodna nauka od svih nauka, da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik filosofiju (jednu praktičnu filosofiju, a ne pogrebno pojanje u visokom registru) onda bi preostala još samo četiri predmeta od interesa: matematike, psihologija i gimnastika.
Svaki od njih obuhvatao bi preostale oblasti buduće ljudske delatnosti. (Škola jednom mora prestati da bude nekrofil na groblju prošlosti.) Psihologija kao nauka o iskustvu, gimnastika kao nauka o snazi, i matematika kao jedina odista radna nauka.
Naše pretfakultetsko obrazovanje traje danas ravno 12 godina. Prosečna starost maturanta ne prelazi 20 godina. Danas deca, dvadesetogodišnjaci, su još pre trista godina bili ljudi. Oni su voleli kao ljudi, tukli se kao ljudi, govorili u parlamentu kao ljudi, vladali kao ljudi, bili poslušni kao ljudi i najzad kao ljudi umirali.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
20. avgust 1955.
Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu sticanja obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.
Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučan utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice. Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno - ali se nimalo ne uči na istoriji.
Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija međutim nije poznavanje prošlosti, nego pre svega u budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina „politike” (u grčkom smislu) i slikovnica etike. Što se tiče maternjeg jezika, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu.
Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prologomene morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači semantike, vežbanja u logici, dijalektici (u pozitivnom smislu) i vaspitanja umetničkog ukusa. Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni srpski pisci tipa Janka Veselinovića , Bogoboja Atanackovića , Joakima Vujića , izvesne hagiografije ili žitija?
(Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala - u sklopu čitave umetnosti čovečanstva - jedan umetnički osećaj, a ne bibliografsku enciklopedičnost. U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.
Jedan Balzac se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića ! Potrebno je uzimati najbolje,a ne naša. Potrebno je jednom za svagda - a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjašili Šarca, da objavljuju jugosloveski rizorđimento u vreme stasburške Evropske skupštine -
potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost - koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva - i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.
Najzad, da razlika između Beethovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha .... Postoji samo jedan predmet, a to je zanatstvo. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (dođavola vrlo važno, da se zna da se Shakespeare rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu.
Slušajte Wagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrot , gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje! Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj osećaj će dobiti svoj sopstveni red.)
Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine i sve to u okviru politike, sve umetnosti ušle u zanatstvo, maternji jezik postao semantika - prva i ishodna nauka od svih nauka, da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik filosofiju (jednu praktičnu filosofiju, a ne pogrebno pojanje u visokom registru) onda bi preostala još samo četiri predmeta od interesa: matematike, psihologija i gimnastika.
Svaki od njih obuhvatao bi preostale oblasti buduće ljudske delatnosti. (Škola jednom mora prestati da bude nekrofil na groblju prošlosti.) Psihologija kao nauka o iskustvu, gimnastika kao nauka o snazi, i matematika kao jedina odista radna nauka.
Naše pretfakultetsko obrazovanje traje danas ravno 12 godina. Prosečna starost maturanta ne prelazi 20 godina. Danas deca, dvadesetogodišnjaci, su još pre trista godina bili ljudi. Oni su voleli kao ljudi, tukli se kao ljudi, govorili u parlamentu kao ljudi, vladali kao ljudi, bili poslušni kao ljudi i najzad kao ljudi umirali.
Wednesday, May 21, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 19. avgust 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
19. avgust 1955 (nastavak))
Od novembra 1948. do septembra 1949:
1) Hapšenje.
2) Oni igraju šah.
3) Prva ćelija - metalski radnik okrivljen za propagandu u korist IB i zavera u Patrijaršiji.
4) Slikanje i uzimanje otisaka prstiju.
5) Saslušanja.
6) Slučaj Leko .
7) „Hladnjača“.
8) Visoka poseta.
9) Moje mišljenje o Staljinu i njegove posledice.
10) Susret sa načelnikom Uprave.
11) Nova ćelija - samica.
12) Trideset jedan dan u potpunoj tmini.
13) Treća ćelija – „Beli“ šef UDB-e VI rejona.
14) Tuča.
15) Narodni poslanik Trajan Flora.
16) Susret sa Mukijem .
17) Centralna milicija.
18) Ljudi van zakona.
19) Pri sprovodu na Adu prvi put vidim svoje drugove.
20) Skupna soba na Adi.
21) Prvi sastanak sa svojima.
22) Dogovori u redu za kazan.
23) Poseta rođaka D.
24) Ponoćni transport preko reke.
25) Mitrovica noću.
26) Prva ćelija s desna na spratu: Vranjković , Jeremić i ja.
27) Mene prebacuju na levu stranu - jedan agent i jedan begunac.
28) Primamo optužnice u holu Uprave.
29) Gradski zatvor u Zemunu.
30) Prvi dan suđenja.
31) Drugi dan suđenja.
32) Treći dan suđenja. 3
3) Mil. beži preko zida.
34) Specijalno isleđenje povodom Mil. bekstva.
35) Presuda.
36) Noć u Desetki - susret sa grupom Mav.
37) Transport za Belu Crkvu.
38) Najlepši dan zatvora.
39) Gospodin Ministar.
40) Razgovori BB - SL - BP.
41) Povišenje kazne.
42) Transport za Beograd.
43) Po peti put Centralna milicija.
44) Željeznička stanica.
45) Idemo za mitrovački kazamat.
46) Vrata se zatvaraju.
47) U hodniku Uprave.
48) Karantin .....samica, izolovanje.
x DVE TAKTIKE SKP(b) :
a- Pretnje u „hladnom ratu“;
b- uljuljkivanje u trajan mir.
Metod vrućih i hladnih kupki.
x
Usamljenost heroja je aktivna. Umesto da priđu vremenu oni ga primiču sebi. Ne uključiti se u svet, nego svet uključiti u sebe.
*
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
19. avgust 1955 (nastavak))
Od novembra 1948. do septembra 1949:
1) Hapšenje.
2) Oni igraju šah.
3) Prva ćelija - metalski radnik okrivljen za propagandu u korist IB i zavera u Patrijaršiji.
4) Slikanje i uzimanje otisaka prstiju.
5) Saslušanja.
6) Slučaj Leko .
7) „Hladnjača“.
8) Visoka poseta.
9) Moje mišljenje o Staljinu i njegove posledice.
10) Susret sa načelnikom Uprave.
11) Nova ćelija - samica.
12) Trideset jedan dan u potpunoj tmini.
13) Treća ćelija – „Beli“ šef UDB-e VI rejona.
14) Tuča.
15) Narodni poslanik Trajan Flora.
16) Susret sa Mukijem .
17) Centralna milicija.
18) Ljudi van zakona.
19) Pri sprovodu na Adu prvi put vidim svoje drugove.
20) Skupna soba na Adi.
21) Prvi sastanak sa svojima.
22) Dogovori u redu za kazan.
23) Poseta rođaka D.
24) Ponoćni transport preko reke.
25) Mitrovica noću.
26) Prva ćelija s desna na spratu: Vranjković , Jeremić i ja.
27) Mene prebacuju na levu stranu - jedan agent i jedan begunac.
28) Primamo optužnice u holu Uprave.
29) Gradski zatvor u Zemunu.
30) Prvi dan suđenja.
31) Drugi dan suđenja.
32) Treći dan suđenja. 3
3) Mil. beži preko zida.
34) Specijalno isleđenje povodom Mil. bekstva.
35) Presuda.
36) Noć u Desetki - susret sa grupom Mav.
37) Transport za Belu Crkvu.
38) Najlepši dan zatvora.
39) Gospodin Ministar.
40) Razgovori BB - SL - BP.
41) Povišenje kazne.
42) Transport za Beograd.
43) Po peti put Centralna milicija.
44) Željeznička stanica.
45) Idemo za mitrovački kazamat.
46) Vrata se zatvaraju.
47) U hodniku Uprave.
48) Karantin .....samica, izolovanje.
x DVE TAKTIKE SKP(b) :
a- Pretnje u „hladnom ratu“;
b- uljuljkivanje u trajan mir.
Metod vrućih i hladnih kupki.
x
Usamljenost heroja je aktivna. Umesto da priđu vremenu oni ga primiču sebi. Ne uključiti se u svet, nego svet uključiti u sebe.
*
Tuesday, May 20, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 19. avgust 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
19. avgust 1955 (nastavak)
Prvi razgovor sa B. B. Izložio sam mu svoju ideju polazeći od tradicije I. K. On dade svoj načelni pristanak, ali izrazi bojazan da se čitav poduhvat ne pretvori u debatni klub, u neku vrstu „brbljaonice“ kako je Lenjin nazvao buržoaski parlament. Potrebno bi bilo ukloniti iz postupka:
a) retorsku samodopadnost;
b) lični ukus;
c) apriorističke momente.
Prema njegovom mišljenju čitava stvar morala bi da ima smisao jednog intelektualnog kursa, sa zadaćom da svakome od nas uštedi vreme, i da nam omogući da u što kraćem vremenu i sa što manje izlišnog truda dobijemo uvid u niz problema od trajnog interesa. Tretiranje svakog problema imalo bi da bude informativnog karaktera - rekao sam - ali sa jednim posebnim odnosom prema celini opšteg problema. Celina se ne sme gubiti iz vida isto kao ni svrha.
x
Još uvek držim da je Tolstoj napisao samo jedan roman i to Anu Karenjinu, koja je definitivna kao i ma koji živi organizam. Ostala dela mogu se smatrati tek kao samo mestimično uspeli pokušaji da se iziđe izvan okvira romana, a da se roman ipak napiše. Vaskrsenje u etičko-propovedničkom smislu, a Rat i Mir u istorijsko-panoramskom.
Ovaj mrzovoljni starac koji je čitavog svog života glumio prepotentnog pokajnika, i u svojoj dekorativnoj izbi usred Jasne Poljane provodio pola sata na dan da bi odužio dug „dragom i jedino ispravnom narodu“, koji je tu privrženost prostom svetu dokazivao mokrenjem kraj seoskih taraba, i nazivanjem ruskih žena kobilama koje bi trebalo da oplemene dekadentnu aristokraciju (Gorki), taj nepopravljivi licemer, koji je najzad uspeo sebe sama da ubedi u iskrenost - načinio je takav varvarski pogrom umetnosti u svom kukavnom Putu u Život, da se ta komična knjiga pre može nazvati „Put u Smrt“ što ona realno i znači.
Ovaj pogrom liči na juriš tatarske konjice kroz jedno staro i lepo naselje. Tolstoj optužuje Renana da je krojače proglasio umetnicima, i to je sve što on vidi na piscu Isusovog Života, on se gnuša Nietzschea, on smatra da Huysmann boluje od erotomanije. On ne razume Baudelairea, Verlainea , Meterlinka, Malarmea. On je slep za Pissaroa, Monea, Manea, Renoirea, Sisleya.
On je putpuno gluv za Berlioza, Bramsa, Wagnera, Lista i Strausa. On Schumanna naziva sladunjavim. On prezire Shakespearea, ruga se Kiplingu , optužuje Rostana kao običnog falsifikatora. On smatra „divljim i besmislenim proizvode“ Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofila, Tasa, Miltona i Dantea. On smatra Michelangelov Strašni Sud ružnim. On govori: ibzeni, meterlinci i sa njima suvereno trpa u isti red nekakvog anonimusa Snaeidera i Stuka.
Za Beethovena milostivo dopušta da bez obzira na „veštačku formu“ muzike ima poneki dobar komad. Za njega Schopenhauerova je filosofija „nelepa“ (!!) Hauptman , Zola i Burže su dosadni. Don Kihot, David Koperfild (!!), Pikvikovci, Gogoljeve i Puškinove priče stvari bez sadržaja i pristupačne jedino ljudima „izvesnih klasa“. Wilde je naravno samo dekadent i esteta. Beethovenova Deveta, veći deo Shakespearea i Goethea, Molièreove komedije, Rafaelovo Preobraženje, sve je to rđava umetnost, jer nije hrišćanska i jer ne ujedinjuje ljude.
