Dnevnik Borislava Pekića 16. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

16. avgust 1955. 

Gospođa Stan. je otputovala za Kazablanku.
 x
(Nastavak sećanja sa konferencije 3. novembra 1948. odnosno dnevnika od 10. avgusta.)

- Najpre, želim da znam kako vi zamišljate tu koordinaciju? - Mada van zemlje - rekao je on, govorio je polako sa velikom opreznošću - mi nismo ostajali neobavešteni o političkoj situaciji od 1945. naovamo. Došli smo do uverenja da se snaga opozicije rasipa i da njena slabost potiče od njene rasejanosti. Vi znate, ako deset puta udarite na deset raznih mesta, efekat će biti manji nego kad ujedinjenom snagom tih deset udaraca udarite na jednom mestu.

Ovaj princip je prost. Mi svakako ne mislimo da opozicija nije imala u vidu ujedinjenje snaga, ali konspirativne okolnosti, strah od provale ... najzad surevnjivost u pitanju kome poveriti voćstvo, sprečavali su tu spasonosnu ideju da dođe do izražaja.

Prirodno je što smo smatrali da samo jedan istinski autoritet koji bi implicirao istovremeno političku, patriotsku i moralnu ideju, može skloniti te grupe da svoja lokalna načela podvrgnu cilju koji je iznad njih, na kraju krajeva radi kojih su i ta načela stvorena. Ja ne mislim ovde ni na jednu ličnost, ja mislim, kao što opažate na ideju. Nalazite li da nemam pravo?

Smisao ovog slatkorečivog uvoda bacao me je u brigu. Protivrazloga nisam imao. On je bio do sada u pravu. Rekoh mu to. Mil. reče prvi put: „Naravno da ste u pravu“. To „naravno“ mi se nimalo nije svidelo. Mil. je jedva čekao da se nađem u situaciji u kojoj nisam mogao da oponiram, a da ne naiđem na neraspoloženje svojih drugova. Ali to „naravno“ istovremeno je značilo i to da je Šimenc i do sada govorio stvari sa kojima se Mil. slagao. Da je najzad i do sada bio u pravu, što je opet imalo da znači da ja nisam bio u pravu.

- E, pa pogledajte - nastavi on - ko može biti pozvan da predvodi sve nas, ako ne oni koji su to i do sada činili? Najzad, pomislih. Bio sam spasen. Inicijativa je opet prešla u moje ruke. Opazih da se Z. namršti i da se čak i B. M. neprijatno trgao. Požurih da iskoristim povoljan položaj u koji me je stavio Šimenc:

- Upravo to - rekoh hladno - mi izričito ne mislimo. Po našem uverenju i političkom iskustvu ti o kojima vi govorite, poslednji su kojima bi mi sudbinu svojih ideja i drugova predali u ruke. Nadam se da sam dovoljno jasan. Sve probe sa njima su učinjene. Sve su od reda propale. Oni su dvadeset godina imali vremena da iskoriste svoj autoritet. Sada je on potpuno proigran. Mi nemamo više ljudi i očekivanja za eksperimente u koje sumnjamo.


- Vi to, zaboga, ne smete shvatiti doslovno. Radi se samo o običnom amblemu, o jednom imenu koje ne obavezuje.

- Bojim se da grešite. Ime obavezuje. Ne samo to, ime ima lošu osobinu da seća. Čak i da iz osnova izmenimo politiku koja je bila vezana za to ime, ljudi će o nama misliti po inerciji one stare. O nama će se suditi po prošlim metodama pokreta, a ne po sadašnjim idejama njegovih naslednika. Jednom pokretu se ne može dati nov smisao pod starim znakom. Od trgovca tkanina koji se orijentisao na prodaju gvožđa, ljudi će, ako ne promeni firmu, uvek umesto svile tražiti eksere.

Mogla bi nova nacional-socijalistička stranka imati sve same anđele u svojim redovima, ljudi bi za nju uvek vezivali pojmove Mauthauzena i Aušvica. Takođe isti ljudi otkrivaju obmanu u promeni imena, jer kakva je bitna razlika između Komunističke internacionale i Komunističkog informacionog biroa?

- Mi imamo mladih ljudi napolju koji su solidarni sa vama, ali čak i oni uviđaju da se u javnosti ne može izaći sa imenom koje ni za koga ništa ne znači.


- Tim bolje. To znači da će svoj uticaj zaslužiti ne prošlošću, koja mu stvarno ne pripada, nego sadašnjim naporima.

- Romantizam politički!

- Naprotiv politički realizam! Čak i upotreba kompromitovanih amblema, krilatica, doktrina, bila bi pogibeljna. Što se tiče nekog komiteta koji bi stvar vodio iz inostranstva, o njemu ne može biti ni reči. Mi dajemo protivpredlog: osnujmo Koordinacioni komitet koji će u početku imati karakter najvišeg regulatora našeg zajedničkog otpora, sa izgledom na organizaciono ujedinjenje u bliskoj budućnosti.

Izradimo jednu opštu političku platformu, koja će biti privremena i u tom stadijumu neće ulaziti u pojedinosti već postojećih programa i statuta svake ponaosob; dajmo najzad toj ujedinjenoj antikomunističkoj kampanji osnovne smernice u smislu širenja demokratskih ideja. To je stvar o kojoj bi pristali da razmišljamo.

(Bez sumnje, ja nisam tad, kao ni sada verovao u faktički smisao, demokratskih ideja. Smatrao sam da u njima, ako se oprezno iskoriste, može ležati jedino jedan propagandni smisao. S druge strane, ako se apstrahuju posledice sastanka od 3. novembra, za koje nisam znao - moj stav je bio realno oportunistički, jer je namesto stvarne, beskompromisne borbe predlagao neku vrstu „duhovne kure“ za nju.

