ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
10. oktobar 1955.
Nedelja. Još uvek sam nervozan. Glupo je kad se jedan od „gnojavih čireva“ predstavlja kao uzrok histerije, koja je beskrajno dublja od želje. Hvatam sebe u izdajstvu. Izgleda mi frivolno da razmišljam o njoj, a ne o strastima kao takvim. Od svega stvarati fenomen - eto slamke za koju se treba uhvatiti. Iščauriti jednog naučnika, tamo gde je očajavao čovek. Radoznalost osloboditi interesa.
Tako, međutim, postaje čovek manji od svoje sudbine. Tako je on ne dostiže. Zadaća je u tome da se sudbina prevaziđe voljom. Kroz svakidašnju refleksiju obrušavaju se kamikaze. Refleksija je trula kao prezreo plod, pada sa gnjilim treskom na zemlju i postaje leglo crva. Ko ima prava da tvrdi da ti crvi nisu po našoj volji. Da ti crvi nisu naša volja sama. (U stvari ja sam pijan.)
Pogledaj, kažem sebi, ti propovedaš purgativno sredstvo za bol. Sredstvo je dijalektičko i licemerno: premesti uzroke i bol će postati besmislen. Ili filosofski. Učini dakle da si nesrećan ne zbog nje, nego zato što je to tvoje pozvanje.
Nedelja. Hohojiro peva u planini. - To je jedan pol. Drugi - ona nije došla. Između ta dva pola ti si očajan. Purgativ se sastoji u tome da budeš očajan zbog mračne pesme ptice koja ima belu pegu na glavi, a ne zbog toga što ona nije došla. Da se ubediš u razloge koji su izvan tebe, u plemenitosti Hisao Kimure koji je obešen u singapurskom zatvoru. Da kažeš sebi:
„Ti si jedno smrdljivo govno, koje pušta miris samo ako ga neko nagazi. Tako bi svom očajanju dao jedan kosmički oreol - učinio bi da sanja trubadure i Gvadalkanal . Ovako ne znaš da li ova dva dana pripadaju njoj ili Hisao Kimuri? Da li si ljubomoran na nju ili na dvadeset osmogodišnjeg Japanca čiju diskretnu dušu nije unakazila blizina vešala?
No comments:
Post a Comment