(A kukavni obojeni ispljuvci Lermita i Bastien-Lepansa ujedinjuju ljude?) Goetheov Faust ne čini pravi utisak. Verlainov pogled na svet je „učmala raspuštenost“, Wagnerov na muziku „da je ona izraz volje“. Namesto „besmislene i divlje proizvodnje“ preobraženi nam Tolstoj nudi svoju hrišćansku umetnost u vidu žanr slika, pejzaža, porcelanske lutke, narodne popevke, bajke koje „ujedinjuju ljude“.
Umesto Rembrandta – Überall ist Leben - Jaročenka, umesto Rodena - vašarske ukrase, umesto Rimbauda - ukrajinska podvriskivanja, umesto Shakespearea - Grimmove bajke za decu.
„(...) Hrišćanstvo prvih vremena priznavalo je dobrim umetničkim proizvodima legende, žitija, propovedi, molitve, pjenija i drugo što je izazivalo u ljudima osećaj ljubavi prema Hristu, umiljavanje pred njegovim životom, želju da se sleduje njegovom primeru. (...)“
(Put i šta je umetnost - Lav Tolstoj)
Zar socijalistički realizam danas ne priznaje vrednost samo onoj umetnosti koja poseduje upravo taj i takav herojsko-bogougodni smisao? Zar legende o junacima otadžbinskog rata nisu hrišćanske legende o kamenovanju arhiđakona Stefana, zar sovjetski romani nisu u stvari prerušena žitija svetaca, njihove pesme u stvari crkvene pridike ili molitve Diktatoru? Zar čitava sovjetska muzika, koja je zvanično priznata kao umetnost, nije samo pobožno pjenije u slavu socijalizma?
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
19. avgust 1955 (nastavak)
Prvi razgovor sa B. B. Izložio sam mu svoju ideju polazeći od tradicije I. K. On dade svoj načelni pristanak, ali izrazi bojazan da se čitav poduhvat ne pretvori u debatni klub, u neku vrstu „brbljaonice“ kako je Lenjin nazvao buržoaski parlament. Potrebno bi bilo ukloniti iz postupka:
a) retorsku samodopadnost;
b) lični ukus;
c) apriorističke momente.
Prema njegovom mišljenju čitava stvar morala bi da ima smisao jednog intelektualnog kursa, sa zadaćom da svakome od nas uštedi vreme, i da nam omogući da u što kraćem vremenu i sa što manje izlišnog truda dobijemo uvid u niz problema od trajnog interesa. Tretiranje svakog problema imalo bi da bude informativnog karaktera - rekao sam - ali sa jednim posebnim odnosom prema celini opšteg problema. Celina se ne sme gubiti iz vida isto kao ni svrha.
x
Još uvek držim da je Tolstoj napisao samo jedan roman i to Anu Karenjinu, koja je definitivna kao i ma koji živi organizam. Ostala dela mogu se smatrati tek kao samo mestimično uspeli pokušaji da se iziđe izvan okvira romana, a da se roman ipak napiše. Vaskrsenje u etičko-propovedničkom smislu, a Rat i Mir u istorijsko-panoramskom.
Ovaj mrzovoljni starac koji je čitavog svog života glumio prepotentnog pokajnika, i u svojoj dekorativnoj izbi usred Jasne Poljane provodio pola sata na dan da bi odužio dug „dragom i jedino ispravnom narodu“, koji je tu privrženost prostom svetu dokazivao mokrenjem kraj seoskih taraba, i nazivanjem ruskih žena kobilama koje bi trebalo da oplemene dekadentnu aristokraciju (Gorki), taj nepopravljivi licemer, koji je najzad uspeo sebe sama da ubedi u iskrenost - načinio je takav varvarski pogrom umetnosti u svom kukavnom Putu u Život, da se ta komična knjiga pre može nazvati „Put u Smrt“ što ona realno i znači.
Ovaj pogrom liči na juriš tatarske konjice kroz jedno staro i lepo naselje. Tolstoj optužuje Renana da je krojače proglasio umetnicima, i to je sve što on vidi na piscu Isusovog Života, on se gnuša Nietzschea, on smatra da Huysmann boluje od erotomanije. On ne razume Baudelairea, Verlainea , Meterlinka, Malarmea. On je slep za Pissaroa, Monea, Manea, Renoirea, Sisleya.
On je putpuno gluv za Berlioza, Bramsa, Wagnera, Lista i Strausa. On Schumanna naziva sladunjavim. On prezire Shakespearea, ruga se Kiplingu , optužuje Rostana kao običnog falsifikatora. On smatra „divljim i besmislenim proizvode“ Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofila, Tasa, Miltona i Dantea. On smatra Michelangelov Strašni Sud ružnim. On govori: ibzeni, meterlinci i sa njima suvereno trpa u isti red nekakvog anonimusa Snaeidera i Stuka.
Za Beethovena milostivo dopušta da bez obzira na „veštačku formu“ muzike ima poneki dobar komad. Za njega Schopenhauerova je filosofija „nelepa“ (!!) Hauptman , Zola i Burže su dosadni. Don Kihot, David Koperfild (!!), Pikvikovci, Gogoljeve i Puškinove priče stvari bez sadržaja i pristupačne jedino ljudima „izvesnih klasa“. Wilde je naravno samo dekadent i esteta. Beethovenova Deveta, veći deo Shakespearea i Goethea, Molièreove komedije, Rafaelovo Preobraženje, sve je to rđava umetnost, jer nije hrišćanska i jer ne ujedinjuje ljude.
(A kukavni obojeni ispljuvci Lermita i Bastien-Lepansa ujedinjuju ljude?) Goetheov Faust ne čini pravi utisak. Verlainov pogled na svet je „učmala raspuštenost“, Wagnerov na muziku „da je ona izraz volje“. Namesto „besmislene i divlje proizvodnje“ preobraženi nam Tolstoj nudi svoju hrišćansku umetnost u vidu žanr slika, pejzaža, porcelanske lutke, narodne popevke, bajke koje „ujedinjuju ljude“.
Umesto Rembrandta – Überall ist Leben - Jaročenka, umesto Rodena - vašarske ukrase, umesto Rimbauda - ukrajinska podvriskivanja, umesto Shakespearea - Grimmove bajke za decu.
„(...) Hrišćanstvo prvih vremena priznavalo je dobrim umetničkim proizvodima legende, žitija, propovedi, molitve, pjenija i drugo što je izazivalo u ljudima osećaj ljubavi prema Hristu, umiljavanje pred njegovim životom, želju da se sleduje njegovom primeru. (...)“
(Put i šta je umetnost - Lav Tolstoj)
Zar socijalistički realizam danas ne priznaje vrednost samo onoj umetnosti koja poseduje upravo taj i takav herojsko-bogougodni smisao? Zar legende o junacima otadžbinskog rata nisu hrišćanske legende o kamenovanju arhiđakona Stefana, zar sovjetski romani nisu u stvari prerušena žitija svetaca, njihove pesme u stvari crkvene pridike ili molitve Diktatoru? Zar čitava sovjetska muzika, koja je zvanično priznata kao umetnost, nije samo pobožno pjenije u slavu socijalizma?
Monday, May 19, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 19. avgust 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
19. avgust 1955.
Radio Beograd 19. avgusta u 17 časova: vođ levog krila britanske laburističke stranke g. Aneurin Bevan izrazio je zadovoljstvo zbog smanjenja oružanih snaga, koje je nedavno najavljeno od strane Sovjetskog Saveza. On je zahtevao od britanske vlade da preuzme inicijativu za dalje korake u pravcu opšteg smirenja.
Prema njegovom mišljenju u Ženevi će oktobra, svet očekivati od Zapadnog sveta dokaze privrženosti miru, koje je SSSR nedavno dao. Kao mere koje bi u tom duhu prebalo preduzeti g. Bevan je predložio smanjenje naoružanja i skraćenje vojnog roka u Britaniji, kao i zamenjivanje delegata vlade sa Formoze u Ujedinjenim nacijama delegatom kontinentalne Kine.
Od 1941. do današnjeg dana celokupna politika demokratskog sveta sastojala se u ravnomernom, ali besprestanom umiljavanju sovjetskom belom medvedu. Demokratski političari počevši od Rousevelta pa sve do Mendès Francea bacali su iz krize u krizu sve nove i nove, sve veće i veće, sve hranljivije i hranljivije komade „kontinentalnog mesa“ u usta ove večito nesite zveri.
Evropa je u tom razdoblju ličila na čoveka koji je prisiljen, ili barem drži da je prisiljen, da seče sa svog vlastitog tela hranu i baca je pred opaku alu, kako bi odložio da ga ova odjednom proguta. Ova je politika imala svojih uspona i svojih padova, kao i svaka uostalom, ali ono što je bilo za svih petnaest godina u njoj nije se menjalo: povlačenje, ustupci po cenu jednog traljavog i neizvesnog mira, kolebanja, vešto inficirane nade, jedan strašan i moralno neodgovoran oportunizam prema sudbini klase, koja je tim političarima bila predstavljena.
Svejedno je da li se pri tome radi o promeni Zakona o zajmu i najmu, o podeli Nemačke, o verbalnoj kuknjavi nad sudbinom čitavog jednog sveta na Istoku „koji je imao za sobom kulturnu istoriju“, a stvarnom zaboravljanju i toga sveta i njegove kulturne istorije pri prvom osmehu kremaljske oligarhije. Svejedno je da li se radi o nesrećnom ugovoru u Ženevi, koji je granicu komunizma pomakao za čitave milje bliže Indijskom okeanu, ili o prećutkivanju uloge koju je kontinentalna Kina odigrala u severnokorejskoj pustolovini.
(Bilo je savršeno jasno da je severnokorejski marš na Seul bio probni hitac jedne politike koja se pripremala u Moskvi. Da su SAD umesto izjave solidarnosti Južnoj Koreji poslali konjičke divizije i Sedmu flotu, jer se demokratija, kao što to obično čini, uplašila međunarodnih zapleta koji bi iz njene intervencije mogli da uslede, danas, ja sam ubeđen, ne bi već postojala ni Južna Koreja, ni Južni Vijetnam, ni Formoza, ili bi imali najstrašniji od svih dosadašnjih ratova, koga ćemo uostalom jednom ionako morati imati.)
Svejedno je da li je reč o stavu prema očiglednom neutralizmu, koji je bio onako patetički proklamovan iz Bandunga (dovoljno je bilo čitati komentare o konferencijama u Bandungu i Bangkoku koje su držane negde u isto vreme) ili o „Sovjetsko-Jugoslovenskoj Deklaraciji“, o uklanjanju MacArthura ili o savetima Sing-Man-Riju na umerenost. Savršeno svejedno.
Svi su ovi događaji stali u Prokrustovu postelju demokratsko-ćiftinske želje za mirom. U srži ovakve politike stajali su i sada još uvek stoje, bez obzira da li je vode ili jedino sugeriraju socijaldemokratske partije kontinenta. Njihovu sudbinu ne slikaju u zavidnim bojama ni marksistički lideri ni komunistička politička praksa. Oni se nalase na onoj kolebljivoj sredini koja predstavlja magistralu svake revolucije i svake kontrarevolucije.
Oni su izgubljeni u svakom slučaju. (Osim ako ne postanu renegati, što obično postaju. U Poljskoj oni su se utopili u komunističku partiju, u Istočnoj Nemačkoj predstavljaju samo prolaz i dekorativne saputnike komunista, u Italiji nemaju svoje politike nego je pozajmljuju, jedni od Togliattija , a drugi od hrišćanskih demokrata.
