ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
9. septembar 1955. (nastavak)
„(...) Baron Hibner proriče uskoro socijalističke pokrete u Francuskoj i Evropi. Rusija se poziva na savez. (Rusija ne treba da upadne u to. Ona treba da gleda sopstvenu korist. Socijalizam će se razbiti o Rusiju.) (...) Kraj stoleća će se javiti potresom kao nikada do sada. Rusija mora biti spremna. Ne sme se micati, ima da pazi i da čeka. Najglavnije da se neda namamiti u savez. Tada bi bilo svršeno sa Rusijom. (...)“
U stvari bez obzira što je socijalizam prividno pobedio u Rusiji, stvarno on se o nju razbio. Doduše, Dostojevski misli na drugu vrstu razbijanja, a ne onu naknadnu. Ne razbijanje duhom jedne rase „koja se neće maći“, nego otporom. Socijalizam je racionalizam. Zato je ponikao na tlu jedne tehnizirane Evrope. Rusija je bila najnepogodnija zemlja koja se mogla izabrati za ovaj eksperiment.
Ovo je Dostojevski izvrsno uočio. (Od interesa je ispitati sve vidove ovog tihog razaranja socijalizma, koje podseća na nevidljivi i dugotrajni rad mikroba. Iznenada socijalizam je razbijen, i što je naročito zanimljivo, ne samo on kao činjenica u razvoju, nego i svaka težnja njemu.) „(...) Ideal ljudske lepote jeste ruski narod. Ja moram neizostavno da upozorim na ovu lepotu, da ukažem na aristokratski tip.
I nehotice osetiš: da Rus kao čovek ne stoji ispod tebe, a uskoro ćete svi osetiti da je iznad vas. (...)“ Dobri, stari prepodobni i juridivi Feđa! Kako se samo oduševljava sam sobom. Jer na kraju krajeva i on je Rus, ili barem mu je to ideal. Kosmati, dobroćudni ideal. Zamišljam Hruščova kao estetsko-aristokratski ideal Evrope kroz hiljadu godina. Hruščov na ikonama, a u pozadini modro nebo kao simvol bezgranične vlasti aristokratsko-ruskog ideala čoveka.
Sovjeti su ovo idealno ljudsko u ruskom narodu samo usavršili. Kakav užas! „(...) Ako verujem u Boga, ne činim to kao glupak (kao fanatik). (...)“ Eto gde intuitivni, „juridivi” pravoslavac Dostojevski traži racionalne razloge za svoju pobožnost. On nema filosofiju koja bi jemčila za njegovo verovanje. On se odriče fanatizma koji jeste čista intuicija, neposredni kontakt sa predmetom obožavanja - verske ekstaze su malo preterane ilustracije fanatizma.
U stvari Bog Dostojevskog je rasni Rus. To je pre svega jedno imperijalističko pravoslavlje, jedno verovanje socijalnog porekla. Zato me ne bi čudilo da nađem Stavrogina kako kleči pred raspetim Hristom. Sutra ili već danas. Evropa nije razumela poruku Zlih duhova. Zato su Zli dusi morali da dođu u Evropu. Ovoga puta ne da bi se poput Stavrogina obesili o klin u jednoj kući kantona Uri. Ne, nego da bi vešali druge.
Celina ili mozaik: to nije isključivo pitanje tehnike. Radi se o jednom prihvatanju sveta na jedan ili drugi način. Intelektualizam i solapsizam Hakslija izražen je ne samo u duhu nego i kompoziciji Kontrapunkta. Slično je i sa Dos Passosom. Thomas Mann već pati od jedinstva. Budenbrokovi su samo sazreli u Leverkinu . Čoveku se čini da je Leverkin u stvari Hano Budenbrok koji nije umro. Ili prestareli Ašenbah .
Tomas bi mogao da bude Hans Kastrop da je otišao u posetu svome prijatelju i rođaku u Davos. On bi to mogao postati, i sasvim je sigurno da bi postao. Evolucija teče u svom vlastitom svetu. Kvorls i Bovis su međutim jedno te isto lice uhvaćeno u prolazu kroz mutnu maglu meditacije. Promene se ne javljaju, one se ne nose iz romana u roman, sa stranice na stranicu, iz rečenice u rečenicu. Promene nastaju kao što nastaje ideja iz s l u č a j n o g spoja dve druge ideje.
Spandrel je definitno umro u Beethovenovoj „Heiliger Dankensang“ od metka svog prijatelja u „zelenoj košulji“. Nikakva ga inspiracija više ne može probuditi. Jedan Spandrel se ne pojavljuje više ni u jednom Huxleyevom tekstu. Ali Bovisi i Kvorlsi - da. Oni će se pojavljivati uvek iznova sa svojim interesovanjem za sociologiju i prirodne nauke, sa svojim kartotekama i sumnjom, sa svojim mističnim ali dražesnim ženama.
Jer oni nikad stvarno ne umiru, pošto nikad stvarno ne protiču. Uostalom ni sam Huxley nije bio toliko neuviđavan da od jednog Filipa Kvorlsa (u tihom snatranju nad čudima jednoćelijske oplodnje) zatraži da umre. Tatamontova nije Meri Amberli , pa ipak ko zna? Izgleda prilično nemoguće da Luci završi kao alkoholičar i u bedi „žene na prekretnici stoleća“. Romantična, takoreći iracionalna blud prve postelje, je neka vrsta racionalne droge za drugu.
