Dnevnik Borislava Pekića 11. oktobar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

11. oktobar 1955.

Došla je da mi kaže da je juče bila u kinu sa ( ). Time je stvar ponovo došla u akutnu fazu. Razlika je samo u tome što više nemam vremena da mislim na nju. Tromesečna noveleta je završena hendikepom. Ali ja bih bio slab romanisijer kada bih pisao samo jednu noveletu.

Povišena duševna temperatura, neka vrsta latentne razjarenosti (koju preporučuje Faulkner) mora se održati po svaku cenu. ( ) je šarmantna žena, iako ima preuska bedra.
x
Kad se odbrambeni refleks jedne nacije sažme u volju, onda on daje nešto poput Hitlera. Tako bi se moglo reći kada to ne bi bilo neizvesno. Ma koliko u postupcima političari hteli da pronađemo predviđaje i često uspevali da otkrijemo njegov privid, uvek najzad doznajemo da su ti postupci kao i ma koji drugi samo „slepo gađanje“. Radi se samo o tome da se puca brzo i mnogo.

Dnevnik Borislava Pekića 10. oktobar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

10. oktobar 1955. 

Nedelja. Još uvek sam nervozan. Glupo je kad se jedan od „gnojavih čireva“ predstavlja kao uzrok histerije, koja je beskrajno dublja od želje. Hvatam sebe u izdajstvu. Izgleda mi frivolno da razmišljam o njoj, a ne o strastima kao takvim. Od svega stvarati fenomen - eto slamke za koju se treba uhvatiti. Iščauriti jednog naučnika, tamo gde je očajavao čovek. Radoznalost osloboditi interesa.

Tako, međutim, postaje čovek manji od svoje sudbine. Tako je on ne dostiže. Zadaća je u tome da se sudbina prevaziđe voljom. Kroz svakidašnju refleksiju obrušavaju se kamikaze. Refleksija je trula kao prezreo plod, pada sa gnjilim treskom na zemlju i postaje leglo crva. Ko ima prava da tvrdi da ti crvi nisu po našoj volji. Da ti crvi nisu naša volja sama. (U stvari ja sam pijan.)

Pogledaj, kažem sebi, ti propovedaš purgativno sredstvo za bol. Sredstvo je dijalektičko i licemerno: premesti uzroke i bol će postati besmislen. Ili filosofski. Učini dakle da si nesrećan ne zbog nje, nego zato što je to tvoje pozvanje.
Nedelja. Hohojiro peva u planini. - To je jedan pol. Drugi - ona nije došla. Između ta dva pola ti si očajan. Purgativ se sastoji u tome da budeš očajan zbog mračne pesme ptice koja ima belu pegu na glavi, a ne zbog toga što ona nije došla. Da se ubediš u razloge koji su izvan tebe, u plemenitosti Hisao Kimure koji je obešen u singapurskom zatvoru. Da kažeš sebi:

Dnevnik Borislava Pekića 6. oktobar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

 6. oktobar 1955. 

( ) se vratila. Bili do jedan sat u „Inženjerskom klubu“. No čini mi se da je sve već kasno. Osećam prazninu koju ne može da ispuni svojim prisustvom. Da li tu prazninu, tu jezivu pustinju duha može ma šta do kraja da ispuni?

Ne nostalgija koja se širi izvan kruga moje savesti, nego nostalgija unutar toga kruga - nostalgija savesti same. Ona najednom odlazi izvan tog kruga. Time prestaje da postoji stvarno. Jednostavno ju je izbrisao Božanski vetar , mala knjižica od jedva stotinu strana.

Dnevnik Borislava Pekića 3. oktobar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

3. oktobar 1955. 

Lekari pate od svih bolesti koje su opisane u njihovim udžbenicima. Pošto osete srce (osetiti srce znači biti bolestan) dobiju kavernu sajedno sa ulkusom, stomak im se spušta za 12 santimetara, svaka bubuljica postaje rak, i svaka mrlja na koži crni prišt, neprirodne i sumanute misli koje im padaju na pamet i koje bi činile, da im čovek može posvetiti dovoljno vremena, 90% našeg mišljenja uopšte, najednom su mahniti trzaji razorenog uma, pluća se nalaze u stanju generalnog raspadanja, i opsedaju ih halucinacije jedino zato da ih uvere u kojoj su meri šizofrenici.

Psiholozi imaju jedno drugo svojstvo: oni pate od razumevanja. Oni sve shvataju, sve su u stanju da objasne i sa svačim da se pomire kao sa neizbežnim. Ako ih uvredite oni će vam pričati o afektu, ako im stanete u trolejbusu na žulj, oni će vas izviniti nekim motornim refleksom, ako želite da budete nadmoćni nad njima oni će to objasniti vašim kompleksom inferiornosti.

Nasrnete li na njih oni će to iskoristiti da ilustruju kriminogenezu, ostajete li sasvim nevidljivi bićete obeleženi kao introvertirani tip. Ako ih žena prevari oni će to najpre primiti, zatim iz analizirati i najzad objasniti. Jer zaboga, oni barem znaju šta je to emocija, a šta libido. Ako im, vi žene, u postelji pokažete minimun odstupanja od onoga što budale drže da je normalno, oni će tragati po vašem detinjstvu da nađu perverzno seme.

Ako im ne pokažete ništa, preporučiće vam najpogodnije metode da probudite svoj zaparloženi seksus. Oni su, rečju, milosrdni kao časne sestre, tolerantni kao demokrate iz ubeđenja, i dosadni kao profesori klasičnih jezika.

Umetnici međutim pate od toga da ništa ne shvataju osim samih sebe. Oni ne shvataju čak ni to da ih drugi shvataju bez predrasuda. Ima ih koji to shvatanje uzimaju kao ličnu uvredu. Razumevaju se manje više samo banalne i proste stvari, a niko ne želi da bude ni banalan ni prost. Ako ih uvredite oni uobražavaju da ih mrzite, jer su superiorni, ako im u trolejbusu stanete na žulj oni će vas obasuti pogrdama i pokušaće na vama sve duhovitosti iz romana koga momentalno pišu, ako želite da budete nadmoćni nad njima oni će se pozivati na neprikosnovenost svog srodstva sa bogovima.

(Jer samo njima i bogovima dato je da stvaraju svetove iz svoje volje.) Ako ih prevari žena oni će najpre patiti, jer su prevareni, a zatim će se varati da bi patili. Oni će odigrati goropadnu operetu, i silno će se zabavljati u ulozi očajnika (jer na kraju krajeva umetnici i postoje samo zato da bi hodali unaokolo sa licem, kao da imaju gliste u stomaku).

Za njih biti perverzan je stvar dobrog ukusa, jednako kao i biti religiozan. Samo su malograđanke neinventivne u postelji. Oni su, dakle, nemilostrdni kao službeni dželati, netolerantni kao anarhisti i dosadni kao kongres pedagoga.

 Zamislite sada jednog psihologa koji, verovatno nije umetnik, ali koji se igra na isti način kao umetnici: stvara i briše svetove! (Dođavola, vredimo onoliko koliko stvorimo svetova, ali i onoliko koliko ih u božanskom gnjevu uništimo.) On se zove X. Devojka se zove Y. Devojka je šarmantna i komplikovana kao petogodišnji plan socijalističke izgradnje. Po tome što drži da je niko ne shvata ona je umetnik, po tome što joj to ipak ništa ne smeta, ona je žena. Ona je osetljiva kao penzionisani narodni heroj, ali i ljupka.
Ona je savršena, ali samo „savršena žena“, što znači da njena savršenost ide dokle ide i njena ženstvenost. Ona je osetljiva, ali i neosetljiva, jer savršenost nije ništa drugo do potencijalnost krajnosti. Y. voli tu damu. Ona je tvrdila da voli Y.-a. Y. je bio naučnik i umetnik. Prednosti prvog poništavao je drugi i obrnuto. Tako najzad Y. više nije imao nikakvih prednosti. Jer kao naučnik on je morao sve da razume, kao umetnik nije smeo ništa. Kao naučnik on je imao da objašnjava druge, kao umetnik da se bavi isključivo sobom - tako je najzad prestao da se bavi ma čime.

(Kad bi mu u trolejbusu neko stao na žulj, on bi kao naučnik najpre to objasnio motornom spontanošću i refleksom muskulusa ekstenzora, a zatim bi kao umetnik prokleo dotičnu osobu i opalio joj šamar.) Kao naučnik on je tražio perverzne izvore da ih ispita, ali kao umetnik on je uživao da se u njima kupa. Ako su mu bili uskraćeni kao naučnik on ih je metodološki vaspitavao, a kao umetnik neposredno koristio.

 Jedne večeri došla je X. kod Y.-na. Pošto se nisu dugo videli Y. (umetnik) želeo je da bude nežan, ali je Y. (naučnik) utvrdio da ova nežnost intimno nije uzvraćena. Y. (umetnik) je imao osećaj da ljubi orman za knjige, a Y. (naučnik) je hteo da te knjige pročita. Evo šta su dva Y.-a međusobom razgovarala, dok je dama stajala pokraj peći i bila komplikovana.

Y. (umetnik): Sto mu vragova, ona je mrtva.
 Y. (naučnik): Ne verujem. Ne verujem. Njen puls udara pravilno. 75 udaraca na minut i boja njenog lica je ružičasta.
Y. (umetnik): Idiote! To je zažarenost od blizine peći, umesto da bude zapaljena tvojom blizinom. Ja imam iskustva sa ženama. Ti samo sa objektima, ja sa živim ljudima, ti sa suvim brojevima. Tebi je svejedno da li iza nekog broja stoji žena, pacov ili pas.