Osim toga ne sme se zaboraviti kako su socijalisti pali na ispitu klasne i revolucionarne svesti, zajedno sa pacifističkim pokretom koga su izdajnički napustili uoči Prvog rata. Od socijal-šovinista do komunističkih slugu ide ova kolebljiva socijaldemokratska politika.)
Nikad dovoljno levi u unutrašnjoj politici, nikad dovoljno desni u spoljnoj, pa ipak levi i desni u jednom polutanskom, eklekticističkom vidu, kontaktori pre revolucije, njeni neprijatelji za vreme revolucije, njene sluge posle revolucije, socijaldemokrati su neprirodna pojava političke istorije. U interesu proleterijata bore se sredstvima koje je stvorila buržoazija za svoje specifične ciljeve.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
19. avgust 1955.
Radio Beograd 19. avgusta u 17 časova: vođ levog krila britanske laburističke stranke g. Aneurin Bevan izrazio je zadovoljstvo zbog smanjenja oružanih snaga, koje je nedavno najavljeno od strane Sovjetskog Saveza. On je zahtevao od britanske vlade da preuzme inicijativu za dalje korake u pravcu opšteg smirenja.
Prema njegovom mišljenju u Ženevi će oktobra, svet očekivati od Zapadnog sveta dokaze privrženosti miru, koje je SSSR nedavno dao. Kao mere koje bi u tom duhu prebalo preduzeti g. Bevan je predložio smanjenje naoružanja i skraćenje vojnog roka u Britaniji, kao i zamenjivanje delegata vlade sa Formoze u Ujedinjenim nacijama delegatom kontinentalne Kine.
Od 1941. do današnjeg dana celokupna politika demokratskog sveta sastojala se u ravnomernom, ali besprestanom umiljavanju sovjetskom belom medvedu. Demokratski političari počevši od Rousevelta pa sve do Mendès Francea bacali su iz krize u krizu sve nove i nove, sve veće i veće, sve hranljivije i hranljivije komade „kontinentalnog mesa“ u usta ove večito nesite zveri.
Evropa je u tom razdoblju ličila na čoveka koji je prisiljen, ili barem drži da je prisiljen, da seče sa svog vlastitog tela hranu i baca je pred opaku alu, kako bi odložio da ga ova odjednom proguta. Ova je politika imala svojih uspona i svojih padova, kao i svaka uostalom, ali ono što je bilo za svih petnaest godina u njoj nije se menjalo: povlačenje, ustupci po cenu jednog traljavog i neizvesnog mira, kolebanja, vešto inficirane nade, jedan strašan i moralno neodgovoran oportunizam prema sudbini klase, koja je tim političarima bila predstavljena.
Svejedno je da li se pri tome radi o promeni Zakona o zajmu i najmu, o podeli Nemačke, o verbalnoj kuknjavi nad sudbinom čitavog jednog sveta na Istoku „koji je imao za sobom kulturnu istoriju“, a stvarnom zaboravljanju i toga sveta i njegove kulturne istorije pri prvom osmehu kremaljske oligarhije. Svejedno je da li se radi o nesrećnom ugovoru u Ženevi, koji je granicu komunizma pomakao za čitave milje bliže Indijskom okeanu, ili o prećutkivanju uloge koju je kontinentalna Kina odigrala u severnokorejskoj pustolovini.
(Bilo je savršeno jasno da je severnokorejski marš na Seul bio probni hitac jedne politike koja se pripremala u Moskvi. Da su SAD umesto izjave solidarnosti Južnoj Koreji poslali konjičke divizije i Sedmu flotu, jer se demokratija, kao što to obično čini, uplašila međunarodnih zapleta koji bi iz njene intervencije mogli da uslede, danas, ja sam ubeđen, ne bi već postojala ni Južna Koreja, ni Južni Vijetnam, ni Formoza, ili bi imali najstrašniji od svih dosadašnjih ratova, koga ćemo uostalom jednom ionako morati imati.)
Svejedno je da li je reč o stavu prema očiglednom neutralizmu, koji je bio onako patetički proklamovan iz Bandunga (dovoljno je bilo čitati komentare o konferencijama u Bandungu i Bangkoku koje su držane negde u isto vreme) ili o „Sovjetsko-Jugoslovenskoj Deklaraciji“, o uklanjanju MacArthura ili o savetima Sing-Man-Riju na umerenost. Savršeno svejedno.
Svi su ovi događaji stali u Prokrustovu postelju demokratsko-ćiftinske želje za mirom. U srži ovakve politike stajali su i sada još uvek stoje, bez obzira da li je vode ili jedino sugeriraju socijaldemokratske partije kontinenta. Njihovu sudbinu ne slikaju u zavidnim bojama ni marksistički lideri ni komunistička politička praksa. Oni se nalase na onoj kolebljivoj sredini koja predstavlja magistralu svake revolucije i svake kontrarevolucije.
Oni su izgubljeni u svakom slučaju. (Osim ako ne postanu renegati, što obično postaju. U Poljskoj oni su se utopili u komunističku partiju, u Istočnoj Nemačkoj predstavljaju samo prolaz i dekorativne saputnike komunista, u Italiji nemaju svoje politike nego je pozajmljuju, jedni od Togliattija , a drugi od hrišćanskih demokrata.
Osim toga ne sme se zaboraviti kako su socijalisti pali na ispitu klasne i revolucionarne svesti, zajedno sa pacifističkim pokretom koga su izdajnički napustili uoči Prvog rata. Od socijal-šovinista do komunističkih slugu ide ova kolebljiva socijaldemokratska politika.)
Nikad dovoljno levi u unutrašnjoj politici, nikad dovoljno desni u spoljnoj, pa ipak levi i desni u jednom polutanskom, eklekticističkom vidu, kontaktori pre revolucije, njeni neprijatelji za vreme revolucije, njene sluge posle revolucije, socijaldemokrati su neprirodna pojava političke istorije. U interesu proleterijata bore se sredstvima koje je stvorila buržoazija za svoje specifične ciljeve.
Friday, May 16, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 18. avgust 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
18. avgust 1955.
Odlučujem da u dogledno vreme načinim još jedan pokušaj sa marksizmom. Moj stav prema njemu je stvar intelektualnog poštenja. Ranije studije Marxa, Engelsa i Lenjina, iako su bile potpune u smislu toga što sam sa jakom, ali neprijateljskom pažnjom pročitao sve njihove tekstove, imale su ipak tri svojstva koja su znatno umanjivala značaj zaključaka do kojih sam došao:
a) Parcijalno ulaženje u problem - jer na kraju krajeva ne radi se o tome da li je ovaj ili onaj stav doktrine tačan ili ne, nego da li je ona integralno istinita, što će reći politički jedino moguća - sa nedovoljnim poznavanjem nauka na kojima se marksizam i temelji i najviše zadržava: političke istorije, ekonomije i sociologije.
b) Polemičarska pristrasnost, neprijateljsko otklanjanje a priori.
c) Cepidlačenje na pojedinostima bez uviđanja celine. Potrebno je naoružati se strpljenjem i savešću, pa ma šta otuda proisteklo. Ako i budem došao do uverenja da su marksisti u pravu u pogledu svojih nazora, nadam se da to za mene neće značiti da su u pravu i u pogledu njihove političke primene. No strahujem da bi i to moglo biti. Bio bi to strahovit udarac na moj svet.
Ali treba biti hrabar i podneti ga, jer ako dođe, uvek je došao na vreme, da popravim stare i izbegnem nove zablude.
Jedan komunist bi rekao da sam tipičan „inteligent“. U tom slučaju Z. D. bi govorio sa izvesnom i pomalo prezirnom naklonošću, da sam bio „naivni građanski humanist“, koji se zapleo u mreži večitih ideja i, premda je priznavao ispravnost marksističkog stanovišta, nikad nije imao ni hrabrosti ni volje da iz toga izvede praktične zaključke. Neka bude što je rečeno.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
18. avgust 1955.
Odlučujem da u dogledno vreme načinim još jedan pokušaj sa marksizmom. Moj stav prema njemu je stvar intelektualnog poštenja. Ranije studije Marxa, Engelsa i Lenjina, iako su bile potpune u smislu toga što sam sa jakom, ali neprijateljskom pažnjom pročitao sve njihove tekstove, imale su ipak tri svojstva koja su znatno umanjivala značaj zaključaka do kojih sam došao:
a) Parcijalno ulaženje u problem - jer na kraju krajeva ne radi se o tome da li je ovaj ili onaj stav doktrine tačan ili ne, nego da li je ona integralno istinita, što će reći politički jedino moguća - sa nedovoljnim poznavanjem nauka na kojima se marksizam i temelji i najviše zadržava: političke istorije, ekonomije i sociologije.
b) Polemičarska pristrasnost, neprijateljsko otklanjanje a priori.
c) Cepidlačenje na pojedinostima bez uviđanja celine. Potrebno je naoružati se strpljenjem i savešću, pa ma šta otuda proisteklo. Ako i budem došao do uverenja da su marksisti u pravu u pogledu svojih nazora, nadam se da to za mene neće značiti da su u pravu i u pogledu njihove političke primene. No strahujem da bi i to moglo biti. Bio bi to strahovit udarac na moj svet.
Ali treba biti hrabar i podneti ga, jer ako dođe, uvek je došao na vreme, da popravim stare i izbegnem nove zablude.
Jedan komunist bi rekao da sam tipičan „inteligent“. U tom slučaju Z. D. bi govorio sa izvesnom i pomalo prezirnom naklonošću, da sam bio „naivni građanski humanist“, koji se zapleo u mreži večitih ideja i, premda je priznavao ispravnost marksističkog stanovišta, nikad nije imao ni hrabrosti ni volje da iz toga izvede praktične zaključke. Neka bude što je rečeno.
Wednesday, May 14, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 16. avgust 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. avgust 1955.
Gospođa Stan. je otputovala za Kazablanku.
x
(Nastavak sećanja sa konferencije 3. novembra 1948. odnosno dnevnika od 10. avgusta.)
- Najpre, želim da znam kako vi zamišljate tu koordinaciju? - Mada van zemlje - rekao je on, govorio je polako sa velikom opreznošću - mi nismo ostajali neobavešteni o političkoj situaciji od 1945. naovamo. Došli smo do uverenja da se snaga opozicije rasipa i da njena slabost potiče od njene rasejanosti. Vi znate, ako deset puta udarite na deset raznih mesta, efekat će biti manji nego kad ujedinjenom snagom tih deset udaraca udarite na jednom mestu.
Ovaj princip je prost. Mi svakako ne mislimo da opozicija nije imala u vidu ujedinjenje snaga, ali konspirativne okolnosti, strah od provale ... najzad surevnjivost u pitanju kome poveriti voćstvo, sprečavali su tu spasonosnu ideju da dođe do izražaja.
Prirodno je što smo smatrali da samo jedan istinski autoritet koji bi implicirao istovremeno političku, patriotsku i moralnu ideju, može skloniti te grupe da svoja lokalna načela podvrgnu cilju koji je iznad njih, na kraju krajeva radi kojih su i ta načela stvorena. Ja ne mislim ovde ni na jednu ličnost, ja mislim, kao što opažate na ideju. Nalazite li da nemam pravo?
Smisao ovog slatkorečivog uvoda bacao me je u brigu. Protivrazloga nisam imao. On je bio do sada u pravu. Rekoh mu to. Mil. reče prvi put: „Naravno da ste u pravu“. To „naravno“ mi se nimalo nije svidelo. Mil. je jedva čekao da se nađem u situaciji u kojoj nisam mogao da oponiram, a da ne naiđem na neraspoloženje svojih drugova. Ali to „naravno“ istovremeno je značilo i to da je Šimenc i do sada govorio stvari sa kojima se Mil. slagao. Da je najzad i do sada bio u pravu, što je opet imalo da znači da ja nisam bio u pravu.
