Dnevnik Borislava Pekića 10. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

10. avgust 1955. 

 Imao je lice koje se moglo zapamtiti jedino po svojoj potpunoj beznačajnosti. Moj opis Šimenca koga sam dao u istrazi mogao je biti samo bled, kao i on sam. Sada, kad čitav slučaj ima samo jedan istorijski značaj, dajem svoju časnu reč da sam o njemu rekao sve što mi je bilo poznato. Da sam više znao više bih i rekao svom isledniku. I to sa otvorenim zadovoljstvom, jer sam tada već bio načisto sa identitetom „Čoveka iz Salcburga”.

Ne jemčim da ću doslovno reprodukovati razgovor koji se vodio te noći između 2. i 3. novembra, ali bi se njegov smisao mogao otprilike ovako opisati:

- Ja sam doputovao u Jugoslaviju - rekao je on - po nalogu Glavnog štaba Jugoslovenska kraljevske vojske van otadžbine. Moj zadatak je da koordiniram napore koje čine antikomunističke snage u zemlji sa naporima koji se u istom cilju čine spolja.

Neophodno mi je, radi orijentacije, da znam kakvim snagama raspolaže Sdoj i kakve veze održava organizacija sa sličnim pokretima u zemlji? (Očevidno je, ali danas, a ne onda, da se Upravi žurilo. Bilo je naivno pretpostaviti da ćemo mi svoje veze, ukoliko ih uopšte imamo, otkriti prvom čoveku kome padne na pamet da se za njih zainteresuje. No Uprava, koja je imala prilike da se jednom uveri u našu glupost, očekivala je da će svoje uverenje potvrditi i drugi put.)

 - Oh! - rekoh oprezno. Nešto me je savetovalo da budem krajnje uzdržljiv u pogledu obaveštenja koje je zahtevao.

 - One su minimalne i sasvim lokalnog karaktera. Naš rejon rada ne prelazi okvire Beogradskog univerziteta. Cilj koga smo sebi postavili ne dozvoljava nam da ulazimo u šire kombinacije. Naravno da to ne isključuje koordinaciju koju predlažete, samo ako se ona pokaže korisna za opštu stvar. - Čuo sam od gospodina - tu on pokaza na Mil. - da je vaš rad pretežno propagandnog karaktera. Zar držite da je tako definisan politički rad dovoljan?

- Naravno da to ne uobražavamo. Ali treba najpre utvrditi u kome smislu se upotrebljava izraz dovoljan? Jedan isti rad može biti dovoljan i nedovoljan, prema tome kakav izgleda program koji je predviđen da se njime postigne. Razumete li me dobro? U smislu koga mu vi pridajete, i koga sam maločas prihvatio, naš rad je nesumnjivo više nego nedovoljan.

Ali u onom smislu koga smo mu mi dali svojim Programom on je, opet, više nego dovoljan.Ta nama ni na kraj pameti nije da bismo mogli srušiti režim. Osim toga mi ne želimo da se pretvorimo u teroristišku grupu. - Zatim produžih pomalo svečano kao da čitam neku deklaraciju.

- Svaka kombinacija koja bi obećavala da proširi naš rad u pravcu terorizma naišla bi na nepololebljiv otpor mojih kolega i mene lično! (U to da su baš „sve moje kolege“ spremne da dele moje mišljenje o terorističkoj akciji, nisam sasvim bio uveren. Mil. na primer je u tom momentu dobio lice kao da je progutao kiseli krastavac.)

- To je igranje glavama bez smisla - primeti Šimenc sa ironijom. - Protivu komunista se ne može boriti lepim rečima, nego bombama, bombama, moj gospodine! - On značajno pogleda u Mil. od koga je očekivao podršku, ali je ovaj ćutao. Ipak je bio isuviše disciplinovan, da bi mi otvoreno protivrečio.

- Bombe dvadesetorice ili čak i stotine usijanih mladića neće srušiti državu, ne ovu - rekoh oštro. Morao sam iznova preuzeti inicijativu. Nije smelo izgledati kao da je on u pravu, kao što je načelno uzevši i bio. On shvati da je udario krivim putem, i da nipodaštavati nekog nije najbolji način da se on pridobije. Zato reče pomirljivo:

- Nemojte me pogrešno razumeti. Mi napolju smo pomalo izgubili nerve.
- Upravo koliko mi unutra.
 - I žuri nam se.
- Ne više nego nama.

 - Naravno, naravno, ali pogledajmo rađe ima li načina da se postigne sporazum. Ne mislite li da ipak kora postojati neka tačka u kojoj bi usaglasili vrstu borbe što je vi vodite, sa onom koju vam mi predlažemo?


- Iskreno govoreći ne mislim.Barem za sada. Preuzimajući obaveze koje bi prelazile okvire delovanja predviđene, ja vam skrećem ozbiljnu pažnju, perdviđene precizno i nedvosmisleno našim Statutom, mi bi se stavili u neprijatno neiskren položaj prema ljudima koje smo uveli u organizaciju, upravo na temelju tih predviđanja. Mi bi, to ne treba kriti, u izvesnom smislu, izneverili njihovo poverenje.