Y. (naučnik): Moram priznati da je teorijski ta primedba ispravna. Praktično međutim više volim kad je to žena. Ali, pogledaj: ona razmišlja.
Y. (umetnik): Čovek plače i kad je tužan i kad je radostan. Čovek ima lice koje razmišlja i kad to čini i kada ne čini. Po mom mišljenju ona ne razmišlja. Ona se samo greje.
Y. (naučnik): Zagrli je. Želim da vidim kako će reagirati.

Y. (umetnik): Zašto ti ne bi to učinio. Ja sam uvređen, a ti ne možeš biti uvređen, jer nemaš srca.
Y. (naučnik): Srce je šmrk za krv, a ne za osećanja. Pretpostavlja se da se osećanja rađaju u frontalnom lobusu čija povreda dovodi ...
Y. (umetnik): Idi bestraga, ako smo je izgubili to si ti kriv. Sa tobom se žena oseća kao sa rendgenom. Y. (naučnik): Ako smo je izgubili, u šta ne verujem, onda je to dobro, jer je neizbežno. Dobro je sve što jeste i sve što postaje. Još bolje je ono što nestaje i ono što nije.

Y. (umetnik): Ne, ne mogu je zagrliti, ali je mogu pozvati na otoman i tamo razgovaraj ti sa njom. Ja ću ćutati, naime ja ću pokušati da ćutim. Kada budeš završio, ja ću je zadaviti.
Y. (naučnik): Gde si to pročitao. Kod Shakespearea? Uostalom vi umetnici ne plagirate samo za svoja dela nego i za svoj život. Vi ste najobičnije lutke na uzicama literarnih reminiscencija.
Y. (umetnik): Idi i sedi do nje. I razgovaraj. Posle ću je zadaviti. Ili da je najpre ja zadavim, a posle ... Y. (naučnik, koji u međuvremenu prilazi otomanu ): ... da razgovaram sa njom?

Y. (umetnik): Prokleta da je drolja!
Y. (naučnik) je razgovarao sa X, a Y. (umetnik) je stajao kraj kamina i posmatrao svoje ruke. On je voleo tu ženu i mislio je da je Y. (naučnik) ne ljubi tako kao on, da je naime uopšte ne ljubi. Ovaj drugi (naučnik) reče sebi: „Ti je ne voliš“, a odista je moglo biti i sasvim obratno. Da je umetnik nije ljubio, a naučnik da je bio lud za njom. Ko zna? Ili su je volela obojica, svako na svoj način. S vremena na vreme je Y. (umetnik) polazio prema otomanu da izvrši svoju pretnju, ali ga je Y. (naučnik) uvek iznova u tome sprečavao. Najzad uspe da dozna o čemu se radi.

X. je volela jednog čoveka i čini se da je to bio prvi čovek koga je volela, pre nego što je upoznala Y. (umetnika i naučnika, oba). Zatim se sa njim rastala i sada joj se čini da se deo te stare strasti povratio. Kad je X. to saopštila Y. (naučnik) je rekao u sebi: „Jasan slučaj disocijacije emocija“, a Y. (umetnik) : „Jasno je da je ona prostitutka“, i krenuo je prema otomanu da je zadavi.

Na sreću Y. (naučnik) je znao šta znači biti u dilemi, iako mu je nedostajala sposobnost da žali, imao je isuviše sposobnosti da razume. On je opet sprečio Y. (umetnika) da izvrši svoj pakleni plan. On mu je rekao:
Y (naučnik): Budalo! Ubijajući nju nećeš naškoditi njenoj ljubavi, jer ta ljubav nije stvar trenutka, nego predmet uspomena. Ona ne voli tog čoveka, nego uspomenu na njega. Kada bi nešto znao o stadijima kroz koje prolazi memorija od engrama do reprodukcije, uvideo bi da su njene želje načinile od tih uspomena samo jedan teg za održanje dileme koju obožava.

Stvarno ona više ne voli ni tu sasvim izopačenu uspomenu na njega. Ne, ona voli da bude nesrećna, ona je melanholik, ona voli da bude udarena na krst, da bira svoja osećanja, ne zato da bi izabrala, nego zato da to ne bi uspela i tako osetila histeriju duše o kojoj govori Kierkegaard.

Y. (umetnik): Da je zadavim ipak ...
Y. (naučnik): Glup si kao junac, ako znaš šta je to. Tvoja ljubomora je isto toliko provocirana, koliko i njena dilema. Ti voliš da budeš ljubomoran, samo zato što u tom stanju vidiš dokaz za svoja osećanja. Da je voliš ti saznaješ preko svoje ljubomore. Ona je indikacija strasti, ali kako je isto toliko pogodna da otkrije ljubav, koliko i da prikrije taštinu, ja joj ne bih poklonio poverenje.
 Y. (umetnik): Reči, reči, reči. Ona je u dilemi, a to znači da je još uvek mogu zadržati.

Y. (naučnik): Upravo se i radi o tome da ona nije u dilemi u pogledu ljubavi, ona voli jednog od vas dvojice - ona je dilemi samo u pogledu načina, da se otrese obaveze prema jednom ili prema drugom. Ljubavna dilema ne postoji, postoji jedino konvencionalna. Y. (umetnik): Šta onda raditi? Prokleti je, oterati dođavola, preklinjati ili ubiti? Y. (naučnik): Ništa. Biti gospodin. Ništa ne raditi. Ona će raditi umesto tebe.

Y. (umetnik): Ako budem velikodušan, ona će moju velikodušnost shvatiti kao nedostatak ljubavi.
Y. (naučnik): U tom slučaju je ostavi, jer će kao nedostatak ljubavi shvatiti sve što budeš činio.
Y. (umetnik): Ako budem prost, ona će moj prostakluk shvatiti kao dokaz ljubavi.
Y. (naučnik): I onda je napustiti, jer prosti dokazi ljubavi čine ljubav prostačkom. Prostačka ljubav je dosadna i monotona.
Y. (umetnik): Nisam znao da onaj koji je romantičar, da si to ti u stvari, a ne ja.

Y. (naučnik): Umetnici ne mogu biti romantičari. Oni jedino mogu izigravati romantizam. Učini, međutim, ono što ti savetujem. Reci joj da je razumeš i ne kriviš, reci joj da nećeš uticati na njenu odluku, i predloži joj da se ne sastajete za neko vreme, da bi on i ti imali iste mogućnosti, to jest da tih mogućnosti ne bi imali, nastoj da joj pomogneš i budi nežan i ne samo nežan nego i veseo, pokušaj da je razvedriš i olakšaš joj, dilemu, u koju uostalom uopšte ne verujem, pokaži joj da je voliš, ali i da voliš njen mir, čak i ako te ostavi, budi joj prijatelj i fer prema njoj. Eto to je biti gospodin, u jednom značenju koje se odavno izgubilo. Ako ti se posle toga vrati ...

Y. (umetnik): Onda je ja neću više moći voleti, jer nikad neću moći da zaboravim ni da joj oprostim, da sam mogao da budem predmet jednog izbora, koji me vređa. Rekavši to Y. (umetnik) zaćuta i ne progovori do kraja više ni reči.

A Y. (naučnik) reče sebi u bradu: „Da, ali onda ću je ja voleti ... ili možda samo nastaviti da volim"

Dnevnik Borislava Pekića 2. oktobar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2. oktobar 1955. 

Umetnost je minimalna adaptacija Božanske moći. Kome nije dano da vlada ljudima i stvarima, neka vlada robovima svoje mašte. Adhuc sub iudice lis est (“Predmet je još pred sudijom.”)

Raspravljati sa komunistima je „presipanje praznog u šuplje“. Oni zamišljaju da su tolerantni, ako dozvole kritikovanje premijere domaćeg filma ili direktora nekog voćarskog preduzeća. Ali dalje, upravo tako daleko da je pod nosem, tamo gde prestaju domaći filmovi i direktori počinju „revolucionarne tekovine u koje se ne sme dirati“. Najznačajnije tekovine zapravo su tek ljudi na vlasti.
 x
Sreo ( ). Opirala se da dođe k meni, tačno toliko koliko je bilo neophodno da zaključim da će ipak doći. Dizala je oči nebu i zaklinjala se da voli čoveka koji je „izvodi“. Ona je uvek imala nekog koji je izvodio. Jedno vreme sam to bio ja. U stvari ona svoju okolinu pravi budalastom. Sa izgledom kaluđerice i poročnom maštom, ona će daleko doterati. Priča mi o svojoj velikoj strasti: on je naime glumac.

Tako je čitava ta ljubav jedan kamerni teatar. Ona to voli i oseća se srećna kad pliva kroz scene. Ponovio sam joj ono što sam joj rekao kad smo se rastajali: „Ti praviš od života jednu lošu dramu, a bilo bi ukusnije da od loše drame praviš dobar život“. - Smeje se. Prema meni je oduvek bila iskrena, iako sam to ponekad mrzeo. Dok sam joj se udvarao predstavljala se tako sentimentalnom i romantičnom, kao da je tek sada izašla iz zavoda za mlade devojke.

Posle se ispostavilo da je njena mašta orijentisana u pravcu postelje. Ali da ljubi, ne, to uopšte nije u stanju. Jedino da izigrava ljubav: „Znaš“ - kaže – „šta mogu kad on voli da bude voljen!“ ( ) me podseća na spiritualnu ( ). Upoznao sam se sa tom visokom, pomalo koščatom devojkom, uska i bleda lica na nekoj zabavi kod Dž. Odisala je spiritualnošću kao sv. Avgustin. Mirisala je na tamjan i obožavanje.