- E, pa pogledajte - nastavi on - ko može biti pozvan da predvodi sve nas, ako ne oni koji su to i do sada činili? Najzad, pomislih. Bio sam spasen. Inicijativa je opet prešla u moje ruke. Opazih da se Z. namršti i da se čak i B. M. neprijatno trgao. Požurih da iskoristim povoljan položaj u koji me je stavio Šimenc:
- Upravo to - rekoh hladno - mi izričito ne mislimo. Po našem uverenju i političkom iskustvu ti o kojima vi govorite, poslednji su kojima bi mi sudbinu svojih ideja i drugova predali u ruke. Nadam se da sam dovoljno jasan. Sve probe sa njima su učinjene. Sve su od reda propale. Oni su dvadeset godina imali vremena da iskoriste svoj autoritet. Sada je on potpuno proigran. Mi nemamo više ljudi i očekivanja za eksperimente u koje sumnjamo.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. avgust 1955.
Gospođa Stan. je otputovala za Kazablanku.
x
(Nastavak sećanja sa konferencije 3. novembra 1948. odnosno dnevnika od 10. avgusta.)
- Najpre, želim da znam kako vi zamišljate tu koordinaciju? - Mada van zemlje - rekao je on, govorio je polako sa velikom opreznošću - mi nismo ostajali neobavešteni o političkoj situaciji od 1945. naovamo. Došli smo do uverenja da se snaga opozicije rasipa i da njena slabost potiče od njene rasejanosti. Vi znate, ako deset puta udarite na deset raznih mesta, efekat će biti manji nego kad ujedinjenom snagom tih deset udaraca udarite na jednom mestu.
Ovaj princip je prost. Mi svakako ne mislimo da opozicija nije imala u vidu ujedinjenje snaga, ali konspirativne okolnosti, strah od provale ... najzad surevnjivost u pitanju kome poveriti voćstvo, sprečavali su tu spasonosnu ideju da dođe do izražaja.
Prirodno je što smo smatrali da samo jedan istinski autoritet koji bi implicirao istovremeno političku, patriotsku i moralnu ideju, može skloniti te grupe da svoja lokalna načela podvrgnu cilju koji je iznad njih, na kraju krajeva radi kojih su i ta načela stvorena. Ja ne mislim ovde ni na jednu ličnost, ja mislim, kao što opažate na ideju. Nalazite li da nemam pravo?
Smisao ovog slatkorečivog uvoda bacao me je u brigu. Protivrazloga nisam imao. On je bio do sada u pravu. Rekoh mu to. Mil. reče prvi put: „Naravno da ste u pravu“. To „naravno“ mi se nimalo nije svidelo. Mil. je jedva čekao da se nađem u situaciji u kojoj nisam mogao da oponiram, a da ne naiđem na neraspoloženje svojih drugova. Ali to „naravno“ istovremeno je značilo i to da je Šimenc i do sada govorio stvari sa kojima se Mil. slagao. Da je najzad i do sada bio u pravu, što je opet imalo da znači da ja nisam bio u pravu.
- E, pa pogledajte - nastavi on - ko može biti pozvan da predvodi sve nas, ako ne oni koji su to i do sada činili? Najzad, pomislih. Bio sam spasen. Inicijativa je opet prešla u moje ruke. Opazih da se Z. namršti i da se čak i B. M. neprijatno trgao. Požurih da iskoristim povoljan položaj u koji me je stavio Šimenc:
- Upravo to - rekoh hladno - mi izričito ne mislimo. Po našem uverenju i političkom iskustvu ti o kojima vi govorite, poslednji su kojima bi mi sudbinu svojih ideja i drugova predali u ruke. Nadam se da sam dovoljno jasan. Sve probe sa njima su učinjene. Sve su od reda propale. Oni su dvadeset godina imali vremena da iskoriste svoj autoritet. Sada je on potpuno proigran. Mi nemamo više ljudi i očekivanja za eksperimente u koje sumnjamo.
Tuesday, May 13, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 15. avgust 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. avgust 1955. (nastavak)
Razgovara sa ( ) o Sv. Pavlu! Voleo bih jedan spontan sastanak sa njim. Renegati uvek imaju da opravdaju svoj postupak. Zato se od njih najviše doznaje. Ko je mogao dati najbolja obaveštenja o kamenovanju arhiđakona Stefana do Savle koji je izvršiocima čuvao haljine?
„(...) Buržoazija će pružiti još mnogo manje otpora no nekadašnja aristokratija, jer staro plemstvo, čak i bez obzira na svoju bednu nemoć, na svoju mlitavost izazvanu razuzdanim životom, na svoju pokvarenost izazvanu dodvoravanjem, ipak je bilo nadahnuto izvesnim puen d'honeur-om, kojeg nema kod naše buržoazije. (...)“
(Heinrich Heine)
Upravo taj potpuni nedostatak „puen d'honeur“-a, to superiorno odbacivanje časti kao neracionalnog osećanja, je svojstvo kojim se ponosi jedan razuman burger. Poslovne obaveze ne podležu jemstvu časti nego interesa. Čast je jedna staromodna zabava dokonih plemića, koju zaposleni buržoa ne sme da ima, i koja je nestala zajedno sa kadrilima Rameaua i kratkim pantalonama aristokrata.
Ne, Heine, nimalo ne pocenjuje ličnu snagu jednog buržuja u otporu koga će on dati proleterskoj revoluciji. On jedino potcenjuje sredstva, bezlična sredstva koja tome buržuju stoje na raspolaganju. U tim sredstvima je i razlog otpora. Kada njih ne bi bilo, uništiti jednu demokratsko-buržujsku državu koja bi za svoju odbranu imala jedino karakterna svojstva građana, bilo bi lakše nego napisati istoriju tog poduhvata.
Zar je materinska ljubav pre hiljadu godina toliko dobila u snazi, da jedna buržujka više ne može da kaže svom sinu: „Sa štitom ili na njemu?“ Zar je Kornelija Grasi manje volela svoju decu od moje majke? Zar je život za hiljadu godina toliko dobio važnosti, da nijedno sredstvo u njegovu odbranu nije zabranjeno? Zar više nema ruke koja bi se za istinu sama stavila u plamen?
Zar je kukavni život jednog kasapina iz predgrađa vrednije od Neyovog, koji samo u toku jedne bitke izmenja više konja ispod sebe, nego što jedan buržuj ima misli u toku čitavog života? Zar je smrt postostručila svoju nepopavljivost, kada je se danas plašimo sto puta više nego juče?
x
„(...) Između njega i ostalih romantičara oštru graničnu liniju povlači i to što je on“ Balzac „nenadmašno realistički prikazao neizbežan pad svojih nesavremenih junaka, njihov neizbežan poraz u borbi protiv njihovog doba i njihovo udaljavanje ili tačnije: njihovo uklanjanje iz života. (...)“
(Polemika između Balzaca i Stendhala - György Lukács)
Eto otprilike to želim da postignem sa Njegovan-Turjaškima! Mora se priznati da su iako jednostrano, iako dogmatski, iako bez finijeg razumevanja za umetnički postupak, i sa snažnijim osećanjem doba nego čoveka, marksistički kritičari od vremena Marxovih i Engelsovih komentara Ljudske komedije na jedan studiozan način uspeli da opišu m e h a n i z a m društvenih odnosa u Balzacovim romanima.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. avgust 1955. (nastavak)
Razgovara sa ( ) o Sv. Pavlu! Voleo bih jedan spontan sastanak sa njim. Renegati uvek imaju da opravdaju svoj postupak. Zato se od njih najviše doznaje. Ko je mogao dati najbolja obaveštenja o kamenovanju arhiđakona Stefana do Savle koji je izvršiocima čuvao haljine?
„(...) Buržoazija će pružiti još mnogo manje otpora no nekadašnja aristokratija, jer staro plemstvo, čak i bez obzira na svoju bednu nemoć, na svoju mlitavost izazvanu razuzdanim životom, na svoju pokvarenost izazvanu dodvoravanjem, ipak je bilo nadahnuto izvesnim puen d'honeur-om, kojeg nema kod naše buržoazije. (...)“
(Heinrich Heine)
Upravo taj potpuni nedostatak „puen d'honeur“-a, to superiorno odbacivanje časti kao neracionalnog osećanja, je svojstvo kojim se ponosi jedan razuman burger. Poslovne obaveze ne podležu jemstvu časti nego interesa. Čast je jedna staromodna zabava dokonih plemića, koju zaposleni buržoa ne sme da ima, i koja je nestala zajedno sa kadrilima Rameaua i kratkim pantalonama aristokrata.
Ne, Heine, nimalo ne pocenjuje ličnu snagu jednog buržuja u otporu koga će on dati proleterskoj revoluciji. On jedino potcenjuje sredstva, bezlična sredstva koja tome buržuju stoje na raspolaganju. U tim sredstvima je i razlog otpora. Kada njih ne bi bilo, uništiti jednu demokratsko-buržujsku državu koja bi za svoju odbranu imala jedino karakterna svojstva građana, bilo bi lakše nego napisati istoriju tog poduhvata.
Zar je materinska ljubav pre hiljadu godina toliko dobila u snazi, da jedna buržujka više ne može da kaže svom sinu: „Sa štitom ili na njemu?“ Zar je Kornelija Grasi manje volela svoju decu od moje majke? Zar je život za hiljadu godina toliko dobio važnosti, da nijedno sredstvo u njegovu odbranu nije zabranjeno? Zar više nema ruke koja bi se za istinu sama stavila u plamen?
Zar je kukavni život jednog kasapina iz predgrađa vrednije od Neyovog, koji samo u toku jedne bitke izmenja više konja ispod sebe, nego što jedan buržuj ima misli u toku čitavog života? Zar je smrt postostručila svoju nepopavljivost, kada je se danas plašimo sto puta više nego juče?
x
„(...) Između njega i ostalih romantičara oštru graničnu liniju povlači i to što je on“ Balzac „nenadmašno realistički prikazao neizbežan pad svojih nesavremenih junaka, njihov neizbežan poraz u borbi protiv njihovog doba i njihovo udaljavanje ili tačnije: njihovo uklanjanje iz života. (...)“
(Polemika između Balzaca i Stendhala - György Lukács)
Eto otprilike to želim da postignem sa Njegovan-Turjaškima! Mora se priznati da su iako jednostrano, iako dogmatski, iako bez finijeg razumevanja za umetnički postupak, i sa snažnijim osećanjem doba nego čoveka, marksistički kritičari od vremena Marxovih i Engelsovih komentara Ljudske komedije na jedan studiozan način uspeli da opišu m e h a n i z a m društvenih odnosa u Balzacovim romanima.
Monday, May 12, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 15. avgust 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. avgust 1955.
„(...) Ukupan nacionalni dohodak Zapadne Nemačke i Zapadnog Berlina iznosi 151 milion maraka. (...) Samo u toku prošle godine Zapadna Nemačka izvezla je za 2 milijarde i 800 miliona maraka više robe nego što je uvezla. Na taj način ona je povećavala svoj devizni rezervni fond na 11 milijardi maraka. (...)“
Politika od 15 avgusta - Leon Davičo.
Osnovna koncepcija nemačke politike posle svakog izgubljenog rata je ucena. Ovo je drugi put u političkoj istoriji da komunizam posluži kao razlog za prosperitet. Vajmarska Nemačka ucenjivala je Saveznike boljševizmom. Potsdamska Nemačka čini to sa SSSR-om. Ali se čini kao da ovog puta to nije sasvim dovoljno. Zato Kancelar u svojim razgovorima sa Saveznicima dodaje listi opasnosti još jednu: vaskrsenje nacional-socijalizma.
On podseća na krizu koja je Republiku izručila Adolfu Hitleru. On podseća da se Hitler naselio u Nemačku kroz prazne - pa i ipak tako strašno pune - džepove njenih građana. Eto gde je razlog nacionalnom dohotku od 151 milijarde maraka.
x
Danas imamo samo jednog kritičara uz mnoštvo polemičara. Reč „polemičar“ samo je do izvesne granice shvaćena prema tumačenju Belinskog koga je izneo u uvodniku članka „O kritici i književnim mišljenjima - Moskovskog Posmatrača“ od 1836: „(...) Svako kritičko rasmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, većim, što se odnosi na njega, nije kritika nego polemika. (...)