Koitiranje pruža izvesno ponovljeno zadovoljstvo čija je draž pre svega u memoriji, pa tek onda u materiji. Vatra! Kakva posla ima tu vatra u Tautamontovoj. Ona je racionalna kao neki moderni pesnik. Što neuroze smatraju romantizmom, pogreška je laika, koji uobražavaju da se ideali rađaju iz vlastite zapenušane krvi kao Venera Anadiomena. Luci je cerebralna, Luci je lucidna, Luci je nervozna. Baš zato ona je strogo među činjenicama svog bluda.
(U stvari to nema nikakve veze sa onim što sam nameravao da kažem: kakve veze, dođavola, ima erotomanija sa kompozicijom jednog romana, premda istinu govoreći veza nije tako nemoguća ni beznačajna kao što se da pretpostaviti.) Ali moram da kažem još ovo. Meri Amberli bi pod izvesnim uslovima mogla postati Bela žena . Luci nikad. Evo pitanja: šta je bitno - sagorevanje materije ili memorije?
Svi Franceovi romani to su (vraćam se temi) skroz inkoherentne knjige sa stajališta monizma. I uopšte ne romani. Kompozicija je tu sasvim sporedna. Crveni krin bi mogao biti i dnevnik ako bi hteli. Na kraju krajeva sve što se napiše ima obeležje dobro ispreturanog dnevnika. To me ponovo vraća ideji o Pramisli. Seme koje je posađeno mora niknuti, i davati ploda i taj plod mora biti uzbran pre nego što biljka ugine. Eto to je značenje Pramisli. (Naročito s obzirom na ciklus O Njegovanima.) To da je Hano Budenbrok u stvari potencijalni Ašenbah.
x
Zeleni dim u obliku rascvetane pečurke. Rukavci ljubičaste svetlosti tekli su kroz žbunje. Između senki koje su se naslanjale na drveće, padao je vetar, žut kao od kiše. Preko reke obris jednog košmara podiže nebu svoje zdepaste oblike na kojima se kao na zapaljenoj koži rascvetavaju pore sijalica.To - rekoh - činjenice svetle neumojivim sjajem.
Ne - odgovorih - činjenice su zavejane tminom. Danju rogljevi izgledaju kao patrljci bogalja. Noću usnule bogomoljke dolaze na ogradum, jer sutra će valjda svanuti. Ima u toj nadi dovoljno od tog svanuća. Čini se kao da ono ne mora doći, dovoljno je na njega misliti. (Poput Sv. Tereze iz Avilje.) Intenzivna koncentracija, nešto kao fokus sa jednim predmetom.
Sada, pored reke, svet može da iščezne bez bola po sebe, bez bola po mene, bez njega uopšte može da iščezne, a da se taj gubitak ne oseti neposredno. Stojeći u tramvaju čovek ne oseća vlastito kretanje, samo kretanje tramvaja! To je u stvari i rešenje za noćne zadaće, za razgovore sa svojom refleksijom noću. U stvari to je park sa kujama u žbunju i ženama na klupi i starcima pod klupom, i milicionerima nad klupom.
Roden: kompozicija. Pozadina u lila boji sunčevog zalaska. Zlatan most preko vode. Crna gema ptice. Pogledaj reku koja teče. Dugo je gledaj i najzad ćeš skočiti u nju. Nije reč o razočarenju - ti si zdrav momak i skroz racionalan - nego o sažimanju, o jednom instiktu koji, ako se spoji sa samim proticanjem, (jer ono nigde kao kod reke nije dobilo adekvatan simbol) mora i sam da bude proticanje. Samoubice zure u talase dok se ne strmoglave.
(Jedan razgovor sa grofom Nikolajem Stihijevičem Mavrokordatom u sobi 21: „Jeste li gledali reku koja teče?“ „Da, ponekad, ali ne često“. „Ako želite da se ubijete bez razloga, idite na obalu i gledajte u reku. Čovek ima osećaj da se postepeno i na najbezbolniji način oslobađa tela. A mi svi to u stvari i želimo. Da se oslobodimo težine, da postanemo imponderabilni“.) Sad najednom zemlja postaje drvo oboreno sekirom nekog drevnog tornada.
Reka je mlaz smole, crne sasušene smole. A crvi, šta crvi traže na mrtvoj biljki. (Ideja za sliku: posmatranje unutarnje, ali fizičke realnosti leša. Svet posmatran čulom jednog putrifikusa . Raspadanje iz perspektive samog raspadanja. Saponifikacija koja se doživljava sa realistom sakrivenim u sfinkteru ili čak dublje.) Da, dragi grofe, zakon gravitacije je smrtonosno dosadan.
Ali srećan čovek može verovati da lično on drži globus na petama svojih cipela, i da bi se bez njegove pomoći ovaj otkotrljao bestraga. Ako i to nije dovoljno za osećaj odgovornosti, može poverovati da bi se nebo srušilo na njegove gradove, da ga on ne pridržava temenom. Tako je svaki od nas pomalo Atlas.
x
Louis Till je „zazviždukao“ za belom ženom, pa je morao biti linčovan. U stvari trebalo bi da bude obratno. Trebalo bi da je bio linčovan što nije zviždao lepoti.
x
Tehnički - u najstrožijem smislu - sada znam kako raditi Dnevnik. Tehnika kadrova primenjena u kompoziciji za Ostrvljane koja je zadržana od Uprave . Mozaik.
x
U stvari, pogrešno je naše doba protumačiti racionalizmom koji je odveden u apsurd. Jer - apsurdni racionalizam to je iracionalizam. Moji prijatelji: nepopravivi romantici sa racionalnim i puritanskim navikama. Sve ono drugo loše pristaje Riketinu . Riketini - eto šta smo mi.
No comments:
Post a Comment