Posle se ispostavilo da svojim ljubavnicima postavlja neprijatne zahteve. Uostalom možda i to spada u spiritualistički prosede! Čudno je međutim, da te iste stvari kod druge žene ne izaziva gađenje, a kod nje su očajno neprikladne: kao kupaći kostim u januaru. ( ) ipak nije od te vrste. Malo pažljivije promatranje otkriva kod nje sklonosti koje čine čast njenom idealizmu.

Dovraga! Kad pomislim da sam se mogao smrtno zaljubiti u ženu koja proročunato (ali ne iz savremenog shvatanja socijalne revolucije, nego iz lošeg poimanja svog vlastitog temperamenta) pravi od sebe kurvu! Najnezahvalniji posao je donositi sud o umetnosti i popravljati prostitutke. Moj prijatelj ( ) je tako imao nameru da ( ) „izvuče iz kaljuge“.

Doživeo je da ga je ostavila, jer nije „muškarac“. Čovek se mora držati vetra, inače će ga vetar oboriti. V. R. koji je poznaje kaže: „Ona izgleda tako euforično kao da je opštila sa Hristom“. x
Podzemne žile (dramska trilogija o problemu kolaboracije.) Još ove godine završiću Uljeza u svetlost, a odmah bih zatim započeo sa jednom sotijom, koja bi imala da zauzme centralno mesto u trilogiji: moto bih uzeo iz Franceovog Priorata ili Priče o koštici koja je ubila sina jednog genija - no ovo implicira jednu aktivnost koja je u suprotnosti sa osnovnom idejom drame „totalne pasivnosti“ ili takođe iz Priorata - odgovor koga na pitanje Žanovo:

„Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran“ daje France: „Pripazite se opet: umreti to je izvršiti čin čija se zamašnost ne da izračunati“.

Dnevnik Borislava Pekića 10. septembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

10. septembar 1955. 

Svinjogojstvo - poznaj samog sebe.

11.septembar 1955. 

J. I. su uhapsili Štajnbreherovi ljudi po prilici u decembru 1941. ili još ranije u septembru. (Kakva racionalna perfidnost: jesen i proleće su pogodna doba za iznuđivanje priznanja - iako Štajnbreher nije doslovno tako mislio. Ovde se otkriva licemerstvo pisca, a ne islednika: jesen i proleće su takođe pogodni za truljenje.) Dnevnik hronološki započinje 1942. kad je J. I. već duboko u atmosferi konfidenterije.

Vrlo značajno: pre toga J. I. nije vodio nikakve beleške o sebi. (Čak je neobično retko pisao pisma. Podatak koga je Isidor dobio od njegove žene Emilije. Kontekst. ) Šta će se dobiti razjašnjenjem motiva, ako se na to razjašnjenje odlučim? Čovek koji intenzivno radi nema vremena za introspekciju. (Dođavola, pa baš se romantičarske introspekcije treba čuvati.

Nikakvi psihološki eksperimenti Maine de Biranovog tipa. Nikakva rusoovska ispovedanja. Strogo racionalno i manje više okrenuto prema spolja.) Pa ipak, posle sedam dana pupljenja - po izlasku iz zatvora - toliko se toga moralo dogoditi. J. I. daje na početku prilično mutna razjašnjenja. Isidor mu kao i uvek veruje.

Ali meni lično izgleda - to mora da se čini i čitacu - da pravi razlog Dnevniku - koga J. naziva Dnevnikom jednog matematičara (vrlo se često vraća na taj naziv) nije da se utvrdi do koje mere i u kom obliku matematičke studije, a posebno, na primer apstraktna algebra, utiču i menjaju sliku sveta i osećanje vlastite svesti.

Pod datumom od 7. septembra 1942. on će - na samom početku teksta, dokazivati ovu tezu. (Preterana zamršenost i ulaženje u čiste matematičke apstrakcije negde čak i sa operacijama, naravno, otežaće nešto čitanje prvih stranica - na to upozorava Isidor.)

Dnevnik Borislava Pekića 9. septembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

9. septembar 1955. (nastavak) 

„(...) Baron Hibner proriče uskoro socijalističke pokrete u Francuskoj i Evropi. Rusija se poziva na savez. (Rusija ne treba da upadne u to. Ona treba da gleda sopstvenu korist. Socijalizam će se razbiti o Rusiju.) (...) Kraj stoleća će se javiti potresom kao nikada do sada. Rusija mora biti spremna. Ne sme se micati, ima da pazi i da čeka. Najglavnije da se neda namamiti u savez. Tada bi bilo svršeno sa Rusijom. (...)“

U stvari bez obzira što je socijalizam prividno pobedio u Rusiji, stvarno on se o nju razbio. Doduše, Dostojevski misli na drugu vrstu razbijanja, a ne onu naknadnu. Ne razbijanje duhom jedne rase „koja se neće maći“, nego otporom. Socijalizam je racionalizam. Zato je ponikao na tlu jedne tehnizirane Evrope. Rusija je bila najnepogodnija zemlja koja se mogla izabrati za ovaj eksperiment.

Ovo je Dostojevski izvrsno uočio. (Od interesa je ispitati sve vidove ovog tihog razaranja socijalizma, koje podseća na nevidljivi i dugotrajni rad mikroba. Iznenada socijalizam je razbijen, i što je naročito zanimljivo, ne samo on kao činjenica u razvoju, nego i svaka težnja njemu.) „(...) Ideal ljudske lepote jeste ruski narod. Ja moram neizostavno da upozorim na ovu lepotu, da ukažem na aristokratski tip.

I nehotice osetiš: da Rus kao čovek ne stoji ispod tebe, a uskoro ćete svi osetiti da je iznad vas. (...)“ Dobri, stari prepodobni i juridivi Feđa! Kako se samo oduševljava sam sobom. Jer na kraju krajeva i on je Rus, ili barem mu je to ideal. Kosmati, dobroćudni ideal. Zamišljam Hruščova kao estetsko-aristokratski ideal Evrope kroz hiljadu godina. Hruščov na ikonama, a u pozadini modro nebo kao simvol bezgranične vlasti aristokratsko-ruskog ideala čoveka.

Sovjeti su ovo idealno ljudsko u ruskom narodu samo usavršili. Kakav užas! „(...) Ako verujem u Boga, ne činim to kao glupak (kao fanatik). (...)“ Eto gde intuitivni, „juridivi” pravoslavac Dostojevski traži racionalne razloge za svoju pobožnost. On nema filosofiju koja bi jemčila za njegovo verovanje. On se odriče fanatizma koji jeste čista intuicija, neposredni kontakt sa predmetom obožavanja - verske ekstaze su malo preterane ilustracije fanatizma.

U stvari Bog Dostojevskog je rasni Rus. To je pre svega jedno imperijalističko pravoslavlje, jedno verovanje socijalnog porekla. Zato me ne bi čudilo da nađem Stavrogina kako kleči pred raspetim Hristom. Sutra ili već danas. Evropa nije razumela poruku Zlih duhova. Zato su Zli dusi morali da dođu u Evropu. Ovoga puta ne da bi se poput Stavrogina obesili o klin u jednoj kući kantona Uri. Ne, nego da bi vešali druge.

Celina ili mozaik: to nije isključivo pitanje tehnike. Radi se o jednom prihvatanju sveta na jedan ili drugi način. Intelektualizam i solapsizam Hakslija izražen je ne samo u duhu nego i kompoziciji Kontrapunkta. Slično je i sa Dos Passosom. Thomas Mann već pati od jedinstva. Budenbrokovi su samo sazreli u Leverkinu . Čoveku se čini da je Leverkin u stvari Hano Budenbrok koji nije umro. Ili prestareli Ašenbah .

Tomas bi mogao da bude Hans Kastrop da je otišao u posetu svome prijatelju i rođaku u Davos. On bi to mogao postati, i sasvim je sigurno da bi postao. Evolucija teče u svom vlastitom svetu. Kvorls i Bovis su međutim jedno te isto lice uhvaćeno u prolazu kroz mutnu maglu meditacije. Promene se ne javljaju, one se ne nose iz romana u roman, sa stranice na stranicu, iz rečenice u rečenicu. Promene nastaju kao što nastaje ideja iz s l u č a j n o g spoja dve druge ideje.

Dnevnik Borislava Pekića 9. septembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

9. septembar 1955. 

Događaj - to je incident između sveta i svesti.
*
Sadržina je oblik forme. Forma je događaj. Prema tome forma je incident između sveta i svesti.
 *
U percipiranju, formu stvara iskustvo koje je logično. Inteligencija tako daje materiji privid logičnosti. Pošto je uzme u obliku, koji joj je sama dala, inteligencija ispitujući materiju ispituje zakone svoje sopstvene forme. Inteligencija ne saznaje ništa do samu sebe. Forma je inteligentni događaj. Tačnije - forma je umrtvljena inteligencija.
*
Kad opažam ženu ili ma šta drugo, ja ne opažam ženu kao objektivitet sveta, nego kao formu svoje svesti.
*
Usled jednog problema sva rešenja moraju slediti bez protivrečnosti. Inteligencija ne može biti antinomija. Prema tome neprotivrečnost fizičkih zakona - jeste neprotivrečnost svesti.
*
Svi fizički zakoni nisu ništa drugo nego prevedene forme inteligencije.
*
Samosaznanje je jedini realni vid saznanja. Svako drugo bilo bi contradikcio in adjekto.
*
Priroda je neprevedena forma inteligencije.
*
Realni nije i identični vid saznanja. Zato će sudbina inteligencije biti ispunjena njenim individualnim iščezavanjem. (Misli se na formu.)
*
Energija ne ispunjava materiju ili inteligenciju. Ona jeste materija i inteligencija.
*

Dnevnik Borislava Pekića 8. septembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8.septembar 1955. 