Pod rečju „polemika“ ne podrazumevam prepirku već sve što se naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu. Cilj kritike - proveravanje činjenica mišljenjem. Cilj polemike je - odbrana zdravog razuma. (...)“ (Ja bih rekao odbrana jednog zdravog razuma.) To mi je palo na pamet čitajući recenziju Proklete Avlije - Borislava Mihajlovića - u Nedeljnim informativnim novinama.
Samo jedna reč mogla bi opisati čoveka o kome govorim: on je ili će biti grand-senjer naše kritike. Najbolji spoj Skerlićeve predanosti i gospodstva Bogdana Popovića , vatrenost prvog i nepristrasnost drugog, strasti i duha, hrabrosti i urednosti. To je jedini kritičar kome bih dozvolio da pročita Dnevnik jednog konfidenta.
x
Zašto bi Kastorp bio „tipski“, a jedan Lafkadio ne. Čega ima više od vremena - osim možda lokalne živopisnosti - u Vronskom, Klim Samginu, Stavroginu, Raskoljnikovu, Ruđinu, Sanjinu, Čičikovu, Ašenbahu, Leverkinu, Ponsu, Rastinjaku, Votrenu ili Dimitriju Karamazovu, što u istoj možda još većoj meri ne nose u sebi jedan Robert Jordan, Gregor Somsa, Riketin ili Svan?
(Vreme nije sadržano jedino u neposredno opisanom društvu nego i u duhu što ga ono stvara u sebi. Put umetničkog saznavanja je involutivan. Uostalom iznad jednog vremena postoje sva vremena. Nije li onda jedan dr Faust ili Hamlet ili Don Kihot više „tipski“ u večito ljudskom smislu nego svi ti Raskoljnikovi, Samgini, Kastorpi, pa čak i Jordani, Somsi, jer oni nisu ništa drugo nego značenje hamletovske, faustovske, don kihotske i odisejske ideje prevedene na jezik svog doba.)
x
Čudno - nije reč o hrabrosti. Reč je o otmenosti. Gde je sada maršal Francuske koji je pretpostavio da zasluži gnjev svog kralja izuzimajući se od Vojnog suda, nego da izrekne smrtnu presudu maršalu Neyu „koga neprijatelji Francuske ne mogu da se sete, a da ne zadrhte od poniženja?“ Gde je kralj koji bi na maršalovo pismo odgovorio kao poslednji Bourbon, ljupko i bez srdžbe?
„Tri meseca zatvora piscu ovog lepog pisma“. Gde je Danton čijoj plemenitosti nije mogao da nahudi ni lopovluk, gde Mirabeau čije bi se reči skamenile u vazduhu da traju, gde je Clarence koji je bio udavljen u najboljoj malvaziji, gde je Marie Antoinettea koja je umela zaista bezazleno da narodu koji je bio gladan predloži kolače umesto hleba, gde dani Konventa (koga, uzgred, ne trpim) u kome su se za jedan dan izgovorile mudrije i lepše reči, nego u našem parlamentu za čitavo vreme njegovog izlišnog postojanja?
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. avgust 1955.
„(...) Ukupan nacionalni dohodak Zapadne Nemačke i Zapadnog Berlina iznosi 151 milion maraka. (...) Samo u toku prošle godine Zapadna Nemačka izvezla je za 2 milijarde i 800 miliona maraka više robe nego što je uvezla. Na taj način ona je povećavala svoj devizni rezervni fond na 11 milijardi maraka. (...)“
Politika od 15 avgusta - Leon Davičo.
Osnovna koncepcija nemačke politike posle svakog izgubljenog rata je ucena. Ovo je drugi put u političkoj istoriji da komunizam posluži kao razlog za prosperitet. Vajmarska Nemačka ucenjivala je Saveznike boljševizmom. Potsdamska Nemačka čini to sa SSSR-om. Ali se čini kao da ovog puta to nije sasvim dovoljno. Zato Kancelar u svojim razgovorima sa Saveznicima dodaje listi opasnosti još jednu: vaskrsenje nacional-socijalizma.
On podseća na krizu koja je Republiku izručila Adolfu Hitleru. On podseća da se Hitler naselio u Nemačku kroz prazne - pa i ipak tako strašno pune - džepove njenih građana. Eto gde je razlog nacionalnom dohotku od 151 milijarde maraka.
x
Danas imamo samo jednog kritičara uz mnoštvo polemičara. Reč „polemičar“ samo je do izvesne granice shvaćena prema tumačenju Belinskog koga je izneo u uvodniku članka „O kritici i književnim mišljenjima - Moskovskog Posmatrača“ od 1836: „(...) Svako kritičko rasmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, većim, što se odnosi na njega, nije kritika nego polemika. (...)
Pod rečju „polemika“ ne podrazumevam prepirku već sve što se naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu. Cilj kritike - proveravanje činjenica mišljenjem. Cilj polemike je - odbrana zdravog razuma. (...)“ (Ja bih rekao odbrana jednog zdravog razuma.) To mi je palo na pamet čitajući recenziju Proklete Avlije - Borislava Mihajlovića - u Nedeljnim informativnim novinama.
Samo jedna reč mogla bi opisati čoveka o kome govorim: on je ili će biti grand-senjer naše kritike. Najbolji spoj Skerlićeve predanosti i gospodstva Bogdana Popovića , vatrenost prvog i nepristrasnost drugog, strasti i duha, hrabrosti i urednosti. To je jedini kritičar kome bih dozvolio da pročita Dnevnik jednog konfidenta.
x
Zašto bi Kastorp bio „tipski“, a jedan Lafkadio ne. Čega ima više od vremena - osim možda lokalne živopisnosti - u Vronskom, Klim Samginu, Stavroginu, Raskoljnikovu, Ruđinu, Sanjinu, Čičikovu, Ašenbahu, Leverkinu, Ponsu, Rastinjaku, Votrenu ili Dimitriju Karamazovu, što u istoj možda još većoj meri ne nose u sebi jedan Robert Jordan, Gregor Somsa, Riketin ili Svan?
(Vreme nije sadržano jedino u neposredno opisanom društvu nego i u duhu što ga ono stvara u sebi. Put umetničkog saznavanja je involutivan. Uostalom iznad jednog vremena postoje sva vremena. Nije li onda jedan dr Faust ili Hamlet ili Don Kihot više „tipski“ u večito ljudskom smislu nego svi ti Raskoljnikovi, Samgini, Kastorpi, pa čak i Jordani, Somsi, jer oni nisu ništa drugo nego značenje hamletovske, faustovske, don kihotske i odisejske ideje prevedene na jezik svog doba.)
x
Čudno - nije reč o hrabrosti. Reč je o otmenosti. Gde je sada maršal Francuske koji je pretpostavio da zasluži gnjev svog kralja izuzimajući se od Vojnog suda, nego da izrekne smrtnu presudu maršalu Neyu „koga neprijatelji Francuske ne mogu da se sete, a da ne zadrhte od poniženja?“ Gde je kralj koji bi na maršalovo pismo odgovorio kao poslednji Bourbon, ljupko i bez srdžbe?
„Tri meseca zatvora piscu ovog lepog pisma“. Gde je Danton čijoj plemenitosti nije mogao da nahudi ni lopovluk, gde Mirabeau čije bi se reči skamenile u vazduhu da traju, gde je Clarence koji je bio udavljen u najboljoj malvaziji, gde je Marie Antoinettea koja je umela zaista bezazleno da narodu koji je bio gladan predloži kolače umesto hleba, gde dani Konventa (koga, uzgred, ne trpim) u kome su se za jedan dan izgovorile mudrije i lepše reči, nego u našem parlamentu za čitavo vreme njegovog izlišnog postojanja?
Friday, May 09, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 13. avgust 1955. (II nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. avgust 1955. (nastavak)
Nama nisu potrebni Ruđini koji će se uspeti na barikade po nalogu svoje superiorne dosade. Nama su takođe odvratni suvi, cepidlački heroji dužnosti. Zar nisu načela bila ta koja su od Robespierrea stvorila giljotinu koja hoda? Mi preziremo ropska osećanja kada dižu revoluciju. Mi ne opraštamo onima koji vele da saradnjom potkopavaju tiraniju.
Toliko isto volje i vremena ima krtica da izrije zemlju. Mi ne verujemo onima koji obećavaju „najbolju krv iz srca“ pošto su njen najveći deo prodali Louisu-Philippeu i rođaku Solomonu Hanjeu. Mi pljujemo na one koji ne umeju da pomognu svojoj nadi. Jer mi nemamo talenta za jagnjad. Strpljenje je izgovor za nemoć ili kukavičluk, što je još gore.
x
Političko poreklo krilatice o „aktivnoj koegzistenciji“. Slučaj Mendès-France . Hiljadu devetsto četrdeset osma. Perón i problem savremene diktature. Alijansa Nehru-Tito-U Nu. Socijal-demokratija u drugoj polovini XX veka. Egipatska revolucija. Uloga Federalne Republike u sutrašnjici Evrope. Zagonetka: Elba - ne Rajna. O Slovenstvu. Da li je socijalizam neizbežan? Potsdamska zabluda.
Moderni kolonijalizam. Georg Strasser. Mirovni utopisti. Ko želi neutralizam? Za koga radi vreme? Ser Winston Churchill . Socijal-demokratska internacionala. Sudbina Balkanskog saveza. Novi kurs sovjetske politike i njegovi uzroci. Indokina - Azijski Minhen. Deklaracija vlade FNRJ i SSSR. Socijalizam i kaste. O demokratiji. Da li je Danska prirodna država? Tehnika i revolucija. Socijalistički feudalizam.
x
Posle 1848. nebo nije bilo nastanjeno jedino „mit den Engeln und den Spatzen“ kamo ih je uputio oduševljeni Heine nego i njime lično. Posle 1848. pesnik je shvatio da se čovek nikad ne sme odreći svog prava na nebo, koje je isto toliko nepovredivo koliko i pravo na hleb.
x
Nigde ni u jednom sistemu osim možda u „zlatnom dobu feudalizma“ nije postojala tako iznijansirana hijerarhija međusobne zavisnosti, niti su vazalno odnosi bili tako rafinirani kao u jednom socijal-komunističkom režimu. Izraz koji bi najbolje odgovarao stanju tih odnosa bio bi „feudalni socijalizam“.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. avgust 1955. (nastavak)
Nama nisu potrebni Ruđini koji će se uspeti na barikade po nalogu svoje superiorne dosade. Nama su takođe odvratni suvi, cepidlački heroji dužnosti. Zar nisu načela bila ta koja su od Robespierrea stvorila giljotinu koja hoda? Mi preziremo ropska osećanja kada dižu revoluciju. Mi ne opraštamo onima koji vele da saradnjom potkopavaju tiraniju.
Toliko isto volje i vremena ima krtica da izrije zemlju. Mi ne verujemo onima koji obećavaju „najbolju krv iz srca“ pošto su njen najveći deo prodali Louisu-Philippeu i rođaku Solomonu Hanjeu. Mi pljujemo na one koji ne umeju da pomognu svojoj nadi. Jer mi nemamo talenta za jagnjad. Strpljenje je izgovor za nemoć ili kukavičluk, što je još gore.
x
Političko poreklo krilatice o „aktivnoj koegzistenciji“. Slučaj Mendès-France . Hiljadu devetsto četrdeset osma. Perón i problem savremene diktature. Alijansa Nehru-Tito-U Nu. Socijal-demokratija u drugoj polovini XX veka. Egipatska revolucija. Uloga Federalne Republike u sutrašnjici Evrope. Zagonetka: Elba - ne Rajna. O Slovenstvu. Da li je socijalizam neizbežan? Potsdamska zabluda.
