Tuesday, May 06, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 12. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

12. avgust 1955. 

 ( ) je kako izgleda ponovo na prisilnom lečenju. To ga oslobađa naporne dužnosti da piše. Eto šta se rađa iz jedne poze.
x
Danton - velike reči, mali moral. Đ. - male reči, veliki moral. Ova istorijska komparacija je zanimljiva, ali nisam siguran da li je tačna? Kao jedan od sekretara Ck mogao je Đ. neposredno da oseti kako se na brodu sklapaju jedna jedra, da bi se raširila druga. Moguće je čak da je nova linija diskutovana u Politbirou, premda Đ. u svojim izjavama nigde to ne spominje.

Ovde, međutim, nije pitanje poliričkog smisla jednog čoveka koji je načinio politički izbor, nego moralnog smisla jednog čoveka koji je načinio moralni izbor. Godinama potisnut ovaj smisao morao je jednom, ako se samo pretpostavi da je postojao, da se obavi. Državnički on je bio promašen. Vlada koja svoj prestiž, a sa njim i vlast održava na temelju mira, ne može se lišiti nijednog sredstva da ga ne učvrsti.

Komunistički - on je bio neodgovoran, čak renegatski. Ovde nije reč o povredi partijske discipline, nego o povredi internacionalne discipline. (Uostalom ono što je uspelo 1948. čitavom birou, nije moglo uspeti jednom čoveku. S druge strane pada mi na pamet izgovor koga upotrebljavaju naši komunisti, kad opravdavaju odricanje poslušnosti Internacionali.

Oni se naime pozivaju na to da su se uslovi u svetu promenili, te da uspostavljanje socijalizma ne mora više biti vezano neposredno za nasilje i revoluciju. Međutim, kad čovek ispita biti te promene, nalazi u njoj ne nepostojanje nečeg što je ranije fungiralo, nego postojanje nečeg čega pre nije bilo. A to nešto je upravo jedna komunistička zemlja, sa oružanom silom, policijom, propagandnim aparatom, spoljnim odnosima koji su priznati - jednom rečju SSSR.

Dakle ono što je trebalo da utvrdi jedinstvo komunističkog sveta uništilo je pouzdanje u to jedinstvo. Očevidno 1948. nije bilo reči o pogreškama ekonomske politike jugoslovenskih komunista, a još manje o „zaštićavanju kulaka“. (Najbolja obaveštenja o toj „zaštiti“ mogli bi dati sami kulaci.)

Radilo se o vlasti. (Da li će to pitanje vlasti biti tretirano idealistički u smislu „nacionalne nezavisnosti“ ili realistički u smislu „lične nezavisnosti“ pesma je za sebe.) Ljudski, taj gest je bio plemenito izlišan. A to je pogreška koja mu se pre od svih može oprostiti.

Koješta! Nema ničeg romantičnog u jednoj tihoj likvidaciji.Voleo bih da vidim kako bi taj revolucionarni lav Danton izgledao da su ga, umesto što su ga ubili, unizili, da su mu umesto glave, oduzeli penziju. Kako bi tada zvučala slavna opomena koju je sa stepenica uputio Robespierreu: „I ti ćeš za mnom!“, da je morala glasiti: „I ti ćeš ostati bez penzije!“

 ( ) mi kaže da on strašno žali „đavola koji se prelomio u njemu“. No ti „đavoli“ koji su tako spremni da se „lome“ pokazuju da je lažan i veštački stvoren mitos o „nesalomljivim komunistima“.
x
Šta je došlo umesto svojine posle proleterske revolucije? Posle buržoaske nastalo je bogatstvo „iz eksproprisanih narodnih (ranije plemićkih) imanja, iz spekulacije sa devalviranim novcem, iz zloupotreba sa oskudicom robe, iz prevara ratnih liferanata“. Tačno: Nisenžan , Gorio ! Posle proleterske bogatstvo koje se pre svega sastoji u moći koja nije podložna kritici.


Jedna nepogrešivost, koja ne samo da se mora slušati nego i hvaliti. (Savremeni utilitarni režimi proširuju svoje zahteve. Nekada se od naroda tražila samo pokornost. Danas se zahteva od njega da bude zadovoljan. Pesimizam je antidržavno osećanje!) Što se tiče svojine, ona po svom karakteru počinje da liči na dispozicione fondove predratnog Ministarstva spoljnih poslova.

Direktori državnih preduzeća „tipski“ su barem toliko, koliko su to bili Nisenžan ili Gorio u doba restauracije. Međusobna zavisnost, nije ništa manja ako nije veća nego u doba „zlatne lihve“. Nažalost ova zavisnost nije one idealne vrste koju su obećavali socijal-utopisti. To nije zavisnost po volji, nego po interesu.

Komplikovanost odnosa u kome je primoran da živi jedan socijalistički činovnik, nije ništa manja od one u kojoj pliva jedan buržoaski birokrat, s tom razlikom što ovaj poslednji nema druge alternative na izbor, i što danas činovnik ima bar pet puta više nego pre petnaest godina. (Iako je broj stanovnika tek neznatno povećan.) Lagano se izgrađuje mit o personalnom referentu.

„Drug iz Sreskog komiteta“ je ličnost koja bi oduševila Balzaca ne manje od nekog podšefa u Izgubljenim iluzijama. Zar ne postoje „proleterski saloni“ i zar mi ne znamo za njih i pre Anatomije jednog morala ? Zar su baletske igračice ili glumice danas manje cenjene nego u doba grofa Mife ? Zar i mi nemamo svoje Votrene , ( ), svoje Šuane (Sdoj), svoje legitimiste ( ), svoje Rastinjake (istina tek privrede) svoje Lisjene , najzad ... ?

Pa ipak evo jedne razlike: moglo bi se možda jedino priznati da bi moderni Rigaud prezirući više veze modernog Moncornea umesto: „Što se tiče ministra pravde, on se često menja, a mi ostajemo večito!“ rekao: „Što se tiče ministra pravde on je večit, a mi se često menjamo!“ U biti to je razlika između osvajanja i održavanja. Problem je prestao da bude u napadu nego u odbrani. On se najkraće može opisati ako se objavi u pitanju: Kako se održati?
x
Strah pred posledicama razmišljanja, navika da se politički ne misli i apatija, proizišla iz te navike.

No comments: