Dnevnik Borislava Pekića 1. januar 1956.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1.januar 1956 

Poniženje je osećanje koga se slavoljublje ne sme 
lišiti ako hoće da bude potpuno. 
* 
Meni su oni potrebni iz higijenskih razloga; 
čak i da nemamo neprijatelje morali bismo ih izmisliti. 
* 
 Najzad vetar koji osvežava! 

1. januar 1956. 

Izlazim iz bifea i odlazim u knjižnicu. Ona je na spratu i prozori lebde između dve provalije.

Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena. Protičem kroz svoje saznanje kao vetar koji me ispunjava, ali ne dodiruje. Protičem praskavo kao varnica, bučno kao poplava, zamućeno kao para. Protičem sa senom na glatkom zidu svoje samosvesti. Doduše ne uspevam da iscrpim nijednu od tih promena. Zato one iscrpljuju mene. Zaprečeno mi je razmotavanje u ma kome pravcu, jer pravci koje odvijam ne leže u istoj ravni sa promenama. Pravci su nešto okomito na ravni metamorfoze, zariveni u nju kao mornarske ostve.

Umor je moje proticanje, sasvim nezavisno izopačavanje stalnosti koju želim. Zato meso deluje utešno, jer je njegova stalnost opipljiva. Opipljiva je moja ruka, i njene žbice. Ali kako mogu predvideti pokrete moje buduće ruke? Opipljiva je i moja noga presvučena tankom opnom. Ali kako biti načisto sa koracima koji joj se prohtu?

A refleksija je uvek zatvoreno jaje. U njoj pulsira srce od koga strepim: srce onih koji su umrli da bi je mislili u meni.

Jer, meni nije dat kriterijum vremena koji bi stojao izvan njega i u nekom čudesnom nevremenu. Sat otkucava u krvotoku jedno vreme koje nije moje, nego njegovo sopstveno: svojim mehanizmom sat odmerava jedino svoje trajanje. Mene on ne dotiče.

Na ormanu je moj sat. Međutim on stvarno nije moj, jer me ne dotiče svojim zamršenim odvijanjem. Sat otkucava u krvotoku jedno vreme koje nije moje već njegovo - sopstveno vreme sata. Svojim svirepim mehanizmom sat odmerava jedino svoje strpljivo trajanje u nevremenu materije.
Kako ga onda naviti sobom? I sinhronizovati sa menama. Kako ga onda podesiti sa sobom? Kako postići da se ja i vreme dešavamo jednodobno, a ne da se međusobno podrazumevamo u hladnoj ravnodušnosti ničim neizmerenog proticanja.

Strah je jednodušna promena i moja prva kazaljka, ona odmerava sasvim strogo moju veličinu, šupljinu vremena koga ispunjavam. Druga je sićušna i upire se u predmete. Doduše ne u prave pravcate predmete, nego u njihove strahom poremećene konture, u svet koji je svakome meni u svakom mom vremenu sašiven ispočetka.


Isuviše smo tromi za krčenje otkucaja, i teški za tumaranje kroz momente koje izvršujemo, preterano rasprostrti za prožimanje majušnih, takoreći privatnih vremena u kojima se nagoveštavamo sećanjem. Mi, naravno, zauzimamo godine. Iza nas i u nama, duboke kao svemir šupljine trenutaka ostaju prazne. Izlaz: gnjaviti. Predhodno biti: brz, imponderabilan, nerasprostrt. Negde u refleksu koji još nije izvršen, čeka udarac da bude upravljen na ljusku mehaničkog vremena u koji nas je zatvorio strah pred bezvremenosti.

A šta učiniti sa tokom? Tok, okrutni kontinuum je ključ naše logičke tamnice. Zabluda bi bila sumnjati u ideju da jedan momenat ne razvija u sebi sve vreme, i to sve stvarno vreme, nasuprot prividnog koje mimoilazi. Trenutak koji jeste sve vreme može biti zaustavljeno, a da se prividno vreme ne ukoči u svom smešno patetičnom hodu sa štulama događaja.

Trenutak je sastavljen od vremena, ali svi trenuci ne čine vreme. Isto kao što bi svi događaji imali da sastave ideju dešavanja, ali to nikad ne uspevaju: čini se da dešavanje uopšte i nije sastavljeno od događaja. Čini se da ga čini moje proticanje, a ja sam zauzvrat ono što uspostavlja srž njegovog vremena.

Kad sam sastavio iscrpan spisak prekjučerašnjih događaja, nisam dobio nikakav utisak dešavanja. Činjenice su restaurirane, red im ni u kom smislu nije poremećen, ali dešavanje je ostalo izvan toga reda, kao što usamljena zvezda ostaje izvan svoje svetlosne emisije. Šta je onda dešavanje? Evo jednog niza:

a) Probudio se u 7,55.
b) Ostao u postelji do 8,25.
c) Ustao u 8,25.
d) Pripremio se za izlazak do 9,10.

e) Izašao iz kuće tačno u 9,10.
f) Odvezao se do Univerziteta.
g) Od 9,18 imao vežbe do 11.
 h) Svratio u Filozofski seminar po knjigu.

i) U 11,20 načinio jednu posetu.
j) U 12 se odvezao kući.
k) Do 3 časova pisao.
l) U 3 ručao.

m) Od 3,20 do 4,30 spavao.
n) Zatim slušao radio.
nj) Do 7 radio.
o) U 7 primio jednu posetu koja je otišla u 7,20.

p) U 8 seo u stolicu „za razmišljanje“.
r) U 8 primio drugu posetu koja je otišla u 9,30.
s) Večerao.
t) Pisao do 11.
u) Legao i čitao do 12,30.
f) Pošto sam ugasio svetlost dugo nisam zaspao.

Dobro zagledani ovi događaji ne ispunjavaju ništa, osim vremena koje je ispunjeno sobom. Da li je dakle dešavanje upravo to što pripada meni u tom nizu i što ja, izuzev u refleksiji, ne delim sa pred ....