Dnevnik Borislava Pekića 4. septembar 1955. nastavak

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4.septembar 1955. nastavak

„(...) Ko priznaje samo borbu klasa“, a ne i diktaturu proleterijata, „taj još nije marksist, taj može još uvek ostajati u granicama buržoaskog mišljenja i buržoaske politike. (...)“

Upravo to nastojao sam još četrdeset šeste da dokažem D. Zo. koji se zanosio idejom socijalnog jedinstva. (Njegov program: hrišćanstvo, demokratija, kapitalizam. Čovek ne zna šta je gore od te tri stvari.) Ako jedan buržoa intelektualno ne priznaje klasnu borbu, to još ni izdaleka ne znači da je on ne vodi. Radi se o tome da on prizna i zna da je vodi. Sakrivati glavu u hrišćansko-puritanski pesak kao što to čini D. Zo. i umesto jedne čiste klasne ideologije sklapati od različitih pokreta jednu političku nakazu - to je ne samo naivno nego i opasno.

(Ovo govorim ne u odbranu buržoaskog demokratizma, nego u odbranu jednog načela, bez obzira da li je u pitanju buržoazija ili proleterijat. O tome da je demokratska republika i za novu aristokratsku revoluciju najpogodniji oblik protivničke nemoći, ne treba ni govoriti.)

Studije:
a) Marksizma sa posebnim osvrtom na Parisku Komunu, Oktobarsku boljševičku revoluciju i Jugoslovensku tihu revoluciju.
b) Francuske revolucije naročito obzirom na jakobinsku diktaturu i ulogu žironde.
c) Fašizma specijalno njegovog italijanskog i nacional-socijalističkog oblika.
d) Prosvećenog apsolutizma i
e) Oligarhijskih sistema stare Grčke.

Ono što svakom buržoa treba da bude jasno jeste da je njegova slavna demokratija zaista samo diktatura buržoazije. Dotle marksisti imaju pravo. Međutim oni neće da idu dalje u klasnoj analizi te diktature. Diktatura buržoazije nije diktatura jedne organizovane klase u onom smislu u kome Lenjin nagoveštava diktaturu proleterijata. (Mislim na tipično građanske demokratije kao što su engleska i francuska.)

Buržoazija ima svoju vladu, ali buržoazija ne vlada kao klasa, a još manje kao „naoružana buržoazija“. Ona iskorišćava demokratsku republiku za svoje ekonomske ciljeve, ali ona tu republiku nije zato osnovala. Ona ugnjetava proleterijat ne zato što to mora da bi održala svoju vlast, nego zato što joj to donosi ekonomske koristi.

U pokretu kojim je uništila feudalizam, ona nije proklamovala ugnjetavanje aristokratije, nego oslobođenje buržoazije. Ovde valja tražiti bitnu unutarnju razliku između socijalizma i demokratije, između diktature buržoazije i diktature proleterijata.
 x
Nekoliko primedaba uz teoriju Aristokratske revolucije: reč oligarhija ne znači zatvorenost nego izabranost, naravno ne u sitnoburžoaskom parlamentarnom smislu. Reč Oligarhija ne implicira partiju aristokrata, nego princip vladavine najboljih. Jedan asketizam je neophodan na svakom početku. Ali da on postane načelo vladajuće klase, potrebno je da odista zavlada duh nad materijom, i to pre svega u samoj vladajućoj klasi.

Na kraju karajeva asketizam vođa je samo formalan, jer vladanje nije ništa drugo nego uživanje u moći, što je u biti oprečno asketizmu, shvaćenom kao odricanje. Svaki asketizam prema tome nije odricanje, nego usredsređivanje uživanja samo na jednu tačku. Svejedno da li je u pitanju hrišćanski, naučni, umetnički ili revolucionerni asketizam. Potrebno je iz osnova i temeljno pretresti ideju Intelektualnog kluba. Smatram da je to prva ustanova u kojoj se može gledati klica oligarhije.

