Dnevnik Borislava Pekića 4. septembar 1955. nastavak

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4.septembar 1955. nastavak 

„(...) Počevši od članova Komune, pa naniže, javna služba morala se vršiti za radničku nadnicu . Sve povlastice i novčani izdaci na reprezentaciju državnih velikodostojnika iščezli su zajedno sa tim velikodostojnicima. Sudije su izgubile prividnu nezavisnost (...) ubuduće su morali biti javno birani, odgovorni i smenjivi. (...)“ i dalje – „(...) Komuna je ostvarila parolu svih buržoaskih revolucija - u jeftinijoj vladi - uništivši dve najkrupnije stavke rashoda: stajaću vojsku i činovništvo. (...)“
Karl Marks Građanski rat u Francuskoj 
x
Na ovu analizu 1871. vraćaće se Lenjin više puta u svojim polemikama sa „oportunistima“ da je najzad formuliše kao zadaću broj pet u svojim tezama od aprila 1917. godine. U gore navedenoj Marxovoj analizi iskustva Francusko-Pariske komune

(nije slučajno što se ova Komuna zove Pariska; u njenom imenu nije implicirana samo istoriska činjenica da je Komuna kao društveno telo obuhvatala isključivo grad Pariz, nego i upozorenje koje Marx nije želeo da prihvati, naime da su iskustva Komune specifičnog karaktera, baš obzirom na mali teritorijalni obim u kome su mogla biti iskušana; ono što je, kako se lako dokazuje, bilo oportuno u upravnim aktima Komune, ne mora, čak je i nemoguće u upravnim aktima jedne ogromne socijalističke zemlje)

zapažaju se tri osnovna momenta:
 a) plate na visini radničke nadnice,
b) zamena stajaće vojske naoružanim narodom i uništenje centralističke birokratije i
c) iščezavanje finansijskih i reprezentativnih privilegija. Teorijski uzev nema sumnje da ukidanje finansijskih privilegija, neplaćena vojska, smanjenje činovničkog aparata čini jednu vladu jeftinijom. I da je Komuna manje više u tome uspela ne može biti osporavano.

Ali Komuna ne može biti tip savremene socijalističke države, kako zbog niskog nivoa proizvodnih sredstava u drugoj polovini XIX veka, tako i zbog svoje minijaturnosti. Ono što može važiti za jednu privredno homogenu i ograničenu celinu, ne mora i ne važi za jednu modernu državu prostrtu preko hiljadu milja teritorije sa svojim specifičnim i osobenim uslovima.

Smešan bi bio onaj koji bi bez znatnijih korektura hteo da na SAD danas primeni državno uređenje starogrčkih Polisa. U svetlu osamdeset godina ekonomsko-tehničkog progresa (u pogledu vremena) i činjenice da se moderni socijalizam razvija na ogromnim teritorijama (u pogledu prostora) treba ocenjivati Marxovu analizu. Prostor i vreme, to su dimenzije koje su u odlučujućoj meri nedostajale iscrpnoj Marxovoj analizi prve Proleterske revolucije.

A još više i još u odsudnijoj meri prognozama koje su na toj analizi bile građene. Ovo su tek margine, i ja nemam vremena da se preterano dugo zadržavam na zaključcima koji po predmetu pripadaju malo aktuelnoj prošlosti, a po očevidnoj naivnosti i zabludi nemaju sreću da će pripasti budućnosti. Zato se samo želim, ako smem da se tako izrazim, očešati o te zaključke na temelju činjenica iz Oktobarske i naše revolucije.
Premda bi neki cinik mogao da, barem kod nas, prosečnom činovničiću, poželi platu u visini radničke nadnice, koju ova gleda odozdo i to prilično daleko i duboko odozdo - ostaje istorijska činjenica, da je u SSSR viši birokratski sloj plaćen daleko bolje od prosečnog radnika, a da je niži birokratski sloj plaćen daleko nižim platama (ovde se misli na plate kvalificiranih i polu-kvalificiranih radnika).


Ja ne raspolažem preciznim statistikama po ovom pitanju. (U svakom slučaju moram ih negde potražiti.) Ne barem za stanje u SSSR-u. No što se tiče mesečne plate kod nas, one se za nižu birokratiju kreću oko sume od 10.000 do 15.000 dinara, dok radničke plate ne idu nikad ispod 20.000, a u znatnoj se meri penju preko 30.000 dinara.