Moderni kolonijalizam. Georg Strasser. Mirovni utopisti. Ko želi neutralizam? Za koga radi vreme? Ser Winston Churchill . Socijal-demokratska internacionala. Sudbina Balkanskog saveza. Novi kurs sovjetske politike i njegovi uzroci. Indokina - Azijski Minhen. Deklaracija vlade FNRJ i SSSR. Socijalizam i kaste. O demokratiji. Da li je Danska prirodna država? Tehnika i revolucija. Socijalistički feudalizam.
x
Posle 1848. nebo nije bilo nastanjeno jedino „mit den Engeln und den Spatzen“ kamo ih je uputio oduševljeni Heine nego i njime lično. Posle 1848. pesnik je shvatio da se čovek nikad ne sme odreći svog prava na nebo, koje je isto toliko nepovredivo koliko i pravo na hleb.
x
Nigde ni u jednom sistemu osim možda u „zlatnom dobu feudalizma“ nije postojala tako iznijansirana hijerarhija međusobne zavisnosti, niti su vazalno odnosi bili tako rafinirani kao u jednom socijal-komunističkom režimu. Izraz koji bi najbolje odgovarao stanju tih odnosa bio bi „feudalni socijalizam“.
Thursday, May 08, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 13. avgust 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. avgust 1955. (nastavak)
Hrišćanstvo kao i komunizam zavere su protiv duha, njihovo poreklo je u buntu siromaha, njihove nade okrenute budućnosti, njihove metode okrutne, a doktrine mistične. Obe religije raspolažu sredstvima koja obezbeđuju moć: fanatizmom svojih sledbenika i birokratskom organizacijom. Obe imaju svoj pakao koji jeste i svoj, svoj raj koji će biti. Obe svoje bogove, proroke, jevanđeliste, apostole, pape, apostate, jeretike i autodafe. Obe svoje Biblije.
I jedna i druga religija preti da popravi svet. Ono što je za prve Sudnji dan, za druge je Proleterska revolucija. Diktatura Boga nije nimalo zahvalnija od diktature proleterijata. Ali pošto su krstaški ratovi hrišćana prošli, a proletera imaju tek da slede, oprezan čovek opredeljuje se za prvo. Juče sam kupio Vozniknovenie Hristiansk literatur - Viper, u izdanju Akademije nauka SSSR, Moskva 1946. - čim smognem vremena pročitaću je, jer već sasvim dobro stojim sa ruskim jezikom.
x
Nalazim sledeće podatke u knjizi Srbija i Beograd od Požarevačkog do Beogradskog Mira (1718 - 1739.).
„(...) I Grci i pogrčeni Cincari su često zabeleženi samo imenom, a pored imena je dodato samo: GRK, kao bliža oznaka i zanimanje. (Obično: grčki trgovac). (...) Gde su zabeležena dva imena mi smo uzeli da je prvo ime, a drugo prezime. Tako su zabeleženi: Konstantin Atanas, Mihajlo Đorjde, Toma Georgije , Kirijak Jan , Andrija Jovan (danas Jovanović), Georg Kosta, Jovan Manuel, Konstantin Mihajlo, Ilija Hristifor . (...)“
Dalje: „(...) Ne mnogobrojni, ali svakako uticajniji bili su po varošima Cincari i Grci. Oni su sporadično bili zastupljeni po palankama, a naročito na „Carskom drumu“. O tome se mnogo podataka može naći u knjizi O Cincarima (...)“
„(...) Sveštenik u Stragarima doselio se 1712. iz Trudova u Starom Vlahu, kako drugi ljudi počeli ot onuda seliti se nužde radi turskije, v cesarsku stranu. (...)“
Ovde se misli verovatno na one iste razloge koje su Njegovane, Georgije, Jane, Golovane primorali da pred kaznenom ekspedicijom Ali paše Janjinskog ostave Moskopolje i Kruševo.
„(...) Pored Carske vojske i civilne uprave nalazila se u Srbiji i narodna vojska pod narodnim starešinama i narodnim oficirima. (...) Ali i među njima je bilo velikih nevaljalaca koji su narod plačkali zajedno sa državnim organima, kao na primer kapetani Stratimirović i Todor Prodanović . Ovaj je uspeo da se dodvori samom princu Evgeniju Savojskom, koji mu je poklonio jednu kuću u Beogradu . (...)“
Nadalje pisac kaže: „(...) On je sasvim brzo, već do 1723. uspeo da stekne lepo imanje. Jedan visok činovnik smatrao ga je za ’Bič zemlje’. Kapetanu Stratimiroviću, koji je uživao naročitu milost princa Aleksandra, poklonio je princ turske kuće, vodenice, vinograde, njive - skoro polovinu Valjevskog distrikta. (...)“
„(...) U stvari trgovina je bila u rukama Grka i Cincara, turskih podanika . Oni su na osnovu jedne klauzule ugovora o miru u Požarevcu za pravo trgovanja imali da plaćaju samo 3% od vrednosti uvezene robe, i to je bilo sve. Oni su držali u svojim rukama gotovo celokupnu trgovinu na veliko i malo.
Koliko su oni bili favorizirani Požarevačkim mirom vidi se iz ovih činjenica: pri izvozu robe iz Turske oni su plaćali 3 f, a pri uvozu na austrijsku 3 f. u Beću 2 f. dakle ukupno 8 f, dok su domaći trgovci plaćali u Beogradu 7 f. 30 k. u Varadinu i Budimu f. 2,30, a u Beču 10 do 20 f., tako da je konkurencija ovim „turskim trgovcima“ bila nemoguća.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. avgust 1955. (nastavak)
Hrišćanstvo kao i komunizam zavere su protiv duha, njihovo poreklo je u buntu siromaha, njihove nade okrenute budućnosti, njihove metode okrutne, a doktrine mistične. Obe religije raspolažu sredstvima koja obezbeđuju moć: fanatizmom svojih sledbenika i birokratskom organizacijom. Obe imaju svoj pakao koji jeste i svoj, svoj raj koji će biti. Obe svoje bogove, proroke, jevanđeliste, apostole, pape, apostate, jeretike i autodafe. Obe svoje Biblije.
I jedna i druga religija preti da popravi svet. Ono što je za prve Sudnji dan, za druge je Proleterska revolucija. Diktatura Boga nije nimalo zahvalnija od diktature proleterijata. Ali pošto su krstaški ratovi hrišćana prošli, a proletera imaju tek da slede, oprezan čovek opredeljuje se za prvo. Juče sam kupio Vozniknovenie Hristiansk literatur - Viper, u izdanju Akademije nauka SSSR, Moskva 1946. - čim smognem vremena pročitaću je, jer već sasvim dobro stojim sa ruskim jezikom.
x
Nalazim sledeće podatke u knjizi Srbija i Beograd od Požarevačkog do Beogradskog Mira (1718 - 1739.).
„(...) I Grci i pogrčeni Cincari su često zabeleženi samo imenom, a pored imena je dodato samo: GRK, kao bliža oznaka i zanimanje. (Obično: grčki trgovac). (...) Gde su zabeležena dva imena mi smo uzeli da je prvo ime, a drugo prezime. Tako su zabeleženi: Konstantin Atanas, Mihajlo Đorjde, Toma Georgije , Kirijak Jan , Andrija Jovan (danas Jovanović), Georg Kosta, Jovan Manuel, Konstantin Mihajlo, Ilija Hristifor . (...)“
Dalje: „(...) Ne mnogobrojni, ali svakako uticajniji bili su po varošima Cincari i Grci. Oni su sporadično bili zastupljeni po palankama, a naročito na „Carskom drumu“. O tome se mnogo podataka može naći u knjizi O Cincarima (...)“
„(...) Sveštenik u Stragarima doselio se 1712. iz Trudova u Starom Vlahu, kako drugi ljudi počeli ot onuda seliti se nužde radi turskije, v cesarsku stranu. (...)“
Ovde se misli verovatno na one iste razloge koje su Njegovane, Georgije, Jane, Golovane primorali da pred kaznenom ekspedicijom Ali paše Janjinskog ostave Moskopolje i Kruševo.
„(...) Pored Carske vojske i civilne uprave nalazila se u Srbiji i narodna vojska pod narodnim starešinama i narodnim oficirima. (...) Ali i među njima je bilo velikih nevaljalaca koji su narod plačkali zajedno sa državnim organima, kao na primer kapetani Stratimirović i Todor Prodanović . Ovaj je uspeo da se dodvori samom princu Evgeniju Savojskom, koji mu je poklonio jednu kuću u Beogradu . (...)“
Nadalje pisac kaže: „(...) On je sasvim brzo, već do 1723. uspeo da stekne lepo imanje. Jedan visok činovnik smatrao ga je za ’Bič zemlje’. Kapetanu Stratimiroviću, koji je uživao naročitu milost princa Aleksandra, poklonio je princ turske kuće, vodenice, vinograde, njive - skoro polovinu Valjevskog distrikta. (...)“
„(...) U stvari trgovina je bila u rukama Grka i Cincara, turskih podanika . Oni su na osnovu jedne klauzule ugovora o miru u Požarevcu za pravo trgovanja imali da plaćaju samo 3% od vrednosti uvezene robe, i to je bilo sve. Oni su držali u svojim rukama gotovo celokupnu trgovinu na veliko i malo.
Koliko su oni bili favorizirani Požarevačkim mirom vidi se iz ovih činjenica: pri izvozu robe iz Turske oni su plaćali 3 f, a pri uvozu na austrijsku 3 f. u Beću 2 f. dakle ukupno 8 f, dok su domaći trgovci plaćali u Beogradu 7 f. 30 k. u Varadinu i Budimu f. 2,30, a u Beču 10 do 20 f., tako da je konkurencija ovim „turskim trgovcima“ bila nemoguća.
Wednesday, May 07, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 13. avgust 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. avgust 1955.
Razmišljati o drugima - to je laskati sebi.
*
Granice našem samoljublju prekorašuju granice sveta. Ludilo veličine ne znači drugo do prostranost duše.
*
Istina postoji i bez nas. Samo su lepoti potrebni ljudi.
*
Sovjetska Rusija je samo nesporazum na moralnoj karti Evrope.
*
Zločin ima svoj kosmički razlog. To je sredstvo koga se laća duh u borbi sa mesom.
*
“U” je jedina reč jezika.
*
Izbor je pakao koji ne ume da mimoiđe.
*
Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umire ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega - neizvesnost.
*
Zar nismo bili mrtvi još pre nego što smo se rodili? U stvari, ne bismo smeli da strahujemo od smrti iz koje smo došli. Ona nas zatvara sa obe strane. To je utešnije od nade na nebesni produžetak.
*
Zar nije prirodno što se u samom početku mita Hristos nalazi između dva razbojnika? Bilo bi beznadežno da se jedan razbojnik nalazi između dva Hrista.
*
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. avgust 1955.
Razmišljati o drugima - to je laskati sebi.
*
Granice našem samoljublju prekorašuju granice sveta. Ludilo veličine ne znači drugo do prostranost duše.
*
Istina postoji i bez nas. Samo su lepoti potrebni ljudi.
*
Sovjetska Rusija je samo nesporazum na moralnoj karti Evrope.
*
Zločin ima svoj kosmički razlog. To je sredstvo koga se laća duh u borbi sa mesom.
*
“U” je jedina reč jezika.
*
Izbor je pakao koji ne ume da mimoiđe.
*
Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umire ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega - neizvesnost.
*
Zar nismo bili mrtvi još pre nego što smo se rodili? U stvari, ne bismo smeli da strahujemo od smrti iz koje smo došli. Ona nas zatvara sa obe strane. To je utešnije od nade na nebesni produžetak.