Ovaj oportunizam, međutim, može da se odnosi jedino na otvorenu borbu u ovom momentu, borbu bez sumnje bezizglednu, ludačku, avanturističku. Politički događaji, u koje ubrajam pre svega stav vlada SAD i Velike Britanije prema situaciji nastaloj posle Rezolucije IB, dokazuje da je moj tzv. oportunizam bio jedina realna politika u situaciji u kojoj je jedna „odmetnička“ Jugoslavija, bez obzira na svoj socijalistički režim, nesravnjeno više koristila Zapadu od Grčke ili neke druge „demokratske“ zemlje.)

- I koja bi bila sasvim uzaludna - dometnu on. - Ona jednom ne mora biti uzaludna. Ko zna nisu li praktičari Francuske revolucije rad Enciklopedista smatrali uzaludnim, čak i kada su inspiracije za svoj revolt tražili u njemu, osim naravno, pazite ja ovo podvlačim: u sopstvenim ambicijama i mržnji prema aristokratima manje nego prema njihovim privilegijama, koje su bile uzrok „najvećoj nepravdi“ - onemogućavanju društvene karijere buržuja - trgovčića, piskarala i čizmara.

Kada bi istoričari više polagali na unutrašnju, prevashodno egoističnu motivaciju ljudskih postupaka naša prošlost ne bi izgubila od patetike, ali bi dobila naša budućnost u opreznosti. Uostalom, sve ovo nema neposredne veze sa stvari. Vi nam niste ni rekli čime, zapravo, raspolažete u inostranstvu? - Prema statistici kojom raspolažemo, imamo približno ... Prekidoh ga:

- Krivo ste me shvatili. Radi se o tome dokle ste vi napolju došli u koordinaciji koju nam predlažete? - Mi smo ponosni na izmirenje i kompromise koje smo postigli i na jedinstvo antikomunističkih snaga koje otuda proizilazi. Danas, ja mogu to da tvrdim, ne postoji netrpeljivost između nekad tako antagonih pokreta kao što su bili ravnogorski, ustaški ili ljotićevski. Ona je uzmakla pred zajedničkom opasnošću.

Najzad, prijatelju - pomislih zadovoljno - lisica se ulovila u stupicu, i to ne šapom, nego joj je i sama njuška upala u klopku! Izrazih svoje gađenje. Rekoh da kolaboracija između zločinaca koji su odlučili da zaborave svoje ranije zločine radi novih koji ih očekuju, nije solucija koja mene oduševljava ...

- Nikakva koalicija te vrste - rekoh - nema moralno pravo da predstavlja demokrate Jugoslavije. SDOJ će se isto tako odlučno boriti protiv takve koalicije, kao što se bori protiv režima. Za nas nema nikakve razlike između dva pogleda na svet, od kojih se jedan služi kao dokazom - kamom, a drugi hicem u potiljak. Meni je neobično žao što sam bio primoran da vam možda grubo predočim naše mišljenje.

Nadam se da sam bio jasan i da je svaki dalji razgovor izlišan. Ustadoh. Ustade i Šimenc. Mil. mi je davao očajničke znake. Bio je poražen ishodom sastanka, koga je sa toliko truda i očekivanja pripremio. Pogledah Zo. koji je još uvek nepomično sedeo u fotelji. Najzad ustade i on. Bio sam pobednik.

Da je Zo. ma na koji način pokušao da dezavujiše moj stav, iako su ovlašćenja bila data pre svega meni, Šimenc bi imao prava da zatraži razgovore sa drugim članovima GO. (To što je idućeg dana došlo do još jednog sastanka - sudbonosnog u pogledu moralnih posledica - ima se zahvaliti Mil, koji je u izravnom kontaktu sa Predsednikom i S. L. uspeo ove da uveri u korisnost novog pokušaja.) Šimenc reče besno:

- Ja neću zaboraviti vašu izjavu, gospodine.

- Ona i nije bila data da bude zaboravljena gospodine.

 - Gospodo! - umeša se Zo. - Ne možemo se ovako rastati. Možda bi ipak ... Ono čega sam se plašio, dogodilo se. - Kraj svih uvreda koje je pretrpeo pokret koga predstavljam - ovoga puta on je govorio Zo. - ja ću zatražiti još jedan sastanak sa drugim članovima GO. Nadam se da će oni imati više razumevanja za stvar.

- Budite ubeđeni da ću upotrebiti sav svoj uticaj da ga sprečim - rekoh zajedljivo. - Ja, posle svega ne vidim šta vi zapravo hoćete od nas? Lakše bi se sporazumeli sa križarima ako se potrudite da ih potražite u šumi. Oni bi savršeno odgovarali vašim koncepcijama otpora. Zbogom. Želim da srećno pređete granicu.

Tako se završio ovaj sastanak od 3. novembra 1948. (U vezi sa njegovim „nesrećnim“ završetkom postoji i treća verzija našeg padanja u ruke Upravi. Ova verzija polazila je od mišljenja da je Šimenc bio autentični predstavnik Salcburškog komiteta, i da nas je ovaj komitet provalio zbog odbijanja saradnje. Iz toga bi sledilo da je moj nepomirljiv stav prema Šimencovim predlozima prouzročio naše hapšenje.

Međutim ovu je verziju lako oboriti. Na drugom sastanku od 4. novembra, održanom u stanu S. L. - sastanku koga nisam uspeo sprečiti - Glavni odbor je dezavujisao na izvestan način moj stav od prethodnog dana, uglavivši sa komitetom oblik saradnje sa kojim Šimenc nije bio nezadovoljan.)