Dnevnik Borislava Pekića 3. septembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

3. septembar 1955.(nastavak) 

Svaka filosofija je pre svega moralni problem; zato je svaka podela mislilaca na etičare i metafizičare, pri čemu bi Nietzsche, Hristos ili Platon dolazili u prvu, a Hegel, Bergson ili Kant u drugu grupu, više pedagoškog nego faktičkog značaja. Ovaj problem nije čak ni samo lični. On nije posledica isključivo jedne moralne dispozicije, nego je moralno odgovoran i po svojim sopstvenim posledicama. U svom minijaturnom proznom dragulju Priorat France citira Hiljadu i jednu noć:

„To je priča o onom arabljanskom trgovcu, koji na povratku iz hadžiluka u Meku, seda kraj studenca da jede urme, čije koštice baca u zrak. Jedna od tih koštica ubija nevidljivog sina jednog Genija. Siromah čovek nije mislio toliko učiniti jednom košticom, i kad ga obavestiše o njegovom zločinu, on ostade zabezeknut“. 

Svaka filosofija pomalo liči na košticu nesrećnog hadžije. Nijedna ne pruža svojom čistom spekulativnošću dovoljno jemstva da neće ubiti sina kakvog Genija. Šta više, Genije koga kadkad ubija ta devičanski nevina, čista misao, voli da bude predstavljen milionima ljudi. Poslepodnevna zabava jednog učenog profesora ne mora pod izvesnim uslovima da bude bezazlenija od truda koga jedan dr Veksler ulaže u otkrivanje obrasca za novu Y-bombu.

U stvari ono i nikad nije bezazlenije. Jer ono što pronalaske dr Vekslera ili Einsteina čini opasnim jesu upravo razne filosofije prerušene u politička uverenja, koje čekaju da ih upotrebe umesto argumenata. Da li je Hristos mislio da svojom smrću sugerira Apostolskoj crkvi autodafe? Da li je Hegel činio tako mekom i savitljivom svoju misao, da bi se njome iskopala jama za 20.000 poljskih ofizira u Katinama?

Da li je Nietzsche zamišljao svog nadčoveka po liku kasapina koji se upisao u Jurišne odrede? I kad Žan očajnički pita ne bi li onda trebalo umreti, pa da čovek bude nevin i miran, France ga opominje na opreznost, jer umreti, ko zna, nije li to čin, čije se posledice ne daju predvideti? Jer odista, zar je ubijajući Sebe, u neznanju o pravom stanju Filipske bitke, Brut ubio samo sebe ili zajedno sa sobom i pobedu republikanske ideje koja se još uvek mogla izvojevati?

Zar se Otto Weininger ubio bez posledica kada je u 23. godini izbegao da u 50. napiše novi Pol i karakter i time umanji još uticaj prvog? Šta treba više oplakivati: čas Aleksandrovog rođenja ili njegove prerane smrti? U odgovoru na ovo pitanje leži ne samo stav prema mogućnostima istorije koje nisu bile iskorišćene, nego i prema onim čeličnim koncima koji nas vezuju za stvari i čine saučesnicima ili krivcima, ali nikad nevinim, ma šta radili i ma kako postupili.
x
Danas mi je ( ) predložila jedan odnos, koji zahteva više svojstva i više rafiniranosti nego ljubav. Ljubav zahteva jedino samu sebe i u tom zahtevu ume da zaboravi sve ostale, koji život čine prijatnim. „Druženje“ naime ono što je ona podrazumevala pod tim, zahteva sve osim ljubavi, dakle čitavo mnoštvo neobično finih pojedinosti, koje ljubav spaja u jedan jedini monolitni komad međusobnog predavanja.

Ljubav zahteva čoveka. „Druženje“ u gornjem smislu čoveka i gospodina. (Danas je uostalom lakše biti čovek nego gospodin.) Voleti se mogu i hijene. Biti nekome žena koju on voli, može da postigne svaka vučica. Biti nekom ljubavnica može samo poneka od žena čovekovih. Biti predmet ljubavi može svaka žena. Biti ljubavni prijatelj može samo prva u svojoj vrsti. To je možda dosada bila za mene ( ).
 x
Kada bi ovaj dnevnik bio objavljen, prijatelji bi me omrzli, roditelji prezreli, žene ostavile, policija uhapsila, sud osudio, pa ipak ne bih mogao da budem više sam nego što jesam.
x
Šta je politička istina? Ovako postavljeno pitanje daje malo izgleda na tačan odgovor. Pošto je ona samo deo opšte istine izmiče kao i ova - odluci. Pilat bi i pred njom mogao da opere ruke. Pitanje bi se dalo razbiti da glasi:


a) u kakvom je odnosu politička istina najpre prema moralnoj, a zatim prema ontogenetskoj istini?
 b) da li politička istina pokazuje najbolje ili samo stvarno stanje društva?
c) da li je politička istina, prema tome, predmet utopije ili nauke? i najzad:
d) šta određuje vrednost političke istine, dakle da li politička istina može imati apsolutni ili samo relativni vid?

Da li je „patriotska“ politika vođa Druge internacionale politički istinita (u smislu najbolja ili najbolja moguća, već prema prirodi koju dajemo političkoj istini uopšte) ili samo istorijski istinita, u smislu toga što se odista tako vodila? Povodom Komune i uopšte povodom izvesnih istorijskih pokreta, pod uslovom da ih primimo kao moralno ispravne - nameće se pitanje: da li je politika Komunara bila samo moralno istinita (osim što je bila istorijski) ili i politički istinita?

(U tom slučaju kako objasniti njihov poraz?) Dalje: da li je politička istina ono što nas dovodi do cilja ili ono što nas čini najpravednijim? U problemu: moral - politika, cilj - sredstvo, leži osnovna razlika između svih „ortodoksnih“ i svih „oportunista“ u svim socijalno-političkim pokretima kroz istoriju.

Taktika je najefikasnije sredstvo za tihu reviziju ciljeva. Taktika sama određuje oblik ciljevima, kadkad i njihovu sadržinu. Cilj je često samo nedonošče taktike.