*
Zar nije prirodno što se u samom početku mita Hristos nalazi između dva razbojnika? Bilo bi beznadežno da se jedan razbojnik nalazi između dva Hrista.
*
Tuesday, May 06, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 12. avgust 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
12. avgust 1955.
( ) je kako izgleda ponovo na prisilnom lečenju. To ga oslobađa naporne dužnosti da piše. Eto šta se rađa iz jedne poze.
x
Danton - velike reči, mali moral. Đ. - male reči, veliki moral. Ova istorijska komparacija je zanimljiva, ali nisam siguran da li je tačna? Kao jedan od sekretara Ck mogao je Đ. neposredno da oseti kako se na brodu sklapaju jedna jedra, da bi se raširila druga. Moguće je čak da je nova linija diskutovana u Politbirou, premda Đ. u svojim izjavama nigde to ne spominje.
Ovde, međutim, nije pitanje poliričkog smisla jednog čoveka koji je načinio politički izbor, nego moralnog smisla jednog čoveka koji je načinio moralni izbor. Godinama potisnut ovaj smisao morao je jednom, ako se samo pretpostavi da je postojao, da se obavi. Državnički on je bio promašen. Vlada koja svoj prestiž, a sa njim i vlast održava na temelju mira, ne može se lišiti nijednog sredstva da ga ne učvrsti.
Komunistički - on je bio neodgovoran, čak renegatski. Ovde nije reč o povredi partijske discipline, nego o povredi internacionalne discipline. (Uostalom ono što je uspelo 1948. čitavom birou, nije moglo uspeti jednom čoveku. S druge strane pada mi na pamet izgovor koga upotrebljavaju naši komunisti, kad opravdavaju odricanje poslušnosti Internacionali.
Oni se naime pozivaju na to da su se uslovi u svetu promenili, te da uspostavljanje socijalizma ne mora više biti vezano neposredno za nasilje i revoluciju. Međutim, kad čovek ispita biti te promene, nalazi u njoj ne nepostojanje nečeg što je ranije fungiralo, nego postojanje nečeg čega pre nije bilo. A to nešto je upravo jedna komunistička zemlja, sa oružanom silom, policijom, propagandnim aparatom, spoljnim odnosima koji su priznati - jednom rečju SSSR.
Dakle ono što je trebalo da utvrdi jedinstvo komunističkog sveta uništilo je pouzdanje u to jedinstvo. Očevidno 1948. nije bilo reči o pogreškama ekonomske politike jugoslovenskih komunista, a još manje o „zaštićavanju kulaka“. (Najbolja obaveštenja o toj „zaštiti“ mogli bi dati sami kulaci.)
Radilo se o vlasti. (Da li će to pitanje vlasti biti tretirano idealistički u smislu „nacionalne nezavisnosti“ ili realistički u smislu „lične nezavisnosti“ pesma je za sebe.) Ljudski, taj gest je bio plemenito izlišan. A to je pogreška koja mu se pre od svih može oprostiti.
Koješta! Nema ničeg romantičnog u jednoj tihoj likvidaciji.Voleo bih da vidim kako bi taj revolucionarni lav Danton izgledao da su ga, umesto što su ga ubili, unizili, da su mu umesto glave, oduzeli penziju. Kako bi tada zvučala slavna opomena koju je sa stepenica uputio Robespierreu: „I ti ćeš za mnom!“, da je morala glasiti: „I ti ćeš ostati bez penzije!“
( ) mi kaže da on strašno žali „đavola koji se prelomio u njemu“. No ti „đavoli“ koji su tako spremni da se „lome“ pokazuju da je lažan i veštački stvoren mitos o „nesalomljivim komunistima“.
x
Šta je došlo umesto svojine posle proleterske revolucije? Posle buržoaske nastalo je bogatstvo „iz eksproprisanih narodnih (ranije plemićkih) imanja, iz spekulacije sa devalviranim novcem, iz zloupotreba sa oskudicom robe, iz prevara ratnih liferanata“. Tačno: Nisenžan , Gorio ! Posle proleterske bogatstvo koje se pre svega sastoji u moći koja nije podložna kritici.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
12. avgust 1955.
( ) je kako izgleda ponovo na prisilnom lečenju. To ga oslobađa naporne dužnosti da piše. Eto šta se rađa iz jedne poze.
x
Danton - velike reči, mali moral. Đ. - male reči, veliki moral. Ova istorijska komparacija je zanimljiva, ali nisam siguran da li je tačna? Kao jedan od sekretara Ck mogao je Đ. neposredno da oseti kako se na brodu sklapaju jedna jedra, da bi se raširila druga. Moguće je čak da je nova linija diskutovana u Politbirou, premda Đ. u svojim izjavama nigde to ne spominje.
Ovde, međutim, nije pitanje poliričkog smisla jednog čoveka koji je načinio politički izbor, nego moralnog smisla jednog čoveka koji je načinio moralni izbor. Godinama potisnut ovaj smisao morao je jednom, ako se samo pretpostavi da je postojao, da se obavi. Državnički on je bio promašen. Vlada koja svoj prestiž, a sa njim i vlast održava na temelju mira, ne može se lišiti nijednog sredstva da ga ne učvrsti.
Komunistički - on je bio neodgovoran, čak renegatski. Ovde nije reč o povredi partijske discipline, nego o povredi internacionalne discipline. (Uostalom ono što je uspelo 1948. čitavom birou, nije moglo uspeti jednom čoveku. S druge strane pada mi na pamet izgovor koga upotrebljavaju naši komunisti, kad opravdavaju odricanje poslušnosti Internacionali.
Oni se naime pozivaju na to da su se uslovi u svetu promenili, te da uspostavljanje socijalizma ne mora više biti vezano neposredno za nasilje i revoluciju. Međutim, kad čovek ispita biti te promene, nalazi u njoj ne nepostojanje nečeg što je ranije fungiralo, nego postojanje nečeg čega pre nije bilo. A to nešto je upravo jedna komunistička zemlja, sa oružanom silom, policijom, propagandnim aparatom, spoljnim odnosima koji su priznati - jednom rečju SSSR.
Dakle ono što je trebalo da utvrdi jedinstvo komunističkog sveta uništilo je pouzdanje u to jedinstvo. Očevidno 1948. nije bilo reči o pogreškama ekonomske politike jugoslovenskih komunista, a još manje o „zaštićavanju kulaka“. (Najbolja obaveštenja o toj „zaštiti“ mogli bi dati sami kulaci.)
Radilo se o vlasti. (Da li će to pitanje vlasti biti tretirano idealistički u smislu „nacionalne nezavisnosti“ ili realistički u smislu „lične nezavisnosti“ pesma je za sebe.) Ljudski, taj gest je bio plemenito izlišan. A to je pogreška koja mu se pre od svih može oprostiti.
Koješta! Nema ničeg romantičnog u jednoj tihoj likvidaciji.Voleo bih da vidim kako bi taj revolucionarni lav Danton izgledao da su ga, umesto što su ga ubili, unizili, da su mu umesto glave, oduzeli penziju. Kako bi tada zvučala slavna opomena koju je sa stepenica uputio Robespierreu: „I ti ćeš za mnom!“, da je morala glasiti: „I ti ćeš ostati bez penzije!“
( ) mi kaže da on strašno žali „đavola koji se prelomio u njemu“. No ti „đavoli“ koji su tako spremni da se „lome“ pokazuju da je lažan i veštački stvoren mitos o „nesalomljivim komunistima“.
x
Šta je došlo umesto svojine posle proleterske revolucije? Posle buržoaske nastalo je bogatstvo „iz eksproprisanih narodnih (ranije plemićkih) imanja, iz spekulacije sa devalviranim novcem, iz zloupotreba sa oskudicom robe, iz prevara ratnih liferanata“. Tačno: Nisenžan , Gorio ! Posle proleterske bogatstvo koje se pre svega sastoji u moći koja nije podložna kritici.
Monday, May 05, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 11. avgust 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. avgust 1955.
Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova. Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti, da se ona može naučiti. Biti političar kao i biti nitkov - dar je koji nije svakom dan.
Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakaradnijim sredstvima. Šta više da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva. Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom služaju stari Kancelar ima pravo: „Die Politik ist keine exakte Wissenschaft“.
x
Sve odaje u kojima smo živeli podsećaju na faraonske grobnice. U njima sahranjeni smo, sa predmetima koji su objavljivali našu slavu. Kraj nas nalaze se poređane stvari koje smo voleli. Ispunjene mumije prijatelja. Na freskama opisani srećni trenutci. Zar je onda čudno što sami sebi ličimo na lešine?
x
( ) me pita: „Zašto se tebi uvek sviđaju žene koje pripadaju drugom?“ Očevidno je povređena opisom ( ). Šta čovek može odgovoriti na takvo pitanje? Uzgred P. se oženio i sinoćnim vozom otputovao za Trentu. (...)
x
Najpre ne postoji nikakva „filosofija očajanja“ osim u nebeskom svetlošću naseljenim kritičkim glavama marksista, a zatim ta neumesno imenovana filosofija ne oplakuje nikakvu „propast sveta“. Prema tome marksistički napor da se ublaže porođajni bolovi iz kojih će on proizvesti nov, potpuno je izlišan i krajnje nametljiv, ako se tako sme reći. Oni se nude, tamo gde nisu ni u kom smislu potrebni.
Oni, najpre nazivaju jednu filosofiju očajničkom, a odmah zatim predstavljaju svoju kao spasonosnu, i po tome liče na sujetnu ženu, koja zajedno sa haljinom kupuje i njen model. Ovako opisana njihova podvala bila bi bezazlena, da oni više nego na sujetnu ženu, ne liče na pronalazača novog leka koji, da bi dokazao njegovu vrednost, mora najpre bolešću da zarazi svoje pacijente.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. avgust 1955.
Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova. Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti, da se ona može naučiti. Biti političar kao i biti nitkov - dar je koji nije svakom dan.
Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakaradnijim sredstvima. Šta više da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva. Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom služaju stari Kancelar ima pravo: „Die Politik ist keine exakte Wissenschaft“.
x
Sve odaje u kojima smo živeli podsećaju na faraonske grobnice. U njima sahranjeni smo, sa predmetima koji su objavljivali našu slavu. Kraj nas nalaze se poređane stvari koje smo voleli. Ispunjene mumije prijatelja. Na freskama opisani srećni trenutci. Zar je onda čudno što sami sebi ličimo na lešine?
x
( ) me pita: „Zašto se tebi uvek sviđaju žene koje pripadaju drugom?“ Očevidno je povređena opisom ( ). Šta čovek može odgovoriti na takvo pitanje? Uzgred P. se oženio i sinoćnim vozom otputovao za Trentu. (...)
x
Najpre ne postoji nikakva „filosofija očajanja“ osim u nebeskom svetlošću naseljenim kritičkim glavama marksista, a zatim ta neumesno imenovana filosofija ne oplakuje nikakvu „propast sveta“. Prema tome marksistički napor da se ublaže porođajni bolovi iz kojih će on proizvesti nov, potpuno je izlišan i krajnje nametljiv, ako se tako sme reći. Oni se nude, tamo gde nisu ni u kom smislu potrebni.
Oni, najpre nazivaju jednu filosofiju očajničkom, a odmah zatim predstavljaju svoju kao spasonosnu, i po tome liče na sujetnu ženu, koja zajedno sa haljinom kupuje i njen model. Ovako opisana njihova podvala bila bi bezazlena, da oni više nego na sujetnu ženu, ne liče na pronalazača novog leka koji, da bi dokazao njegovu vrednost, mora najpre bolešću da zarazi svoje pacijente.
