Dnevnik Borislava Pekića 21. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

21. avgust 1955. 

Pripovetku Dom iz zbirke Povratak napisao sam u martu i sada sam je iznova pregledao. Njena tema je manje više obična i verovatno korišćena u literaturi. On se vraća, svejedno odakle, posle dugog odsustva u svoj Dom. I to što ga ne nalazi nije ničija krivica, ni Anina, jer se ona odista trudi sa svoje strane, ni Tomina, („On mora dobiti vremena da se navikne na tebe“) ni psećih nepoverljivih očiju koje ga nikad nisu videle (pas je ovde uzet od dede posle njegovog odlaska).

To nije krivica ni devojčice, koja mora postupiti „kako joj kažu“, ni ravnodušnih školjki iz Karlovih Vari, ni kamenog dvorišta koje je svakog poslepodneva prazno, ne rpotiv njega, nego zato što je inače prazno svako posle podene od jedan do četiri. Krivice nema ni do koga, pa ipak nemoguće je naći svoj Dom, dok se on ponovo ne podigne iz blata na dečijem igralištu: potrebna je savršena nevinost.

Samo besprekorna nevinost može podići taj Dom. Tr . misli da je priča isuviše napeta. U stvari, ja sam i hteo da bude napeta, dakle neprirodna u tonu. Svaka rečenica mora da bude struna, koja svakog časa preti da prsne. Izvesno olakšanje dozvoljeno je tek u poslednjoj rečenici, ali ono se i ne oseća, jer priča prestaje tamo gde počinje razrešenje.
x
„Francuski generalni rezident Žilber Granval izjavio je danas da će se prema demonstrantima ’najenergičnije primenjivati represivne mere’. Predsednik francuske vlade For takođe je izjavio da će ’vlada kazniti sve krivce u Maroku i Alžiru’. (...)“

Posmatrajući prvi navod iz Politike od 20. avgusta, bez obzira na vest isečenu iz kratkih vesti Borbe od istog datuma (vest se odnosi na nemire u Laosu) dobija se utisak jednog internog problema Francuske, koji je nastao kao posledica nesrećno vođene kolonijalne politike. Teritorijalna bliskost severnoafričkih poseda metropoli, udvostručava značaj problema.


Maroko nije Indokina, u njemu kolonijalizam nema onaj izraziti obeleg, koga neophodno uzima u udaljenim prekookeanskim posedima. Integracija Severne Afrike, a posebno Alžira sa metropolom, bila je smer svake kolonijalne politike vlade u toku zadnjih decenija. Položaj svakako podseća na evropsku Tursku, ako ne po drugim karakteristikama, ono po blizini imperije razdvojene isključivo uskim koridorom mora.

Paša od Marakeša, taj moderni berberski Cezar je apologet ovakve integracije. Berberska konjica se borila protiv Abd el Krima. Antagonizam plemena pametno je iskorišćavan u interesu francuske dominacije. Ali integracija ne znači pravno proširenje Francuske, nego i njeno kulturno proširenje. Blizina jedne buržoaske demokratije ne može ostati bez razornog uticaja na feudalne odnose, koji još uvek vladaju ispod Atlasa.

El Gauli to zna. Njemu je jasno da sa Francuskom dolazi i rizorđimento marokanskog nacionalizma. (Svaka nacija mora da prođe kroz tu ultra nacionalističku moru. Izvesne azijske zemlje nadoknađuju sada ono što su propustile u doba najezde rodoljublja posle Francuske revolucije - Egipat, Indija, Burma.) Stranka Neodestur nije posledica ugnjetavanja u neposrednom smislu, nego jednog opšteg dolaženja svesti o sebi.

Samo budale mogu danas tvrditi da se kolonijalizam u klasičnom obliku može održati. Marokanci aklamiraju Ben Jusufa. Dinastičke demonstracije donose svoje prve plodove: preko 2.000 mrtvih. Francuska odgovara Eks le Benom - mi ćemo bez obzira na nerede nastaviti sa svojim poslom. Levičarska štampa diskretno boji čitavu aferu pravom naroda na samoopredeljenje.

