Dnevnik Borislava Pekića 15. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

15. avgust 1955. 

„(...) Ukupan nacionalni dohodak Zapadne Nemačke i Zapadnog Berlina iznosi 151 milion maraka. (...) Samo u toku prošle godine Zapadna Nemačka izvezla je za 2 milijarde i 800 miliona maraka više robe nego što je uvezla. Na taj način ona je povećavala svoj devizni rezervni fond na 11 milijardi maraka. (...)“
Politika od 15 avgusta - Leon Davičo.

Osnovna koncepcija nemačke politike posle svakog izgubljenog rata je ucena. Ovo je drugi put u političkoj istoriji da komunizam posluži kao razlog za prosperitet. Vajmarska Nemačka ucenjivala je Saveznike boljševizmom. Potsdamska Nemačka čini to sa SSSR-om. Ali se čini kao da ovog puta to nije sasvim dovoljno. Zato Kancelar u svojim razgovorima sa Saveznicima dodaje listi opasnosti još jednu: vaskrsenje nacional-socijalizma.

On podseća na krizu koja je Republiku izručila Adolfu Hitleru. On podseća da se Hitler naselio u Nemačku kroz prazne - pa i ipak tako strašno pune - džepove njenih građana. Eto gde je razlog nacionalnom dohotku od 151 milijarde maraka.
 x
Danas imamo samo jednog kritičara uz mnoštvo polemičara. Reč „polemičar“ samo je do izvesne granice shvaćena prema tumačenju Belinskog koga je izneo u uvodniku članka „O kritici i književnim mišljenjima - Moskovskog Posmatrača“ od 1836: „(...) Svako kritičko rasmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, većim, što se odnosi na njega, nije kritika nego polemika. (...)

Pod rečju „polemika“ ne podrazumevam prepirku već sve što se naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu. Cilj kritike - proveravanje činjenica mišljenjem. Cilj polemike je - odbrana zdravog razuma. (...)“ (Ja bih rekao odbrana jednog zdravog razuma.) To mi je palo na pamet čitajući recenziju Proklete Avlije - Borislava Mihajlovića - u Nedeljnim informativnim novinama.

Samo jedna reč mogla bi opisati čoveka o kome govorim: on je ili će biti grand-senjer naše kritike. Najbolji spoj Skerlićeve predanosti i gospodstva Bogdana Popovića , vatrenost prvog i nepristrasnost drugog, strasti i duha, hrabrosti i urednosti. To je jedini kritičar kome bih dozvolio da pročita Dnevnik jednog konfidenta.
x
Zašto bi Kastorp bio „tipski“, a jedan Lafkadio ne. Čega ima više od vremena - osim možda lokalne živopisnosti - u Vronskom, Klim Samginu, Stavroginu, Raskoljnikovu, Ruđinu, Sanjinu, Čičikovu, Ašenbahu, Leverkinu, Ponsu, Rastinjaku, Votrenu ili Dimitriju Karamazovu, što u istoj možda još većoj meri ne nose u sebi jedan Robert Jordan, Gregor Somsa, Riketin ili Svan?

(Vreme nije sadržano jedino u neposredno opisanom društvu nego i u duhu što ga ono stvara u sebi. Put umetničkog saznavanja je involutivan. Uostalom iznad jednog vremena postoje sva vremena. Nije li onda jedan dr Faust ili Hamlet ili Don Kihot više „tipski“ u večito ljudskom smislu nego svi ti Raskoljnikovi, Samgini, Kastorpi, pa čak i Jordani, Somsi, jer oni nisu ništa drugo nego značenje hamletovske, faustovske, don kihotske i odisejske ideje prevedene na jezik svog doba.)
 x
Čudno - nije reč o hrabrosti. Reč je o otmenosti. Gde je sada maršal Francuske koji je pretpostavio da zasluži gnjev svog kralja izuzimajući se od Vojnog suda, nego da izrekne smrtnu presudu maršalu Neyu „koga neprijatelji Francuske ne mogu da se sete, a da ne zadrhte od poniženja?“ Gde je kralj koji bi na maršalovo pismo odgovorio kao poslednji Bourbon, ljupko i bez srdžbe?

„Tri meseca zatvora piscu ovog lepog pisma“. Gde je Danton čijoj plemenitosti nije mogao da nahudi ni lopovluk, gde Mirabeau čije bi se reči skamenile u vazduhu da traju, gde je Clarence koji je bio udavljen u najboljoj malvaziji, gde je Marie Antoinettea koja je umela zaista bezazleno da narodu koji je bio gladan predloži kolače umesto hleba, gde dani Konventa (koga, uzgred, ne trpim) u kome su se za jedan dan izgovorile mudrije i lepše reči, nego u našem parlamentu za čitavo vreme njegovog izlišnog postojanja?


Mi preziremo aristokrate zbog njihove nemoći. A gde je nama snaga da se friziramo pre nego što će nam glavu odrubiti giljotina? Evo završetka knjige Benoît Za Don Karlosa koji na naročito upadljiv način ilustruje razliku između slabašnih plemića i jakih buržuja (recimo sada proletera). Mladić o kome govori Benoît prolazi kroz nepoznatu oblast. Iz tmine ga pita glas:

„Za Don Karlosa ili Don Alfonsa?“ (Dva pretendenta na španski presto.) Pre nego što je odgovorio mladić navlači svoje rukavice i kaže „Za Don Karlosa!“ Ne sećam se da li čitalac doznaje ko je bio u zasedi: karlisti, što znači život ili pristalice Don Alfonsa - što znači smrt. Jedan buržuj, po duši, rekao bi:

„Ni za jednog ni za drugog“, u najboljem slučaju, ili bi pobegao, a uopšte ne dolazi u obzir da bi se setio da pre odgovora navuče svoje rukavice. Eto razlike. Ona je veća nego između šimpanza i čoveka, jer ona je u duhu koji se ne može prekoračiti, dok je ova u mesu koje nije nikakva prepreka.