ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
3. oktobar 1955.
Lekari pate od svih bolesti koje su opisane u njihovim udžbenicima. Pošto osete srce (osetiti srce znači biti bolestan) dobiju kavernu sajedno sa ulkusom, stomak im se spušta za 12 santimetara, svaka bubuljica postaje rak, i svaka mrlja na koži crni prišt, neprirodne i sumanute misli koje im padaju na pamet i koje bi činile, da im čovek može posvetiti dovoljno vremena, 90% našeg mišljenja uopšte, najednom su mahniti trzaji razorenog uma, pluća se nalaze u stanju generalnog raspadanja, i opsedaju ih halucinacije jedino zato da ih uvere u kojoj su meri šizofrenici.
Psiholozi imaju jedno drugo svojstvo: oni pate od razumevanja. Oni sve shvataju, sve su u stanju da objasne i sa svačim da se pomire kao sa neizbežnim. Ako ih uvredite oni će vam pričati o afektu, ako im stanete u trolejbusu na žulj, oni će vas izviniti nekim motornim refleksom, ako želite da budete nadmoćni nad njima oni će to objasniti vašim kompleksom inferiornosti.
Nasrnete li na njih oni će to iskoristiti da ilustruju kriminogenezu, ostajete li sasvim nevidljivi bićete obeleženi kao introvertirani tip. Ako ih žena prevari oni će to najpre primiti, zatim iz analizirati i najzad objasniti. Jer zaboga, oni barem znaju šta je to emocija, a šta libido. Ako im, vi žene, u postelji pokažete minimun odstupanja od onoga što budale drže da je normalno, oni će tragati po vašem detinjstvu da nađu perverzno seme.
Ako im ne pokažete ništa, preporučiće vam najpogodnije metode da probudite svoj zaparloženi seksus. Oni su, rečju, milosrdni kao časne sestre, tolerantni kao demokrate iz ubeđenja, i dosadni kao profesori klasičnih jezika.
Umetnici međutim pate od toga da ništa ne shvataju osim samih sebe. Oni ne shvataju čak ni to da ih drugi shvataju bez predrasuda. Ima ih koji to shvatanje uzimaju kao ličnu uvredu. Razumevaju se manje više samo banalne i proste stvari, a niko ne želi da bude ni banalan ni prost. Ako ih uvredite oni uobražavaju da ih mrzite, jer su superiorni, ako im u trolejbusu stanete na žulj oni će vas obasuti pogrdama i pokušaće na vama sve duhovitosti iz romana koga momentalno pišu, ako želite da budete nadmoćni nad njima oni će se pozivati na neprikosnovenost svog srodstva sa bogovima.
(Jer samo njima i bogovima dato je da stvaraju svetove iz svoje volje.) Ako ih prevari žena oni će najpre patiti, jer su prevareni, a zatim će se varati da bi patili. Oni će odigrati goropadnu operetu, i silno će se zabavljati u ulozi očajnika (jer na kraju krajeva umetnici i postoje samo zato da bi hodali unaokolo sa licem, kao da imaju gliste u stomaku).
Za njih biti perverzan je stvar dobrog ukusa, jednako kao i biti religiozan. Samo su malograđanke neinventivne u postelji. Oni su, dakle, nemilostrdni kao službeni dželati, netolerantni kao anarhisti i dosadni kao kongres pedagoga.
Zamislite sada jednog psihologa koji, verovatno nije umetnik, ali koji se igra na isti način kao umetnici: stvara i briše svetove! (Dođavola, vredimo onoliko koliko stvorimo svetova, ali i onoliko koliko ih u božanskom gnjevu uništimo.) On se zove X. Devojka se zove Y. Devojka je šarmantna i komplikovana kao petogodišnji plan socijalističke izgradnje. Po tome što drži da je niko ne shvata ona je umetnik, po tome što joj to ipak ništa ne smeta, ona je žena. Ona je osetljiva kao penzionisani narodni heroj, ali i ljupka.
Ona je savršena, ali samo „savršena žena“, što znači da njena savršenost ide dokle ide i njena ženstvenost. Ona je osetljiva, ali i neosetljiva, jer savršenost nije ništa drugo do potencijalnost krajnosti. Y. voli tu damu. Ona je tvrdila da voli Y.-a. Y. je bio naučnik i umetnik. Prednosti prvog poništavao je drugi i obrnuto. Tako najzad Y. više nije imao nikakvih prednosti. Jer kao naučnik on je morao sve da razume, kao umetnik nije smeo ništa. Kao naučnik on je imao da objašnjava druge, kao umetnik da se bavi isključivo sobom - tako je najzad prestao da se bavi ma čime.