Međunarodni moral je ugrožen. Da bi videli koliko je ovo pitanje moralno, a koliko političko, i to ne političko u lokalno francuskom smislu, nego opšte svetsko sa gledišta budućnosti - evo situacije u Laosu:


„Unutrašnji nemiri . - Generalštab laoske armije saopštava da su snage Patet Laosa i Severnog Vijetnama izvršile juče tri napada na položaje laoske armije u oblasti Demuong-Peun, 30 kilometara jugozapadno od Dehsam Neua. (AFP)“ (Borba)

I to godinu dana posle Ženevskog sporazuma o Indokini. Sa stajališta jednog apstraktnog morala zemlja koja je i sama prošla kroz čitavu alijansu gušenja njenih „neprikosnovenih i nepovredivih“, prava ne bi smela da ta ista prava odriče svojim susedima. S druge strane Marokanci imaju prava da budu nezavisni, u najminimalnijem slučaju da učestvuju u određivanju forme svojih odnosa sa metropolom.

Tako izgleda stvar sa stajališta morala. Sa tog stajališta engleski ekspedicioni korpus bio je prisiljen „moralnim bombama“ da se evakuiše iz oblasti Sueca. Sa tog stajališta Indija je proklamovala nezavisnost, a Kenija stvorila Mau-Mau. Međutim u svetu vladaju osim ovih trenutno, akutno moralnih obzira, još i izvesni politički obziri, koji nisu bez svog dugoročno obeleženog morala.

Nešto što je moralno kao čin, može pod izvesnim okolnostima postati nemoralno po posledicama. Jedna nacionalna nezavisnost, može postati opasnost za svetsku nezavisnost. Možda bi jedna slobodna Poljska bila članica Atlanskog umesto Varšavskog pakta? Polazeći sa gledišta komunističke revolucije - ova Poljska nezavisnost bila bi nemoralna, iako je moralna sama za sebe.

Egipatska revolucija sa svojom jedinom ozbiljnom međunarodnom reperkusijom: isterivanja Britanaca iz zone Sueca, može iz perspektive ruskog prodora na Bliski Istok da bude od istorije označena kao nesrećna pustolovina. Nacionalna nezavisnost, iznova iskopana od internacionalista znači zapravo klasnu razjedinjenost. Kao po pravilu sve zemlje koje su svoju nezavisnost stekle od 1945 naovamo u eri revidiranja kolonijalizma, patetično proklamiraju nekakve „koegzistencije“.

(Ko je prvi upotrebio ovu krilaticu? Njeno poreklo objašnjava i njenu ulogu.) Poneku od njih kao na primer Pakistan u tome „neutralističkom transu“ sprečava samo specifična okolnost: zaplet sa Indijom oko Kašmira. Zrelost jedne mlade zemlje za nezavisnost, ne može se ocenjivati isključivo prema načinu na koji rešava svoje unutrašnje probleme, nego pre svega prema stavu koga ima u odnosu na spoljne.

Spoljni problemi svake države danas, to je sudbina sveta. Tačno je gospodo komunisti: zna se dobro ko stoji iza Ben Arafe, El Glaulija i kolona! Ali se isto tako dobro zna ko stoji iza felaga, iza rabatskih terorista, iza „dinastofilije“ Ben Jusufovih pristaša! Prividnost ne može sakriti ni jednu ni drugu stranu tog marokanskog pobesnelog lica. Dva tabora koja su poput g. Hari Lajma uz nadgrobne govore američkog predsednika i sovjetskih vođa sahranjeni u skupocenim kovčezima „aktivne koegzistencije“ još uvek prodaju svoj falsificirani penicilin.

Smešno je brbljati o miru među narodima, a vaspitavati svoju decu u idejama „međunarodne revolucije“, raspirivati, makar u suštini, pravedne pokrete za nezavisnost koja nije ništa nego nezavisnost od jedinstva otpora. Evo primera. Sudan ima prava na nezavisnost od Engleske, ali nezavisnost od Egipta je neekonomična. Prema nekim našim listovima sudanski pokret samoopredeljenja je napredan do „oslobođenja od britanske dominacije“, a nazadan kad se opire egipatskoj.

Dok gospodin Bulganjin konverzira uz šampanj o „koegzistenciji“, generalštab laoske armije saopštava da su snage Patet Laosa i Severnog Vijetnama izvršile tri napada na položaje laoske armije u oblasti Demuong-Peun. Da li je to pravo na samoopredeljenje?

Uostalom Ustav SSSR dozvoljava mogućnost narodnom voljom izraženog ocepljenja od sovjetske celine - ali naravno u zemlji gde je nacionalno pitanje tako iscrpno rešeno (masovna preseljenja čitavih naroda - jedan besprimeran genocid) nikome i ne pada na pamet taj zastareli nacional-šovinizam.