Da ništa drugo nismo učinili nego ustanovili I. k, smatrao bih naš zadatak onako kako sam ga ja zamišljao rešenim. Aristokratska revolucija je penetracio pacifikus u najboljem slučaju. Ona je lagano prodiranje u državno društvenu mašinu, osvajanje ključnih pozicija demokratije, infiltriranje u sve oblike života republike. Sama revolucija je u stvari onda puč.


x
Toliko puta u međunarodnom političkom svetu korišćena i toliko puta efikasna komunistička taktika „napada koji je najbolja odbrana“ dolazi do izraza i u mišljenju koga g. Altman razvija u Borbi od 30. avgusta povodom Iakok-a a pod zlokobnim naslovom Crni zbor. (Uostalom ovakvi naslovi po iskustvu pre spadaju u Zabavnike, a ne u zvanične organe jedne vladajuće stranke.) „Crni zbor“.

 „Reakcionarne snage u Latinskoj Americi stvorile su neku vrstu Svete alijanse za ’borbu protiv komunizma’. Nov savez nosi zvučno ime Interamerička antikomunistička konfederacija za odbranu kontinenta i okupio je ’provereno antikomunističke’ organizacije iz dvadeset zemalja. Izgleda, da je ovom novom telu namenjena uloga dobrovoljnog latinoameričkog policajca koji će podsticati vlade na akcije protiv ’crvene opasnosti’, infiltracije. (...)“

 Neraspoloženje g. Altmana je očevidno i vrlo jetko. Anti-komunističke snage konstituišu jedan stalan organ, u naporu da Južnoamerički kontinent sačuvaju od gospode Altmana! Čovek se ljuti ako ga ne puste u kupe, a kamo li ako mu žele da zatvore vrata čitavog jednog kontinenta. Za Altmana je „komunistička infiltracija“ savremena baba-roga kojom američki kapital plaši srednje slojeve ugrožene monopolom!

G. Altman to ne kaže, jer na kraju krajeva sada je 1955, a ne na primer 1947, i ovakve ekonomsko-političke analize, uostalom ispravne same po sebi, hrapavo zvuče u piu andante muzici aktivne koegzistencije, koja ulazi u modu. G. Altman to misli i jednom on će to reći, istina ne više slovima nego mecima. A da bi g. Altman imao prilike da to kaže, a da mu glas ne zapne u grlu, potrebno je da južnoamerički kontinent predstavlja zbir neprijateljskih diktatura, a ne konfederacija demokratskih zemalja, da svaka od tih diktatura ne predstavlja jedinstvo klasa nego nepomirljivi rat između njih.

Altmanu je to potrebno radi svetske revolucije, koju on uprkos toga što je monden u smislu prihvatanja AK - ne može da zaboravi, kao ni žena svog prvog ljubavnika. Sa svoje strane svetska revolucija proleterijata treba izvesne uslove među kojima razjedinjenost predstavnika nije poslednji. Informativni su razlozi koje g. Altman navodi za svoje neraspoloženje.

Najpre je krajnje „nedozvoljivo“, tako reći okrutno, kad se „podstiče na stvaranje širokog međunarodnog pokreta protiv jedne male demokratske zemlje“ (Bolivije i Paz Estenssorovog režima). Altman je indigniran tim postupkom. On uzima ton kojim bake pričaju legende o Crvenkapi, maloj, dobroj, lepoj i poslušnoj Crvenkapi, koju opaki vuk želi da pojede.

Crvenkapa nikoga ne dira. Ona mirno bere svoje jagode i g. Altman se zgraža nad idejom da se toliko vukova moraju udružiti da bi je pojeli. Zar g. Altman zaboravlja na Komunističku internacionalu čiji je član bila i stranka kojoj on verovatno pripada? Ali g. Altman se brani. On kaže: „Vremena se menjaju i ono što je prirodno, čak nužno bilo u vreme Lenjina, sada više nije ni nužno ni prirodno“.

Ali mi smo nezadovoljni i ljubopitljivi i mi pitamo g. Altmana da li je on, nerado se sećajući Internacionale, zaboravio Komunistički informacioni biro od 1948, koji je tu istu Internacionalu imao da vaspostavi pod jednim naivnim imenom mesta za razmenu interkomunističkih informacija.

G. Altman nažalost nema šta da odgovori, jer vreme u kome je stvorena ova „nejaka“ ćerka moćne Kominterne nije vreme Lenjinovo, nego naše, i od njega do aktivne koegzistencije ne deli nas više od šest godina. Ovo ćutanje g. Altmana nas ispunjava sumnjom. A sumnja je gnojivo za Crne Zborove.