Dnevnik Borislava Pekića 6. septembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

6.septembar 1955. 

Odričem se u celokupnosti onoga što sam juče zapisao u Dnevnik. Odričem se u ime onoga što ću danas zapisati.
x
Jedan od problema koga su marksisti teorijski ispravno rešili, jeste neobično aktuelan problem demokratskog parlamentarizma. U jednoj tački kritike građanskog parlamentarnog sistema susreću se kritike sa leva i sa desna: „Narodne skupštine su brbljaonice“ - rekao je Lenjin. „Komuna“ - kako je govorio Marx u adresi Generalnog veća međunarodnog radničkog udruženja o građanskom ratu u Francuskoj 1771. – „imala je da bude ne parlamentarno nego radno telo, izvršno i zakonodavno u isto vreme“.

Na osnovu ovog radnog elementa u „parlamentu” treba izgraditi stav oligarhije prema strukturi državne mašine. Obzirom da je nužna jedna plebiscitarna forma izražavanja želja, bez zakonodavnog karaktera rezultata plebiscita, i obzirom na specifičnu formu tzv. selekcioniranih izbora umesto demokratskih, pojam parlamenta u jednoj Aristokratsko-apsolutističkoj državi ima jedno sasvim drugo značenje nego u buržoaskoj ili proleterskoj.
 x
(Šema prologomene za energijalizam. Pre svakog izlaganja jedne monističke filosofije čija je težnja da izmiri idealizam i materijalizam, empiriste i metafizičari, opšti duh religije sa solipsizmom, dijalektiku sa logistikom, matematiku sa poezijom, demokratiju sa aristokratijom, potrebno je skrenuti pažnju na one zablude koje su, podržavane fanatizmom ekstremističke misli istavili delove zajedničke istine jedne protivu drugih.

Doduše, svaka nova filosofija počinje time što nastoji da uništi one koje su joj prethodile. To nastojanje filosofi obično zovu popravljanjem zabluda. Prva zadaća neimara je krčenje mesta na kome želi da podiže svoju građevinu. Druga zadaća je postavljanje temelja. Protagonisti klasičnih sistema shvatali su pod temeljom deo svoje sopstvene zgrade spekulacija, nešto što je implicitno u ideji koju izlažu.

Temelj filosofije je odmah bio i njihova filosofija. Sklon sam da taj postupak smatram pogrešnim. Die Welt als Wille und Vorstellung je napisan kao da su hiljade godina duha iscrpljene u nekim drugim naporima, a ne da se sagleda svet „kao ovo“ ili „kao ono“. Svaka filosofija ima prava na isključivost, uostalom svaka je prava filosofija u biti nužno isključiva. Ta isključivost je doslednost misli koja, ako je zaboravila svoje poreklo, dobro pamti svoj cilj.

Možda je jedini Descartes uočio pravi izgled svake filosofije koja se razvija. On je rekao da je pre svake rasprave potrebno definisati pojmove kojima se služimo i on je pisao O Metodi. Definicija pojmova i utvrđivanje jedne generalne metode pre svake teze, to dvoje mora prethoditi filosofiji. Pre dokaza nužno je da pokažemo načelo pomoću koga smo do njih došli. Inače padamo u eklekticizam.

Pravi eklekticizam se ne nalazi u spoju oprečnih filosofija, nego u hibridnom spoju dokaza koje smo uzeli od svake. - Doduše izgleda da će monističkoj filosofiji uvek pretiti opasnost rđavog pomirenja - ova, međutim, opasnost nije tolika da bi se čovek morao odreći jedinstva sveta i sebe.) PROLOGOMENA 
A) Krčenje mesta 
1) Kritika ne-čistog uma.
2) Kritika metodologije.
3) Zablude gnoseologije i logike.
4) Zablude dijalektike.
5) Zablude psihologije.
6) Zablude ontologije.
7) Zablude opšte fenomenologije.
8) Zablude matematike.
9) Zablude fizike i hemije.