(Kad bi mu u trolejbusu neko stao na žulj, on bi kao naučnik najpre to objasnio motornom spontanošću i refleksom muskulusa ekstenzora, a zatim bi kao umetnik prokleo dotičnu osobu i opalio joj šamar.) Kao naučnik on je tražio perverzne izvore da ih ispita, ali kao umetnik on je uživao da se u njima kupa. Ako su mu bili uskraćeni kao naučnik on ih je metodološki vaspitavao, a kao umetnik neposredno koristio.
Jedne večeri došla je X. kod Y.-na. Pošto se nisu dugo videli Y. (umetnik) želeo je da bude nežan, ali je Y. (naučnik) utvrdio da ova nežnost intimno nije uzvraćena. Y. (umetnik) je imao osećaj da ljubi orman za knjige, a Y. (naučnik) je hteo da te knjige pročita. Evo šta su dva Y.-a međusobom razgovarala, dok je dama stajala pokraj peći i bila komplikovana.
Y. (umetnik): Sto mu vragova, ona je mrtva.
Y. (naučnik): Ne verujem. Ne verujem. Njen puls udara pravilno. 75 udaraca na minut i boja njenog lica je ružičasta.
Y. (umetnik): Idiote! To je zažarenost od blizine peći, umesto da bude zapaljena tvojom blizinom. Ja imam iskustva sa ženama. Ti samo sa objektima, ja sa živim ljudima, ti sa suvim brojevima. Tebi je svejedno da li iza nekog broja stoji žena, pacov ili pas.
Y. (naučnik): Moram priznati da je teorijski ta primedba ispravna. Praktično međutim više volim kad je to žena. Ali, pogledaj: ona razmišlja.
Y. (umetnik): Čovek plače i kad je tužan i kad je radostan. Čovek ima lice koje razmišlja i kad to čini i kada ne čini. Po mom mišljenju ona ne razmišlja. Ona se samo greje.
Y. (naučnik): Zagrli je. Želim da vidim kako će reagirati.
Y. (umetnik): Zašto ti ne bi to učinio. Ja sam uvređen, a ti ne možeš biti uvređen, jer nemaš srca.
Y. (naučnik): Srce je šmrk za krv, a ne za osećanja. Pretpostavlja se da se osećanja rađaju u frontalnom lobusu čija povreda dovodi ...
Y. (umetnik): Idi bestraga, ako smo je izgubili to si ti kriv. Sa tobom se žena oseća kao sa rendgenom. Y. (naučnik): Ako smo je izgubili, u šta ne verujem, onda je to dobro, jer je neizbežno. Dobro je sve što jeste i sve što postaje. Još bolje je ono što nestaje i ono što nije.
Y. (umetnik): Ne, ne mogu je zagrliti, ali je mogu pozvati na otoman i tamo razgovaraj ti sa njom. Ja ću ćutati, naime ja ću pokušati da ćutim. Kada budeš završio, ja ću je zadaviti.
Y. (naučnik): Gde si to pročitao. Kod Shakespearea? Uostalom vi umetnici ne plagirate samo za svoja dela nego i za svoj život. Vi ste najobičnije lutke na uzicama literarnih reminiscencija.
Y. (umetnik): Idi i sedi do nje. I razgovaraj. Posle ću je zadaviti. Ili da je najpre ja zadavim, a posle ... Y. (naučnik, koji u međuvremenu prilazi otomanu ): ... da razgovaram sa njom?
Y. (umetnik): Prokleta da je drolja!
Y. (naučnik) je razgovarao sa X, a Y. (umetnik) je stajao kraj kamina i posmatrao svoje ruke. On je voleo tu ženu i mislio je da je Y. (naučnik) ne ljubi tako kao on, da je naime uopšte ne ljubi. Ovaj drugi (naučnik) reče sebi: „Ti je ne voliš“, a odista je moglo biti i sasvim obratno. Da je umetnik nije ljubio, a naučnik da je bio lud za njom. Ko zna? Ili su je volela obojica, svako na svoj način. S vremena na vreme je Y. (umetnik) polazio prema otomanu da izvrši svoju pretnju, ali ga je Y. (naučnik) uvek iznova u tome sprečavao. Najzad uspe da dozna o čemu se radi.