„(...) Der Künstler ist wahr und die Photographie lügt, denn in Wirklichkeit steht die Zeit nicht still: und wenn es dem Künstler gelingt, den Eindruck einer mehrere Augenbicke lang sich abspielenden Gebarde hervorzubringen, so ist sein Werk ganz sicher minder konventionell. Als das wissenschaftlich genaue Bild, worin die Zeit brusk aufgehoben ist. (...)“

Nemački prevod: „Umetnik je stvaran a fotografija laže, jer u stvarnosti vreme ne stoji mirno: a kada umetniku uspe da utisak u više dužih momenata prikaže, onda je njegovo delo manje konvencionalno. Dok je naučno tačna slika ona u kojoj je vreme trenutno ostvareno.“

Stvarnost nije ni opipljiva ni neposredna koliko se to zamišlja. Ona je obavijena jednim mekanim velom svesti. Dolazeći do svesti o njoj mi dolazimo do svesti o sebi. Čak možda ni to. Jer svest kao refleksija još isuviše daleko od identiteta sa nama. Umetnost tako postaje jedan lik koji je pre nego što se zaustavio u našem oku bio hiljadu puta odbijen u ogledalima sveta i svesti.
x
Nudizam je estetsko, a ne moralno pitanje. Nije stvar u tome da li se nešto izlaže nego u tome šta se izlaže. (Estetsko shvatanje morala i etičko shvatanje lepote.)
x
ENERGIJALIZAM (Zidanje prvog sprata): 

Dnevnik Borislava Pekića 7. septembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

7.septembar 1955. (nastavak) 

( ) juče nije došla na sastanak. Bio sam besan. Nisam hteo da je izvinim čak ni pretpostavkama o bolesti, iako se loše osećala poslednjih dana. Od ( ) dobio njen telefon. U stvari ispalo je da sam ja kriv, jer ona i nije trebalo da dođe kod mene, nego smo imali da se nađemo kod Glavne pošte. Dođavola, odsada i to moram beležiti.

Ne želim da doživim još jednu ( ) istoriju. Traumatično dejstvo ljubavi, kada ona dejstvuje preko maksimalnog praga. Slično temperaturnoj draži koja može izazvati glosiranje, ugodnost, ali i opekotine. Profesor Ba. tvrdi da su najefikasnije draži koje odgovaraju maksimalnom pragu. Ali ko može sprečiti da ga one ne pređu?
x
„(...) Bez predstavničkih ustanova mi ne možemo zamisliti demokratiju, čak ni proletersku demokratiju. (...)" U komunističkoj izbornoj tehnici - jedna lista - sadržano je očuvanje pozitivnih odlika parlamenta i eliminacija njegovih negativnih svojstava. Demokratski princip opredeljenja koje je slobodno - princip od više psihološkog nego političkog značenja - stilizovan je prema zahtevima jedne oligarhijske vladavine.

Biranje predstavnika tako prestaje da bude biranje narodnih zastupnika, nego postaje jedna kooptantna metoda. Lista je strogo ograničena prema vernosti revoluciji. Birači praktički mogu da glasaju isključivo za komuniste ili njihove kolaborante. Ova tehnička finesa izbornog sistema obezbeđuje radni duh skupštine. In primo: zato što narodni zastupnici i pre izbora pripadaju oligarhiji, koja je na vlasti, i što impliciraju jedinstvo duha i volje. In sekundo: zato što su oslobođeni ne samo strančarstva nego i lokalnih interesa birača.

(Mogućno je u uslovima jedne aristokratske oligarhije ovaj izborni sistem još više pomaći u pravcu prividne demokratije, objavljivanjem više lista umesto jedne. To što nekoliko protivkandidata očituju samo izvesne razlike u sposobnostima za vršenje vlade u istom oligarhijskom duhu - to je taj privid. Psihološki on je neobično efikasan.)

„(...) takvog poretka kada će sve jednostavnije i jednostavnije (!) funkcije nadzora i polaganja računa izvršavati svi po redu (!) kada će one postati navikom (!) i naposletku otpasti kao naročite funkcije naročitog sloja ljudi (!). (...)“
Demokratska iluzija odvedena u apsurd. Politička doktrina koja udovoljava jednoj težnji, koja bi po sebi morala da iščezne u komunističkom društvu. Sve dok se vladanje smatra unosnim - i u psihičkom i u fizičko-materijalnom smislu - ovaj sistem „svih po redu“ biće aktuelan u mozgovima demokrata. U stvari, ne radi se o tome da upravljanje iščezne u najvećem broju svojih današnjih i bitnih ispoljavanja, nego da se to upravljanje svede na jedno tehničko savršenstvo.

Dnevnik Borislava Pekića 7. septembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

7.septembar 1955. 

Jutros sam na fakultetu sreo ( ). Odvela me je u „Central“. Smrtno se prestravih da me ne ugnjavi ispovestima kao mala gospođa Y. (Milje je, uostalom, bio izvrstan za torturu koju mistici zovu oslobođenjem duše - psihičkom katarzom doktora Broyera : polutmina manastirske ćelije, varnice poput leptira kao u nekom feničanskom svetilištu Balu, na mrkom drvetu kojim su obloženi zidovi čarobne tajne sveštenika ljubavi – „Rasedlane senke, kopita senki“.

U daljini bruji: Njegovo kraljevsko veličanstvo Pavle I i Fredericka od Grčke prolaze Studentskim trgom u posetu Gradskom narodnom odboru.) Osećam se kao Antoni Bovis koji je u starom albumu otkrio svoju Meri Amberli . Doduše ovaj fotografski snimak nema neku amberlijevsku sentimentalnu predistoriju, ali prisiljava na takvu budućnost što je još gore. ( ) je - riba „drhtulja”.

Ipak ... Gospođa ( ) i gospođa ( ) sa svojim kćerima. Gospodin ( ) koji prati stare dame sa slamnatim šeširićima u koje je zadenut krasuljak. Sa drskim i prituljenim licem prolazi duga i drhtava kolona baka i staramajki da u Pavlu I pozdrave načelo monarhije. „Živeo kralj“ cvileće svojim napuklim glasovima i pri tome misliti na Petra, a ne Pavla. Posle bezmalo dve decenije žučljivog ćutanja avet će progovoriti pred nosem jedne republikanske milicije u belim rukavicama.

Maršal će u svojoj zdravici diskretno izbeći da spomene vojne obaveze Balkanskog saveza. Njegovo grčko Veličanstvo će se pokazati na visini situacije (otmenije nego onaj histerični Menderes sa kojim je menjanje zdravica ličilo na priču o „striženom – košenom“). Njegovo grčko Veličanstvo neće ih spomenuti.

Za to vreme će g. ambasador republike Turske g. Sadik Kavur zajedno sa ordevrom gutati paklenu mašinu solunske produkcije, a njegov grčki kolega komadiće stakla sa izloga grčkih radnji u Smirni i Istambulu. Njegovo grčko Veličanstvo će možda u srpskoj kuhinji - komunističke varijante - osetiti malo od dima sa Gramosa.

Kažem možda, jer suvereni suvereno zaboravljaju. On neće primetiti da bi njegovi domaćini do sebe radije gledali g. g. Markosa i Zachariadisa . Gradski narodni odbor predaće kralju poklone. Da li će među njima biti i komplet Ježa 1945. do 1948. godine.
x
Umetnosti i kultura. ( ) mi javlja da je ( ) proglasio Dubrovačke letnje igre neliterarnim (?).( ) smatra sa puno duha da se drukčiji sud ne može očekivati od čoveka koji je u toku čitavog života osim vlastite poezije pročitao samo Jesenjina i Narodni kuvar - doduše ni njega celog, nego samo tekstove koji se odnose na spravljanje domaćih pića.

Dnevnik Borislava Pekića 6. septembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

6.septembar 1955. (nastavak) 

Gospodin Beržere + Lutka od pruća + 227 strana Istorije Putovanja + Rike + krma Enejine barke . On neverovatno podseća na ( ). Dobija se utisak da sve drugo nije bitno. Jer lutka se može iskidati, što on i učini, Istorija Putovanja se ne mora otvoriti, Rike se može ubiti, i ne mora se ići u poslednje podrobnosti u opisivanju Enejine lađe. Ipak ostaje g. Beržere. To je jednako neumoljivo kao da je tu lutka, knjiga, pas i Eneja.
x
Danas sam razmišljao o tome koliko ljubav sadrži u sebi proračunatosti. Bar u početku mi ličimo na predavače koji u ruci drže tekst svojih osećanja. Mi unapred mislimo o stanjima koja će doći tek kasnije. Mi se pretvaramo da se stidimo spontanosti koja je naučena. A kad smo zbilja spontani, mi vređamo. Primer sa ( ): kad god sam bio spontan, ja sam je povredio. Kad god sam bio lažan i proračunat, ja sam joj laskao.
x
Najzad. Ton je uhvaćen. Čitajući dnevnik Antonija Bovisa , danas popodne, naročito to što je zabeležio 4. i 5. aprila, dobio sam sasvim jasnu sliku Dnevnika jednog konfidenta. Naravno poznavanje samog sebe radi ličnog popravljanja - to uopšte ne dolazi u obzir. Nikakva pedagoška igra okrenuta protiv svojih nagona. Uostalom nagona u bitnoj stvari i nema. Samo određenih činjenica.

On je izdao Vođu. I tačka. Bez nagona, čak i protiv svih nagona. Zatim je izdao još priličan broj ljudi. Opet bez nagona, ali više ne i protiv njega. Nagona je nestalo u svakom smislu. Čist i neposredan odnos između činjenice i činjenice. Bez teatra i bučnih gestova. On nije Leonid Njegovan koji ponekad dobije ton intelektualne naricaljke najmljene od morala. J. I. je naučnik kao Kvorls ili Bovis ta dva mentalna manijaka.