10) Zablude biologije.
11) Zablude antropologije.
12) Zablude fiziologije.
13) Zablude istoriografije.
14) Zablude estetike.
15) Kritika etike.
16) Kritika političkih doktrina.
17) Kritika ideje o antinomijama.
18) Zablude ideje konačne protivrečnosti.

B) Postavljanje temelja 
1) O čistom značenju pojmova
2) O jeziku.
3) Zablude „upotrebe“.
4) Definicije pojmova.
5) O metodi.
x
Juče smo bili na Avali. Pustolovina koja po utiscima i obimu ne ustupa Magelanovoj poseti Ognjenoj zemlji. Pustolovina koja zaslužuje da bude uvrštena u „Papire“

Priroda uopšte nije uzvišena. Ona je samo relativno visoko postavljena.

Priroda je nelogična. Zar se može reći za potok koji krivuda da je logičan?

Ponekad ona je smešna i groteskna. Doduše, takvom je činimo mi.

Grad se naslonio na svoju prošlost. Ali su i grad i prošlost hladni jedno prema drugom. Neonske munje se ne dotiču srca ratnika - kondotjera, koje - čuj - kuca ispod Stela u jeku jurišnih bubnjeva. Slava! Jako mnogo slave! Sve vrvi od slave, sve miriše na slavu. Kao bledoliki bujon vrvi ova grobnica od hodočasnika? Izgleda da sinovi svake nedelje dolaze da se uvere u beskorisnost žrtve očeva.

Sinovi vuku o mišice majke njihove dece. Ali deca nisu „nervozan i bled“ Miseov naraštaj nego kršni košarkaši i veslači dubl-skula, mrki od sunca i slani od mora. Pa ipak nesravnjivo nemoćniji od sinova Carstva i unuka Revolucije koji su, tražeći ga, našli Duh stoleća, kako na vreći od vapna punoj mrtvačkih kostiju, cvokoće od zime.

Naš duh stoleća je znatno ležerniji i kako se čini više drži do dobre probave nego do slavoljublja. On - vidim ga - sedi na radijatoru i drži termofor na stomaku, umesto da mu nad glavom vise blistavi mačevi, on na svom noćnom ormariću drži uredno poređane bočice valerijane, beladone i gorke soli, kutijice panodorma i luminala.

Ležali smo na balustradi koja opkoljava nacionalni Mit, izgleda zauvek pokopan iznad Grada, koji živi u blagom čudu i diskretnom veselju što ga nema. Jedna Nemica dovodi španijela da mu pokaže srpski militaristički zanos estetski shvaćen. Pas nije osobito impresioniran. On nije Rike g. Beržerea i ne nalazi zadovoljstva u ljudskim analogijama. Čudno! To je germanski pas kome, još uz to, teče kroz žile krv štenare Vojvode od Alve . Zaključujem da je pacifizam ovladao čak i među životinjama.

Tr. koji je kao i uvek bio ciničan, reče: „Svoj sam venac zaboravio u autobusu“. Gde ste filistri da ponovite ono što su generacije predavale - tajnu nacionalističkog pričešća: „Ono što misliš svojoj prošlosti čeka te u budućnosti“. Ako je tako, naši izgledi su jadni.

Svi su izgledi jadni.

 ( ) se osećala loše, te smo morali sedeti u hotelu. Imam osećaj svojstven majkama koje slute pokrete ploda u utrobi. Ko zna, možda je to ono što romantičari zovu rađanje ljubavi iz semena koje je posadila nežnost. Najnezgodniji kraj bio bi abortus. Abortirana ljubav je bolest doba.

( ) je divna, nadam se da ....... mi boli. Nebo je obilno krvarilo. U gustim mlazevima tekla je svetlost preko gigantskih seljanki povodom kojih je jedan ruski major pitao: „Ima li kod vas još ovakvih žena?“
Crvoidi.
Mima je rekao nešto, ali je činjenica da je on progovorio bila toliko strašna u svojoj neočekivanosti, da nam je oduzela sposobnost razumevanja. Zatim on utonu opet u ćutanje. Što se tiče ( ) ona izgleda tako bespomoćno kao hrišćanske device u Kaligulinom cirku.