Dnevnik Borislava Pekića 3. septembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

3. septembar 1955. 

Činovnička i stajaća vojska nije parazit koji buržoasko telo pretpostavlja proleterskom. Šta više iskustvo (čiji su najodaniji poklonici komunisti, naravno jedino onda kada im ono pruža izvesne koristi ili dokaze; uostalom, koja doktrina ne postupa sa istorijom tako kao da ona jedino postoji kao potvrda profesorsko-proročkih teza utopista, reformatora ili revolucionara) tridesetgodišnjeg marksističkog eksperimenta u SSSR dokazuje neumoljivo, i pred tom činjenicom mogu da zatvaraju oči jedino budale, neznalice i nitkovi, da nikad u istoriji države ovaj birokratsko-militaristički aparat, parazit, nije bio tako moćan, sveobuhvatan i brojan, kao u toj „prvoj zemlji socijalizma“.

Lenjin je pretpostavio da će „relativno lak i jednostavan posao“ ugnjetavanja eksploatatorske manjine moći da obavlja „naoružan narod“. Lenjin je bez sumnje precenjivao ulogu koju ovaj narod ima u mirnoj izgradnji, sa onom koju uzima sama revolucija.

Lenjin je bio lider jedne revolucije koja je permanentno trajala, ne simvolične kao rat između pojedinih eksploatatora i organizovanih proletera, nego stvarno, krvavo trajala za čitavo vreme njegovog života.

(Primedba: postojanje SSSR u ogromnoj je meri olakšalo posao i našim i istočnoevropskim komunistima da u kratkom i munjevitom roku, doduše opet više uz pomoc Crvene armije nego naoruzanog naroda - izuzev u većoj meri baš kod nas - uguše otpor buržoazije i organizuju svoju diktaturu proleterijata.)

On je dakle praktično mogao da vidi naoružani narod u dejstvu, ali nije mogao da bude svedokom njegovog razoružavanja u smislu obrazovanja jedne ogromne totalitarističke oružane sile, narodne samo utoliko ukoliko u njemu služe građani, oružane samo utoliko ukoliko dobija oružje od države.

Lenjin je u svoje vreme optužio Ceretelija , da je, u govoru na zajedničkoj sednici Izvršnog komiteta petrovgradskog sovjeta i prezidijuma I kongresa sovjeta, odao zaveru menševika i esera za oduzimanje oružja naoružanome narodu koji je sproveo revoluciju. No Cereteli je znao ono što Lenjin nije mogao da razume: da revolucija zahteva naoružani narod, ali da ga država ne podnosi.

(Naravno ja neću da ulazim u to da li je Cereteli zahtevao razoružanje radnika radi kontrarevolucionarnih ciljeva, ili je to stvar dubljeg shvatanja budućnosti jedne socijalističke države.)
 Nama daju formalno ispravne razloge. Ono što je za Sovjete sedamnaeste bilo imperijalističko „zaokruženje“, za nas je najpre to bilo takođe imperijalističko, pa onda „kominformističko“ zaokruženje i najzad hladni rat. Tu nema ništa da se prigovori. Samo idioti bi se mogli lišiti stajaće vojske u eri u kojoj je opšti rat latentan.


Međutim ne nameće li se onda jedno drugo pitanje: ukidanja stajaće vojske i činovničkog aparata biće moguće jedino u jednom post revolucionarnom svetu, u kome neće postojati nikakvo imperijalističko, nego jedino stvaralačko socijalističko zaokruženje. (Ideja permanentne revolucije Trockog.)

Dakle, da bi se načinio daljni antibirokratski, i stvarno drugi odlučujući korak (prvi je prelazak sredstava za proizvodnju u ruke države) u pravcu odumiranja države nužno je da nestane spoljne opasnosti, dakle da revolucija pobedi ili u čitavom svetu ili u njegovom golemom delu?! S druge strane savremeni marksistički revizionizam određen kao revizionizam uslovima praktične politike kod naših marksista specijalno zabašuruje revoluciju kao jedino mogući oblik prelaska (nasilnog, naravno) vlasti u ruke proleterske klase.

(Time se on stavlja, prema Lenjinovoj definiciji na pozicije reformističkog oportunizma. Naši marksisti, od 1948, podvlačim baš od hiljadu devetsto četrdeset osme, više revoluciju ne smatraju ni nužnom ni obaveznom. Razlog koji nateruje vuka da oblači jagnjeću kožu sasvim je providan: u opasnosti ispred Kominforma potrebno je bilo osigurati podršku Zapadnih, baš izrazitih, imperijalističko-kapitalističko-buržoasko-eksploatatorskih zemalja, a naročito njihovih socijaldemokratskih stranaka.

Zato je bilo potrebno ukloniti sa svojih stegova one krilatice koje najviše bodu oči. Ne treba mnogo pameti da se uvidi na dokumentima, (Politika, Borba, brošure i materijali sa kongresa partije pre 1948.) kako se ova krilatica zabašurila, kako ju je proždrla pomrčina praktične politike, i to baš u sklopu odnosa sa zapadnim socijaldemokratima, posebno laburistima.

Šta je onda zapravo na stvari: može li proleterijat uzeti vlast bez revolucije ili ne može? Ako može, onda polovina marksizma tačnije lenjinizma ide do đavola i može se smatrati zabludom. Ako ne može, onda je stav jugoslovenskih marksista oportunistički i služi posredno ciljevima „buržoazije“. Ako prihvatimo ovaj poslednji odgovor, onda krilatica o „aktivnoj koegzistenciji“ ne znači ništa drugo nego produžetak kapitalizma, ovoga puta uz svesrdnu pomoć „ortodoksnih marksista“.

(Uostalom nije li komunistička Jugoslavija u dirljivom prijateljstvu sa socijalističkom Burmom u kojoj se komunisti tretiraju kao banda šumskih razbojnika? Nije li Jugoslavija u isto tako dirljivom prijateljstvu sa režimom koji je precizno i naučno istrebio komuniste iz Grčke?) Seno između kojeg ima da bira marksistički magarac, ipak nije toliko slično međusobno da pravi i čisti magarac ne bi mogao da se dobro odluči.