X. je volela jednog čoveka i čini se da je to bio prvi čovek koga je volela, pre nego što je upoznala Y. (umetnika i naučnika, oba). Zatim se sa njim rastala i sada joj se čini da se deo te stare strasti povratio. Kad je X. to saopštila Y. (naučnik) je rekao u sebi: „Jasan slučaj disocijacije emocija“, a Y. (umetnik) : „Jasno je da je ona prostitutka“, i krenuo je prema otomanu da je zadavi.
Na sreću Y. (naučnik) je znao šta znači biti u dilemi, iako mu je nedostajala sposobnost da žali, imao je isuviše sposobnosti da razume. On je opet sprečio Y. (umetnika) da izvrši svoj pakleni plan. On mu je rekao:
Y (naučnik): Budalo! Ubijajući nju nećeš naškoditi njenoj ljubavi, jer ta ljubav nije stvar trenutka, nego predmet uspomena. Ona ne voli tog čoveka, nego uspomenu na njega. Kada bi nešto znao o stadijima kroz koje prolazi memorija od engrama do reprodukcije, uvideo bi da su njene želje načinile od tih uspomena samo jedan teg za održanje dileme koju obožava.
Stvarno ona više ne voli ni tu sasvim izopačenu uspomenu na njega. Ne, ona voli da bude nesrećna, ona je melanholik, ona voli da bude udarena na krst, da bira svoja osećanja, ne zato da bi izabrala, nego zato da to ne bi uspela i tako osetila histeriju duše o kojoj govori Kierkegaard.
Y. (umetnik): Da je zadavim ipak ...
Y. (naučnik): Glup si kao junac, ako znaš šta je to. Tvoja ljubomora je isto toliko provocirana, koliko i njena dilema. Ti voliš da budeš ljubomoran, samo zato što u tom stanju vidiš dokaz za svoja osećanja. Da je voliš ti saznaješ preko svoje ljubomore. Ona je indikacija strasti, ali kako je isto toliko pogodna da otkrije ljubav, koliko i da prikrije taštinu, ja joj ne bih poklonio poverenje.
Y. (umetnik): Reči, reči, reči. Ona je u dilemi, a to znači da je još uvek mogu zadržati.
Y. (naučnik): Upravo se i radi o tome da ona nije u dilemi u pogledu ljubavi, ona voli jednog od vas dvojice - ona je dilemi samo u pogledu načina, da se otrese obaveze prema jednom ili prema drugom. Ljubavna dilema ne postoji, postoji jedino konvencionalna. Y. (umetnik): Šta onda raditi? Prokleti je, oterati dođavola, preklinjati ili ubiti? Y. (naučnik): Ništa. Biti gospodin. Ništa ne raditi. Ona će raditi umesto tebe.
Y. (umetnik): Ako budem velikodušan, ona će moju velikodušnost shvatiti kao nedostatak ljubavi.
Y. (naučnik): U tom slučaju je ostavi, jer će kao nedostatak ljubavi shvatiti sve što budeš činio.
Y. (umetnik): Ako budem prost, ona će moj prostakluk shvatiti kao dokaz ljubavi.
Y. (naučnik): I onda je napustiti, jer prosti dokazi ljubavi čine ljubav prostačkom. Prostačka ljubav je dosadna i monotona.
Y. (umetnik): Nisam znao da onaj koji je romantičar, da si to ti u stvari, a ne ja.
Y. (naučnik): Umetnici ne mogu biti romantičari. Oni jedino mogu izigravati romantizam. Učini, međutim, ono što ti savetujem. Reci joj da je razumeš i ne kriviš, reci joj da nećeš uticati na njenu odluku, i predloži joj da se ne sastajete za neko vreme, da bi on i ti imali iste mogućnosti, to jest da tih mogućnosti ne bi imali, nastoj da joj pomogneš i budi nežan i ne samo nežan nego i veseo, pokušaj da je razvedriš i olakšaš joj, dilemu, u koju uostalom uopšte ne verujem, pokaži joj da je voliš, ali i da voliš njen mir, čak i ako te ostavi, budi joj prijatelj i fer prema njoj. Eto to je biti gospodin, u jednom značenju koje se odavno izgubilo. Ako ti se posle toga vrati ...
Y. (umetnik): Onda je ja neću više moći voleti, jer nikad neću moći da zaboravim ni da joj oprostim, da sam mogao da budem predmet jednog izbora, koji me vređa. Rekavši to Y. (umetnik) zaćuta i ne progovori do kraja više ni reči.
A Y. (naučnik) reče sebi u bradu: „Da, ali onda ću je ja voleti ... ili možda samo nastaviti da volim"
No comments:
Post a Comment