Što se tiče više birokratije, uračunavajući sve moguće privilegije (upravo one koje je trebalo „iščeznuti“ sa velikodostojnicima) te se plate kreću od 40.000 do preko 100.000 dinara, dakle znatno su, bezmalo tri puta, više nego prosečna plata jednog radnika. U pogledu Vlade koja je adekvatna Komuni te se cifre usled mnogobrojnih fondova (za reprezentaciju koja je takođe sa velikodostojnicima imala da „iščezne“) uopšte ne dadu proceniti. Ja time ne kažem - to je pitanje za sebe - da se drukčije moglo postupiti.

Ja samo kažem da se ni Marxova predviđanja, ni Lenjinovo poslušno ponavljanje tih predviđanja u Aprilskim tezama, nisu ostvarila. Zar buržoaski kritici koje oponaša Bernsteina nisu onda imali pravo da Marxovu analizu, ukoliko se odnosi na budućnost smatraju naivnom, utopijskom i nekom vrstom vraćanja primitivizmu? Dve gore spomenute društvene dimenzije, koje Marx nije uzimao u obzir, uprkos toga su delovale.

Što se tiče drugog zaključka koji se odnosi: a) na raspuštanje stajaće vojske i b) uništenje centralističke birokratije, stvar stoji jednako kao sa platama u visini radničkih nadnica. Oba ova zadatka Komuna je mogla da ispuni. Razlozi:

a) Revolucija je trajala svih 70 dana koliko je trajala i Komuna. Nijedan se od njenih upravnih i zakonodavnih aktova nije pokazao u miru. Poznato je da ratni, a pogotovo revolucionarni uslovi po svojoj vlastitoj prirodi uprošćavaju administraciju.

b) Revolucija je trajala jedva dva meseca i mere uopšte nisu imale prilike i vremena da se predstave pod normalnim okolnostima.

c) Revolucija je trajala na prostoru jednog grada u kome samouprava već sama sobom implicira vladu. Centralizam je ovde nužno osakaćen. Neposredan kontakt po prirodi situacije obezbeđen.

 d) Proizvodna sredstva bila su još uvek na neobično niskom nivou. Relativno uzev razlika u tehničkom progresu između XX veka i XIX, veća je nego između XI i recimo XVI.

 e) Oružje kojim su raspolagale ondašnje vojske moglo je manje više bez ikakve pripreme da bude stavljeno na raspolaganje „narodu“.

Ko je ta budala koja bi kroz desetak godina to učinila sa savremenim atomskim taktičkim oružjem. Oružani narod to je narod naoružan: sekirama, tojagama, noževima, puškama, pa čak i primitivnim topovima. S druge strane Lenjinova ideja o „narodnoj miliciji“ u kojoj bi služili ljudi od 15 do 65 godina (i žene!) i čije bi postojanje sprečilo da se služba bezbednosti „izrodi“ u birokratski aparat demantovana je kako praktičnom nemogućnošću ovakve organizacije, tako i iskustvom Čeke, Nkvd, Ozn-e, Udb-e.

Mogućno je osim spomenutih navesti i niz drugih ne manje značajnih razloga zbog kojih su iskustva Komune sasvim neprimenljiva u savremenim uslovima. (Uostalom zar ogromna oružana snaga SSSR i Jugoslavije, zar fantastični birokratski aparat SSSR-a ne dokazuje praktičnu nemogućnost takvog primitivnog uprošćavanja državne organizacie?)

Najzad, pod c) imamo iščezavanje finansijskih i svih drugih privilegija. Komuna ih se slobodno mogla odreći. Ona je bila u ratu na život i smrt, kada se još nijedan komunar nije imao vremena da seti privilegija. Komuna nije imala nikakvih diplomatskih veza, jer je niko nije priznavao, pa je prirodno što njeni „velikodostojnici“ nisu trebali reprezentativne fondove. Šta, da se predstave Versajcima, valjda? Sasvim je drugi slučaj u jednoj međunarodno priznatoj komuni od 15 miliona stanovnika.

Posete maršala Josipa Broza SSSR-u, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Turskoj, Indiji, Burmi, Francuskoj - dolazak u Jugoslaviju Bjerita, Edena, Menderessa, kralja Pavla, Stefanopulosa, Bulganjina, Nehrua, U Nua - izmene mnogobrojnih parlamentarnih i svih drugih delegacija, stalne ambasade, prijemi, soarei, pokloni i protivpokloni, gala priredbe i jahtinzi, - danonoćno odlaženje naših i dočekivanje inostranih predstavnika privrednog i političkog karaktera (da ne govorim o direktorima preduzeća čije su dnevnice ušle u poslovicu) - svega toga bila je usled specifičnih okolnosti Komuna lišena.

I ne samo Komuna, nego i svaka tekuća revolucija. Iskreno sam uveren da Staljin pri odbrani Caricina nije ni prebijene pare imao za reprezentaciju, isto kao ni Josip Broz pri napadu na Drvar.