On se bavi čistim idejama matematike. Njegovo mišljenje kao proces mora, dakle, imati najstrožiji oblik jedne matematske operacije. Fabula se nalazi u dalekoj pozadini. Fabula je protkala njegovu misao, ali je nije bitno izazvala. Njegova misao ide nezavisno od fabule o čemu će posvedočiti dnevnik. Gotovo nigde (a to se vidi iz komentara Isidora Njegovana) misao nije eksplikacija fabule - pre bi se moglo reći da fabula tumači i ilustrira misao do mere do koje joj prethodi ili je razume.

Hronologija je takođe zanemarena. Iako dnevnik teče po datumima, prava se fabula uklanja od njega, izmiče mu i ostaje van domašaja očevidnosti. Mit o Judi je nešto više. On je samo nejasna magla koja okružuje kontemplaciju i predstavlja nevidljivo srce teme. Ukoliko to srce manje krvavi, dakle ukoliko je nevidljivije, utoliko je misao više oslobođena prividnih razloga. To ne sme biti dnevnik jednog potkazivača, nego dnevnik jednog matematičara koji potkazuje.
 x
Egzistencijalistička tetralogija. (Dnevnik, Pustolovine, S one strane Zida i Dvojnik G........) Kompozicija i faktura: Dnevnik u obliku dnevnih beležaka J. I. sa komentarima - predgovor i potekst izdavača, uostalom njegovog prijatelja. Pustolovine u dva pravca i sa dve teme koje se naizmenično menjaju: tema Pustolovine Davida Gnjide III pisara gradskog suda u B. pričana u prvom licu i tema logora 1944. godine o istoj osobi u trećem licu. S one strane Zida permanentan tekst sa simultanim mišljenjem Enrika i Marka. Dvojnik G........ u trećem licu sa odlomcima dnevnika nepoznatog čoveka.
x
Kada bih seo da pišem, obično sam imao na raspolaganju ne samo praideju, kako u vidu jasnog i bistrog raspoloženja, tako i u vidu izvesne teze, nego i čitave arke gradiva, podataka, komentara, naravno i bezmalo potpuno ucrtanu fabulu. U tom smislu moj je rad ličio na Zolain tehnički postupak. Čitav ciklus o Njegovanima radim i sada ovom metodom.

Međutim izvesne ideje, koje sam obično nalazio u svojoj sopstvenoj svesti, a ne u životu (doduše ova razlika je više nego idealna). Po nekoliko godina ranije od momenta kada sam u njihovo ime seo za mašinu, nisu sledile nikakvom prethodnom postupku. Tako sam napisao prvih pet pripovedaka iz zbirke Povratak. Kasnije sam otkrio da, iako pisane u prilično širokom razdoblju, te pripovetke pripadaju jednoj zajednici osećanja i da su samo varijacije na jednu istu temu, u biti egzistencijalističku.

Ovo otkriće, koje laska, jer pokazuje izvesnu doslednost u osnovnoj ideji, nateralo me je da koristeći se iskustvom stečenim u prvih pet pripovedaka, tezu razvijem kroz narednih pet. (Nepristrasno govoreći čini mi se da su one bolje od prethodnih, verovatno zato što sam obraćao pažnju na ideju koju sam u prvim, intuitivno sledio.) Pre nego što sam ih stavio na hartiju, upotrebio sam svoj stari metod.

Napisao sam čitavo brdo komentara i filosofskih razmišljanja. (Ova su razmišljanja na marginalijama poslužila za gradivo eseju, što ću ga staviti ispred zbirke.) Uprkos intuitivnoj sigurnosti kojom sam vodio ideju nesvesnu same sebe kroz Rampu, Nebo i Zemlju, Mostu preko reke, bio sam prinuđen da ove pripovetke iz osnova preradim kako bi geneza ideje dobila postupnost i dalje se preko Doma, Tamo gde golubovi lete i Prvog minuta života razvila u rešenje koga branim u svom eseju.

Ne tvrdim da je strogo naučni metod koga primenjujem u Njegovanima najbolji, ali je za mene oduvek imalo neocenjivu draž osećanje da golim mislima podižem jedan svet okrutno razdružen u životu, da vladam tim inkoherentnim pojedinostima zidajući od njih čitavu jednu sudbinu. Tako se u jednoj inspiraciji otkriva minimalna adaptacija božanske moći.

(Samoljublje i egocentrizam, narcisoidnost i oholost, te osobine koje prate talenat i nisu ništa drugo, nego više ili manje mutna svesnost te adaptacije.) Vlast koju pisac oseća i čini mu se da ima nad svojim junacima, nigde tako duboko ne izaziva zadovoljstvo kao u postupku njihovog rađanja. (U romanu pisac je vezan svojim vlastitim materinskim greškama. Rađanje je završeno. Pisac ako je dobar sledi prirodu koju je stvorio.)
 x
U nedelju bio kod oca. Osetio sam nešto kao grižu (osećaj koli bacila) jedan efemeran pokret uspomena. Sećanje i jeste neka vrsta stilizovane griže. Čovek uvek ponovo traži reviziju procesa u kome je osuđen i nastoji da u svoju korist povede one koji mu prete. Preobražaj Gregora Somse je jedna takva naknadna revizija. On želi da bude buba, ne zato što je to stvarno bio, nego zato što su to bili drugi.

Sasvim slobodno može se pronaći otac u hitinu u kome gmiže sin. Sačuvati svoju ljudsku prošlost - to znači sačuvati svoje konflikte sa njom čak i kada se ona pokazuje kao Dama sa krznom. Otac izgleda prilično loše. U stvari on se loše drži. Sterilni izraz bolnice. Nemoguće je u postelji imati drugo lice osim samrtničkog. Ko to uspeva nema dušu. Duša i jeste jedna zajednica probavljenih utisaka.

Ali otac je stvarno bolestan. Miokarditis sa aneurizmom i sklerozom aorte. Tako i smrt dobija svoje ljudsko ime. Osim toga on se oseća strašno napuštenim. Na takvoj udaljenosti čovek nikad nije dovoljno siguran da se na njega misli. Zato otac telefonira svakog dana. Ponekad ujutro i uveče. Čini se, naročito uveče, da je ražalošćen što smo kod kuće. Na taj način ga lišavamo draži samosažaljenja.

Dok sam bio zatvoren u samici, često sam želeo da niko ne misli na mene, da bih se dovoljno intenzivno smeo nauživati saučešćem kojim sam se tešio.
x
Čak i najbestrasnije talofite znaju poreklo ljubavi. ( ) želi da još budemo dva anđela koja izmenjuju duhovite epigrame. Dva „ormana za knjige“ prislonjena jedan uz drugog. U stvari ljubav je nedeljiva, moja devojko. Nigde telo sa svojim željama i duh sa svojim nadama, nisu tako celishodno spojeni kao tamo gde se nagon eksplicira spirituelnim razlozima, a duši pridaju razlozi i dokazi mesa. Koitus produžuje ljubav tamo gde ona obećava da izumre u plitkim anegdotama.

Dnevnik Borislava Pekića 6. septembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

6.septembar 1955. (nastavak) 

„(...) Šef jugoslovenske nacionalne grupe Vladimir Simić je podržao predlog rezolucije o jačanju Unije koji je podnela britanska grupa. Tom prilikom Simić je izjavio da je sasvim pravilno što je u rezoluciji rečeno ’da parlamenti predstavljaju najsolidniju osnovicu međunarodnog razumevanja i saradnje’ i što je u njoj pomenuta deklaracija Vrhovnog sovjeta SSSR kojom se čini apel za uspostavljanje direktnih odnosa između parlamenata. Po rečima Vladimira Simića, cilj ove rezolucije je jačanje autoriteta parlamenata, akcija za konsolidaciju mira i favorizovanje uspostavljanja i razvitka parlamentarnih institucija. (...)“

 Jugoslovenski predstavnik na zasedanju Interparlamentarne unije dijalektički podržava britanski predlog rezolucije čiji je cilj „jačanje autoriteta parlamenta (...) i favorizovanje uspostavljanja i razvitka parlamentarnih institucija“. Uostalom protivrečnost same rezolucije je očevidna. Jačanje parlamenta je jačanje demokratije - razvijanje parlamentarnih institucija je slabljenje demokratije.
 x
Danas pomagao Cv. u pisanju Dubrovačkih letnjih igara koje će verovatno izaći u NIN-u sa ilustracijama S. Bogojevića . Puno tvenovskog duha koji je obojen specifičnim kolorom dendi-žargona. Prva se reportaža odnosi na „češljanje“ pojam koji znači „odvajanje“ = uzimanje novca od „pečurki“ = imućnih strankinja.
x
Ima ljudi koji ne mogu progovoriti ni reči u napetom prisustvu gomile. Ima ih kojima misli zamru, te ne mogu ni da misle. Poneki ne može da koitira, ako ga posmatraju. Danas sam video čoveka koji me je proždirao pogledom kad sam stao iza njega u javnom klozetu. Nisam u početku znao šta se događa, ali kad sam opazio, on je već otičao pred drugu školjku. Tada sam počeo da ga intenzivno posmatram.