Friday, May 02, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 10. avgust 1955. (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
10. avgust 1955. (nastavak)
Sam Plehanov , nadalje, smatra „nepravednim osuđivati pokušaje da se među faktorima društveno historijskog razvitka utvrdi ova ili ona hijerarhija“ i ponavlja sa La Bruyèreom , koga citira, da „istorijski faktori predstavljaju nešto što je mnogo manje od nauke, ali mnogo veće od obične zablude“, ali tu teoriju faktora koju smatra korisnom u „svoje“ (tj. davnoprošlo vreme) danas smatra za nešto što „ne može izdržati kritiku“.
Šta se to tako duboko izmenilo u funkcijama društvenog razvoja, da faktor koji je jednom bio dominantan - bez obzira koji, ovde je reč o načelu dominacije - da taj faktor postane ni važniji ni nevažniji nego drugi?
Plehanov nam to objašnjava na 9. strani Materijalističkog shvatanja istorije: pojavila se zaboga, iz štampe Marxova Zur Kritik der politischen Ökonomie posle koje su se samo „ljudi zaostali u teoriji mogli prepirati oko relativnog značaja različitih socijalno istorijskih faktora“.
Mora se primetiti da marksistički doktrineri neobično rado uzimaju ovaj ton: polovinu svojih teza smatraju oni već samom pojavom svojih jevanđelista izvan diskusije. Ostalu polovinu brane, ako se uopšte umilostive, jednom dozlaboga kukavnom sofisterijom, koju su nazvali dijalektikom. No, videćemo šta nam Plehanov ima još reći.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
10. avgust 1955. (nastavak)
Sam Plehanov , nadalje, smatra „nepravednim osuđivati pokušaje da se među faktorima društveno historijskog razvitka utvrdi ova ili ona hijerarhija“ i ponavlja sa La Bruyèreom , koga citira, da „istorijski faktori predstavljaju nešto što je mnogo manje od nauke, ali mnogo veće od obične zablude“, ali tu teoriju faktora koju smatra korisnom u „svoje“ (tj. davnoprošlo vreme) danas smatra za nešto što „ne može izdržati kritiku“.
Šta se to tako duboko izmenilo u funkcijama društvenog razvoja, da faktor koji je jednom bio dominantan - bez obzira koji, ovde je reč o načelu dominacije - da taj faktor postane ni važniji ni nevažniji nego drugi?
Plehanov nam to objašnjava na 9. strani Materijalističkog shvatanja istorije: pojavila se zaboga, iz štampe Marxova Zur Kritik der politischen Ökonomie posle koje su se samo „ljudi zaostali u teoriji mogli prepirati oko relativnog značaja različitih socijalno istorijskih faktora“.
Mora se primetiti da marksistički doktrineri neobično rado uzimaju ovaj ton: polovinu svojih teza smatraju oni već samom pojavom svojih jevanđelista izvan diskusije. Ostalu polovinu brane, ako se uopšte umilostive, jednom dozlaboga kukavnom sofisterijom, koju su nazvali dijalektikom. No, videćemo šta nam Plehanov ima još reći.
Thursday, May 01, 2014
Dnevnik Borislava Pekića 10. avgust 1955.
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
10. avgust 1955.
Imao je lice koje se moglo zapamtiti jedino po svojoj potpunoj beznačajnosti. Moj opis Šimenca koga sam dao u istrazi mogao je biti samo bled, kao i on sam. Sada, kad čitav slučaj ima samo jedan istorijski značaj, dajem svoju časnu reč da sam o njemu rekao sve što mi je bilo poznato. Da sam više znao više bih i rekao svom isledniku. I to sa otvorenim zadovoljstvom, jer sam tada već bio načisto sa identitetom „Čoveka iz Salcburga”.
Ne jemčim da ću doslovno reprodukovati razgovor koji se vodio te noći između 2. i 3. novembra, ali bi se njegov smisao mogao otprilike ovako opisati:
- Ja sam doputovao u Jugoslaviju - rekao je on - po nalogu Glavnog štaba Jugoslovenska kraljevske vojske van otadžbine. Moj zadatak je da koordiniram napore koje čine antikomunističke snage u zemlji sa naporima koji se u istom cilju čine spolja.
Neophodno mi je, radi orijentacije, da znam kakvim snagama raspolaže Sdoj i kakve veze održava organizacija sa sličnim pokretima u zemlji? (Očevidno je, ali danas, a ne onda, da se Upravi žurilo. Bilo je naivno pretpostaviti da ćemo mi svoje veze, ukoliko ih uopšte imamo, otkriti prvom čoveku kome padne na pamet da se za njih zainteresuje. No Uprava, koja je imala prilike da se jednom uveri u našu glupost, očekivala je da će svoje uverenje potvrditi i drugi put.)
- Oh! - rekoh oprezno. Nešto me je savetovalo da budem krajnje uzdržljiv u pogledu obaveštenja koje je zahtevao.
- One su minimalne i sasvim lokalnog karaktera. Naš rejon rada ne prelazi okvire Beogradskog univerziteta. Cilj koga smo sebi postavili ne dozvoljava nam da ulazimo u šire kombinacije. Naravno da to ne isključuje koordinaciju koju predlažete, samo ako se ona pokaže korisna za opštu stvar. - Čuo sam od gospodina - tu on pokaza na Mil. - da je vaš rad pretežno propagandnog karaktera. Zar držite da je tako definisan politički rad dovoljan?
- Naravno da to ne uobražavamo. Ali treba najpre utvrditi u kome smislu se upotrebljava izraz dovoljan? Jedan isti rad može biti dovoljan i nedovoljan, prema tome kakav izgleda program koji je predviđen da se njime postigne. Razumete li me dobro? U smislu koga mu vi pridajete, i koga sam maločas prihvatio, naš rad je nesumnjivo više nego nedovoljan.
Ali u onom smislu koga smo mu mi dali svojim Programom on je, opet, više nego dovoljan.Ta nama ni na kraj pameti nije da bismo mogli srušiti režim. Osim toga mi ne želimo da se pretvorimo u teroristišku grupu. - Zatim produžih pomalo svečano kao da čitam neku deklaraciju.
- Svaka kombinacija koja bi obećavala da proširi naš rad u pravcu terorizma naišla bi na nepololebljiv otpor mojih kolega i mene lično! (U to da su baš „sve moje kolege“ spremne da dele moje mišljenje o terorističkoj akciji, nisam sasvim bio uveren. Mil. na primer je u tom momentu dobio lice kao da je progutao kiseli krastavac.)
- To je igranje glavama bez smisla - primeti Šimenc sa ironijom. - Protivu komunista se ne može boriti lepim rečima, nego bombama, bombama, moj gospodine! - On značajno pogleda u Mil. od koga je očekivao podršku, ali je ovaj ćutao. Ipak je bio isuviše disciplinovan, da bi mi otvoreno protivrečio.
- Bombe dvadesetorice ili čak i stotine usijanih mladića neće srušiti državu, ne ovu - rekoh oštro. Morao sam iznova preuzeti inicijativu. Nije smelo izgledati kao da je on u pravu, kao što je načelno uzevši i bio. On shvati da je udario krivim putem, i da nipodaštavati nekog nije najbolji način da se on pridobije. Zato reče pomirljivo:
- Nemojte me pogrešno razumeti. Mi napolju smo pomalo izgubili nerve.
- Upravo koliko mi unutra.
- I žuri nam se.
- Ne više nego nama.
- Naravno, naravno, ali pogledajmo rađe ima li načina da se postigne sporazum. Ne mislite li da ipak kora postojati neka tačka u kojoj bi usaglasili vrstu borbe što je vi vodite, sa onom koju vam mi predlažemo?
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
10. avgust 1955.
Imao je lice koje se moglo zapamtiti jedino po svojoj potpunoj beznačajnosti. Moj opis Šimenca koga sam dao u istrazi mogao je biti samo bled, kao i on sam. Sada, kad čitav slučaj ima samo jedan istorijski značaj, dajem svoju časnu reč da sam o njemu rekao sve što mi je bilo poznato. Da sam više znao više bih i rekao svom isledniku. I to sa otvorenim zadovoljstvom, jer sam tada već bio načisto sa identitetom „Čoveka iz Salcburga”.
Ne jemčim da ću doslovno reprodukovati razgovor koji se vodio te noći između 2. i 3. novembra, ali bi se njegov smisao mogao otprilike ovako opisati:
- Ja sam doputovao u Jugoslaviju - rekao je on - po nalogu Glavnog štaba Jugoslovenska kraljevske vojske van otadžbine. Moj zadatak je da koordiniram napore koje čine antikomunističke snage u zemlji sa naporima koji se u istom cilju čine spolja.
Neophodno mi je, radi orijentacije, da znam kakvim snagama raspolaže Sdoj i kakve veze održava organizacija sa sličnim pokretima u zemlji? (Očevidno je, ali danas, a ne onda, da se Upravi žurilo. Bilo je naivno pretpostaviti da ćemo mi svoje veze, ukoliko ih uopšte imamo, otkriti prvom čoveku kome padne na pamet da se za njih zainteresuje. No Uprava, koja je imala prilike da se jednom uveri u našu glupost, očekivala je da će svoje uverenje potvrditi i drugi put.)
- Oh! - rekoh oprezno. Nešto me je savetovalo da budem krajnje uzdržljiv u pogledu obaveštenja koje je zahtevao.
- One su minimalne i sasvim lokalnog karaktera. Naš rejon rada ne prelazi okvire Beogradskog univerziteta. Cilj koga smo sebi postavili ne dozvoljava nam da ulazimo u šire kombinacije. Naravno da to ne isključuje koordinaciju koju predlažete, samo ako se ona pokaže korisna za opštu stvar. - Čuo sam od gospodina - tu on pokaza na Mil. - da je vaš rad pretežno propagandnog karaktera. Zar držite da je tako definisan politički rad dovoljan?
- Naravno da to ne uobražavamo. Ali treba najpre utvrditi u kome smislu se upotrebljava izraz dovoljan? Jedan isti rad može biti dovoljan i nedovoljan, prema tome kakav izgleda program koji je predviđen da se njime postigne. Razumete li me dobro? U smislu koga mu vi pridajete, i koga sam maločas prihvatio, naš rad je nesumnjivo više nego nedovoljan.
Ali u onom smislu koga smo mu mi dali svojim Programom on je, opet, više nego dovoljan.Ta nama ni na kraj pameti nije da bismo mogli srušiti režim. Osim toga mi ne želimo da se pretvorimo u teroristišku grupu. - Zatim produžih pomalo svečano kao da čitam neku deklaraciju.
- Svaka kombinacija koja bi obećavala da proširi naš rad u pravcu terorizma naišla bi na nepololebljiv otpor mojih kolega i mene lično! (U to da su baš „sve moje kolege“ spremne da dele moje mišljenje o terorističkoj akciji, nisam sasvim bio uveren. Mil. na primer je u tom momentu dobio lice kao da je progutao kiseli krastavac.)
- To je igranje glavama bez smisla - primeti Šimenc sa ironijom. - Protivu komunista se ne može boriti lepim rečima, nego bombama, bombama, moj gospodine! - On značajno pogleda u Mil. od koga je očekivao podršku, ali je ovaj ćutao. Ipak je bio isuviše disciplinovan, da bi mi otvoreno protivrečio.
- Bombe dvadesetorice ili čak i stotine usijanih mladića neće srušiti državu, ne ovu - rekoh oštro. Morao sam iznova preuzeti inicijativu. Nije smelo izgledati kao da je on u pravu, kao što je načelno uzevši i bio. On shvati da je udario krivim putem, i da nipodaštavati nekog nije najbolji način da se on pridobije. Zato reče pomirljivo:
- Nemojte me pogrešno razumeti. Mi napolju smo pomalo izgubili nerve.
- Upravo koliko mi unutra.
- I žuri nam se.
- Ne više nego nama.
- Naravno, naravno, ali pogledajmo rađe ima li načina da se postigne sporazum. Ne mislite li da ipak kora postojati neka tačka u kojoj bi usaglasili vrstu borbe što je vi vodite, sa onom koju vam mi predlažemo?