Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
27. oktobar 1955.
Javnost je stvar navike. Odnosi koji su manje više nejasni iako znamo da postoje u jednoj prividno inkoherentnoj sredini, iako smo ubeđeni da ta sredina ne bi egzistirala bez date strukture unutarnjih osnova, iako zapažamo polove tih odnosa, ali bez procesa polarizacije - mogu takoreći u jednom magnovenju kome, (i to je neizbežno) uvek prethodi ponavljanje, preobraziti se u savršeno jasne kauzalne sisteme.
Istoriografija bezmalo u svakoj naučnoj disciplini pokazuje te nagle i spontane muticaje - skokova kojima se čini da ništa ne prethodi, a koji su ipak samo plod dugotrajnog ponavljanja napora da se stvari prime u jednom aperceptivnom jedinstvu.
Da li dva fenomena mogu stajati jedan uz drugoga, a da ne remete jedinstvo i njegove norme, da se međusobno prožimaju i tumače, da su u obostranoj funkcionalnoj vezi i da se ta veza opaža bez zamućenosti i nejasnosti - a da su ipak normalno i protivrečna i fenomenološki inkompatibilna? Postoji jedna objektivna protivurečnost, primerice život kao antipod materiji.
Postoje, i mene ovde interesuju baš one - postoje kažem i subjektivne protivrečnosti koje potiču fiziološki rečeno iz: nedostatka određenih a ponavljanjem dejstva draži utvrđenih kortikalnih veza. Ova pretpostavka može biti izuzetno važna u objašnjenju i moderne umetnosti i prijema na koga ona nailazi kod publike. Umetnost je u krajnjoj liniji jedan estetički refleks, pri čemu se izraz „refleks“ uzima u njegovom prenosnom značenju.
Ako ostavimo za sada po strani stvaranje, i obratimo pažnju jedino na recepciju, uviđamo da naše shvatanje umetnosti stoji u jednoj proporciji sa jednom pojavom koju bih ja nazvao re-kreacija. Jasnost se tako javlja kao svojstvo uživaoca umetnosti, a ne samo stvaraoca. Slušalac Hindemitha njegovu „nejasnoću“, kakofoniju njegove orkestracije, po pravilu ne pripisuje sebi, dakle nejasnoći svoje svesti, malobrojnosti kortikalnih veza u vlastitom korteksu.
Ne! On uvek jasno vidi, čuje i razume, pod uslovom da je stvar koju on vidi i čuje po sebi jasna! Šta je iz te perspektive jasnoća jedne kantate? Njen format koji se mora poklapati sa formatom slušaočeve svesti, ako se želi uspeh! Ton koji nije nikad delovao na slušni centar u Herschelovoj vijuzi, taj ton ne postoji, i dalje redosled tonova koji nikad nije bio čuven, taj redosled je nejasan, dakle normalno nepostojeći, osim u bolesnoj svesti umetnika. Neka vrsta kortikalne halucinacije.
U literaturi se preterano često i sa prizvukom opominjanja čuje zahtev za jasnoćom. Tvrdi se da je jasnost realizam i obratno! Da li je najpre utanačeno šta valja podrazumevati pod tim pojmom. Ono što je za Sokratove savremenike bilo jasno, sasvim lucidno, za nas je prilično mutno - mnogi temperament ili akt u grčkim tragedijama nama postaje jasan tek u procesu jednog reverzibilnog objašnjenja, tek po restauriranju celokupnog podneblja u kome se taj temperament ispoljavao svojom osvetničkom ili ma kojom drugom patetikom.
Kakve relacije spajaju jedan zahtev za jasnoćom izražen od Platona, Darwina ili nekog modernog semantičara? Jednom buržuju od 1848. Baudelaire je bio nejasan, za mrzovoljnog Tolstoja je 99% svetske proze i poezije bila obična mutna voda? A koliko od tog istog Tolstoja razume ruski mužik? (Uostalom da bi se francuski razumelo, potrebno ga je najpre naučiti!) Naravno niko se spram svetskog Genija ne želi da stavi u položaj ruskog mužika, te izlazi da je mnogo lakše tog genija proglasiti smušenom ludom!
Uzmimo rečenicu: Duh slobode korača revolucionarnom Evropom! Za ovu se rečenicu ne može reći da je modernistička, naprotiv, ona je izlizana na jezicima hiljada usijanih fanatika na svim kontinentima! Pa ipak, kako sloboda, koja je jedan apstraktni pojam i predstavlja samo skup određenih pretpostavki, može imati duha, i kako najzad da „sloboda“, koja nije nikakav organizam, može da korača! Pa ipak ta sloboda korača i korača i niko se ne nalazi da je u tome spreči! Uzmimo ......
x
Politika od 22. oktobra 1955. donosi belešku o samoubistvu na Savskom mostu. U jedan kasni popodnevni sat primećuje dežurni milicioner na liniji mladića, koji se šeta po mostu i čije je držanje sumnjivo. On zahteva od njega da napusti most. Mladić međutim, umesto da to učini penje se preko traverzi, dolazi na vrh i svlači se nag. Svoje odelo on baca u vodu.
Alarmirani vatrogasci postavljaju lestvice (jedan motorni čamac rečne milicije zaustavlja se ispod mosta). Posle dva sata uzaludnog nagovaranja vatrogasci se penju traverzama prema mladiću. Ovaj mirno sedi na vrhu gvozdene konstrukcije. Kada se prvi od njih približuje na metar, mladić skače. Pada pored čamca i više se ne pojavljuje. Svi napori ostaju uzaludni.