Dnevnik Borislava Pekića 6. septembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

6.septembar 1955. (nastavak) 

„Kamenje sa rukama oko vrata
U moru
Kamenje je svučeno od perverzne
Svetlosti.
Kamenje koje odnosi na gradu na
Kasačkim trkama.
Kamenje u vreći neba,
U bubrezima i kiši.
Kamenje iznad, između i ispod.
Kamenje i vetar kao u
Srednjevekovnim misterijama“.
x
De fakto parlamenti mogu i treba da budu radna tela (zakonodavna i upravna, jednovremeno) samo ako su njegovi članovi na visini koju zahteva donošenje zakona i njegovo sprovođenje. Radna funkcija parlamenta ima dakle jedan nužan preduslov u sposobnostima parlamentaraca. Samo po sposobnostima poslanika (tačnije: predstavnika) može se procenjivati vrednost takvog parlamentarnog oblika koji bi izvršio totalnu centralizaciju vlasti u rukama jedne političke oligarhije.

Formalno uzevši ova centralizacija po ugledu na Komunu izvršena je i kod nas novim zakonima o Državnom uređenju. Time se postiglo da se izvor pogrešaka suzi, ali ne i ukloni. Narodni predstavnici nisu kandidovani prema sposobnostima, nego prema vernosti stranci. Teško je pretpostaviti da ova vernost implicira ma koju drugu osobinu osim da se dobro služi, ali loše vlada. Ja ne mogu da imam preterano poverenje u politički smisao i duhovnu zrelost jednog seoskog pisara ili drejera.

Dakle nije osnovno pitanje u formi skupštine nego u njenoj sadržini. Ne u prerogativama nego u sposobnostima. Ne u količini nego u vrednosti vlasti. (Na pitanje tehnike izborne selekcije morala bi da odgovori tek jedna iscrpna studija. Mogućno je zadržavajući oligarhijsku kontrolu kandidovanja, učiniti taktički ustupak demokratskim osećanjima naroda.)
Pomalo je iznenađuće da „brbljaonice“ mogu biti osnovica ma čemu osim brbljanju. Novo je doba unekoliko izmenilo klasični stav komunista prema skupštini - toj ustanovi buržoaskog licemerstva.

Dnevnik Borislava Pekića 6. septembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

6.septembar 1955. (nastavak) 

Iz vesti BBC mreže od 3. septembra:

„(...) Ministri su zatražili od ministra spoljnih poslova g. Pinea da rasmotri pitanje novog protesta u Egiptu, Siriji i Španiji, povodom radio emisija na arapskom jeziku za muslimane u Severnoj Africi. Jedan predstavnik Ministarstva spoljnih poslova izjavio je da su izazivanja na pobunu iz Damaska skoro neverovatna. U Evropi radio Budimpešta nastavlja sa pozivanjem na pobunu u Maroku. (...) Kada je novi generalni rezident general Boaje de la Tur posetio oblast Ued Zema mesni marokanski prvaci izrazili su mu lojalnost. (...)“

Što madridski radio provocira pokolj Evropljana i podstiče domoroce na pobunu, to ima svog istorijskog opravdanja. Španija je oduvek imala revendikacije prema Francuskoj u ovoj kolonijalnoj oblasti, iako je veoma maloumno od falangističke vlade što se raduje jednom pokretu, koji je bar isto toliko antišpanjolski koliko i antifrancuski.

Ne postoji nikakva predohrana koja bi sprečila proširenje pobune na teritoriju Španije, naime ništa što bi učinilo da zaraza samoopredeljenja mimoiđe onaj deo Maroka koji se nalazi pod suverenitetom Madrida. Zar nije i interes Španije ugrožen u Ued Zemu gde su poubijani Francuzi? Što se tiče Egipta i Sirije, ove nezrele zemlje pate od „dečije bolesti revolucionarnog nacionalizma“.

Svaka bi revolucija htela da bude zarazna i da ima svetsko značenje. U tom podoficirskom somnabulizmu postoji seme jedne nove imperijalističke politike koja je inspirisala majoritet Egipta u politici Arapske lige, njegov nepomirljiv stav prema Izraelu kao istorijskoj činjenici

(pukovnik Naser je nedavno izjavio da Egipat nikad neće priznati Izrael, izjava paradoksalna kako zbog potpisa koga je egipatski predsednik stavio ispod Banduške deklaracije, tako i zbog istorijskog prava Jevreja na oblast Palestine) javna deklarisanja antizapadnjačkog stava, prihvatanje sovjetske ponude o isporuci oružja (koje je namenjeno ratu protiv Izraela i pritisku na Sudanski parlament).

Ali „koegzistencionalnu“ politiku Sovjeta najupečatljivije ilustruje radio Budimpešta. Njene emisije su nov dokaz da menjajući taktiku svetski komunizam nije izmenio i svoje ciljeve za čije ostvarivanje pobuna u prijateljskim zemljama nije poslednje sredstvo.
x
Mrak ima boju cveća koje se dugo sušilo u vazni. Ali on nema mirisa koji bi mu pripadao kao što prozračnost pripada nebu. On udiše mokar kamen i zgnječeno bilje, uzdah kloaka i govor koji se čuje iza zidova, prašinu sa obuće i bočice pokošenog sena. On nema svoj miris. On nema ni svoje lice, nego lice stvari na koje pada.

On ima vitkost stolice i zdepast je kao crkva, bledilo neba i ispucanu koru drveća. On ne dodiruje nego obavija. Zajedno sa senkama, koje nisu njegove, jer on nema ni senku, prolazi preko horizonta u obliku konja, labuda ili morskog psa. Ponekad uzme na sebe lik čoveka. Mrak nema biti, jer njegova je bit svetlost koje nema. Ni pokretljivosti, jer kad se pokrene njega nema.
 x
Ljudi se klasifikuju prema onome čemu se smeju. Smeh je nešto što mora da se obavi. Ma kada. Čovek se ponekad smeje sceni koju je video pre dvadeset godina. On se smeje i onome što će videti tek posle dvadeset godina. Etički smisao smeha ne vide filosofi nego deca. Smeh nije oružje za popravljanje sveta, nego prikriveno uništenje samoljublja.
x
Zar nisam imao pravo da kažem ( ) da se samo bezosećajni ljudi ljube ne misleći? Osećanje je nejasno formulisano mišljenje. Nije pitanje u tome da li me ona voli nego u tome da li ja volim nju? Biti predmet ljubavi može i saksija sa cvećem.

Dnevnik Borislava Pekića 6. septembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

6.septembar 1955. 

Odričem se u celokupnosti onoga što sam juče zapisao u Dnevnik. Odričem se u ime onoga što ću danas zapisati.
x
Jedan od problema koga su marksisti teorijski ispravno rešili, jeste neobično aktuelan problem demokratskog parlamentarizma. U jednoj tački kritike građanskog parlamentarnog sistema susreću se kritike sa leva i sa desna: „Narodne skupštine su brbljaonice“ - rekao je Lenjin. „Komuna“ - kako je govorio Marx u adresi Generalnog veća međunarodnog radničkog udruženja o građanskom ratu u Francuskoj 1771. – „imala je da bude ne parlamentarno nego radno telo, izvršno i zakonodavno u isto vreme“.

Na osnovu ovog radnog elementa u „parlamentu” treba izgraditi stav oligarhije prema strukturi državne mašine. Obzirom da je nužna jedna plebiscitarna forma izražavanja želja, bez zakonodavnog karaktera rezultata plebiscita, i obzirom na specifičnu formu tzv. selekcioniranih izbora umesto demokratskih, pojam parlamenta u jednoj Aristokratsko-apsolutističkoj državi ima jedno sasvim drugo značenje nego u buržoaskoj ili proleterskoj.
 x
(Šema prologomene za energijalizam. Pre svakog izlaganja jedne monističke filosofije čija je težnja da izmiri idealizam i materijalizam, empiriste i metafizičari, opšti duh religije sa solipsizmom, dijalektiku sa logistikom, matematiku sa poezijom, demokratiju sa aristokratijom, potrebno je skrenuti pažnju na one zablude koje su, podržavane fanatizmom ekstremističke misli istavili delove zajedničke istine jedne protivu drugih.

Doduše, svaka nova filosofija počinje time što nastoji da uništi one koje su joj prethodile. To nastojanje filosofi obično zovu popravljanjem zabluda. Prva zadaća neimara je krčenje mesta na kome želi da podiže svoju građevinu. Druga zadaća je postavljanje temelja. Protagonisti klasičnih sistema shvatali su pod temeljom deo svoje sopstvene zgrade spekulacija, nešto što je implicitno u ideji koju izlažu.

Temelj filosofije je odmah bio i njihova filosofija. Sklon sam da taj postupak smatram pogrešnim. Die Welt als Wille und Vorstellung je napisan kao da su hiljade godina duha iscrpljene u nekim drugim naporima, a ne da se sagleda svet „kao ovo“ ili „kao ono“. Svaka filosofija ima prava na isključivost, uostalom svaka je prava filosofija u biti nužno isključiva. Ta isključivost je doslednost misli koja, ako je zaboravila svoje poreklo, dobro pamti svoj cilj.

Možda je jedini Descartes uočio pravi izgled svake filosofije koja se razvija. On je rekao da je pre svake rasprave potrebno definisati pojmove kojima se služimo i on je pisao O Metodi. Definicija pojmova i utvrđivanje jedne generalne metode pre svake teze, to dvoje mora prethoditi filosofiji. Pre dokaza nužno je da pokažemo načelo pomoću koga smo do njih došli. Inače padamo u eklekticizam.

Pravi eklekticizam se ne nalazi u spoju oprečnih filosofija, nego u hibridnom spoju dokaza koje smo uzeli od svake. - Doduše izgleda da će monističkoj filosofiji uvek pretiti opasnost rđavog pomirenja - ova, međutim, opasnost nije tolika da bi se čovek morao odreći jedinstva sveta i sebe.) PROLOGOMENA 
A) Krčenje mesta 
1) Kritika ne-čistog uma.
2) Kritika metodologije.
3) Zablude gnoseologije i logike.
4) Zablude dijalektike.
5) Zablude psihologije.
6) Zablude ontologije.
7) Zablude opšte fenomenologije.
8) Zablude matematike.
9) Zablude fizike i hemije.