Oni su ušli u jednu političku organizaciju, i ne verujem da bi se mnogi od njih pomirili sa činjenicom, da su sada najednom članovi jedne terorističke. Shvatite me. Naši politički potezi moraju harmonizirati sa principima na kojima počiva naša snaga. Uništivši te principe mi bi uništili sebe.

- Zar oni moraju biti obavešteni o promeni kursa. Ako ste se vi obavezali na poštovanje Programa, oni su se ne manje obavezali na poslušnost.

 - Ta bi poslušnost mogla biti uskraćena, ako bi ljudi videli da mi gazimo svoje sopstvene principe, principe koji im se proklamuju pri aktu primanja u Sdoj. Najzad to što vi predlažete bila bi dvostruka prevara. Pošto smo ih obmanuli u pogledu Programa, imali bi da ih držimo u neznanju u pogledu toga. Nemoguće je tako beskrupulozno igrati se sa osećanjima svojih jednomišljenika.

(Kako sam bio samo skrupulozan, kako revnosno pošten! Dođavola ličio sam sam sebi na anđelka.) In sekundo bilo bi zanimljivo čuti kako vi to tehnički zamišljate? Pa, neko mora bacati te bombe, ako se složimo da ih bacamo, zar ne? A ne možete očekivati da će GO posvetiti tome svoje vreme. To izgleda kao da bi bilo moguće da ti ljudi bacaju bombe, a istovremeno da se pretvaraju kao da su to leci.

I na kraju in tercio: ja moram odlučno izjaviti da GO Sdoj ne može da prihvati nikakvu saradnju, koja bi se temeljila na bitnim izmenama u njegovom Statutu i Programu od avgusta ove godine!

- Međutim, - reče on posle kratke počivke - Mil. mi je rekao da bi vi bili voljni da za nas prikupite izvesne izveštaje? Jedva se uzdržah da ne planem. To je bilo isuviše.

- Mil. je to obećanje mogao da da samo u svoje lično ime, i to samo onda ako sebe više ne smatra članom i funkcionerom Sdoj. Meni je žao, ali Mil., i to će vam on sam priznati, ako se potrudite da ga zapitate, nije imao ovlašćenje da ma koga predstavlja u trenutku kad je uspostavio kontakt sa vama.

Takođe ne mogu da ne podvučem da je ceo taj kontakt, kao i priprema za ovaj sastanak, na kome sam imao sreću da vas upoznam, (ovde nisam mogao sakriti svoj podsmeh) da je sve to urađeno mimo našeg znanja, a da ne govorimo o odobrenju. Ja se čudim njegovom postupku, koji je, uostalom, bio predmetom najoštrije osude GO. Molim vas da njegove izjave smatrate ništavnim.

Mil.-u je očevidno ovaj razgovor bio neprijatan. On je svakako držao da će meni biti neugodno da priznam, da je GO stavljen pred svršen čin. On htede nešto reći, ali ga Šimenc prekide, plašeći se da duel između mene i njega još više ne pogorša ionako zategnutu situaciju.

- Slobodan sam da vas zamolim - reče hladno - da izložite zvaničan stav Sdoj prema Kraljevskoj vojsci van otadžbine. Ovo je zbilja bilo isuviše. (...) Zato pretpostavih da ne shvatam pitanje.

- Ako mislite na naš stav prema vojsci, on nije uopšte u pitanju, ali ako pod tim podrazumevate predloge koje ste nam podneli, slobodan sam da izjavim, da je zvaničan stav Sdoj prema njima takav, da mi odbijamo saradnju, koja bi se osnivala na terorističkim akcijama i špijunaži.

Nama je bilo saopšteno da vi dolazite u cilju koordinacije ilegalnih grupa u zemlji, i taj nam se cilj činio dovoljno opravdanim da prihvatimo ovaj sastanak. Međutim ja na njemu slušam o oružanoj borbi, o špijunaži, o svemu samo ne o zadatku koga ste vi lično podvukli i na početku i koji mi je dao, vidim „preuranjene nade u uspeh“ pregovora. On se smete.

- Oh, vi niste naročito ljubazni kao pregovarač - primeti kiselo. - No ne mari. Ovaj sastanak je trebalo da ima informativni karakter, pa sam mislio da osnovni problem možemo ostaviti za kasnije, ali ako vi insistirate ....

- Insistiram - rekoh kratko. D. Zo. dobacivao mi je preko pisaćeg stola zapanjene poglede. Mil. je pravio nezainteresovano lice. Oba su primetili da ja svesno vodim pregovore neuspehu, ali budući da su ovlašćenja glasila na mene, nisu mogli da se umešaju.

(No kasnije kad me je GO pozvao na odgovornost, po stvari mog odbijanja da sastavim izveštaj o situaciji na Univerzitetu - koji bi se imao predati Šimencu - D. Zo. je bio među onima koji su glasali da se kaznim opomenom pred isključenje iz Glavnog odbora.) - Uostalom, ako nemate ništa protiv ja bih sada vama postavio nekoliko informativnih pitanja. - Slušam vas pažljivo - reče on učtivo.