Dnevnik Borislava Pekića 5. septembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

5.septembar 1955.

 Ja sam prisiljen da pišem. Ne iz more da mislim, nego iz more da delam.
x
Mrzim ovu sobu. Ona je moja grobnica. Ona me postepeno iscrpljuje kao želudac ogromne ribe koja me je progutala. Siše, siše dok sutra ne izbaci mrtvu ljušturu. Ko nije nikad osetio stotinu đavola zaključanih u stomaku, taj ne zna šta znači histerija. Histerija je nedokučiv smer. Delirijum ciljeva. U bunilu je jedna utopija. Čovek koji bi mogao da poludi, ostaje strašno trezven.

On nastoji da siđe s uma, on se bori za ludilo koje mu pripada po pravu izbora, on veruje u sumračnost sveta, on miluje noć, jer se nada da je ona luda, on je erotoman iz istih razloga, on uzima opijum, jer voli paučinu bez smisla koja se prede oko strogog drveća i jasnih zidova. Uzalud. Osuđen je na potpunu, beznadežnu svesnost. Svesnost pre svega da postoji nesvest, i da je on izvan nje.

A zatim da je on ta svesnost protiv celokupne nesvesti i pakosti koja se bezbrižno provodi. On stoji usamljen i jasan u sebi, on stoji svetao u sebi, i čist sebi, on koji se održava na tmini kao blistav krug. Čas na tamničkom zidu, čas na grudima žene, čas u uspomeni majke. On je milijardu blistavih klobuka u pomrčini, izvirući iz nje i nestajući u njoj, on ipak nije ta pomrčina, niti ikoja druga - nije uopšte pomrčina, nego samo trenutno odsustvo svetlosti.

Pravo na ludilo je isto tako neprikosnoveno kao i ma koje drugo: pravo na hleb ili slobodu. Ludilo ipak nije sloboda. Sloboda pretpostavlja svesnost, a ludilo i jeste čista svesnost o sebi, samo ne i o stvarima. Ludilo je samoopredeljenje svesti. Sumanuti znaju isključivo za sebe. Njihovo saznanje sveta je čisto saznanje vlastite svesti. Oni su sve i nisu. Oni su kroz sebe sve što nisu inače. Ludilo je izraz težnje ka apsolutnom.
 x
 Ja se plašim odgovornosti. Ti se plašiš odgovornosti - prebacujem sebi - ti pilatsko nedonošče! Ti bi rado poludeo, ti bi hteo da budeš odsustvo tuđe svetlosti, za račun svoje sopstvene! Ti bi voleo da budeš dan koji nikog ne obasjava, i koji ne potiče od sunca. Nezavisnost želiš? Ne - kažem – neizvesnost hoće mene. Biti lud ne znači biti nezavisan, nego samo neznat za nezavisnost.

Ja ne znam za nju - reče - prema tome ona ne postoji. Ne - rekoh.- Ona postoji, ali ja ne znam za nju. Da li noć zna za dan? Pa ipak se noć i dan smenjuju bez prestanka. Zašto tako ne bi bilo između mene i moje svesti o meni. Zato - reče on - što si ti tvoja svest!

Ako je tako kao što kažeš, zašto onda ne znam najbolji deo svojih misli. Svojih malih, neumitnih svesnosti, svojih svetlih trenutaka, zašto ih ne znam sve, i zašto onda moja svest ne zna uvek za mene, za ono što poneki put učinim? Ili ih ona ipak doznaje samo ja ne znam da ih ona doznaje. U tom slučaju mi opet nismo jedno.
 x
Fawcett je nestao u slivu Amazona. Mene nema i pre nego što sam nestao. Pre nego što je potekao Amazon.
x
A zatim opet desetak stranica Države i Revolucije. Vrati se iz pustinje, tu gde su: tvoj sto i tvoja pisaća mašina i Država i Revolucija otvorena na strani 42: „Uništenje parlamentarizma“. E, pa sad posle svega budi željezan i raspravljaj sa Lenjinom.

Dnevnik Borislava Pekića 4. septembar 1955. nastavak

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4.septembar 1955. nastavak 

„(...) Počevši od članova Komune, pa naniže, javna služba morala se vršiti za radničku nadnicu . Sve povlastice i novčani izdaci na reprezentaciju državnih velikodostojnika iščezli su zajedno sa tim velikodostojnicima. Sudije su izgubile prividnu nezavisnost (...) ubuduće su morali biti javno birani, odgovorni i smenjivi. (...)“ i dalje – „(...) Komuna je ostvarila parolu svih buržoaskih revolucija - u jeftinijoj vladi - uništivši dve najkrupnije stavke rashoda: stajaću vojsku i činovništvo. (...)“
Karl Marks Građanski rat u Francuskoj 
x
Na ovu analizu 1871. vraćaće se Lenjin više puta u svojim polemikama sa „oportunistima“ da je najzad formuliše kao zadaću broj pet u svojim tezama od aprila 1917. godine. U gore navedenoj Marxovoj analizi iskustva Francusko-Pariske komune

(nije slučajno što se ova Komuna zove Pariska; u njenom imenu nije implicirana samo istoriska činjenica da je Komuna kao društveno telo obuhvatala isključivo grad Pariz, nego i upozorenje koje Marx nije želeo da prihvati, naime da su iskustva Komune specifičnog karaktera, baš obzirom na mali teritorijalni obim u kome su mogla biti iskušana; ono što je, kako se lako dokazuje, bilo oportuno u upravnim aktima Komune, ne mora, čak je i nemoguće u upravnim aktima jedne ogromne socijalističke zemlje)

zapažaju se tri osnovna momenta:
 a) plate na visini radničke nadnice,
b) zamena stajaće vojske naoružanim narodom i uništenje centralističke birokratije i
c) iščezavanje finansijskih i reprezentativnih privilegija. Teorijski uzev nema sumnje da ukidanje finansijskih privilegija, neplaćena vojska, smanjenje činovničkog aparata čini jednu vladu jeftinijom. I da je Komuna manje više u tome uspela ne može biti osporavano.

Ali Komuna ne može biti tip savremene socijalističke države, kako zbog niskog nivoa proizvodnih sredstava u drugoj polovini XIX veka, tako i zbog svoje minijaturnosti. Ono što može važiti za jednu privredno homogenu i ograničenu celinu, ne mora i ne važi za jednu modernu državu prostrtu preko hiljadu milja teritorije sa svojim specifičnim i osobenim uslovima.

Smešan bi bio onaj koji bi bez znatnijih korektura hteo da na SAD danas primeni državno uređenje starogrčkih Polisa. U svetlu osamdeset godina ekonomsko-tehničkog progresa (u pogledu vremena) i činjenice da se moderni socijalizam razvija na ogromnim teritorijama (u pogledu prostora) treba ocenjivati Marxovu analizu. Prostor i vreme, to su dimenzije koje su u odlučujućoj meri nedostajale iscrpnoj Marxovoj analizi prve Proleterske revolucije.

A još više i još u odsudnijoj meri prognozama koje su na toj analizi bile građene. Ovo su tek margine, i ja nemam vremena da se preterano dugo zadržavam na zaključcima koji po predmetu pripadaju malo aktuelnoj prošlosti, a po očevidnoj naivnosti i zabludi nemaju sreću da će pripasti budućnosti. Zato se samo želim, ako smem da se tako izrazim, očešati o te zaključke na temelju činjenica iz Oktobarske i naše revolucije.
Premda bi neki cinik mogao da, barem kod nas, prosečnom činovničiću, poželi platu u visini radničke nadnice, koju ova gleda odozdo i to prilično daleko i duboko odozdo - ostaje istorijska činjenica, da je u SSSR viši birokratski sloj plaćen daleko bolje od prosečnog radnika, a da je niži birokratski sloj plaćen daleko nižim platama (ovde se misli na plate kvalificiranih i polu-kvalificiranih radnika).

Dnevnik Borislava Pekića 4. septembar 1955. nastavak

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4.septembar 1955. nastavak 

Posle svake kiše grane sunce da osuši zemlju 
Posle svake pesme tišina upija zvuke 
Posle svake smrti dolaze grobari da uklone tela 
A šta je posle nas? Sunce, tišina ili grobari? 
Jer mi bejasmo kiša koja omekša kamen očeva 
I bejasmo pesma koja nam osakati decu 
I smrt za sebe. 
x
Danas sam išao u Biro na uglu Braće Jugovića da vidim ( ). Zajedno sa svoje dve prijateljice radi ona tamo na detaljnim planovima za Hemijski institut Prirodno-matematičkog fakulteta koji se podiže na prostoru bivše Glavnjače - Uprave državne bezbednosti za našu Republiku. Sad uviđam da sam pogrešio. Međutim, nisam mogao da očekujem da ću biti podvrgnut „ispitu zrelosti“ od strane jednog gospodina (za koga ujak misli da je podizao „Albaniju“ - zgradu nakaznu u svakom pogledu) koji mi se predstavio kao šef gradilišta.

Pošto mi je najpre nasrtljivo podneo pod nos nekakvu knjigu s njegovim komentarima uz nacrte Instituta, pošto me je pola sata gnjavio temama koje su mi ravnodušne - naročito u obliku u kome ih je on nudio - pošto je zaštitnički i smrtonosno učtivo pokazivao interesovanje za moje studije, veće nego što ga i ja sam pokazujem, pošto je najzad, očitovao svoj živ interes za umetnost - valjda je mislio da se sa ljudima koji nose bradu može govoriti jedino ili o Bogu ili o slikama - prešao je na lingvistiku sa lakoćom nilskog konja koji ulazi u baru.

Odista nisam ni izdaleka želeo da protivrečim gospodinu ( ) ako ni zbog čega onda zbog ( ). Ali postoji jedan oblik gnjavatora koga Huxley nije klasificirao, jedna vrsta čičaka sa pretežno intelektualnim preokupacijama čija su svojstva: neznanje i strpljenje. Gospodin (...) ima sva ta svojstva koja dozvoljavaju da bude uvršten u podgrupu intelektualnih čičaka nacionalne varijante.

Naši očevi i čitava ta srbofilska generacija, koja se godinama trudila da svim prokušanim sredstvima: nacionalnim vakcinama, patriotskim antisepticima, sačuva ne ovu zemlju nego poštovanje za žrtve koje su oni za nju podneli - kako su samu zemlju sačuvali pokazuje 1945. godina - kako su sačuvali poštovanje pokazuju ovi redovi - ti naši samodopadljivi očevi imaju jednu osobinu kojom se može podičiti svaki kandidat od rase: to je sposobnost za provokaciju.

Oni najpre izazovu raspru sa nama, a onda nas optuže za drskost što imamo svoje mišljenje, tamo gde je ono prema njihovom vaspitanju rasipnički luksuz. Ako smo baš toliko „agresivni“ (da upotrebim izraz tog pasioniranog skupljača narodnih izreka, koji je svoj dug narodu odužio na taj način što mu je podigao nekoliko javnih zgrada, posao koji ide u red zanata - po toj logici patriotizma jednog obućara očitovao bi se u cipelama koje pravi svojim sugrađanima), ako smo tako „neprijatni“ zašto uvek iznova nastoje da čuju naša mišljenja. Ja njegovo, nisam tražio.

Mene mišljenje gospodina ( ) ne interesuje ni u kom smislu. Ja ni na pustom ostrvu ne bih bio radoznao i želeo da saznam njegove koncepcije o umetnosti ili o tome u kojoj je meri urbanistika izraz nacionalne kulture.

Ali je zato gospodin - znajući unapred svoj povlašćeni položaj čoveka u godinama - insistirao da čuje moje. ( ) nema prava da bude ljuta na mene. Naprotiv. Pa ja sam skroz - i sad me je stid toga - bio najbedniji filistar koji je kao konj kome pokažu vrećicu sa ovsom klimao glavom na svaku reč gospodina ( ). (O T. -u i da ne govorim: on se pretvorio u medeni kolač.)

Ali onda upotrebih umesto „upravo“ reč „zapravo“ (što je i muzički i logički i gramatički korektno) stvar bez značaja za svakog kulturnog čoveka lišenog balkanskog inferiornog temperamenta i to se gospodinu ( ) koji uostalom kaže „zgrade među kojem“ i „mi smo namerni“ - pričinilo tako silno anacionalno i infamno da mi je prekorno rekao:

„Vi treba da govorite jezikom svoje majke, koji je - pretpostavljam - jugoslovenski!“ odgovorih: „Ja i govorim jugoslovenski gospodine!“ Na kraju krajeva ne mogu da razumem da jedan „intelektualac“, (...) ne zna koliko je to prostački raspravljati o jeziku kojim govori njegov sabesednik, a ne o onome što tim jezikom saopštava.
x
U pismu Kugelmanu oko 1871. Marx objavljuje „kao sledeći pokušaj Francuske revolucije (Marx je pogrešno procenio mesto tog novog pokušaja koji bi imao da produži rad Komune) razbijanje birokratsko-vojne mašine, a ne njeno predavanje iz ruke u ruku“, i svakako da je to „razbijanje, a ne predavanje“ prethodni uslov jedne proleterske revolucije, jer ona dolazi odozdo i izvan te državne mašine.

Dnevnik Borislava Pekića 4. septembar 1955. nastavak

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4.septembar 1955. nastavak

„(...) Ko priznaje samo borbu klasa“, a ne i diktaturu proleterijata, „taj još nije marksist, taj može još uvek ostajati u granicama buržoaskog mišljenja i buržoaske politike. (...)“

Upravo to nastojao sam još četrdeset šeste da dokažem D. Zo. koji se zanosio idejom socijalnog jedinstva. (Njegov program: hrišćanstvo, demokratija, kapitalizam. Čovek ne zna šta je gore od te tri stvari.) Ako jedan buržoa intelektualno ne priznaje klasnu borbu, to još ni izdaleka ne znači da je on ne vodi. Radi se o tome da on prizna i zna da je vodi. Sakrivati glavu u hrišćansko-puritanski pesak kao što to čini D. Zo. i umesto jedne čiste klasne ideologije sklapati od različitih pokreta jednu političku nakazu - to je ne samo naivno nego i opasno.

(Ovo govorim ne u odbranu buržoaskog demokratizma, nego u odbranu jednog načela, bez obzira da li je u pitanju buržoazija ili proleterijat. O tome da je demokratska republika i za novu aristokratsku revoluciju najpogodniji oblik protivničke nemoći, ne treba ni govoriti.)

Studije:
a) Marksizma sa posebnim osvrtom na Parisku Komunu, Oktobarsku boljševičku revoluciju i Jugoslovensku tihu revoluciju.
b) Francuske revolucije naročito obzirom na jakobinsku diktaturu i ulogu žironde.
c) Fašizma specijalno njegovog italijanskog i nacional-socijalističkog oblika.
d) Prosvećenog apsolutizma i
e) Oligarhijskih sistema stare Grčke.

Ono što svakom buržoa treba da bude jasno jeste da je njegova slavna demokratija zaista samo diktatura buržoazije. Dotle marksisti imaju pravo. Međutim oni neće da idu dalje u klasnoj analizi te diktature. Diktatura buržoazije nije diktatura jedne organizovane klase u onom smislu u kome Lenjin nagoveštava diktaturu proleterijata. (Mislim na tipično građanske demokratije kao što su engleska i francuska.)

Buržoazija ima svoju vladu, ali buržoazija ne vlada kao klasa, a još manje kao „naoružana buržoazija“. Ona iskorišćava demokratsku republiku za svoje ekonomske ciljeve, ali ona tu republiku nije zato osnovala. Ona ugnjetava proleterijat ne zato što to mora da bi održala svoju vlast, nego zato što joj to donosi ekonomske koristi.

U pokretu kojim je uništila feudalizam, ona nije proklamovala ugnjetavanje aristokratije, nego oslobođenje buržoazije. Ovde valja tražiti bitnu unutarnju razliku između socijalizma i demokratije, između diktature buržoazije i diktature proleterijata.
 x
Nekoliko primedaba uz teoriju Aristokratske revolucije: reč oligarhija ne znači zatvorenost nego izabranost, naravno ne u sitnoburžoaskom parlamentarnom smislu. Reč Oligarhija ne implicira partiju aristokrata, nego princip vladavine najboljih. Jedan asketizam je neophodan na svakom početku. Ali da on postane načelo vladajuće klase, potrebno je da odista zavlada duh nad materijom, i to pre svega u samoj vladajućoj klasi.

Na kraju karajeva asketizam vođa je samo formalan, jer vladanje nije ništa drugo nego uživanje u moći, što je u biti oprečno asketizmu, shvaćenom kao odricanje. Svaki asketizam prema tome nije odricanje, nego usredsređivanje uživanja samo na jednu tačku. Svejedno da li je u pitanju hrišćanski, naučni, umetnički ili revolucionerni asketizam. Potrebno je iz osnova i temeljno pretresti ideju Intelektualnog kluba. Smatram da je to prva ustanova u kojoj se može gledati klica oligarhije.

Da ništa drugo nismo učinili nego ustanovili I. k, smatrao bih naš zadatak onako kako sam ga ja zamišljao rešenim. Aristokratska revolucija je penetracio pacifikus u najboljem slučaju. Ona je lagano prodiranje u državno društvenu mašinu, osvajanje ključnih pozicija demokratije, infiltriranje u sve oblike života republike. Sama revolucija je u stvari onda puč.

Dnevnik Borislava Pekića 4. septembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4.septembar 1955. 

Politička istina je samo jedna izvodiva mogućnost.
 *
Doktrine danas imaju samo dekorativni karakter. Centralna voćstva doktrinerskih stranaka odnose se prema svojoj ideologiji isto onako neobavezno i oportuno kao kardinali prema Učenju Svete Apostolske Crkve. Ali sveden kod intelektualaca na ništicu, uticaj doktrina još uvek je jak kod primitivaca. Svuda gde religija ima nekog izgleda ima ga i politička doktrina.
*
Praktičan zadatak: ideologiju treba svesti na krilatice, na dosetke koje se pamte.
 *
Neprijatelj se može smaći, njegova ideologija zaboraviti. Prava opasnost svakoj organizaciji preti od nihilizma.
*
Ko uništava tradicije uništava naviku žrtrvovanja - njega očekuje poraz.
*
Nijednoj politici ne škodi umereni misticizam. Najefikasniji istorijski pokreti su ga gajili: hrišćanstvo, Slobodni zidari, jakobinci, fašisti, komunisti.
*
Utopije ne smeju da postanu javne. Narod mora imati stvarnost, a ne budućnost pomešanu sa misticizmom.
 *
Put istini je biti svedok. Put lepoti vodi samo kroz saučesništvo.
 *
Čistota je ponekad nagost.
*
Filosof je onaj koji poseduje sistem. Političar je onaj koji ga se ne drži. Negde na sredini stoji državnik.